петак, 31. јануар 2020.

NAJJAČA GRUPNA FOTKA U ISTORIJI SRBIJE: Naši na Krfu pred odlazak na Solunski front, na prašenje bugarskih i austrijskih zadnjica (FOTO)

Na Solunskom frontu srpskoj je vojsci glavna zanimacija bila prašenje bugarskih, nemačkih i austrijskih zadnjica, ali pre nego što su nas naši saveznici tamo prebacili sa Krfa, morali smo da odradimo jednu grupnu fotografiju. Nije bila za Instagram, ali je svejedno ostala u arhivi


Grupna fotografija srpskih vojnika tokom oporavka na Krfu i priprema za prebacivanje na Solunski front. Prva polovina 1916. godine. Foto: Wikimedia Commons/Ognjen Odobasic
Težak je bio za srpsku vojsku i srpski narod taj kraj 1915. i početak 1916. godine, kada smo se nakon godinu i po dana odolevanja svim nasrtajima Austrougarske i uspešnom odbranom teritorijalnog integriteta, napokon slomili, zbog toga što su Nemci odlučili da uzmu stvar u svoje ruke.
Srpska se vojska povukla preko Albanije i stigla do Skadra gde su je, posle nećkanja i odugovlačenja, prihvatile mornarice Francuske i Ujedinjenog Kraljevstva i prebacile na ostrvo Krf, radi oporavka.
Nakon toga, Srpska vojska, ono što je od nje ostalo, prebačena je na Solunski front. On je formiran 1916. godine, nakon propasti Srbije; naime, savezničke trupe su pre toga počele da se koncentrišu na tom prostoru da bi se prebacile na našu teritoriju i da bi nam pomogle u predstojećoj najezdi Nemaca i Austrougara, ali smo mi pali pre nego što su oni uspeli da nam se priključe (to je bila i delom krivica naših saveznika, jer su prekasno sa tom operacijom počeli).
Uglavnom, na Solunskom frontu srpskoj je vojsci glavna zanimacija bila prašenje bugarskih, nemačkih i austrijskih zadnjica, posebno u poslednjoj fazi rata kada smo probili tu barijeru i stuštili se ka otadžbini brže od francuske konjice.
No, pre nego što su nas naši saveznici prebacili sa Krfa u Solun, morali smo da odradimo jednu grupnu fotografiju. Nije bila za Instagram (nije postojao, a nije bilo ni selfija), ali je svejedno ostala u arhivi, da ispliva kada bude bilo zgodno da se tog perioda naše istorije prisetimo. Sada je zgodan trenutak.
(Telegraf.rs)

ISTORIČAR SALIH SELIMOVIĆ ŠOKIRAO BiH: Mi, muslimani, smo SRBI i govorimo srpski jezik!



Scena iz filma nož

Foto: Youtube Printscreen


Salih Selimović je istoričar, publicista i profesor iz Sjenice u Srbiji. Rođen je 1944. u Tešnju u BiH. Poznat je po istraživanjima islamizacije južnoslovenskih prostora, s posebnim naglaskom na demografske i migracione procese u Raškoj oblasti. Dobitnik je Vukove nagrade za 2013. i Kočićeve nagrade za istu godinu.


Selimović je objavio šest knjiga i više od 70 naučnih radova. Njegovu posljednju knjigu „Prilozi prošlosti Stare Raške“ stručna javnost ocijenila je kao istoriografski biser. Na početku intervjua, sagovornik je za Press.rs odgovorio na pitanje zbog čega je islamizacija tabu tema, o kojoj se vrlo malo govori i u Srbiji i u BiH, pa i u širim relacijama.
- To je tako zato što je većina naših muslimana srpskog porijekla i pravoslavne provenijencije. Znači, Srbi islamske veroispovesti. Ako bi to zvanično bilo prihvaćeno, bio bi uvećan srpski nacionalni korpus, što nije odgovaralo prvo ranijim okupatorima, zatim komunistima, a danas političarima i intelektualcima koji insistiraju na tome da su muslimani u Srbiji poseban narod. Takvo rešenje nije odgovaralo ni stranom faktoru s imperijalnim ambicijama prema srpskim zemljama. Oni su nastojali da rascepkaju srpski nacionalni prostor radi lakšeg otimanja teritorije.

U „Prilozima prošlosti Stare Raške“ istraživali ste islamizaciju. Šta je njen najčešći uzrok?

- Prevladavaju ekonomski razlozi i danak u krvi. Bilo je i čestih slučajeva prelaska u islam zbog skrivanja od krvne osvete. Taj proces se odvijao sporo i individualno, a ređe porodično. Kolektivnih prelazaka skoro da nije bilo.

Kada se islamizacija dogodila?

- Na području Raške masovnija je krajem 17. vijeka, a najvećim dijelom se desila u 18. vijeku. U dijelu Pešterske visoravni i u Vraneškoj kotlini taj huk islamizacije završen je tek u prvoj polovini 19. vijeka. Precizni popisi iz 15, 16. i u prvoj polovini 17. veka apsolutno jasno govore o sporoj i najviše individualnoj pojavi islamizacije. I ti prvi konvertiti bili su muslimani u prvom ili drugom koljenu. Često su popisivani kao sinovi Abdulaha, odnosno rabovi Božji, kako bi prikrili hrišćansko poreklo očeva. Mada, bilo je i onih koji su popisivani s turskim ili arapskim imenom, a zadržali su očevo srpsko ime. Ogromna većina popisanih uživalaca i posednika baština su hrišćani sa srpskim imenima.

Ko je vršio te popise?

- Turske vlasti pod strogom kontrolom kadija. Oni su prevedeni i više, što se istorijske nauke tiče, nema nikakve dileme o verskoj i etničkoj pripadnosti stanovništva Stare Raške. Istina, bilo je i muslimana koji su bili turskog, grčkog, albanskog, bugarskog, ruskog ili mađarskog porekla, koji su, kao turski činovnici, uleme, vojnici i vojne starešine boravili u Raškoj.

Koliki je bio njihov broj u odnosu na broj poislamljenih Srba?

- Zanemarljiv.
Zanimljivo da je islamizovano stanovništvo zadržalo srpski jezik.
- Pored petovekovne vladavine Osmanlija, naši muslimani su ljubomorno i uporno čuvali svoj maternji jezik kojim su govorila i njihova dojučerašnja braća pravoslavci. I oni koji su se uzdigli na najviše državne, vojne i druge položaje u Osmanskoj imperiji uvek su sa svojim sunarodnicima razgovarali i dopisivali se na srpskom jeziku i ćiriličnim pismom, poznatim kao bosančica.

Srpski je bio jedan od četiri zvanična jezika na turskom dvoru?

- To je nesporna činjenica. Postojalo je i tzv. begovsko pismo u staroj Srbiji i tembelijsko pismo kojim su se otmeniji muslimanski krugovi služili sve do početka 20. vijeka. Postojao je celi pokret među muslimanskim intelektualcima da udžbenici u školama i druge knjige budu štampane na narodnom jeziku, a ne na turskom i arapskom. Pesnik Mehmed Hevaji Uskufi je 1631. napisao i rečnik srpsko-turskog jezika. Mnogi su zbog toga bili progonjeni od turskih vlasti, a pesnik Ilhamija to je platio i glavom.

Šta je još sačuvano osim jezika?

- Osim jezika i pisma, naši muslimani sačuvali su i mnoge hrišćanske i prethrišćanske tradicije sve do današnjih dana. Nikada muslimani iz svoje svesti nisu izbacili Božić, Savindan, Vaskrs, Mladence, Đurđevdan, Ilindan, Mitrovdan. Prilikom terenskih istraživanja na Sjeničko-pešterskoj visoravni, Polimlju i Bihoru, bio sam frapiran koliko su stariji muslimani, posebno žene, vodili računa o tim hrišćanskim praznicima. Samo da navedem primer praznovanja i saborovanja na Svetog Arhanđela kod manastira u Kumanici na Limu. U ta dva dana, koliko traje saborovanje, skoro trećina ogromne mase naroda su muslimani, i to ne samo iz bliže okoline. Svi se mole i traže lek i duševni mir. Na Pešteru je najveći narodni sabor i teferič 2. avgusta, odnosno na Ilindan, kojeg naši muslimani nazivaju Aliđun.

