SREĆNO NOVO LETO 7529.

 

Srpski kalendar Svetog Save, sa simbolom za vreme ( ), bio je zvanični kalendar svih srpskih država i Srpske pravoslavne crkve sve do 1881.

Kada sunce u podne 2. biljara (aprila) pređe preko Pećke patrijaršije počinje Novo Leto 7528. po Srpskom kalendaru Svetog Save. Tog dana ukrstiće se severna i južna energija i to će najaviti dolazak novog leta. Presek energija je planetarni dan energetske ravnoteže. Poznato je da kalendar i simbol za vreme imaju samo oni narodi koji su nekad u prošlosti dostigli visok stepen civilizacije.

Srpski kalendar Svetog Save, sa simbolom za vreme ( ), bio je zvanični kalendar svih srpskih država i Srpske pravoslavne crkve sve do 1881. Međutim, te godine, skriveno od srpskog naroda, potpisana je „Tajna konvencija” između Austrijskog carstva i Srbije. Po nalogu potpisnika „Tajne konvencije” Čedomilja Mijatovića, ministra Srbije, izbrisana je celokupna istorija i nauka srpskog naroda, koja se do tada učila na Velikoj školi, a sa njom i Srpski kalendar.

Na osnovu „Tajne konvencije”, Srbija se obavezala da će uvesti Julijanski kalendar kao zvanični kalendar Srbije i Srpske pravoslavne crkve. Međutim, sa ovim se nije saglasio mitropolit Mihailo, pa je ministar crkvenih dela, istoričar Stojan Novaković, proterao mitropolita Mihaila iz Srbije i ustanovio nezakonitu crkvenu jerarhiju.

Nezakonita crkvena jerarhija sprovela je naređenje cara Franje Josifa, i Julijanski kalendar je od 28. juna 1881. godine, na Vidovdan, postao državni i zvanični kalendar Srpske pravoslavne crkve. Tako je prvi put u istoriji Svete srpske crkve uveden tuđ kalendar kao zvanični kalendar.

Tako je dan posvećen Svetom Stefanu, despotu srpskom, sa 19. jula pomeren na 1. avgust. U Crkvinama na grobnom kamenu Svetog Stefana piše: „u Leto  6935. meseca jula u 19. danu”. Datiranje na grobnom kamenu Svetog Stefana je po Srpskom kalendaru Svetog Save, a srpski narod slavi dan Svetog Stefana despota srpskog po tuđem Julijanskom kalendaru 1. avgusta koji je nametnuo car Franjo Josif.

Milan T. Stevančević
izvor:http://galaksijanova.rs

По древном српском календару 4. априла почиње нова година -Срећна вам Нова 7530. година!

 

У подне, када сунце обасја Пећку патријаршију, почиње нова година по древном српском календару, по коме се у Срба рачунало вријеме све до средине 19. вијека. То је најстарији календар на свијету, биљежи вријеме од после Нојевог потопа
Пише: Донко Ракочевић
Огромна већина Срба не зна да им 4. априла почиње нова година. И то 7528. по реду, колико је прошло времена и од Потопа. НАСА је прије пар година саопштила да је древни српски календар најтачнији, да је у потпуности усклађен са природом, да се почетак годишњих доба према том календару поклапа са електромагнетним промјенама Сунца,али сем неколико истакнутих научних имена, нико на то не обраћа пажњу у српској јавности.

 Српски народни календар је био званични календар средњовјековних српских држава од 1119. године када га је у црквени кодекс унио Свети Сава, па све до средине 19. вијека. По њему су писане повеље, закони, одлуке, облигације, па и Душанов законик. Многи споменици, манастири датирани су по српским календару. Почевши од првог српског патријарха Јанићија па све до блаженопочившег патријарха Павла сви српски патријарси датирали су догађаје по „Српском календару”. Најстарији запис о српском календару јесте надгробни споменик из 6. вијека. На споменику цару Лазару, деспота Стефана Лазаревића, стоји да се Косовска битка догодила 6897. године.
Иначе, српски календар датира још од винчанске културе, а на то указује карактеристичан симбол за вријеме – лук са два пресјека (као на илустрацији горе!). Година се дијелила на два дијела, љето је било „од Ђурђева до Митрова дана“, што се односи на период бујања вегетације и уопште живота на овим просторима. Година је имала тринаест месеци по 28 дана, а сваки месец је имао 4 седмице, свака седмица (недеља) имала је по 7 дана, као што иду мјесечеве мијене.
„Српски календар” је најзначајнији научни и културни споменик српског народа и линија водиља кроз вријеме и историју и чувар српског идентитета. Данашња компјутерска обрада података врши се по протоколу „Српског календара” – година, месец, дан.  Овакав протокол нема ниједан други календар у свијету.

Говорећи о томе зашто је Стари српски календар посебан, етнолог Слободан Филиповић каже „због тога што се заснива на природним јединицама сунчевог система“. „Наш календар прати биолошки ритам Земље. То је уједно народни, црквени и државни календар“, каже он, тврдећи да су „Срби једини народ који посједује циклусно знање“.


Новинар НИН-а, Драган Јовановић, који је један од потписника петиције за озваничење овог календара, каже: „Срби су имали веома опсежан и детаљан календар, доказујући да је тај древни предак живио са природом и космосом у потпуној хармонији и складу, пратећи њихове токове и стапајући се са њима. У лирским коледарским, божићним, краљичким и другим пјесмама упућене су молитве божанствима, најчешће Сунцу, кога су обожавали и поштовали као врховно божанство, што је и разумљиво, јер су земљорадници и сточари знали ко им дарује живот и храну, и зато им је поглед стално био упрт у небо.“
-Српска историја није била лака а ни кратка. Траје преко седам хиљада и пет стотина година – каже ентолог Драгомир Антонић, који је објавио књигу „Српски народни календар“. – Календар којим су се Срби некад служили, најстарији је на свијету. Срби немају никаквог разлога нити смеју да одбаце преко пет и по хиљада година своје историје, јер у историји су садржане многе мудрости које нам и данас могу бити од користи. У „Српском народном календару“ забиљежен је значај сваког дана. Шта ваља ког дана радити, а шта не ваља. Који су дани обични, без обредних радњи, а којим данима би требало извести одређене радње. Све је засновано на миленијумском искуству и пракси сачуваној у народном памћењу Срба. Без измишљања. Савремена наука је доказала да су многе чињенице записане у народном веровању тачне.
Док се у Србији о овом величанственом календару ћути, за истраживање истог заинтересоване су институције у Португалу и Индији, као и америчке издавачке куће и НАСА која је и потврдила повезаност овог календара и природних појава. Према Милану Т. Стеванчевићу, бившем експерту Уједињених нација који се овом проблематиком бавио пар деценија, радиће се на новим сазнањима којих има доста, будући да се подаци о српском календару налазе у старим рукописним књигама, које имају велику историјску и научну вриједност, а које су однете из земље и налазе се у музејима и библиотекама широм Европе.
-Метеоролошки сателити доказују да су „горски цареви“ без свемирске технологије, после Митровдана некако знали да Сунце смањује активности на сјеверној хемисфери и мудро се повлачи код „јатака“ на зимовање. Народни српски календар на неки начин познаје термине промјена електромагнетизма Сунца, а таква прецизност не може бити случајна, јер захтијева много знања из космичке метеорологије – каже Стеванчевић.

jos :Називи месеци код Срба и других словенских народа

КАКО СЕ НА ПРЕОБРАЖЕЊЕ МИЈЕЊА ВОДА?

