Цар Душан светац:НАМЕТНУТА ТЕЗА О СРБИМА КАО ОСВАЈАЧИМА ЖИВИ ВЕКОВИМА

НАМЕТНУТА ТЕЗА О СРБИМА КАО ОСВАЈАЧИМА ЖИВИ ВЕКОВИМА

Једног раног јутра, давно, чуо сам на Радио Београду народну песму уз музичку пратњу, о цару Душану. Тада и никад више. Речи су ишле отприлике овако: …Цар Душан носи златну стрелицу… и хоће да гађа гаврана… и гавран му отприлике овако каже – немој мене царе стрељати, ја ћу теби царе певати, кад се станеш царе женити!

Данашњим модерним речима би казали да је Душан можда нај контроверзнији владар свете лозе Немањића јер остаде једини са породичног стабла а да се није посветио. Тако дођосмо до једног од кључних питања а то је зашто цар Душан још увек није проглашен свецем!?

У потрази за одговором наслушао сам се разних „аргумената“. Српска историографија која покушава да се бави средњим веком и даље робује наметнутим флоскулама попут оне како је, између осталог, Стефан Душан водио освајачке ратове. Не треба много памети да се установи одакле је стигла „освајачка“ теза. Она је прихваћена оберучке у Београду, зашто не рећи, од те „српске“ хиперкритичке историографије.

Колико је то дубок проблем појаснићу примером из двадесетог века.

Кад год је наша та такозвана академска стручна јавност тумачила балканске ратове, увек, али баш увек, је лепила етикету на Први као ослободилачки а на Други као освајачки. Као да су то тегле са зимницом. Ово је заиста став безпризорних јер је ноторна чињеница да је српска војска за месец дана очистила Вардарску Македонију од Турака и ослободила Куманово, Скопље, Прилеп, Битољ.

И нека ми читалац дозволи један кратак излет.

У сећањима не једног српског официра остаде забележено како је наша војска просто летела, без команде, ка Прилепу, Срби су се утркивали и сваки војник је хтео да баш он буде први који је ушао као ослободилац у град краљевића Марка. Јер тада је краљевић Марко још увек био Србин а у Македонији су још увек живели Срби. Накнадном памећу Други балкански рат постаје некакав српски колонијални поход уз уоквирене флоскуле попут оне о незајажљивим апетитима великосрпске буржоазије. И даљег варирања тезе о великосрпској опасности… На чудовиштан начин један исти простор, вардарска Македонија, бива „проглашен“, као да је туђ, да би ослобађање могло да се„преименује“, и постане освајање.

Наметнута теза о Србима као освајачима лагано заобилази истину да у античкој, потом средњевековној и најзад, нововековној повести, никада, у значајном броју, у Македонији и Тракији нису живели Грци – све до краја Великог рата и егзодуса хришћана из Мале Азије.

Вратимо ли се до Цара Душана увиђамо да он заправо ослобађа те крајеве од ромејске власти. И то, за оно време, на невиђено цивилизован и задивљујуће напредан начин. Највећа потврда томе су царски документи – повеље, које је издавала српска власт. Ове исправе које гарантују поседе а тиме и опстанак манастира, са грчком братијом, писане су на грчком, а српским манастирима на српском. Душан који је течно говорио и писао српским и грчким, потписивао се, сходно језику, на којем је повеља писана.

Свакоме ко хоће да види јасно је да Душан потискује ромејско царство али остаје веран православном хришћанству и суштински ослобађа Србе на том простору.

Паралелизам овом намерном умањивању значаја и нетачном приказивању делања цара Душана налазимо у Русији. И ту се ради о још једном цару ослободиоцу и заштитнику православља кога наметнута историја вековима приказује, најблаже речено, у погрешном светлу. На овом месту дајем реч Татјани Грачовој: – Тако су се у личности Ивана Грозног сконцентрисала кључна питања наше прошлости, неопходна за поимање наше прошлости и будућности. Знајући то, неће бити преувеличано рећи да је демитологизација те историјске личности и успостављање историјске истине повезане са периодом његовог владања, изузетно важно за препород националне самоспознаје нашег народа.

На крају, слободно у овом цитату замените Ивана Душаном, и све остало ће задржати пуни смисао!

П.с. Не могу да одем а да вас не подсетим да су ови цареви у крвном сродству. Обојица су потомци великог жупана Стефана Немање.

Преузето са: http://www.fsksrb.ru/

НЕМАЊИЋИ НИСУ ТИКВА БЕЗ КОРЕНА: Ратоборни цар злоћа

Српски цар Бодин је син краља Михајла и унук Неде, сестричине Самуилове и жене српског краља Доброслава (Војислава), за кога кажу да је дао дозволу да се Шиптари населе 1043 године у епирској области Рабан. Право питање гласи, како је он могао некоме дати право насељавања на територији која је тада припадала Роуму (Ромеји)? Исти Доброслав, однео је сјајну војничку победу над десетоструко бројнијим Ромејима на Румији (1042 г.). Његови унуци су браћа од стричева, Бодин и Бранислав деда оца Немањиног Драгиње (Драгихне) кога је Бодин на превару убио.