Do podne Ilija, od podne Alija?

- Upravo tako. Prema narodnoj tradiciji, Ilija Kuč se tačno u podne „poturčio“, odnosno islamizovao i postao Alija.

Vi u svojoj knjizi navodite da je kod muslimana postojao kult Svetog Save?

- I te kako je bio prisutan kod muslimana u Limskoj dolini, ali i na mnogo širem prostoru. Uvek su muslimani u Staroj Raškoj znali da su srpskog porekla i da su pre islamizacije bili pravoslavci. Izuzetak su samo albanski Malisori, koji su došli u jugoistočni deo Raške tokom 18. veka. Zato su čuvali i štitili manastir Mileševa kao svoju svetinju. Klanjali su se moštima Svetog Save i verovali u njihovu čudotvornost.

Vi tvrdite da je Sveti Sava zbog toga spaljen?

- Da bi im sačuvali zdravlje i zaštitili ih od uroka, mnogi muslimani su krstili svoju decu. To je bio jedan od razloga što je islamizovani Albanac Sinan-paša naredio da mošti Svetog Save budu iskopane, prenesene na Vračar i spaljene. Paša je mislio da će tako uništiti kult tog velikog srpskog prosvjetitelja i odbiti muslimane od manastira Mileševa.

Da li je uspeo?

- Izazvao je kontraefekat. Tek od tada se kult ovog svetitelja proširio na sve srpske zemlje, a muslimani su nastavili da poštuju njegov kult, posećuju i daruju Mileševu.

Turci su hteli da spale i Mileševu?

- To je 1875. htio da učini jedan turski paša, koji je s vojskom bio na putu za Bosnu. Muslimani iz okoline manastira i Prijepolja su se organizovali i stali pred pašu. Njihov predstavnik Alija Malagić zaplakao je, pao na kolena i zamolio pašu da to ne učini ovim rečima: „Aman, čestiti pašo, nemoj to da učiniš, ako za boga znaš. Nama ovaj manastir svetli kao sunce i iz ove kuće nam je blagoslov i na nas i na mal. Svako u ovoj kući dobije hleba i soli. Svakome je ona od pomoći.“ Tada je paša odustao od paljevine i rušenja Mileševe.

Postoji mišljenje da jezik kojim govore muslimani u Srbiji nije srpski nego bošnjački?

- To je srpski jezik. Pozitivni građanski zakoni omogućavaju nacionalnim manjinama mnogo šta na maternjem jeziku, što je svakako u redu. Ali, nije u redu da se sada kao maternji jezik muslimana izmišlja nekakav bošnjački jezik, kad je muslimanima to oduvek bio srpski jezik.

Šta je ispravno, Raška ili Sandžak?

- Stara Raška je kolevka srpske srednjovekovne države koju je utemeljio Stefan Nemanja, a međunarodno priznanje obezbedili su joj njegovi sinovi arhiepiskop Sava i kralj Stefan Prvovenčani, početkom 13. vijeka.

Otkud ime Sandžak?

- U 19. veku sandžaci su u Turskoj bili samo administrativno-upravna područja. Bilo je 290 sandžaka, raspoređenih u 77 vilajeta ili pokrajina. Nijedan nije zadržao to tursko ime, osim ovog kojem se na taj način želi stvoriti neki individualitet u odnosu na druge krajeve Srbije i Crne Gore.

U balkanskim ratovima većina muslimana borila se protiv srpske vojske?

- Zato što su vekovima ubeđivani da je za sve njihove nevolje i težak život kriv srpski narod. Muslimani su smatrali da, boreći se protiv srpske vojske, brane svoja ognjišta. Međutim, srpska vojska se veoma korektno, čak prijateljski, odnosila prema muslimanima posle pobede i ulaska u ovaj kraj.

Da li je bilo odmazde?

- Ne. Naprotiv. One koji su hteli da beže u Albaniju ili Tursku srpska vojska je vraćala kući. Nije bilo paljevina, osveta i ubistava. Oprošteno je svima koji su se borili u turskoj vojsci ili u bašibozuku, ukoliko nisu činili zločine nad civilnim stanovništvom. Kralj Petar I Karađorđević u svom proglasu pred početak rata naglasio je: „Moja će vojska u Srbiji pored hrišćana zateći i Srbe muslimane, koji su nam isto tako dragi, a s njima i Arbanase, hrišćane i muslimane, s kojima naš narod živi zajedno već 1.300 godina, obično deleći s njima sreću i nesreću. Mi im svima nosimo slobodu, bratstvo i jednakost u svemu sa Srbima“.

Vi često navodite primjer sela Borovići, kod Sjenice.

- Meštani Borovića su se digli i krenuli za Tursku. Srbi iz susednog sela, sa starešinom Vojom Popovićem Bobovićem na čelu, stigli su i zaustavili te muslimane. Taj Popović je stao ispred njih i moleći ih da ostanu rekao: „Braćo, kuda ćete? Srbija je vaša otadžbina, a ne Turska. Kralj vam garantuje slobodu, veru i imanja. I ja lično i svi mi, vaše komšije, isto to vam garantujemo“. I muslimani iz Borovića nisu nikada nigde otišli, osim u novije vreme, kao što su i mladi iz drugih sela morali da idu u urbane sredine radi zaposlenja i školovanja.

U knjizi pišete o istaknutim muslimanima koji su se deklarisali kao Srbi.

- Pored represije, prvo turske, a zatim austrougarske vlasti, brojni muslimanski intelektualci dičili su se srpskim poreklom i uporno su se izjašnjavali kao Srbi islamske veroispovijesti. Pisali su pesme srpstvu, kao i pripovetke i romane po kojima su apsolutno pripadali srpskom etnosu i srpskoj književnosti. Karakterističan je primer Omer-bega Sulejmanpašića Despotovića. Austrougarske vlasti mu nisu mogle ništa drugo, već su ga proglasile ludim. Kada je izbio Prvi svetski rat, te iste vlasti uhapsile su svih 139 učenika muslimana u mostarskoj gimnaziji. Samo su puštani oni koji su se izjasnili da su Hrvati, ali velika većina se izjasnila da su Srbi.

Muslimana je bilo i u „Mladoj Bosni“.

- Učenik Ibrahim B. Alajbegović na sarajevskom veleizdajničkom procesu islednicima je u lice rekao: „Uskoro će doći ‘Beli orlovi’. Mi ih željno iščekujemo“. Taj učenik je ubijen u zatvoru i nije dočekao tako željenu slobodu.

Vi ste u knjizi „Prilozi prošlosti Stare Raške“ napisali: „Ako su naši muslimani pre oslobođenja 1912. godine bili Turci u političkom smislu, posle rata su bili Srbi u nacionalnom smislu“. Objasnite ovaj stav.

- Najispravnije rešenje za naše muslimane jeste da budu ono što po poreklu i jeziku i jesu, a jesu Srbi islamske veroispovesti. Tada će prestati razne zloupotrebe, politikantske igre i manipulacije muslimanima, pre svega od velikog dela sopstvene elite. Strani faktor uvek računa na taj versko-nacionalni momenat za stvaranje konfliktnih situacija, koje slabe kohezionu snagu i otvaraju put za svakovrsne strane pritiske i intervencije.
Mnogi poznati muslimani smatrali su sebe Srbima!

Možete li da navedete imena najpoznatijih ljudi među muslimanima koji se, kroz istoriju, nisu odrekli svog srpskog porekla ili su otvoreno isticali da su Srbi?

- To su Derviš-beg Ljubović, Omer-beg Sulejmanpašić Despotović, Mehmed Kurt, Salih Karabegović, Salih Kazazović, Ali-Riza Dautović, Avdo Karabegović Hasanbegov, Avdo Karabegović Zvornički, Osman Đikić i njegova sestra Hatidža, Smail-aga Ćemalović, Ibrahim Hadžiomerović, Ali Fehim Džabić, Asim Šeremet, Muhamed Mehmedbašić, Mustafa Golubić, Hasan Rebac, Šukrija Kurtović, Uzeiraga Hadžihasanović, Hamid Kukić, Mustafa Mulalić, Rešad Kurtagić, Derviš Šećerkadić, Mujo Pašić, Hasan Brkić, Osman Karabegović, Džemal i Šukrija Bijedić, Šefket Maglajlić, Midhat Muratbegović, Skender Kulenović, Omer, Avdo i Hamza Humo, Ćamil Sijarić, Derviš Sušić, Meša Selimović, Alija Konjhodžić, Ismet Pupovac, Emir Kusturica, Dževad Galijašević, Amir Čamdžić, Mehmedalija Nuhić i mnogi drugi.