-По српском календару, Сунце се посматра као живо биће које се сматра и божанством. Оно је лице које служи српском народу за датирање многих природних појава, као што је, на пример Преображење, а оно се јавља 19. августа. Тада се мијењају гора и вода. Да се мијења гора знамо по лишћу које жути и опада, а шта значи “мијења се вода”? Када је Београдска школа метеорологије истраживала хемијски састав воде 2008. године, запрепастили смо се да се 19. августа мијења хемијски састав кише. До тада је кисјела, а од тада алкална или неутрална. Питање је како је наш народ знао да се тада мијења и састав воде, јер смо ми ово открили уз велика магнетна средства, апарате и инструменте – објашњава Милан Т. Стеванчевић.

jos Sada je 7528. godina: NASA potvrdila da se veliki crkveni praznici u srpskom kalendaru poklapaju sa elektromagnetnim promenama Sunca

Преузето са: http://srbinaokup.info/

Древни српски календар: (3. априла) почиње 7530. година

 

Древни српски календар: 

Огромна већина Срба не зна да им  (3. априла) почиње нова година. И то 7530. по реду, колико је прошло времена и од Потопа.

НАСА је прије пар година саопштила да је древни српски календар најтачнији, да је у потпуности усклађен са природом, да се почетак годишњих доба према том календару поклапа са електромагнетним промјенама Сунца, али сем неколико истакнутих научних имена, нико на то не обраћа пажњу у српској јавности.

Српски народни календар је био званични календар средњовјековних српских држава од 1119. године када га је у црквени кодекс унио Свети Сава, па све до средине 19. вијека. По њему су писане повеље, закони, одлуке, облигације. Многи споменици, манастири датирани су по српским календару. Најстарији запис о српском календару јесте надгробни споменик из 6. вијека. На споменику цару Лазару, деспота Стефана Лазаревића, стоји да се Косовска битка догодила 6897. године.

Група српских научника предлаже повратак Старом српском календару, према којем данас (3. априла) почиње 7526. година. Они су упутили писмо предсједнику Србије Томиславу Николићу, патријарху Иринеју и председнику САНУ Владимиру Костићу, захтијевајући од њих да у Србији поново „важи“ стари календар. Тврде да је то најстарији календар на свијету, те да биљежи вријеме од после Нојевог потопа, који се догодио прије око 7.500 година.

Говорећи о томе зашто је Стари српски календар посебан, етнолог Слободан Филиповић каже „због тога што се заснива на природним јединицама сунчевог система“. „Наш календар прати биолошки ритам Земље. То је уједно народни, црквени и државни календар“, каже он, тврдећи да су „Срби једини народ који посједује циклусно знање“.

Иначе, српски календар датира још од винчанске културе, а на то указује карактеристичан симбол за вријеме – лук са два пресјека (као на илустрацији горе!). Година се дијелила на два дијела, љето је било „од Ђурђева до Митрова дана“, што се односи на период бујања вегетације и уопште живота на овим просторима. Година је имала тринаест месеци по 28 дана, а сваки месец је имао 4 седмице, свака седмица (недеља) имала је по 7 дана, као што иду мјесечеве мијене.

Новинар НИН-а, Драган Јовановић, који је један од потписника петиције, каже: „Срби су имали веома опсежан и детаљан календар, доказујући да је тај древни предак живио са природом и космосом у потпуној хармонији и складу, пратећи њихове токове и стапајући се са њима. У лирским коледарским, божићним, краљичким и другим пјесмама упућене су молитве божанствима, најчешће Сунцу, кога су обожавали и поштовали као врховно божанство, што је и разумљиво, јер су земљорадници и сточари знали ко им дарује живот и храну, и зато им је поглед стално био упрт у небо.“

-Српска историја није била лака а ни кратка. Траје преко седам хиљада и пет стотина година – каже ентолог Драгомир Антонић, који је објавио књигу „Српски народни календар“. – Календар којим су се Срби некад служили, најстарији је на свијету. Срби немају никаквог разлога нити смеју да одбаце преко пет и по хиљада година своје историје, јер у историји су садржане многе мудрости које нам и данас могу бити од користи. Понешто из давне историје објавио сам у „Српском народном календару“. Описана су вјеровања о Месецу, Сунцу и звијездама. Сачувана су вјеровања о многим природним појавама и како се према њима ваља односити. Објашњени су и народни празници којих нема у црквеним календарима: Некрштени дани, Пасји дани, Горешњаци, Девети уторак, Међудневице и други који су се сачували хиљадама година у народном вјеровању и обичајној ритуалној пракси. У „Српском народном календару“ забиљежен је значај сваког дана. Шта ваља ког дана радити, а шта не ваља. Који су дани обични, без обредних радњи, а којим данима би требало извести одређене радње.

Све је засновано на миленијумском искуству и пракси сачуваној у народном памћењу Срба. Без измишљања. Савремена наука је доказала да су многе чињенице записане у народном веровању тачне.

Док се у Србији о овом величанственом календару ћути, за истраживање истог заинтересоване су институције у Португалу и Индији, као и америчке изадавачке куће и НАСА која је и потврдила повезаност овог календара и природних појава.

Према Милану Т. Стеванчевићу, бившем експерту Уједињених нација који се овом проблематиком бавио пар деценија, радиће се на новим сазнањима којих има доста, будући да се подаци о српском календару налазе у старим рукописним књигама, које имају велику историјску и научну вриједност, а које су однете из земље и налазе се у музејима и библиотекама широм Европе.

–Метеоролошки сателити доказују да су „горски цареви“ без свемирске технологије, после Митровдана некако знали да Сунце смањује активности на сјеверној хемисфери и мудро се повлачи код „јатака“ на зимовање. Народни српски календар на неки начин познаје термине промјена електромагнетизма Сунца, а таква прецизност не може бити случајна, јер захтијева много знања из космичке метеорологије – каже Стеванчевић.

Како се на Преображење мења вода?

-По српском календару, Сунце се посматра као живо биће које се сматра и божанством. Оно је лице које служи српском народу за датирање многих природних појава, као што је, на пример Преображење, а оно се јавља 19. августа. Тада се мијењају гора и вода. Да се мијења гора знамо по лишћу које жути и опада, а шта значи “мијења се вода”? Када је Београдска школа метеорологије истраживала хемијски састав воде 2008. године, запрепастили смо се да се 19. августа мијења хемијски састав кише. До тада је кисјела, а од тада алкална или неутрална.