Из овог дела родослова види се да Немањићи нису „тиква без корена“, већ да су имали потпуно законито наследно владарско право од старине. Вероватно, да Немањићи не помињу свој род због срамоте коју су нанели злочини Бодина, јер се власт се код Срба од искона стицала искључиво на основу права предака. О том праву наслеђивања говоре Св. Сава, његов брат Ст. Првовенчани и Доментијан, а због тог права је бахати и вероломни цар Бодин, који је био под утицајем своје жене норманке Јаквите, на превару убио браћу од стрица Бранислава, Градислава и његовог сина Берињу. Такође, у сукобу је страдао и Предихна син Бранислава.

Вероломни Бодин, направио је и једну неопростиву политичку грешку која је ослабила моћ племства, те допринела паду србске средњевековне државе. Уместо, да у своје наследнике уброји неког од своја четири полубрата или осморице браће од стрица, он је за жупане прогласио дворјане Марка и Вукана!? Бодин је у Рашкој поставио нелегитимне клетвенике Марка и Вукана, а у Босни такође нелегитимног Стефана Јаблановића чији су потомци Котроманићи. Они су морали положити заклетву, да ће бити привржени Бодину и његовим наследницима, а ова одлука оставиће незапамћене последице по ту породицу, као и бројна српска племена која су се налазила на прагу уједињења.

Ана Комнина, царска ћерка и изврсни историчар, за свог рођака Бодина каже да је врло ратоборан и пун злоће. Она је пети пас у родослову Самуиловог братанца Владислава. Исто тако, Немања је пети пас од Самуилове сестричине Неде удате за краља Доброслава, што значи да је Бодин унук краља Доброслава, као и Бранислав деда Немањин. Брат Ане Комнене, цар Јован Други отац Манојла Комнена исти је пас с Немањом, по заједничком претку од Арона брата Самуиловог и његове сестре од које је Неда. О Деси, некаквом унуку Бодиновом, нема релевантних података да је био син Ђорђа, јер се овај никада није ни женио. Постоји само Деса брат Јелене, жене Беле II угарског краља и ћерке Уроша I, од нелегитимне династије Вукановић-Марковић.

Да би се разумели ови родослови, треба знати да је цариградски двор био у тесним родбинским везама с (пре) Немањићима и другим српским династијама. Например, Комнени су имали дуплу везу родослова са Самуиловићима. Тако је и Анастасија родом из Битиније а зовом Стана, коју су Јелини звали Теофана, била удата за Романа II сина Константина Порфирогенита кога је отровала, као и узурпатора двора Нићифора II. Стана је мајка цара Василија Другог „Србоубице“ (кога зову „Бугароубица“) и Ане, касније кнегиње кијевске удате за кнеза Владимира (972-1015).

Још од 831 г. Сицилија је била у поседу Арабљана који су довели Шиптаре на Апенине. Они су 841 г. заузели Бари избивши на Јадранско море, где је најважнија лука за одбрану Јадрана од Арабљана био Драч. Руси су још 961 г. за рачун Ромеје вратили Крит од Арабљана после 123 године, у опсади која је трајала 12 година, а пошли су бродовима из луке Драч. Алексије I Комнен, велики војсковођа и цар је 1081 г. бранио Драч од Нормана. У своју војску из М. Азије, 1071 г. унајмио је приличан број Турака, a од рођака Бодина је такође добио обећање за учествовање у одбрани Драча. Кад је дошло до одсудне битке, Бодин је заједно с Турцима остао је по страни. Ко је утицао на његову одлуку?

Жена Бодинова Јаквита била је норманског рода из Барија. Када се оженио, Бодин је прво из власти истиснуо сва четири брата по оцу, као и осморицу синова стрица Радослава Другог и за жупане поставио дворјане!? Јаквита је лично отровала Владимира Трећег синовца Бодиновог, а после смрти Бодина његов син Ђорђе наставља с братоубиствима. У сукобу с Грубешом (сином Бранислава), убија га 1128 г. код Бара. Ђорђе ослепљује Михајла Четвртог сина Владимира Трећег кога је отровала Јаквита, а заробљава и ослепљује Драгила сина Бранислава. Напокон, тај велики братоубица заробљен је на Ободу, окован и спроведен у Цариград 1131 године одакле се никада није вратио.