четвртак, 30. јануар 2020.

SKIDANJE PRAŠINE: Skadar je bio srpski!


Skadrom su najduže vladali Srbi, više od 500 godina, da bi ga 1479. godine preoteli Turci koji će tu ostati u naredne 434 godine, sve do 23. aprila 1913. godine. Poznati njemački istoričar Georg Stadtmiler piše da je sve do 18. vijeka stanovništvo u Skadru bilo u većini srpsko, isto kao i u drugim djelovima današnje sjeverne Albanije

Скадар је као град основан од грчких колониста, Колхиђана, у 4. вијеку прије нове ере. У њему су тада живјели прије свега Грци, оснивачи, а затим су се ту, постепено, усељавали из околних села Илири и Келти, који су се потчинили грчкој култури Колхиђана.
Римски конзул Луциус Анелиус разбио је грчко-илирску одбрану и стигао са својим легијама у Скадар 167. године прије нове ере. У 2. вијеку прије нове ере, Римљани су коначно завладали овим просторима. Анелиус је населио Скадар романским становницима, док ће римски император Диоклицијан формирати провинцију звану Превалис, са сједиштем у Скадру.
После подјеле Римске империје на Западну и Источну, 395 године, Скадар је припао овој другој, познатој под именом Византија.
Током 3-4 вијека нове ере и Скадар је пљачкан и разаран од тзв. варвара, као и сав Балкан. Готи, Остроготи, Визиготи, Сармати, Алани, Хуни, Авари и други га нијесу штедјели. Док почетком 7. вијека долазе Словени и заузимају овај град, отимајући га од Византије. До краја вијека Словени су асимиловали све остатке Илира, тако да убрзо више неће бити живе илирске душе.
General Ratko Mladić nije „balkanski kasapin“ kako žele da ga predstave u savremenoj istoriji, nego ličnost koga su pobednci oklevetali, izjavila je ugledni finski psihijatar i političar Pirko Turpeinen.

Византијски цар Константин Порфирогенит описао је у делу „О управљању царством“ (De Administrando Imperio) како је Ираклије дао Србима град Скадар са околином током 7. вијека.
У 10. и 11. вијеку на овом простору се конституише дукљанска држава, која је била словенска, што се јасно види по чисто словенским именима њених владалаца (Владимир, Иван, Јован, Војислав), а што нам свједочи и њихов словенски језик, документација.
Скадар је постао престоница дукљанске државе за вријеме владавине Светог Јована Владимира у другој половини 10. вијека. Кратко време, Дукља је била под бугарским царем из Македоније, Самуилом. Византинци су касније укључили област Скадра у своје Царство, формирајући Тему Србија, којом је владао стратег Константин Диоген. Стефан Војислав из Травуније истјерао је последњег стратега Србије Теофила Еротика, и усјпешно бранио своју независност од Византије. Ослободио је град од Византинаца око 1040. Краљ Константин Бодин од Дукље и Далмације примио је крсташе крсташког рата из 1101. у Скадру.
После периода династичких борби, Скадар је постао дио Зете, подређене великом жупану Рашке. Од 1355, градом влада породица Балшића. Турци освајају град 1393, да би 1396, град преузела Млетачка република. Њих је из града избацила локална побуна 1403.
Под својим жупанима и краљевима, Срби су владали Скадром и предјелима око њега више стотина година. Испод Скадра налази се црква св. Срђа и Бакха, гробница зетских и рашких владара, кнежева и краљева: Јован Владмир (сахрањен 1016), Доброслав-Војислав (1065), Михаило (1081), Бодин (1104), Доброслав II (1104), Градина (1143) и Драгиња (1151). Ова црква, на чијим темељима је српска краљица Јелена изградила нову цркву, била је највећи сакрали објекат на простору Барске надбискупије.

У једном документу из 1288. године читамо: „Сјећај се Боже слушкиње твоје Јелене, краљице Србије, Дукље, Албаније, Хилмије, Далмације и Приморског Региона, која је заједно са својим синовима Урошем и Стефаном изнова изградила исту цркву у част мученика Сергија и Влаха и у потпуности опремила“.
Од ове немањићке задужбине остао је данас само један зид. Срећом, њу је видео и описао руски конзул Јастребов 1880. док је још била цијела и украшена живописом који „није византијски, него први српски“ и на коме „сви свеци имају одијело исто онако, као што га имају на иконама у дечанској лаври, у Пећкој патријаршији и у грачаничкој цркви“.
Велики жупан Немања, убрзо по проглашењу за владара Србије 1171. године, полази са војском и прикључује Зету Србији, дајући је на управљање свом најстаријем сину Вукану, који исто тако столује у Скадру. Вукана је наслиједио син Ђорђе, који столује у Скадру под сизеренитетом српских краљева, али и самостално. Од 1242. године, документа га спомињу као краља. Немањићи овдје граде дворове, цркве и своја гробна мјеста. У Свачу, између Скадра и Улциња, изградили су на десетине цркава.
Један документ из 13 вијека свједочи да на обалама Скадарског језера „Albanenses ne habeant hiberna“ (Албанци немају зимовалишта), што значи да су сточари, номади, који су са својим стадима прелазили у пролеће из Мирдите и Дукађина преко Дрима, на испаше скадарских гора.
После Јелене, краљице Србије, и њених синова, а након пропасти Душановог царства, Скадром и читавом Зетом завладаће Балшићи. Балшићи су укрстили своје сабље са Турцима, бранећи Зету као своју домовину и држећи Скадар као престоницу и прије славног боја на Косову.
Ђурађ I Балшић, био је српски великаш из династије Балшића. Заједно са браћом (Страцимиром и Балшом) и оцем (Балшом) проширио је власт своје породице на Скадар (1360) и предио између Скадарског језера и Јадранског мора, а највероватније и на град Бар.

Њега је наслиједио Ђурађ II Страцимировић Балшић, који је ковао у Скадру новац на српском језику. Овај се Балшић, како видимо из једног документа, који носи датум 17. јануар 1386, поносио својим српским поријеклом и родбинским везама својих „славних предака Симеона Немање и Саве“.
После Косовског боја, Турци су стално узнемиравали посједе Балшића, посебно Скадар. Турски паша Љаља Шахин успије 1393. године и да заузме Скадар, па и да зароби Ђурђа II. Пустио га је из затвора наредне године по наређењу султана и повукао се из Скадра, пошто је Ђурађ дао султану Јелену, јако лијепу жену, коју је представио као своју ћерку. У ствари, ово је била ћерка његове сестре Катерине, удата за владара Драча, Карла Топија.
Пошто су се Турци повукли из Скадра, Ђурађ именује тамо за команданта Константина Балшића. Овај се толико осилио у Скадру, да је себе прогласио за деспота, па и за краља. Завршио је тргаично у Драчу 1402. године, осуђен на смрт.
Из бојазни да му га опет не заузму Турци, Ђурађ је био принуђен да Скадар уступи Млечанима. Својим снагама, он више није био у стању да га одбрани од турских насртаја.
Када је Ђурађ умро 1403. године, наслиједио га је 17-годишњи син Балша III. Са Зетом он наслеђује и борбу против Турака и Млечана, и води огорчене борбе за ослобођење Скадра. На кратко је заузео град, али је ускоро морао да се повуче, по нагодби са Млечанима, који су са друге стране пристали да напусте Улцињ, Бар и Будву.