Питање је како је наш народ знао да се тада мијења и састав воде, јер смо ми ово открили уз велика магнетна средства, апарате и инструменте – објашњава Милан Т. Стеванчевић.

Месеци до Светог Саве

Свети Сава је написао Законоправило (први Устав Српске православне цркве) којим је, између осталог, озваничио српски народни календар, али и промијенио називе мјесецима, усвајајући оне из грегоријанског календара. А ево како су се до тада код Срба звали мјесеци:

Јануар је био коложег, а име је добио по ложењу дрва због хладноће и како би се увећала моћ зубатог зимског сунца.

Фебруар се звао сјечко, по времену које је због хладноће карактерисала сјеча шума.

Март се звао дерикожа, пошто је био вријеме када су се домаће животиње убијале због несташице хране на крају зиме.

Април се звао лежитрава, јер су људи напокон могли да леже на трави након зиме када је иста била покривена снегом.

Мај се звао цветањ, по цветању биљака и дрвећа.

Јун се звао трешњар, по сазријевању првих воћака.

Јул се звао жетвар, пошто је то било вријеме за прву жетву.

Август се звао гумник, пошто се тада жетва преносила из поља на гумно, мали хоризонтални плато ограђен каменом на коме се вршило жито, али такође и мјесто на коме су се људи састајали ради дружења, договарања и игре.

Септембар се звао гроздобер, пошто се тада брало грожђе.

Октобар је био шумопад, време када је лишће почињало да жути, црвени и опада.

Новембар се називао студен, због хладног времена у касној јесени и осећаја блиске зиме која је или већ у суштини дошла или ће доћи ускоро.

Децембар се називао коледар, и означавао је време када почињу обредне процесије и народни ритуали у циљу дочека Нове године.

Аутор: Донко Ракочевић

Извор: Седмица, ИН4С 

календар, рачуњање времена, Срби
http://www.magacinportal.com/2017/04/03/drevni-srpski-kalendar-danas-pocinje-7526-godina/

Мистериозна повезаност српског календара и догађаја у свемиру!

4)

• Док се у Србији о овом величанственом календару ћути, за истраживање истог заинтересоване су институције у Португалу и Индији, као и америчке издавачке куће и НАСА која је и потврдила повезаност календара и природних појава
• То је био календар свих српских држава до 19. века и по њему су писане све повеље, закони, одлуке и облигације међу људима. Данас га званично користи Српска православна црква и сматра се њеним Уставом, будући да га је Свети Сава унео у црквени кодекс 1119. године
• Многи споменици и манастири датирани су по српском календару. На пример, споменик цару Лазару који је подигао деспот Стефан Лазаревић, најученији човек тог времена. Ту пише да се Косовска битка одржала 6897. године, а то се никако не уклапа у наше сазнање

Реч “календар” вуче корен из нашег језика, јер је ова сложеница настала од две наше речи “коло” и “дар”. Није потребно појашњавати значење ове сложенице. У нашем народу постоји огромно календарско знање, сачувано у митологији, епској поезији, обичајима и свакодневном животу. Србин је од постојања био стопљен са природом и било је неопходно да њене промене познаје код себе.

Зато Срби имају један од најстаријих и најтачнијих календара на свету. О овом календару се врло мало зна и говори мимо круга “посвећених”, јер је готово читав век који је за нама, био “табу тема” и међу самим Србима.

Идејним творцима српске фалсификоване историје није одговарало постојање овог календара, јер се он никако није уклапао у њихове тврдње о настанку и опстанку Срба. Наиме, српски календар је досезао толико далеко у прошлост, много дуже од њихове сопствене историје!

Српски календар био је званични календар свих српских држава до 19. века и по њему су писане све повеље, закони, одлуке, облигације међу људима, а њега данас званично користи Српска православна црква и он се сматра њеним Уставом, будући да га је још 1119. године у црквени кодекс унео Свети Сава.

Он датира од периода винчанске културе, још од 6. миленијума пре наше ере, на шта указује и симбол за време, који је карактеристичан и приказује лук са два пресека. Најстарији запис о српском календару јесте један надгробни споменик из овог века, а оно што је занимљиво јесте да је датирање извршено ћирилицом, што показује да је то писмо постојало и пре Ћирила и Методија.

Као званични српски календар, уводи га Свети Сава у 12. веку и користио се све до 19. века. До тада је све датирано по њему – књиге, повеље, закони, надгробни споменици, споменици културе, а томе у прилог говори и чињеница да је на Смедеревској тврђави у зидине уклесан датум изградње по српском календару.

Многи споменици и манастири датирани су по српском календару. На пример, споменик цару Лазару који је подигао деспот Стефан Лазаревић, најученији човек тог времена. Ту пише да се Косовска битка одржала 6897. године, а то се никако не уклапа у наше сазнање.

Најновије истраживање које смо урадили пре две године каже да се у Вујанском манастиру, који се налази између Чачка и Горњег Милановца, налази крст блаженопочившег Патријарха Павла који је датиран по српском календару – рекао је Милан Стеванчевић, најбољи познавалац календара код нас, који се његовим изучавањем бавио скоро 40 година.

Према српском календару, година се дели на лето и зиму. Лето почиње на Ђурђевдан, 6. маја, док зима на Митровдан, 8. новембра. Истражујући даље и тумачећи то са научне стране, ово су два датума када се смењују два годишња доба, што се поклапа и са сунчевим календаром када се мењају енергије.

То је потврдила и НАСА, која је установила да се ти велики црквени празници поклањају са електромагнетним променама Сунца.

“По српском календару, Сунце се посматра као живо биће које се сматра и божанством. Оно је лице које служи српском народу за датирање многих природних појава, као што је, на пример  Преображење, а оно се јавља 19. августа. Тада се мењају гора и вода. Да се мења гора знамо по лишћу које жути и опада, а шта значи “мења се вода”,  истиче Стеванчевић и додаје:

Када је Београдска школа метеорологије истраживала хемијски састав воде 2008. године, запрепастили смо се да се 19. августа мења хемијски састав кише. До тада је кисела, а од тада алкална или неутрална. Питање је како је наш народ знао да се тада мења и састав воде, јер смо ми ово открили уз велика магнетна средства, апарате и инструменте.

Година по српском календару почиње почетком априла и усклађена је са грегоријанским, што је заслуга Светог Саве, који је у 13. веку прихватио римско означавање месец дана, како би показао заједништво хришћана.

Према протоколу српског календара, прво се показују година, па месец и дан, за разлику од других календара који приказују дан, месец и годину. Оно што је занимљиво јесте да ни један други календар нема такво датирање, али и то да се компјутерска обрада врши по протоколу српског календара.

Док се у Србији о овом величанственом календару ћути, за истраживање истог заинтересоване су институције у Португалу и Индији, као и америчке изадавачке куће и НАСА која је и потврдила повезаност календара и природних појава.