Потпуно самовољне и незаконите одлуке цара Бодина, изазвале су сукоб владарских продица Србије (Рашка и Босна) а касније су имале погубан утицај на распад српске државе, јер је војничку обавезу одбране имало племство које је давало владаре по исконском наследном праву. Самовоља Бодина је изазвала нетрпељивост и сукобе племства у Србији и Босни, а ратни сукоб Котроманића и Хребељановића око територија, против легитимних Војиновића-Алтомановића знатно је ослабио војну моћ средњевековне Србије.

1 Kраљ Михаило подигао је цркву св. Срђа и Вакха на левој обали Бојане, где је и сахрањен као и Бодин, такође краљ Градихна син Бранислава и Драгиња отац Немањин. Јелена Анжујска је обновила ову цркву која је била православна до 1423 г. Црква данас не постоји, јер је Бојана променила ток који је био уз зидине цркве, а овај храм не треба мешати с црквом истога имена у селу Поди код Херцег Новог (И. Јастребов, „О православним српским старим и новим црквама“).

Цар Исак 1 (1057-9) био је ожењен Катарином ћерком Владислава Првог а сином Арона брата Самуиловог. Његов синовац цар Алексије Први (1081-1118) Ирином праунуком истог Владислава. 
Бари су тада држали Нормани који су га преотели од Арапа. Аргир, један од њихових чиновника, удао је ћерку Јаквиту за Мијхајловог сина Бодина.

Srpsko carstvo

                                          Srpsko carstvo pod Stefanom Urošem IV Dušanom, 1350.


Srpsko carstvo je srpska srednjovekovna država koja je postojala sredinom 14. veka. Formalno srpska srednjovekovna država postala je carstvo kada se kralj Stefan Dušan proglasio za cara u Seru krajem 1345. godine mada se težnje ka ovoj tituli javljaju još od početka velikih osvajanja vizantijskih teritorija početkom Dušanove vladavine. Srpsko carstvo prestalo je da postoji smrću cara Uroša decembra 1371. godine.

Srpsko carstvo bilo je po teritoriji najrasprostranjenija srpska srednjevekokovna država. Dušanova osvajanja došla su kao vrhunac jačanja Nemanjićke države koja je svoj primat na Balkanu potvrdila bitkom kod Velbužda 1330. godine. Nezadovoljna srpska vlastela, željna novih poseda, zbacila je sa vlasti Stefana Dečanskog i na vlast dovela njegovog sina Stefana Dušana. Vlastela će biti i glavni pokretač osvajačkih poteza srpskog kralja ali će ona i doći kao posledica promene državne ideologije i uspona na hijerarhiji država koja je počela još od vremena kralja Milutina. Dušanova smrt onemogućila je da se novoosvojene teritorije integrišu u srpsku državu, pa je nakon njegove smrti otpočeo proces rasprada srpskog carstva koji će se završiti smrću njegovog naslednika Uroša, čime je završen period vladavine Nemanjića u srpskoj srednjovekovnoj istoriji.

Organizacija carstva

Car Dušan sproveo je veliku i sveobuhvatnu reformu pravnog i upravnog sistema svoje države. Preuzeo je iz Vizantije zvanja i nomenklaturu logoteta, protovestijara, kefalije i sevasta i profesionalizovao je najvažnije službe državne uprave. Ove titule su preuzete iz Vizantije, ali su u Srpskom carstvu dobile znatno drugačije značenje i nadležnosti. Logotet i protovestijar bili su najviši službenici državne uprave. I pored ovih promena najveći deo državne teritorije nalazio se pod upravom vlastelina koji su u svojim oblastima bili veoma snažni i njihova podrška bila je neophodna svakom srpskom vladaru, pa i caru Dušanu.

Srbi i Grci

Dušanovo proglašenje i krunisanje za cara zahtevalo je i promenu vladarske titule. U dotadašnjoj vladarskoj tituli Nemanjića, najvažnije mesto je pripadalo teritorijalnim odrednicama, dok je u tituli cara Dušana najveći akcenat stavljen na nacionalne odrednice. U srpskim dokumentima on se potpisuje kao „car Srba i Grka“ , dok se u dokumentima na Grčkom jeziku potpisivao kao „car Srbije i Romanije“, gde je Srbija predstavljala srpske, a Romanija grčke zemlje. U grčkim dokumentima Dušan nije mogao da se potpisuje kao car Romeja (Grka), pošto je to pravo imalo isključivo Vizantijski car. Dušanov potpis na dokumentima, nalik je vizantijskom potpisu, sa novinom da su nosioci carskog legimiteta Srbi i Grci. Uvođenjem srpskog imena u carsku titulu, predstavlja i najveći politički uspeh, koji je u srednjem veku ostvario srpski narod. Proglašavanjem carstva propraćeno je dodelom najviših titula srpskoj vlasteli, koje su i ranije postojale u Srbiji, ali su mogli da ih daju samo vizantijski vladari. Svojim najbližim rođacima dodelio je najviše vizantijske titule: despota, sevastokratora i kesara. Nosioci ovih visokih vizantijskih titula postavljeni su kao oblasni namesnici isključivo u grčkom delu carstva, dok su u srpskom delu carstva velikaši nosili titule koje su postojale i pre proglašenja carevine.