Балша III je умро 1421 године, а Зету је оставио у наследство свом ујаку, српском деспоту Стефану Лазаревићу. Овај одмах диже војску и пође на Скадар против Млечана, који му бјеху заузели и приморске градове Зете. У овом рату, као његов вазал учешће је узео и српски властелин и владалац Кроје (Албаније) Јован Кастриота, са својим синовима, међу којима је био и Ђурађ, будући Скендербег, сада национални херој Албанаца.
Стефан Лазаревић је стигао до Скадра, па је ушао и у Улцињ, али се убрзо морао повући, јер се разболио, а потом и умро. У Венецијанском архиву се чувају писма млетачког сената деспоту Стефану Лазаревићу, коме се, као врховном владару Скадра који припада Србији, жале да им Балшићи ометају пловидбу Бојаном.
На престолу Србије, Стефана Лазаревића је наслиједио сестрић Ђурађ Бранковић, који са Србијом наслеђује и рат против Млечана за Зету.
Ђурађ Бранковић је у љето 1423. године са осам хиљада коњаника стигао под Скадар. Борбе су опет почеле дуж ријеке Бојане. Подижући утврђења на обали и постављањем ланца на ушће ријеке, Ђурађ је блокирао венецијанску флоту и успио да одсјече Скадар од мора. Због неповољног развоја ситуације, Венеција је била спремна на попуштање, тако да су Ђурађ и Франческо Бемба, 12. августа 1423. године, склопили мир који су биле задовољне обје стране и који су свечано прославили пловећи Бојаном на лађи капетана Бембе.
Међутим, напетост и неповјерење нису престали. Све до 1426. године, трајали су спорадични сукоби које су смјењивале дипломатске акције и надмудривања, да би Венеција и Србија дефинитивно ријешиле порблем разграничењме двеју земаља 22. априла 1426. године споразумом у Вучитрну, на двору Бранковића.
Имајући у виду да им је пријетила османлијска опасност, мир су и једна и друга страна дочекале са олакшањем. Јер и Венеција и Србија су биле у ратовима са Турцима. Чак су се обје стране, и Венеција и Србија, обавезале да ће једна другој пружати и војну помоћ на територији Зете уколико то буде било потребно некој од уговорних страна.


Повлачењем Балшића са власти, Зетом су завладали Црнојевићи, једна нова феудална породица, која ће одиграти значајну улогу не само у одбрани домовине од турских насртаја, већ и у културном погледу. Пошто је у међувремену Скадар пао под турску власт (1479), Цројевићи премјештају престоноци Зете у Жабљак, на Скадарском језеру, наспрам самом Скадру, а у очекивању повољног момента да се поново врате у старославну престоницу Зете од прије 500 година.

Како се зна, Турци су дефинитивно заузели Скадар 1479. године. Тако је Сакадар, који је пуних 500 година био престоница Зете, пада у руке Турака, који су у овом нападу, као и у свим претходним, па и у наредним, помагали Албанци, не само као регрутовани војници, већ и као најамници (арнаути, мерценари), па и као башибозуци.

Остаци Црке Светог Стефана свједоче о томе да је Скадар био српска средњовјековна престоница
Историчар Марино Барлетиус, који је учествовао лично у одбрани Скадра од труског напада 1479. године, писао је и објавио у Венецији читаву књигу о тој борби. Он каже да су град бранили Срби под командом Данила Јуричића, а не како Албанци данас тврде да су то чинили њихови преци под командом Леке Дукађинија. Тада су се у Скадру Албанци могли избројати на прстима једне руке. Наравно, као и свугде, после турске окупације, они ће заузети огњишта побијених Срба, Грка и Влаха. Од непобијених, један дио ће протјерати, а други ће асимиловати и тако у 18-19 вијеку они ће бројчано надвладати у Скадру. Познати њемачки историчар Георг Стадтмилер пише да је у данашњој сјеверној Албанији, у вријеме 15-16. вијека „становништво било у већини српско“.

И пошто је пао у руке Турцима, Скадром су наставили да владају Срби из владајуће породице Црнојевића. Наиме, Станиша, син Ивана Црнојевића, пошао је у Истанбул код турског султана и примио ислам. Вратио се са новим именом Скендер-бег и владао Скадром под труском заставом.
Турци су држали Скадар под својом влашћу чак 434 године, све до 23. априла 1913. године.
Вријеме 19. вијека било је за Скадар вријеме процвата. Скадар је важио као трговачки центар за цио Балкан. У њему је било преко 3500 трговина, а одећа, кожа, дуван, и барут су били најважнија роба. Од 1718. стране државе су отварале посланства у Скадру.
Године 1876. Скадар је имао око 24.000 становника, и ту је сједиште турског паше, који „као намјесник влада Арбанијом“. Био је тада Мушир Али-Сајиб паша на власти. Ту пристају трговачки бродови и ту се прави оружје.
Скадар је био културни и национални центар Албанаца у 19. вијеку. Библиотека Бушати, изграђена 1840-их, била је мјесто окупљања Призренске лиге за Скадар. Оснивана су културна удружења и друштва писаца у граду, као Башкими (Унија) и Агими (Зора). Прве албанске новине и часописи штампани су у Скадру. Породица Маруби била је пионир фотографије у Албанији и оставила преко 150.000 негатива из периода албанске борбе за независност, као и слика живота у албанским градовима на прелазу из 19. у 20. вијек.

Избијањем Балканских ратова 1912-1913, Срби и Црногорци су покушали да град прикључе својим државама. За ово је постојало основа, јер је 20.000 становника области говорило српски. Снаге Османског царства у одбрани Скадра предводио је Есад-паша Топтани. Ове снаге су се седам мјесеци опирале нападима црногорске и српске војске. Есад-паша се најзад предао Црној Гори априла 1913. До тада је црногорска војска претрпела губитке од преко 10.000 људи, али је под притиском великих европских сила морала да се повуче. Скадар је прикључен новоствореној независној Албанији, маја 1913, одлуком Лондонске конференције.
После проглашења независне државе Албаније 1913. године, тек почиње истинско страдање српског народа, какво није запамћено ни под Турцима. Нова албанска власт 1925. године укида српске школе, забрањује исказивање националне припадности, служење српским језиком и слободу вјероисповијести.
Затирање српског националног бића у Албанији доживјело је кулминацију за вријеме комунистичке владавине Енвера Хоџе.
У Скадар над Бојаном и данас долазе мајке без млијека да се помоле у капелици у тунелу силне тврђаве на врху 130 метара високе суре стијене. Оно што научници виде као светлуцави бијели калцит који цурка кроз сиве камене блокове за скадарске Србе и потоње становнике града су вјековима биле капи млијека из дојки невесте Гојка Мрњавчевића, живе зазидане у зидине града, жртвоване да га виле више не би рушиле.
Али, данас се друге пјесме певају, кажу преостали скадарски Срби. Њима је од 1934. до пада режима Енвера Хоџе било забрањено да говоре својим језиком и носе српска имена, а камоли да кажу да је Скадар у средњем вијеку био српска престоница.
Из политизоване историје Скадра се избацују Срби, Грци, Илири, Келти, Римљани, Византиници, сви се они преправљају у Албанце. Пошто је у традицији свих народа који су овде живјели чврсто укоријењена прича о невјести Гојка Мрњавчевића, онда су чак направили други отвор у зиду. Препричали су српску песму измишљајући лажну легенду по којој је у зидине била узидана Албанка.
pogledajte jos : АЛБАНИЈА: Како је уништавана српска духовна баштина на просторима Скадарског језера и Дрима (Видео)

субота, 25. јануар 2020.

(VIDEO) OTKRIVENA TAJNA KOJU DECENIJAMA KRIJU OD SRBA: Evo zbog čega im smetamo i zašto nam falsifikuju istoriju!



Više od jednog veka u srpskom narodu postoji mišljenje da su nas kroz istoriju napadali zato što smo na raskrsnici puteva


>
Danas nas osuđuju bez krivice, čak i kada pravi krivci istu priznaju, kao što je bio slučaj u nedavnoj izjavi Tuđmanovog ministra policije Boljkovca da su Srbi u Hrvatskoj napadnuti da bi se izazvao rat.
U eri globalnog sveta, kada je gotovo nemoguće sakriti i sprečiti širenje informacija i saznanja, istina ne može dugo ostati sakrivena. Iz tog razloga su se poslednje decenije prošlog i početkom ovog veka naročito intenzivirali napadi na Srbe.
Zašto im smetamo?
Smetamo im zbog toga što su Srbi jedini narod u srcu Evrope koji se nikako ne uklapa u njihovo viđenje i planiranje sveta i njegovog poretka.
Smetamo im što smo jedini predstavnici bele rase koji su posle II Svetskog rata pucali na Amerikance. U Vijetnamu su to bili pripadnici žute rase, u Somaliji crne, u Avganistanu, Libiji, Iraku arapi i muslimani.
Smetamo im zbog našeg iskonskog osećanja pravde, koji nosimo u genima i zbog čega smo jedini narod na svetu koji, za razliku od njih koji ratuju uvek za zemaljsko carstvo, spreman na žrtve za carstvo nebesko.