Према Стеванчевићу, радиће се на новим сазнањима којих има доста, будући да се подаци о српском календару налазе у старим рукописним књигама, које имају велику историјску и научну вредност, а које су однете из земље и налазе се у музејима и библиотекама широм Европе.

Метеоролошки сателити доказују да су “горски цареви” без свемирске технологије, после Митровдана некако знали да Сунце смањује активности на северној хемисфери и мудро се повлачи код јатака на зимовање. Народни српски календар на неки начин познаје термине промена електромагнетизма Сунца, а таква прецизност не може бити случајна, јер захтева много знања из космичке метеорологије.

Тиме се поново поставља питање неке изгубљене цивилизације.

---

ИЗВОР: beograd.in

ТАЈНА ВИНЧАНСКОГ КАЛЕНДАРА: Срби су пре 7529 година знали тајну у коју ни данашњи научници не могу да проникну! (ФОТО)

Винчански календар описује путовање Сунчевог система кроз свемир (Фото: public, Правда)

Збуњује сазнање да се у центру Српског винчанског сунчевог календара налази урезан дијаграм енергија Сунца које у току једне календарске године стижу до Земље. Поставља се питање: Како су знали да на Митровдан почиње зима? Да ли су познавали природну електромагнетску силу која једина даје одговор на ово питање?

Пише: др Милан Стеванчевић

У 19. веку Ричард Карингтон открио је да синодички ротациони период површина на екватору Сунца износи 27 дана. Синодички ротациони период је време потребно да нека активна магнетна структура на Сунчевој површини учини једну ротацију гледано са Земље, односно да се поново врати на исту позицију са које је кренула.

Дуго се веровало да је време једне синодичке ротације константа. Због тога питање промене синодичке ротације Сунца није било предмет разматрања у научним круговима. Међутим, после проналаска Винчанског сунчевог календара јавила се сумња у сталност брзине ротације Сунца. Винчански сунчев календар настао је пре више од 7529 година.

Израђен је у облику кружног тањира од керамике и нађен је на локалитету Винче. Носи два симбола српског народа, па га справом можемо назвати Српски винчански сунчев календар. Календар имају само народи који су некад достигли одређени степен цивилизацијског развоја, а почетак датирања показује годину тог развоја. Срби су тај цивилизацијски развој достигли пре 7525 година.

На врху тањира налази се винчански симбол за време који су Срби користили за датирање важних догађаја. То је симбол који је постао линија водиља идентитета српског народа кроз време и историју.

Испод можете да видите датирање Душановог законика у старој српској престоници Скопљу у лето 6857. са српским (винчанским) симболом за време (по католичком календару папе Гргура Тринаестог, који у то време није ни постојао, 1349. године).

На слици испод можете видети снимак Српског винчанског сунчевог календара.

Други симбол на Винчанском сунчевом календару у облику је два концентрична перфорирана круга. Они су симбол Сунца код српског народа и налазе се у многим старим рукописним књигама и артефактима. Да су перфорирани концентрични кругови симбол српског народа, може се видети на најстаријем до сада пронађеном печату администрације српске државе и краљевске канцеларије краља Строимира у лето 6338-6343. (по католичком календару папе Гргура Тринаестог од 830-835. године).

Печат српског краља Строимира направљен је од чистог злата и изгравиран ћирилицом

Ћирилица пре Ћирила

Златни печат је материјални доказ да је ћирилица званично писмо српских држава и српског народа и да је настала пре Ћирила, који је рођен 828. године. У време када је печат изгравиран, Ћирило је имао две а Методије десет година. Печат je доказ да је Србија била држава са администрацијом и краљевском канцеларијом с печатом од злата и пре династије Немањића. Налазио се у једној немачкој приватној колекцији. Током свих ових векова био је скриван од српског народа. Зашто? Одговор је једноставан.

Многим новонасталим нацијама и државама није одговарало што су поникле на територији некадашње Србије, односно на територији на којој су миленијумима живели Срби. Новонастале нације у тражењу и измишљању властитог идентитета присвајали су српску територију, српски језик и историју српског народа.

Да би то урадили, морали су да сакрију историју српског народа и постојање српских држава пре Немањића. У томе су им помогли византолози. Негирање свега што је српско основа је постојања византолога, историчара измишљеног царства.

Српски винчански сунчев календар је, вероватно, први у свету покренуо питање промене брзине синодичке ротације Сунца.

Међутим, Српски винчански сунчев календар и златни печат српског краља Строимира, са престоницом у Рашкој, материјални су доказ миленијумског постојања српског народа на овим просторима. С појавом Српског винчанског сунчевог календара расправа европских држава где се налази колевка европске цивилизације је завршена. Сада се правом може рећи да је Винча колевка европске цивилизције и да има велику историјску и научну вредност.

Српски винчански сунчев календар је, вероватно, први у свету покренуо питање промене брзине синодичке ротације Сунца. На основу досадашњих мерења Сунце у току једне календарске године направи 13 пуних синодичких ротација и до краја календарске додајемо 13,5 земаљских дана. Међутим, по Српском винчанском сунчевом календару Сунце у току једне календарске године направи 13 пуних ротација и до краја календарске године Срби су пре 8.000 година додавали 15 земаљских дана!

Ово сазнање од изузетног је значаја за науку, јер указује да се у периоду од 8.000 година време ротације Сунца убрзало за 1,5 земаљских дана. Без обзира да ли је праисторијски Српски винчански сунчев календар тачан или не, он је први покренуо питање промене брзине синодичке ротације Сунца. Постоје научни основи да је брзина синодичке ротације Сунца променљива величина и да је Сунце некада спорије ротирало него данас. Познато је да Сунце зрачи материју и енергију. То значи да Сунце зрачењем губи масу па је логично да услед губитка масе повећава брзину ротације.

Ако претпоставимо да су подаци из Српског винчанског сунчевог календра тачни, онда се може израчунати да се време ротације Сунца у периоду од 8.000 година убрзало за 1,5 земаљских дана. Под претпоставком да се губитак масе Сунца врши линеарно, Сунце ће кроз 72.000 година имати 13 ротација у току једне календарске године. Како промена брзине синодичке ротације Сунца утиче на временске промене, то значи да због ових разлога промену климе на нашим просторима можемо очекивати после 72.000 година.

Брзина кретања Сунчевог система око центра галаксије је 250 километара у секунди, а брзина револуције Земље око Сунца је 30 километара у секунди. Земља се око Сунца креће се у облику завојнице, чији је полупречник  r = mvsinӨ/qB. Пут који пређе Земља у току једне календарске године у односу на центар галаксије је d = 2πrmvcosӨ/qB, где је B вектор магнетске индукције, a q електрично оптерећење; Ө угао између вектора брзине v и вектора магнетске индукције B.

Приказ кретања Земље око Сунца

И тако цео Сунчев систем путује у безнађе.

Превише случајнсти

Подизањем научних сателита и анализом добијених резултата научних истраживања добија се утисак да ми тек сада откривамо оно што су наши преци знали. Најбољи пример је сазнање да се на Преображење „преображава и гора и вода”. Ова изрека  представља део научног и историјског наслеђа Срба.

