KRATKA ISTORIJA UPOTREBE DUVANA

U svojoj knjizi Duvan u istoriji, Džordan Gudman navodi da se duvan gajio pre nekoliko hiljada godina na američkom kontinentu, na prostoru današnjeg Meksika i Brazila. Ljudi su ovu biljku gajili kako bi je koristili u medicinske i ceremonijalne svrhe i moguće je da su je mešali sa nekim drugim biljkama kako bi stvorili halucinogenu drogu. Međutim, dokazi ukazuju na to duvan nije korišćen svakog dana kao što je to običaj danas.

Duvan je ostao rezervisan za narode Amerike sve do dolaska Kristofera Kolumba koji je, stigavši do Bahama, od domorodaca na poklon dobio osušene listove ove biljke. Kolumbo je dana 15. oktobra 1492. godine u svom dnevniku zapisao da je probao malo hleba veličine pesnice, dobio je vodu u tikvi sudovnjači i neko suvo lišće za koje veruje da je kod tog naroda veoma cenjeno jer u San Salvadoru trguju s njim. On je ovu biljku odneo u Španiju i u roku od 35 godina, duvan je opisan kao nešto što može da otruje i dovede do jake zavisnosti. Španski kaluđer i istoričar Bartolome de la Kasas je oko 1530. godine zapisao da poznaje Špance sa karipskog ostrva Hispaniola koji su imali običaj da zapale duvan i na osude odgovarali da jednostavno ne mogu da prestanu da ga konzumiraju.

Tokom druge polovine 16. veka, Evropljani su duvan koristili na sličan način kao i domoroci – u medicinske svrhe i protiv bolova. Elizabetanski pesnik Antoni Šut je čak 1592. godine, u svom pamfletu Duvan, tvrdio da je ova biljka toliko zdrava da je lekari drže u tajnosti kako ne bi ostali bez posla. Španija je u to vreme postala glavni uvoznik duvana iz Amerike i Sevilju proglasila svetskom prestonicom duvana. Sav duvan koji se prodavao u Evropi morao je da prođe kroz Sevilju.

Godine 1612, Englez Džon Rolf (koji se kasnije oženio princezom Pokahontas), dobio je seme duvana verovatno iz Južne Amerike (iako su Španci pretili smrću svakom ko proda seme bilo kome sem njima) i posadio ga u Virdžiniji u koju je kolonizirao. Rolfovi usevi su postali prvi isključivo komercijalni usevi duvana na svetu. Kombinujući seme i zemlju iz raznih krajeva kontinenta, ubrzo je dobio posebnu sortu duvana koja je preuzela svetsko tržište širom Evrope. Na taj način, on je uveo koncept marki duvana nazvavši svoj proizvod Orinoko.

Nažalost, uzgoj duvana bio je težak posao i Virdžiniji je falilo radne snage, pa je tako 1619. godine holandski brod uplovio u zaliv Česapik sa 20 zarobljenih Afrikanaca. Danas se ne može sa sigurnošću odrediti da li su to bili prvi doživotni robovi u britanskim kolonijama ili su samo dovođeni da budu sluge. Uzgoj duvana je na taj način posejao seme ropstva u Novom svetu. Džejmstaun u Virdžiniji je do kraja 17. veka proizvodio oko deset miliona kilograma duvana godišnje za izvoz u Evropu, a Engleska je, znajući da njene kolonije kontrolišu plantaže duvana, našla način da smanji cenu i doda porez kako bi imala dobit.

S porastom upotrebe duvana u Evropi, sve više i više ljudi počelo je da priča o njegovoj opasnosti. Na primer, 1791. godine, londonski lekar Džon Hil pisao je o slučajevima u kojima je primetio da šmrkanje duvanskog praha dovodi do raka nosa. Uprkos tome, upotreba duvana nastavlja da raste (kao i broj afričkih robova) zahvaljujući pronalasku cigara i cigareta oko 1820. Dotad se duvan najčešće žvakao, pušio u luli i šmrkao. Nije poznato ko je zadužen za pronalazak cigara i cigareta, ali se veruje da to ima veze sa transportom jer je bilo lakše skladištiti i kasnije prodavati listove duvana koji su uvaljani jedan u drugi.

Reklama za prodaju duvana iz Virdžinije, 18. vek – Britanski muzej, London

Godine 1861. u Americi je iznenada izbio građanski rat zbog specifične institucije ropstva koje je u velikoj meri bilo rezultat potrebe za besplatnom radnom snagom koja će raditi na plantažama duvana, pamuka i šećera. Uprkos Proglašenju o emancipaciji robova i 13. amandmanu, plantaže su ipak nastavile da posluju jer je svetu bila potrebna omiljena droga.

Veliki preokret u načinu konzumiranja duvana dogodio se 1880. godine kad je Džejms Bjukenan Djuk, poznatiji kao Bjuk Djuk, započeo proizvodnju ručno motanih cigareta. Kad je njegov otac otišao u penziju, ostavio je fabriku duvana Džejmsu i njegovom bratu Benu. Djuk je želeo da osnuje sopstvenu kompaniju i specijalizovao se za proizvodnju cigareta koje je prodavao bogatima. On je kasnije nabavio mašinu za motanje čiji je kapacitet bio 120.000 cigareta dnevno i uložio je ogroman novac u marketing zahvaljujući čemu je dve decenije kasnije držao 90 odsto tržišta.

Duvan je i tokom prve polovine dvadesetog veka ostao tražena roba, uprkos negodovanju lekara i izjavama da je štetan po zdravlje. Nekoliko američkih država je čak uvelo ozbiljna ugraničenja kad su u pitanju prodaja i distribucija. Kako su duvanske kompanije rasle i profit se uvećavao, ograničenja su nestajala. Međutim, sredinom veka su ponovo pokrenute debate o štetnosti duvana kad je Američko medicinsko udruženje demonstriralo da pušenje izaziva kancerogene tumore kod miševa, ali se uprkos svemu tome broj konzumenata do dan-danas nije smanjio.