Srpsko osećanje pravde oni su se uvek trudili da suzbiju nametanjem svoga prava. A po tom pravu Srbi nemaju prava na pravdu.
Zašto su nam falsifikovali istoriju?
Nama je falsifikovana istorija nanela više štete i poraza od svih ratova! Poražavajuća je činjenica da narod kao Srbi koji je od vajkada u vrtlogu svetske istorije, narod koji je morao kroz vekove da vodi tolike odbrambene ratove, tako malo uradio da svoju istoriju istraži kako treba, prikupi sve podatke i publikuje ih, napravi muzej kakav dolikuje jednom tako starom narodu bogate istorije. Umesto toga dozvolili smo falsifikatorima "zapadne škole" da nas lažu i prekrajaju kao da smo kamenčić pored puta kojeg šutira svaki putnik.

Šta znači "autohtoni" na zastavi "Velike Albanije"?
Ne bi li nekako izašli na kraj sa neposlušnim Srbima, oni su nedavno smislili novu intrigu. Albanci, jedini narod Evrope koji nije imao svoju borbu za nacionalno oslobođenje, i koji zbog toga i nema nacionalne heroje, već je morao da uzme Srbina Skender-bega za istog; najednom su postali Iliri, narod koji je mirno živeo na Balkanu, dok nisu došli zli Srbi i proterali ga u jalove Albanske gudure. Bez ikakvog naučnog dokaza Albancima se ovim želi dati istorijsko pravo na balkanske teritorije, naravno na štetu Srbije.
Arnautska plemena, koja nikada u istoriji nisu ispoštovala niti jedan sklopljeni dogovor, promovišu se u starosedeoce Balkana sa pravom da se legitimno bore za svoje "vekovne teritorije".
I sami smo svedoci da oni to zdušno koriste, trpajući u "Veliku Albaniju" ne samo srpske, već i teritorije sadašnjih država: Grčke, Crne Gore i Makedonije. Mislite li da će Evropski parlament doneti rezoluciju o tome?
Srbima su planski uništavali istorijske zapise kako bi ih držali u neznanju i lakše vladali njima! Za vreme Prvog i Drugog svetskog rata iz Srbije je odneto oko 40 železničkih vagona arhivske građe.
Nemački bombarderi su 6. aprila 1941. namerno bombardovali nacionalnu biblioteku u Beogradu, gde je uništen ceo fond od 350.000 knjiga, uključujući i srednjovekovne spise neprocenjive vrednosti!

Uništi jednom narodu istoriju, uništio si ga kao narod. Srećom istina se ne može sakrivati zauvek, kad tad ispliva na površinu u punom sjaju.

Srpsku istoriju opisuju od šestoga veka, od vremena navodnog doseljavanja na Balkan, kao da nas pre toga nije ni bilo. A gde su nam onda živeli pradedovi? Ne padaju narodi sa neba!

Sve je više argumenata u prilog teze o tome da je centar, izvor i kolevka evropske civilizacije Balkansko poluostrvo, u "primitivnoj Srbiji".

Balkansko poluostrvo je bio prvi naseljeni region iz koga su kasnije naseljavani ostali delovi Evrope. Srbi se ovde nisu doselili, već su tu živeli od svoga početka i odatle su se raseljavali. Od ledenog doba, obale Dunava su bile najbolje mesto za život jer je cela Evropa bila okovana ledom.

Vinča je najveće i najznačajnije istraženo neolitsko naselje, odnosno grad u Evropi i prvo veliko naselje koje je bilo sedište prve urbane evropske civilizacije pre devet hiljada godina.
Kuće nisu imale dvorišta, pa je i to jedan od dokaza da to naselje nije bilo selo, već grad.
Arheološko nalazište grada Vinča prostire se na oko petnaest hektara, i ne samo na ovoj lokaciji.
Taj narod je živeo na prostoru koji je mnogo veći od današnje Srbije, a to je utvrđeno na osnovu 700 pronađenih lokaliteta van područja Vinče, sa arheološkim materijalom koji je po stilu isti kao materijal nađen u Vinči, piše tvbest.rs.


Prostirao se širom današnje Bosne, Srbije, Rumunije, Bugarske, Crne Gore, Makedonije i Grčke.
Nalazi iz Vinče potpuno su potirali tvrdnje germanske ili nordijske škole istorije da je evropska civilizacija nastala na severu kontinenta.
Bogatstvo nalaza sa ovog lokaliteta (od keramičkih posuda, figuralne plastike, alata od životinjskih kostiju, glačanog i okresanog kamena, ostataka kucěa) govori u prilog da je Vinčanska kultura na ovom mestu bila prosperitetna, što potvrđuje dugotrajnost naselja.
Geolozi su otkrili da je materijal od koga su Vinčanci pravili kuće i keramiku nije bila obična glina, nego mešavina lesa i veoma mekane gline kakva može da se nađe samo na lokalitetu između Slanaca i Velikog sela.

To dokazuje da su imali razvijene tehnologije, pa ne čudi što su i prvi topili metale i pravili boje od minerala izvađenih u rudnicima na Avali.
Vinčanska kultura otkrila je pre više od 7.000 godina tajnu pronalaženja ruda i topljenja metala i tako izvela najveću tehnološku revoluciju čovečanstva.
Prva pojava korišćenja metala u svetu registrovana je na području Srbije, na lokalitetima Pločnik i Belovode. Na nalazištu u Pločniku, pronađen je bakarni prsten, (kao i drugi razni komadi metala i kamene sekire) s početka petog milenijuma pre nove ere, koji je jedan od prvih metalnih predmeta proizvedenih na svetu. Pored Pločnika postoji još nekoliko lokaliteta u Srbiji.
Šta kaže nauka?
Dr Ben Roberts, sa univerziteta u Engleskoj, rekao je da se kolevka metalurgije pre 7.000 godina dogodila na tlu današnje Srbije.
U Vinči je stvorena prva azbuka i to pre oko 9.000 godina. Azbuka starih Etruraca identična sa vinčanskom, a ovo znači ne samo da Etrurci vode poreklo sa ovih prostora, a ne iz Male Azije, kako se uopšteno smatralo, već i da celokupna pismenost Evrope i Sredozemlja počiva na vinčanskom pismu.
Genetika kao neoborivi dokaz
Anatolij Aleksejević Kljosov, profesor na Harvardu, jedan je od osnivača DNK-genealogije - nauke koja razmatra brzine mutacija u DNK i na osnovu toga određuje vreme drevnih migracija, vreme davnih istorijskih događaja i mnogo toga drugog što je u vezi sa evolucijom čoveka, naseljavanjem naše planete po oblastima, kao i arheologijom, jezikoslovljem i rodoslovnim linijama sadašnjih ljudi.


Dr Kljosov je genetskim istraživanjima na prostoru Evrope došao do neoborivih naučnih dokaza:
"Haplogrupa R1a kod Srba seže mnogo milenijuma u dubinu vremena. Vinčanska kultura je njihova - Srpska.
Od glavnih rodova kod Albanaca "dinarske" grupe (I2a) ima 12%, a kod Srba 33%, kod Hrvata 37%. I haplogrupe R1a kod Albanaca ima manje - 9%, kod Srba 16%, kod Hrvata 24%.
Tako da određena količinska razlika postoji. I čime se ona kompenzuje? Trima haplogrupama, kojih je kod Slovena malo: to su E1b (28% kod Albanaca, 18% kod Srba i 10% kod Hrvata), J2 (20% kod Albanaca, 8% kod Srba, 6% kod Hrvata), R1b (16% kod Albanaca, 8% kod Srba, 9% kod Hrvata). Drugim rečima, kod Albanaca ima više nosilaca haplogrupa koje nisu "iskonski slovenske", i to ih ne čini starosedeocima."
Osim toga, zapanjujuće je da srpska azbuka ima čak 20 istovetnih simbola kao i vinčansko pismo, te je tako i ona nastala iz ove, a ne grčke azbuke, kako se i danas uči po školama. Činjenica da pismo nije "došlo" na Balkan, nego da se odavde širilo po evromediteranskom prostoru, bitno menja sliku predantičke istorije.
Kompletna germansko-nordijska škola, koja je smatrala da su Sloveni divlja plemena koja su u Evropu stigla iz ruskih stepa tek pošto su se ostali narodi civilizovali, pada ovim otkrićima u vodu. A to mnogi nisu smeli da dozvole, jer im je od širenja ovakvih laži zavisila egzistencija.