Најновија хемијска истраживања кише Београдске школе метеорологије показала су да су оне од Ђурђевдана до Преображења киселе, а од Преображења алкалне. Да би се дошло до сазнања да се киша преображава, потребни су прецизни хемијски инструменти, односно напредна цивилизација.

Сунцу је потребно 220 милиона година да обиђе један галактички круг; од настанка до данас начинило их је 20. На основу предања, Срби су у прошлости имали напредну цивилизацију. Међутим, збуњује сазнање да се у центру Српског винчанског сунчевог календара налази урезан дијаграм енергија Сунца које у току једне календарске године стижу до Земље.

Поставља се питање: Како су знали да на Митровдан почиње зима? Да ли су познавали природну електромагнетску силу која једина даје одговор на ово питање?

Приказ дијаграма енергија у току једне календарске године

По Српском календару Светог Саве, у току једне календарске године постоје само два годишња доба –  лето и зима. Лето почиње крајем марта и почетком априла, а зима на Митровдан, почетком новембра. Најновија сателитска електромагнетна мерења енергија које долазе са Сунца на северну и јужну хемисферу доказују да у току једне календарске године постоје само два годишња доба.

Дијаграм измерених електромагнетних енергија

По Српском календару Светог Саве, у току једне календарске године постоје само два годишња доба –  лето и зима. Лето почиње крајем марта и почетком априла, а зима на Митровдан, почетком новембра. Најновија сателитска електромагнетна мерења енергија које долазе са Сунца на северну и јужну хемисферу доказују да у току једне календарске године постоје само два годишња доба.

На Српском винчанском календару налази се много случајности да би то била случајност.

Извор: galaksijanova.rs

***

***

Погледајте емисију продукције Теславизија посвећену инчанском календару у којој учествује аутор текста који сте читали – др Милан Стеванчевић:

ИЗВОР: ПРАВДА

Решење мистерије србског календара

Скините календар у већој резолуцији кликом на везу

​Примери година, новог календара и старог сербског календара, који је доказано старији од установљења календара Источног римског царства 988. године, су многобројни списи који постоје, а један од њих је старији пуних 72 године од његовог установљења. Стари сербски записи и натписи, Љубомира Стојановића. Запис из 916. године = 6424. године, односно 72 године пре успоставе календара Источног Римског царства. Запис је уклесан у камену, што га чини историјски веродостојним документом (документ, запис, биће презентован у даљем тексту, након увода).

|=|=| ; 1198 = 6707. година
2009 = 7518
2010= 7519
2011= 7520
2012= 7521
2013= 7522
2014= 7523
2015= 7524
2016=7525
2017= 7526 индикта I (МЕСЕЦА), дана 5. (данашњи датум)

Законоправило Светога Саве је из 6707. године. Његова година писања је наша референтна тачка израчунавања година по старом сербском календару и једнака је години 1198. по новом календару. Ако од године из старог сербског календара, данашњу [7526.] годину, одузмемо стару годину писања ''УСТАВА'' [6707.] годину, добићемо бројевну разлику [819],  када ту разлику одузмемо  од данашње године 2017.[e] - 819 = добили смо 1198. годину по новом = то јест 6707. по старом сербском календару, суштински, добили смо данашњу годину 2017. годину по новом, или 7526. годину индикта I., дан 5. по старом сербском календару.

Законоправило Светог Саве из 1262. године налази се у Загребу и најстарији је постојећи ''препис'', а не оригинал. Оригинал је написан 6707=1198 године. То се треба знати и разумевати како треба. Свети Сава је тек 1219. године установио већ написани Номоканон-Устав, након добијања апсолутне независности сербске цркве и њене аутокефалности која је установљена = [6728.] године = [1219.] године, када од (7526 - 6728 = [798] бројевна разлика), разлику одузимамо од (2017 - 798 = 1219.) је година првог сербског Устава, то јест = [6728.] година по старом сербском календару. У Номоканону Свети Сава наводи да је 325 година од Вазнесења Христовог до првог васељенског Сабора у Никеји (по новом календару), то јест, то је била 5834. године по старом сербском календару.

Сербски календар (Део I)

​Најстарији писани записи говоре да су Срби почели да рачунају време од 5508. године пре Христа, односно од Постања света према библијском предању. На основу старих записа сазнајемо да су Срби имали календар где је календарска година почињала априла и делила се на два годишња доба, лето и зиму. Лето почиње око Ђурђевдана а зима почиње око Митровдана. По Сербском календару почетак лета и почетак зиме немају фиксне датуме. Година се делила на 13 месеци (биљни календар) што приближно одговара броју ротација Сунца у току једне календарске године. После примања Хришћанства и под утицајем економског окружења и лакше трговине, Срби стварају календар од 12 месеци.

1. Коложег
2. Сечка (Сечко)
3. Летник (Дерикожа)
4. Биљар (Лажитрава, Лежитрава)
5. Цветањ
6. Трешњар
7. Жетвар
8. Гумник
9. Гроздобер
10. Листопад (Шумопад)
11. Студен
12. Коледар

Слика 1.

Мистичност седмице

​На основу старих записа Срби су имали временски период од седам дана са називима дана који и данас важе (понедељак, уторак, среда ...) Циклус од 7 дана била је велика непознаница за све хроничаре јер у природи нема астрономског параметра који би указивао да постоји седмодневни временски циклус. Постојала су разна тумачења седмице. Једни су били мишљења да је седмица настала по именима седам планета, где су у планете урачунали Сунце и Месец. Они други сматрали су да је седмица узета на основу Месечевих мена. Већина хроничара била је мишљења да је седмица постојала код свих народа али да не знају порекло. Међутим, стари записи говоре да нису сви народи имали седмицу. У Римском календару постојао је циклус од 9 дана а у Грчком и Египатском календару циклус је трајао 10 дана итд. Миланским едиктом из 313. године Константин Велики уводи у календар Римског царства седмодневни циклус. Поставља се питање одакле Константину Великом сазнање о седмодневном циклусу јер га у то време није могао преузети из других календара.

 Порекло седмодневног циклуса код Срба 

Познато је да Срби као знак препознавања имају уздигнута три прста. Срби наздрављају три пута, љубе се три пута, крсте се са три прста, итд. Сербски народ је једини народ на свету који данас има Симбол три прста. Да би разумели ове народне обичаје који се преносе са колена на колено, окренућемо се Сунцу и космичком простору.

Најновија електромагнетна истраживања Сунца показала су да на Сунцу важи Космичко правило броја три.

Када се на видљивој страни Сунца јави вулкан он се увек јавља три пута, смер магнетних поља на Сунцу мења се после три ротације Сунца, сваки удар Сунчевог ветра веће густине изазива љуљање магнетог крста на северној хемисфери три пута итд. Једноставно речено све што се дешава на Сунцу и космичком простору, дешава се три пута, никада два и никада четири пута.