Danas je već uveliko u celom svetu prihvaćeno da znaci iz Vinče predstavljaju pismo i to ne neko staroevropsko ili podunavsko, već vinčansko pismo.
Nedavno su ugledni nemački Univerzitet u Tibingenu i Geološki institut u Hajdelbergu potvrdili da je arheološki lokalitet Belica kraj Jagodine najstarije svetilište Evrope. U naselju iz ranog neolita nađena najveća riznica praistorijskih umetničkih dela na svetu, sa oko 100 čovekolikih figura od kamena, kosti i gline, starih oko 8.000 godina.
Na figurama iz Belice predstavljene su sve faze nastanka i razvoja ljudskog ploda, od začeća do porođaja. Ovakve predstave nisu nikada do sada zabeležene u umetničkom stvaralaštvu čovečanstva. Nemački stručnjaci su lokalitet kraj Jagodine nazvali arheološkom senzacijom 21. veka!
Danas se deci u slovenskim školama predaje neuverljiva, tuđa verzija "seobe naroda" i "varvarskih napada" u vreme raspada zapadnorimske imperije kao istina o doseljavanju Slovena na Balkan, koji su ođednom izronili iz nekih dalekih močvara, došli na Balkan i bez i jedne zabeležene bitke satrli civilizovane narode koji su ovde žiuveli!
Samo zdrava i poštena nauka bi mogla da pomogne da se izađe iz začaranog kruga mržnje koju je Vatikan doneo na Balkan falsifikovanjem istorije, krstaškim ratovima ratovima, pokatoličavanjem i sakrivanjem istine!

петак, 24. јануар 2020.

ЈИРГЕН ШПАНУТ: СРБИ СУ ПОСТАВИЛИ КАМЕН ТЕМЕЉАЦ ДАНАШЊЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ


камен

ЈИРГЕН ШПАНУТ: СРБИ СУ ПОСТАВИЛИ КАМЕН ТЕМЕЉАЦ ДАНАШЊЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ
  • Немац Јирген Шпанут, истражујући немачку историју, открива српска гробља на тлу Шпаније, Португалије и Бретање од 3.000 година пре Христа. Он такође у пећини код места Мас-д’ Азил у Француској открива белутке, који представљају прве почетке стварања писма, почев од леденог па до раноисторијског периода. А у месту Глозел открио је камење на коме је нашао иклесане јелене, медведе и животиње које могу бити пантери или дивљи коњи, са ознакама које приписује филистинском или синајском писму.
Ове ископине процењене су на девет до десет миленијума старости пре Христа. Француски археолог Морле назвао је то писмо азбука Глозел, а Јирген Шпанут наводи: “Они који су измислили ово писмо су поставили камен темељац наше цивилизације”. Он мисли да се ради о Филистинцима, а по упоредби са насом ћирилицом произлази да се ради о Србима. Платон сматра да је исто краљевство владало Средоземљем и Египтом и преко Тиренског мора протезало свој утицај све до Гибралтара. На све то Илија Живанчевић написао је да је Словенство било растурено од Владивостока до Јадрана, као кичма човечанства.

Најстарији халдејски, асирски и мисирски рукописи и камени споменици људске цивилизације стари су око седам хиљада година. По њима најмање толико је стара и српска историја. У тим споменицима спомиње се име Србин, али не и Словен. И “Кинески дворски дневник”, који је непрекидно писан од око две хиљадите година пре Христа, садржи податке да су тада Срби живели у азијској Сарматији и у земљама иза Дона. Тада је српски народ живео на просторима од Сибирије до италијанске Венеције. Француз Робер Сипријан развио је теорију о пореклу свих Словена од Илиро-Срба, тј. од подунавских балканских Срба, који су се простирали од Балтичког и Црног мора до Кавказа и Каспијског језера.
камен

Србе доњег Дунава он назива прото-Срби или првобитни Срби и за прото-Србе тврди да су та подручја настањивали раније од времена у коме је живео Мојсије. За каснији долазак Срба на Балкан Сипријан каже да су они само дошли сабраћи у помоћ у борбама против Римљана. Није чудо да су од тада неки народи модификовали језик па чак и давали себи друга имена, због огромних раздаљина и отежаног комуницирања. Имена Чеха, Хрвата и Руса помињу се први пут у писаним споменицима од сестог века н.е., неколико хиљада година после Срба. О томе Сафарик писе: “Никада до шестога века није поменуто име Чех, Лех или Словен, а и о Пољацима и Русима писана историја говори тек у деветом веку.”.



Према записима Јорнанда и Прокопија, Венди и Срби су два имена једног истог народног стабла. Лужички Срби за себе кажу да су они из балканске Србије, што потврђују немачки историчари Сетген (Schoettgen) и Крајсих (Kreysig), узимајући за основ иста имена људи, река, планина и других географских појмова. Пољаци су у новијим истраживањима утврдили присуство Словена (Срба) на балтичкој обали од пре 2.000 година пре Христа. То су били Протословени (Протосрби), чији су потомци данашњи Лужички Срби. Олга Луковић-Пјановић каже да су Босна и Славонија биле српске и звале се “Бела Србија”, а простирала се све до данашњих немачких граница. Робер Сипријан закључује да су Срби најстарије стабло словенске расе и да су их на Западу називали Венди, као и да су житељи Сарматије аутохтони Срби.

По Илији Живанчевићу Душанов Законик представља само континуитет традиционалног вендског порекла, а Валтер Вист (Walter Wuest) пише да је санскритски језик настао из вендског, али му не мозе одредити време. Он тврди да је у Индију дошао са северозапада, а по свим упоређивањима једина је могућност да је то био српски језик. То је у сагласности и са Илијом Живанчевићем, који каже: “Словени су осталим народина дали реч.” И он као време настанка санскритског језика одређује 4.500 година пре Христа, док Емил Бурнуф (Emil Burnouff) налази да је то било далеко пре, чак у доба “мраче праисторије”. Он није усамљен у тврдњи да су грчи и латински језици настали из пелазгијског језика. А за народ Пелазга каже да су живели у Средоземљу и по Алпима. Пелазге су многи прословековни аутори идентификовали са старовековним Србима.
Један огранак Срба, који је из Сарбарске, преко Мале азије, стигао на Балкан 3.000 година пре Христа, населио је Стару Рашку (Тракију), а један део истих се морским путем спустио до Крита у три таласа 1.800, 1.500 и 1.400 година пре Христа. Победили су Крићане али су се са њима измешали и претопили у нови народ – Грке или Јелине. Подаци говоре да ни имена града Атине и истоимене богиње нису грчка. Има записа који тврде да су и Акрополис саградили Срби. Сами Грци за себе верују да су они настали од народа званог Пелазги и да су говорили “варварским” језиком, а налази указују да су то били Срби.


Олга Луковић-Пјановић за Грке каже да су они остатак хорди асирских и Рамзесових трупа, које су се помешале са српским племенима, а такав став заступа и сам Херодот. На Криту се задржало једно племе Боруси, које се није мешало са Крићанима. Када су се и они упутили на север, запосели су обалу Балтика и одржали свој језик све до пре 200 година, од када су их Немци германизовали и преименовали у Прусе (Пројзен изговарају Немци написано Преусен). Срби са Пелопонеза населили су области изнад Саве и Дунава створивси прву Панонску Србију. О самој Троји записи Михаила Ломоносова и Мавра Орбинија, као и певање Ивана Гундулића, иду у прилог умешаности Срба у тројански рат. Падом Троје Срби су у другом таласу 1860 година пре Христа, опет дошли на Балкан и проширили се до Венеције.
Катарина Велика, руска царица, је лужичко-српског порекла, што су историчари потврдили по титули њенога оца (био је принц области Anhatt, Zerbst – Serbiste). Катарину су у младости звали “Северна Семирамида”. Она је сама за себе говорила да је словенске расе и писала Гриму 1784. године да је словенски језик био првобитни језик људскога рода, а како каже наш народ: “Царска се не пориче”.
Никола Фрере, како наводи Шафарик, сматрао је српски мајком трачког и грчког језика. Шафарик у свом делу “Старожитности” пише: “Срби живе у Европи од најдавнијих времена или од праисторијског доба, а тако распрострањен народ води своје порекло од најдаље прошлости”. Он тврди да су Срби настањивали готово целу Европу и многе делове Азије, па отуда она наша стара изрека: “Говори српски да те цео свет разуме”. За српски језик Шафарик каже да је: “Тако оригиналан, чист, граматички савршен и богат, те није могао да се обликује без постојања једног јединственог првобитног и самосталног народа”. А стари српски језик био је сасвим сличан данашњем, савременом, што је реткост у историји језика. Кад је реч о писму још нико се није ни приближио Вуковом правилу: “Пиши као што говориш, читај како је написано”.

Сигисмунд Хербестајн наводи да су Срби живели на целој обали Јадранског мора, од Венеције до Константинопоља, укључујући ту и српски Цариград, па наводи Мизију, као балканску област, коју су грци и Римљани делили на Горњу и Доњу Мизију, те даље Лужичке Србе и Србе у данашњој Мађарској. Робер Сипријан за Дунав каже да је српска река, а Србе назива почетним народом и мајком народа а српски језик – језиком мајком. Нестор Кијевски, Леоник Халкокондило и Робер Сипријан се слажу и сви називају подунавски басен прасловенском колевком Европе.


Подунавље, прва српска постојбина

Милош Милојевић пише да су Срби од искона живели на својим садашњим земљама, од Италије или Средоземног мора до Грчке и од Јадранског до Црног мора, ту су имали своје свештенство и уређену црквену управу у лицу својих архиепископа са седиштем, између првог и четвртог века н.е. у Сирмијуму, другој римској престоници, данашњој Сремској Митровици. У четвртом веку, под навалом Хуна, повукли су се у Звечан, на Косово, где су такође створили Косовску Митровицу. По Милојевићевим налазима српска црква старија је од римске и грчке.
Зна се да су Срби у прастара времена били монотеисти (веровали су у једнога бога), док је многобоштво настало касније у Грчкој. Према Веселину Чајкановићу српска религија претежно је индо-европска и у њој има највише елемената из индо-европских времена. Казимир Шулц наводи писмо апостола Павла, према коме је он (апостол Павле) проповедао “Христово Јеванђеље”, Христову веру код Срба, од Јерусалема до Италије.
Драшко Шћекић у својој књизи “Сораби – истина о српству од исконе” износи да су Срби на нашим данашњим просторима живели више од 7.500 година. Он такође тврди да су Срби званично почели да броје године од 5508. године пре Христа, према чему се наводи да је деспот Стефан Ђурађ Бранковић погинуо 6935. године и да је кнез Лазар погинуо на Косову 6893. године. Према томе, аутор овога текста писе ово године 7511. у Канади. Шћекић такође наводи да су Месопотамци почели бројати године 3.200 а Египцани 3.000 година пре Христа, Римљани од 743. године пре н.е. (година стварања Рима), Грци од 776. године пре нове ере, од првих олимпијских игара. Према томе Срби су почели мерити време давно пре свих. Према том српском календару Цар Душан је прокламовао свој Законик на празник Вазнесења, 21. Маја 6857. године.
Душанов Законик има готово световни карактер, базиран на хиљадугодишњим традицијама српског народа, које се налазе у Ведама, а оне носе печат непролазне мудрости изван времена и простора. Сви данашњи словенски народи били су уједињени под именом Срби, говорили су заједничким језиком, из кога се касније развило 12 различитих говора. Шћекић такође приказује, кад је реч о праколевци српства, Индији, да је тамо настала прва Србија, под именом Сарбарска. Одатле су око 4.500 година пре Христа започеле прве сеобе и то у три правца: прва у правцу рајске земље Месопотамије, друга ка средњој Азији, а трећа ка северној Азији, данашњој Русији, где је створена племенска држава названа Сирбидија, Сирбирија или Сирбија – Сибир. Ово је у сагласности и са другим ауторима који ће у даљем тексту бити приказани.
У време краља Милутина (1282. до 1321.) на српском двору јело се златним виљушкама и кашикама, а у Европи је виљушка први пут уведена у XVI веку, у време Хенрика III и то је доживљено као изузетан догађај.



У трагањима за српским коренима Огњен Радуловић наводи да је Балканско полуострво био први насељени регион из кога су касније насељавани остали делови Европе. Срби се овде нису доселили, већ су ту живели од свога почетка и одатле су се расељавали. Подунавље је колевка европске, па и светске цивилизације. Према томе, садашњи становници Балкана су потомци племена Рашана, који су ту живели од најстаријих времена. Историју Трибала, тринаест векова пре Христа, Херодот смешта у Поморавље, како каже западно од реке Исткар, где из илирске земље река Ангро тече на север и улива се у Асткар.
То према садашњем стању одговара сливу западне и велике Мораве и Дунава. У књизи “Цивилизација Германа и Викинга” издатој 1976. године у Швајцарској, Патрик Лут (Patrick Louth) писе да су 2.000 година пре Христа у Скандинавске просторе дошли народи из Подунавских равница. За многе истразиваче остали су “мистериозан” народ. Други Швајцарац Јуџин Питар (Eugene Pittard) каже да су ти “мистериозни” народи населили и обале Норвешке и Шкотске, а сматрали су их припадницима динарске расе, били су високог стаса и лепи. По Питару кретали су се од Венеције, преко Централне Европе и Немачке, до Шведске и Норвешке, а друга грана прешла је мореуз Кале и настанила британска острва. Све су то били наши претци, Срби.
Обелиск из Ксантоса садржи натпис уклесан у камену, који претставља збирку закона старих Срба. Овај законик старији је неколико векова од Мојсијевог. Према Птоломејевој “Азијској и Европској Сарматији и делу Индије” у Грчкој на острву Халкидики једно место, на коме је персијски цар Ксеркс превео 1,700.000 војника у петом веку пре Христа, још увек се зове Превлака. Сензацију у свету изазвао је руски историчар Јуриј Мирољубов 1954. године када је почео да објављује преводе “Велесове књиге”, која претставља храстове дашчице на којима је урезана словенска хроника од 650 година пре Христовог рођења. Светислав Билбија први је дешифровао етрурско писмо, приметивши да етрурска слова потсећају на слова Вукове ћирилице. Када их је почео читати с’десна у лево, успео је да склапа речи које су имале исти корен као многе речи у савременом српском језику. Претходно су се многи западни научници безуспешно мучили да дешифрују етрурски језик, упорно одбијајући да за то употребе словенски, дакле српски.

Тако је нађен кључ за етрурску браву. Билбија је затим нашао да се ћирилица развила из клинастог писма Низана, народа у литератури забележени као Хити из Мале Азије, који су 2.000 година пре Христа у области Ликији подигли град Срб. Упоредивши записе са обелиска из Ксантоса са знацима Вукове ћирилице Билбија је прочитао све споменике етрурског народа и тиме утврдио да сви ти народи потичу из Подунавља, са подручја на коме данас живе Срби. Познато је да су Етрурци пре Латина живели у данашњој Италији и себе су називали Рашанима. Опште је прихваћено тумачење научника да реч Рас означава сој, расу, припадност племену које говори истим језиком. Ми данас знамо да су Рашани били житељи Немањине државе и још постоје рушевине града Рас. Према томе говорити о Етрурцима, значи говорити о Рашанима који су живели на подручју винчанске културе, северозападно од Прокупља.