Земља као саставни део Сунчевог система дели судбину Сунчевог система па Космичко правило броја три важи и за Земљу. Постоји мишљење да су Срби знали за постојање нематеријалног Космичког правила броја три, па су број три узели за свој национални симбол.

Три прста су симбол нематеријалности природе и духовности сербског народа и део његовог културног наслеђа.

То је духовност једног народа који може да разуме и објасни нематеријалност природе. Поставља се питање какве везе има Космичко правило броја три са одређивањем циклуса од 7 дана. Одговор је да има. Синоптичка ситуација на Сунцу има поновљивост три пута а један циклус синоптичке ситуације траје 7 дана. После сваких седам дана почиње нов електромагнетни циклус који траје поново седам дана.

Седмица је природна нематеријална временска јединица која указује да осим материјалних астрономских мерила постоје духовна мерила времена.

Тако се долази до сазнања да су Срби, поред постојећих материјалних мерила, увели у свој календар појам нематеријалног мерила времена. Време код Срба уграђено је у нематеријалност природе, па материјална мерила не могу бити мерила времена. Другим речима са материјалним астрономским мерилима не може да се изради тачан календар. Време код Срба је мера нематеријалности природе и није везано за простор и кретање. Једноставно речено не постоји веза времена и физичког света, односно простора, па је појам релативности времена само фикција човека добијена уз помоћ математичке комбинаторике. Седмица је најприхватљивији временски интервал јер је човек духовно усклађен са седмодневним ритмом Сунца и нематеријалним силама природе. Цела природа одише бројем седам. Сунчев спектар састоји се од седам боја које заједно стварају светлост.

Човек биолошки осећа утицај седмодневног циклуса нематеријалне природе и прилагодио се том циклусу. Са биолошког становишта седмица је најприхватљивија од свих других временских јединица. Због нематеријалних карактеристика седмице, људи су јој придавали мистичност јер су осећали њен утицај али нису имали објашњење. Срби су на основу Космичког правила броја три и посматрањем природе сагледали поновљивост метеоролошких догађаја у временском периоду од седам дана. Правило да се седмодневни циклус понавља три пута може да сагледа свако заинтересован ако прати метеоролошке појаве у три седмодневна циклуса синоптичких ситуација на Сунцу. Такав пример су температуре у Београду првог метеоролошког месеца на крају 2009. и почетком 2010. године. (Метеоролошки месец траје 27 дана, односно једну ротацију Сунца.)

Слика 2.

​Ако се зна да се Константин Велики није бавио науком, онда постоји велика вероватноћа да је седмодневни циклус преузео из сербског културног наслеђа и својим едиктом пренео га је у тада постојећи календар Римског царства. Од Миланског едикта седмица се налази у свим календарима. Многи хроничари својатају седмицу као културно наслеђе њиховог народа али не могу да објасне њено порекло.

Различите године почетка бројања

Узимајући у обзир да је сваки народ имао своју књигу Постања (година стварања света) то су календари имали различите почетке бројања година. Срби су имали за годину Постања 5508. годину пре Христа (Сербска ера). У то време било је више од 200 различитих година Постања које су утемељне на Светом писму Старог завета али су прорачуни били различити.

Тако је Римска црква имала за годину стварања света 5899., по Клименту Алексанрдијском је 5624., по Васију 5700. година, по Сексту 5500. година итд. По Римском календару бројање година је почело 753. године пре Христа.(Ера од оснивања Рима) а по грчком 776. године пре Христа.(Ера олимпијада), а код јеврејског календара 3761. година, пре Христа.(Јеврејска ера), итд.

Све до 10. века, односно до 988. године, римски историчари Максим Исповедник и Ђорђе Синкела у својим радовима користили су календар Источног Римског царства, код кога су се бројале године од 5493. године пре Христа, Антиохијска ера, што јасно говори да је календар Источног Римског царства у то време био млађи од Сербског календара.

​Међутим, реформисани календар Источног Римског царства који је успостављен 988. године нове ере, за време владавине Василија Другог почиње бројање година од 5508. године п.н.е. Зашто је Василије Други изабрао Сербску еру од 5508. године, и поред 200 других година Постања, остаје непознаница. Тако су хроничари Еру од стварања света, коју су користили само Срби, назвали Ромејска ера. Да би оправдали ову промену назива историчари су искористили незванични документ из 7. века, написан од стране непознатог свештеника, који се позивао на Седамдесет преводилаца, да је 5508. година боља за усаглашавање круга Сунца и круга Месеца. (Симбол времена је круг).

Преводи Старог завета на грчки језик настали су између трећег и другог века пре наше ере у Александрији базирали су се на 5500. години. На превођењу је радило седамдесет преводилаца који су користили искључиво 5500. годину, што значи да се непознати свештеник позивао на погрешну годину Постања. Без обзира на грешку непознатог свештеника овај незванични документ дао је хроничарима за „право“ да негирају коришћење 5508. године Постања код Срба. Оспоравање није ишло лако. Проблем су били стари записи пре 988. године и вековно коришћење 5508. године од стране Срба. Како нису могли да објасне одакле Србима почетак бројања година од 5508. године, они су писали да је Ромејска ера “рано прихваћена“ од стране Срба. После тога појавила се хипотеза да се на нашим просторима користио “Византијски календар”. У томе су им помогли наши историчари који су без икаквог критичког проверавања преписивали туђа субјективна тумачења и ширили их као неприкосновену истину. Дешавало се да наши историчари који су истраживали туђе календаре у својим истраживањима нису ни помињали Сербски календар јер за њих он није постојао.

​Према А. Фоменку, Статистичка хронологија математички поглед на историју, Саламанка де Арсила је у својим радовима доказао да је сва древна историја написана у средњем веку. Археолог Жан Ардуен сматрао је класичну литературу творевином становника манастира у 16. веку. Роберт Балдауф у својој књизи “Историја и критика“ доказао је “да је не само древна, већ и рана средњовековна историја фалсификат епохе Ренесансе“. Зато се не треба чудити ако се Сербска ера назива ''Византијска'' ера а Сербски календар назива ''византијски''. Проблем настаје када ова субјективна и искривљења тумачења улазе у историју и постају “истина“.

Успостављање старих календара

Познато је да оригиналних текстова календара, који су постојали пре Христа, у целости нема. Постоје неки фрагменти или неки делови који указују на постојање неког календара старог народа. Успостављање календара старих народа извршено је проучавањем старих записа. До данас је успостављено више од 2000 календара старих народа. Међу успостављеним календарима нема Сербског календара.

​Очигледно да принцип који је примењен за индиректно успостављање туђих календара, није примењен за успостављање Сербског календара. Да ли то значи да Срби нису имали календар или се као проблем јавила нематеријална основа Сербског календара коју хроничари нису разумели. Постоји мишљење, да су стари народи дешифровали само астрономска материјална мерила, па хроничари нису могли да прихвате да је време код Срба уграђено у нешто друго, односно у нематеријалност природе. Вероватно су због тога мислили да Срби немају календар. Сада се поставља питање, наставити или прекинути даља метеоролошка истраживања јер ако нема Сербског календара нема ни истраживања метеорологије код Срба коришћењем календара.