Коментаришући истраживања професора Деретића, Огњен Радуловић наводи да су Римљани преласком Јадранског мора, кренули у освајачке походе и наишли на Илире, а касније и на Трачане, народе који су насељавали те области. Илири су заправо били Венети или Венди – српски народ, а Римљани су им дали име Илири према тадасњем владару који се звао Илија, који је владао у подручју данашње Херцеговине и дела Црне Горе. И на острву Рабу постојао је град Сарба. За Трачане се наводи да су били врло жилав народ, а по бројности одмах иза Индуса.
Према истраживањима др. Милорада Стојића, Трибали су насељавали области целог српског Подунавља, комплетно Поморавље, доњу Посавину, део Колубаре, источну Србију, северозападну Бугарску и простирали се на југ до Скопља. Континуитет Трибала на овим подручјима траје од тринаестог века пре нове ере, па до другог века после Христа. Имали су уређену државно-правну територију, што сведочи њихов грб, који се појављује после пропасти средњовековне српске државе. Српска држава Немањића имала је свој грб: на црвеном штиту двоглави бели орао, а грб Трибалије се јавља од седамнаестог до осамнаестог века као грб Шумадије.
У новије време бројни истраживачи сматрају да су Илири и Сармати, односно Словени јединствен етнос. Херодот је тврдио да су Венети и Илири исти народ, а Птоломеј да Венети чине део Сарматије. Милан Будимир описује појаве Венета на обалама Атлантика, Балтика, у Алпима, у долини реке По, на Балкану (Далмација, Тесалија, ушће Дунава) и у северној Анадолији. Нас књижевник Милош Црњански навео је имена на десетине географским појмова у Британији који одговарају називима на тлу наше земље. Анонимни аутор из седмог века писао је да су постојале три Србије: једна до Грчке, друга у Дачији, а трећа у Сарматији. Целокупну ову област освојили су Римљани, под својим именом Илирик. Управни центар био им је у Сирмијуму, где владавина “илирских и дачких царева” траје од 248. до 392. године нове ере.


Срби у северозападној Европи

За Хрвате се говори да се то име помиње први пут од шестога века нове ере и да се односило на Србе који су живели по планинским пределима, хрбатима, слично данашњем називу Загорци. Сам хрватски историчар В. Кљајић у својој историји “Сеоба Хрвата” пише да се део Срба називао Горанима или Хорватима, што није означавало народ него племена. Чеси су их називали Хрбатима, а Шафарик наводи да реч Хрват означава брђанина. По Далимилу и Шафарику, Хрвата, као народа, уопште није било. Руски историчар Никола Дурнов каже: “Милиони Срба примивши католичанство претворише се у Хрвате”. Он у “Руском Странику” описује Загреб као престоницу покатоличеног српства. У “Варшавском дневнику” генерал Гурка писао је 1880. године: “Никад Русија неће санкционисати историјско насиље, да се створи засебно од српског народа хрватска католичка краљевина, где живи српски покатолишени народ”.
На просторима данашње Галиције и Пољске од пре преко три миленијума постојала је Бела Србија. Њен други део обухватао је просторе данашње Чешке и Баварске. Чеси су живели у Белој Србији, а само име Чех имало је почасни карактер. Око реке Мораве живели су Моравци. Блиски Моравцима били су Словаци, чије порекло такође датира од Срба по тврдњи аустријског историчара Синисе, као што су и Срби Корутанци, данашњи Словенци, према немачком историчару Димлеру. Они Срби који су живели по гајевима и шумама добили су име Леси или Шумадинци (шума се на руском зове лес), а они који су живели у низинама названи су Пољацима. Пољски истразивач Јозеф Кострижевски потврдио је име Пољске, које је дошло од српске речи поље, а односило се на земљорадњу. По Јовану Луцију, Бела Србија била је у Карпатским горама, а Шафарик је писао да је за Татрама, данашњи делови Пољске и Русије, живео велики српски народ. Управо из тих простора Беле Србије догодила се последња велика сеоба Срба почетком седмога века нове ере, прецизније 632. године. За Пољаке, као народ, каже се да настадоше од преосталих Белих Срба, који су се и даље задржали у старој постојбини.
Римски и грчки историчари Плиније и Птоломеј, који су живели у доба Христа, писали су о Србима који су били настањени иза Дона у Сарматији. Отуда их Руси сматрају за своје прародитеље. Реч Рус јавља се тек од деветог века, па Шафарик у књизи “Србове в Руску” тврди да су: “…Руси остатак оног српског огранка који се иселио на Балкан”. Пољски историчар др. Вацлав Мацјејовски каже: “Треба знати да су словенска наречја у Бугарској и Србији створила старословенски црквени језик, а из овога је постао руски језик”.
За Бугаре се наводи да су уралско-монголског порекла, који су окупирали пределе садашње Бугарске и покореном српском становниству наметнули своје име, примили њихову културу, веру и језик који су веома искварили. Сматра се да су вековна раздвојеност и утицаји суседних народа са делимичним укрштањима, довели до извесних опречности међу племенима некада истога народа, баш као и утицаји религија, што је све резултирало у настанку посебних данашњих народа на европским просторима.


Најстарије српско порекло

Напред је наведено да су халдејски, асирски и мисирски рукописи и камени споменици једни од најстаријих докумената људске цивилизације, стари преко седам хиљада година и да се у њима помиње име Србин. По неким научним теоријама настанак људских насеља одређује се за разне крајеве у разна времена. По другима сматра се да су прва насеља настала у средњој Азији, одакле су се народи даље временом расељавали. По таквој тврдњи за Србе се сматра да су огранак аријског, или индо-европског соја, коме припадају и романски, келтски и германски народи. За тај доказ узима се исти језик свих словенских народа, произашао из прасрпског језика индо-азијског порекла.
Велики је број научника који Индију сматра српском прапостојбином. Сви се они слажу да су сеобе Срба из Индије започеле пре шест до седам хиљада година и да су трајале око хиљаду година. Један од заговорника српског порекла из Индије је и др. Ненад Ђорђевић, који у својој обимној студији “Историја Срба” доказује да и ми припадамо индо-европском стаблу. Он тврди да Срби од свог постанка носе своје име. Постоји теорија да су се прве сеобе Срба одвијале у правцу кретања сунца, од истока ка западу.
За колевку свих европских народа сматра се Индија, одакле су сеобе за запад започеле пре петнаест хиљада година. Доказ томе су многобројне речи у санскритском језику, истог значења као и на српском, а забележене су пре више од три хиљаде година. Као прва историјска забелешка је реч Сербх што има значење родбине, семена и колена. И у данашњим језицима, индијском и српском има много речи истоветног значења. Ево неких:
аган – огањ; багас – бог; братх – брат; бхала – бела; цхата – чета; дети – дете; див – див; дина – дан; даса – десет; дама – дом; гирја – гора; град – град; искра – искра; када – када; кута – кућа; лип – леп; лот – љут; лагхи – лаки; љубхва – љубав; матр – матер; мала – мали; море – море; мил – мили; набас – небо; нава – нови; параха – прах; прати – против; панца – пет; пена – пена; рабх – роб; роса – роса; са – со; сила – сила; сас – сест; стан – стан; сабха – соба; стала – стол; тата – тата; та – тај; твар – ствар; трасти – трести; транг – траг; тамас – тама; три – три; тријдоса – тринаест; тада – тада; врт – врт; вицур – вече; ватара – ватра; ви – ви; вас – вас; вива – живи.
У санскритском језику имена родбине су потпуно идентична српским, као: тата, нана, брат, прија, сестра, стрина, свекар, свекрва, девер, кум, свастика. Постоји истоветност и многих других речи као: гувно, хлад, стока, говече, јама, апсара, мана, рака, јад, мед, гудити и друге. Има их свакако још. Други доказ порекла Срба везан за Индију су обичаји, који су веома слични код оба народа, на пример: отмица девојке, уношење и палење бадњака, гатања, мотиви на везовима и надгробним споменицима, друштвено и државно уређење и многи други.
Чак су код Срба били сачувани и обичаји спаљивања мртвих. Речи жупа и жупан у српском и код Индуса имају значење удружења или задруге, а у санскритском значе повезивање. Енглески писци истицали су истоветност индијских и српских друштвених јединица, општина, које су у оно време биле најдемократскији облик друштва, сачуваних у Србији до данас. Макаров је записао многа имена српских станишта, која су остала до дана данашњег: Индостан, Авганистан, Курдистан, Раџастан и јос многа друга

posetite nasu fb grupu: SAKRIVENA ISTORIJA SRBA

POSETITE NAS STARI BLOG O ISTORIJI SRBA  https://istorijamisterija.blogspot.com/