​И тако уместо да проучавам развој метеорологије, коришћењем Сербског календара, наметнуо ми се задатак да истражим постојање Сербског календара па тек онда да одлучим да ли ћу да наставим истраживање развоја метеорологије код Срба или не. Без обзира на тумачења светски признатих хроничара, нисам могао да одбацим велики број старих књига, записа, натписа и докумената, на којима је година исписана по Сербском календару. У току истраживања одлучио сам да урадим оно што су хроничари других народа већ давно урадили, да покушам да успоставим Сербски календар. Као основу користио сам старе сербске записе и документа из тог доба и најновије резултате истраживања у области хелиоцентричне електромагнетне метеорологије.

Да би се доказала веродостојност и постојање Сербског календара било је неопходно пронаћи Ромејски календар и упоредити га са Сербским календаром.

Ако су календари исти, свака прича о Сербском календару би била завршена.

Међутим, јавио се проблем. Прегледом многих записа и докумената нисам могао да нађем календар под називом ''Византијски'' календар. У књигама скоријег датума може се наћи да је ''Византија'' имала, ''Византијску'' еру (почетак бројања година) и ''Византијски'' стил (почетак календарске године), али календара није било. Упоредо са трагањем за ''Византијским'' календаром истраживао сам Душанов законик у преводу Николе Радојчића, који је објавила Матица сербска, Нови Сад 1950. године, добијен љубазношћу Господина Слободана Филиповића и Дечанске хрисовуље, Павла Ивића и Милице Грковић, које је објавио Институт за лингвистику у Новом Саду 1976. године. У исто време проучавам историју Римског царства. Тако сам нашао да се назив ''Византијско'' царство први пут јавио тек 1557. године у књизи „Corpus Historiae Bizantinae“, немачког историчара Heronima Volfa. Проучавањем старих записа пре 1557. године нисам нашао ни један државни или црквени запис са називом ''Византијски''. Објашњење је једноставно. ''Византијско'' царство никада није постојало, јер је измишљено тек у 16. веку, па није постојао ни ''Византијски календар. Тако се дошло до сазнања да је назив ''Византијски'' календар измишљен и да су светски признати хроничари негирали постојећи Сербски календар користећи непостојећи календар. Због тога није постојала могућност да се упоређивањем два календара провери веродостојност Сербског календара.

Размишљам, ако неки “Изумитељ“ измисли Царство а неки други преписивач, без икаквог критичког проверавања, то прихвати, и шири као неприкосновену истину, онда сваки частан човек може да постави питање, шта је све остало измишљено а приказано као историјска истина.

После ових сазнања истраживања су кренула другим правцем. Уместо да тражим непостојећи Византијски календар, веродостојност Сербског календара истражујем тако што упоређујем Сербски календар са постојећим календарима на просторима европске цивилизације. Једини календар који је имао исти почетак бројања година био је реформисани календар Источног Римског царства из 988. године. Сада су се услови истраживања потпуно променили. Уместо измишљног календара измишљеног царства, постоји стварни календар који је давао могућност упоредне анализе хронометрије, хронографије и календарографије. За писање реформисаног календара Источног Римског царства из 988. године, коришћени су постојећи календари. У основи, то је био реформисани Јулијански календар из 45. године пре Христа,., који је израђен на основу Римског и Египатског календара (Канопски едикт). Василије Други уместо латинског узима грчко писмо а од Сербског календара узима Сербску еру, односно 5508. годину. По праву силе Царство не може да има календар млађи од календара народа који је у његовом саставу. Почевши са 988. годином, Сербски календар и календар Источног Римског царства имају исту упоришну тачку па је датирање догађаја исто.

​Сваки народ има свој символ времена. Код Египћана и већине народа европског цивилизацијског простора, символ времена је био Сунчев или Месечев круг. Сви ти народи веровали су у цикличност времена засновану на астрономским мерилима, односно кругу као символу за време. Међутим, два народа који нису имали круг, као символ времена, су Сербски и Јеврејски народ. Код Јевреја символ времена је била искошена права линија која је усмерена према небу. Код Срба је искошени лук са два пресека који је такође усмерен према небу. Права линија и коси лук са два пресека код оба народа имају исто значење. То је галактички лук по коме се Сунце креће у току једне календарске године око центра Галаксије. Сунцу је потребно 220 милиона година да обиђе један галактички круг а од настанка Млечног пута до данас, Сунце је обишло 20 кругова.

Сунце се на свом путу око центра галаксије креће брзином од 250 км/с па је Земља овог пролећа на једној локацији а наредног на другој. То значи да постоје реални услови за постављање хипотезе да је постојала нека напредна цивилизација током предходних 20 кругова Сунца. Познато је да свака цивилизација има периоде процвата али и нестанка. Веровање сербског народа, да су имали напредну цивилизацију сада има научну основу јер је кретање у правцу будућности у суштини, пут према цивилизацијама из прошлости, односно тамо где су постојале њихове цивилизације. Код Сербског символа времена, постоје две линије које секу лук у две тачке.

Слика 3.

​На основу најновијих хелиоцентричних истраживања, линије представљају пресеке нематеријалних енергија које стижу са Сунца, у току једне календарске године. Нематеријалне енергије Сунца секу галактички лук око Ђурђевдана и око Митровдана.

Слика 4.

​Галактички лук је окренут у правцу неба и симболизује део пута, који Сунце пређе у току једне календарске године у свом кретању око центра Галаксије. Лук је окренут према будућности која нас враћа у прошлост према изгубљеној праисконској цивилизацији. Символ времена код Срба је универзалан без обзира на време посматрања. То значи да Символ за време не мења облик када се посматра у летњем или у зимском периоду. Мењају се само датуми пресека енергија Сунца.

Лук и две упоришне тачке Ђурђевдан и Митровдан постале су предмет хелиоцентричних електромагнетних истраживања. Тако је Символ за време код Срба постао линија водиља кроз време и историју. Симбол вечности је симбол који се налази на старим сербским иконама и фрескама. Истраживања су показала да су Срби осим символа за време имали символ за вечност са два пресека нематеријалних енергија Сунца.

Први Символ вечности представља Прошлост, Садашњост и Будућност у границама два Непостојања. Две енергије Сунца секу Садашњост на Ђурђевдан и Митровдан.

Слика 5.

​Пратећи сербски Символ за време кроз историју, дошло се до сазнања да се многи сербски симболи налазе у Винчанској култури. Према Радивоју Пешићу, Винчанско писмо и други граматолошки огледи, издање ПЕШИЋ И СИНОВИ, Београд, 2008. на страни 50. у Таблици 19., поређења Библос-Винча налази се сербски Символ за време.

Слика 6.

​Други символ представља то исто али у границама Непостојања и Неба. Ове симболе не треба поистовећивати са абревијацијама типа nomina sacra или лигатурама. На страни 45. у Таблици 11.- Винчанско писмо: консонанти, налази се символ у оквиру.

Слика 7.

​Симбол за време у оквиру указује да је човек створен у времену које је ограничено. Човек живи у времену и са временом и не може да сагледа тајну времена изван оквира. Време изван оквира је скривено од човека и рационално необјашњиво. Оно је без димензија и нема природу а има само својство пролазности и неповратности. Прошлост, садашњост и будућност су само доказ пролазности времена али не и објашњење шта је време. Човек не може да управља временом без обзира којом се брзином кретао, јер је време мера нематеријалности природе.

Слика 8.

​Према Сорин Палига, (Symbols dating from the oldest period of Vinča culture) сербски Симбол за време јавља се у више облика. Највеће изненађење је да се у Винчанској култури налази Крст са четири оцила, симбол Сербског народа.

Када се Земља посматра електромагнетно добија се сазнање да се изнад северне хемисфере налази Магнетни крст са оцилима. Магнетни крст дели северну хемисферу на четири дела а магнетне линије у свакој четвртини имају облик оцила. Магнетни крст је нематеријалан и невидљив за човечије око али се његово постојање сагледава електромагнетним мерењима. Број оцила по једном квадранту мења се у зависности од прилива материјалних енергија Сунца.

Слика 9.

​При мирном Сунцу постоји само по једно оцило у свим квадрантима. Међутим, када је Сунце активно повећава се број оцила. Под ударом честица Сунчевог ветра Магнетни крст љуља се увек три пута. То указује да је Космичко правило броја три пристутно у Винчанској култури много миленијума пре нове ере. По Чајкановићу, Сербски етнографски зборник 31, 105. Срби су знали за крст пре примања хришћанства, па је нематеријални магнетни крст са четири оцила постао симбол сербског народа. Магнетни крст се јавио изнад северне хемисфере 5. фебруара 2010. године.

Слика 10.

​Појава Магнетног крста наговештава дугу хладну и снежну зиму за целу северну хемисферу. Због тога су га Срби поштовали и помињали у молитвама и опевали у песмама.

Слика 11.

​Према предању сербског народа, Вук Караџић, Пословице, бр. 3110, у једној молитви помиње се Крст на небу. У збирци „Часни крсти“, Вук Караџић, Песме 2, бр. 17, крст васкрсава и светли на ономе свету. Песма се завршава речима: “Онда часни крсти васкрсоше, Васкрсоше горе на небеса, Те сијају на ономе свету“.

У току 2010. године, после успостављања магнетног крста, на Сунцу су се јавиле снажне експлозије. Све указује да је наш народ знао за појаву нематеријалног магнетног крста и за експлозије на Сунцу које „сијају на ономе свету“.

Символи србског народа

Према предању Сунце је код Срба било божанство. Срби су славили рођење младог бога Сунца, односно Божић. Божић се рађа у зимском солстицију 22. децембра. Црква је у почетку славила само Васкрс, па је због тога избегавала реч Божић. У хришћанству, Божић се почео славити тек од 3. века у циљу “прекривања“ паганских обичаја код Срба.

Од тада Црква слави Рождатсво Христово. Божић и цео обред око Божића, са храстовим бадњаком, као символом Сунца, је стари сербски обичај који нема никакве везе са хришћанством. Божић, Крсна слава и Символ Сунца у облику човека на белом коњу јединствени су симболи сербског народа који су тек касније преузети од стране Цркве. Бадњак се не баца већ се пали у ватри јер представља симболично паљење младог бога Сунца. Сунце је живо биће и има облик Човека на белом коњу. Тако у народу постоји изрека да “девојка чека свог Принца на белом коњу“. Уместо Деда мраза наш народ је веровао у Божић Бату који долази са југа и деци доноси поклоне. Сунце на наше просторе долази са југа после 22. децембра, односно зимског солстицијума. Срби уместо јелке имају Божићно дрво храст.

Ови обичаји и данас су присутни у нашем народу. Познато је да је Римско царство присвајало све цивилизацијске тековине народа који су били у њиховом саставу. На основу записа римских историчара, Црква није прихватала Божић све до 3. века, јер је Божић пагански обичај народа који је био у саставу Рима. Да ли је то индиректни доказ да су Срби били на овим просторима много раније него што Рим тврди. У 3. веку, Рим преузима од Срба символ Сунца, (Базилика Светог Петра), али у исто време негира постојање Срба на овим просторима. Међутим, истину су индиректно открили историчари Рима који су записали да Црква не прихвата представљање Сунца у облику човека на коњу јер је то пагански обичај народа који је у саставу Римског царства. Поставља се питање од кога су Римљани преузели Божић и символ Сунца у облику човека на белом коњу, када такве символе осим сербског народа није имао ниједан други народ који је био у саставу Римског царства. Преузимање символа сербског народа представља индиректни доказ да су Срби аутохтони народ на овим просторима, што се упорним негацијама хроничара само још више потврђује.

Борба чији је Сербски крст са четири оцила води се вековима. Мавро Орбин је у свом делу Краљевство Словена, 1601.године, објавио да је крст са четири оцила Сербски грб. Од те године бројни хроничари покушавају да докажу да је крст са четири оцила симбол њиховог народа. Тако је познати византолог Ж. Еберсолт видео грб са четири оцила на цариградским плочама које се налазе у музеју у Истанбулу. Ламброс је 1878. године тврдио, да је крст са четири оцила италијански крст. Неки су видели крст на Галата капији у Цариграду. Један наш историчар “протумачио“ је, да је крст са четири оцила - Грб Ђеновљана !!!!! Међутим, већина хроничара није могла да се сложи чији је крст са четири оцила, али су сигурно “знали“ да није сербски. Постоје бројни историчари (Ламброс, Сатас, Ду Цанге, Своронос, Шлемберже) који су тумачили да је сербски крст са четири оцила настао од грба царске породице Палеолога, односно од грба Византије. Овакво мишљење заснивало се на застави која је нацртана 1421. године на карти Ф. де Чезаниса. Према А. Соловјеву, у О огњилима на сербскоме грбу, пише “Сличност између ове заставе и сербског грба је фрапантна“. Соловјев закључује да: “Часни крст са четири оцила (или четири симболичних слова) води порекло из Византије“.

​Међутим, неприхватљиво је да један озбиљан историчар изједначава слова са симболима и назива их оцилима. Познато је да грб не може да има слова већ само символе. Ако се обрати пажња да су сва слова B исписана у квадрантима у једном смеру, с лева на десно, онда се може рећи да осим крста других сличности нема. Оцила у сербском грбу су символи који су окренути леђима и немају никакве везе са словима. Оцила (кресови, огњила) у сербском народу представљају символ паљења Сунца. На крају треба рећи да су познати хроничари прећутали да Источно Римско царство никада није имало грбове. Међутим, крст са четири оцила налази се у писаним сербским књигама пре династије Палеолога, па је свака даља прича хроничара, чији је крст, завршена.