Život stanovništva

Kuće su građene od drveta i bile su delimično ukopavane u zemlju. Centar kuće je zauzimalo ognjište, oko koga se okupljala cela porodica. Za osvetljenje kuća koristila se luč, dok su sveće od voska korišćene samo u dvorovima za osvetljenje, i u crkvama za vreme obreda. Odeća je jako retko kupovana, i uglavnom se pravila kući, i to od vune ili lana. Slično je bilo i sa posuđem, koje je pravljeno od drveta, pečene gline, a retko od metala. Zemljoradnici su za ishranu koristili razno povrće, prvenstveno: sočivo, bob, grašak, kupus, beli i crveni luk, kao i manje količine svežeg i sušenog voća. U vinogradarskim mestima zemljoradnici su proizvodili i vino. Osim vina proizvodilo se i pivo i medovina. Za mlevenje žitarica koristili su se ručni žrvnjevi ali i vodenice. Vodena snaga je takođe korišćena u rudnicima za pokretanje samokova. Na velikim gazdinstvima, velike količine žitarica čuvane su u posebnim spremištima koja su bila ukopana u zemlji i obzidana. Iako su postojali svi uslovi za poljoprivrednu proizvodnju, prilikom prirodnih nepogoda ili ratova, siromašno stanovništvo je često umiralo od gladi, jer je hrana koja je bila dovožena, bila jako skupa. Za vreme gladnih godina, zemljoradnici su neretko prodavali svoja zemljišta, da bi sebi kupili hranu.

Dušanov zakonik

Dušanov zakonik, jedan od najstarijih prepisa, Prizrenski prepis iz 15. veka. Danas se nalazi u Narodnom muzeju u Beogradu.

Nastojeći da se u svemu ponaša kao pravi car Stefan Dušan je razvio i široku zakonodavnu delatnost. Dušanov zakonik vrhunac je ovih nastojanja. Zakonik se, po uobičajnoj numeraciji, sasatoji od 201 člana. Donet je na saboru vlastele i crkvenih velikodostojnika, održanom na Vaznesenje 21. 5. 1349. godine u Skoplju (135 članova), i dopunjen je na saboru održanom 31. 8. 1354. godine u Serezu (66 članova). Zakon je usvojen sa ciljem da se srpska država uredi propisima koji bi važili za celo carstvo i podjednako za sve podanike. U zakoniku se car Dušan deklariše kao pravoslavni car, zaštitnik i čuvar vere, branilac od jeretika i kome je pripadalo pravo da upravlja i crkvenim poslovima.

Dušanov zakonik (u starim prepisima se naziva Zakon blagovjernago cara Stefana) je, uz Zakonopravilo svetog Save, najvažniji zakon (ustav) srednjovekovne Srbije. Dušanov zakonik je urađen na temeljima Zakonopravila. U nekim članovima car Dušan direktno upućuje na Zakonopravilo (članovi 6, 8, 11, 101, 109 i 196). Jedna trećina Zakonika je urađena po ugledu na odgovarajuće propise vizantijskog prava. Velika je sličnost članova 171 i 172 Zakonika (koji propisuju nezavisnost sudstva) sa delovima iz vizantijskog zbornika Vasilike (knjiga VII, 1, 16-17), koje su bile vizantijska prerada Justinijanovog zbornika. Prvih 38 članova posvećeno je crkvi, zatim slede odredbe koje se odnose na povlastice vlastele i slobodnih ljudi i njihove dužnosti, a potom odredbe koje govore o obavezama zavisnog stanovništva, sebara (kmetovi) i meropaha (zemljoradnici). U nastavku dolaze odredbe o sudstvu, o kaznama za različite vrste krivičnih i drugih prestupa. Dušanov zakonik je sadržao 201 član (prema izdanju Stojana Novakovića iz 1898. godine), ali se, u zavisnosti od sačuvanog prepisa, sastoji od 135 do 201 člana. Zakonik sačinjava jedinstvenu pravnu celinu zajedno sa dva vizantijska pravna akta: Zakon cara Justinijana (Justinijanov zbornik) i skraćena Sintagma Matije Vlastara.

Raspad Srpskog carstva

Posle smrti cara Dušana počinje opadanje moći Srpskog carstva, to će biti posebno izraženo pred Turskom najezdom. Posle 1365. godine, kada su premestili svoju prestonicu u Jedrene, Turci su napadali srpske zemlje, Sersku oblast i Istočnu Makedoniju. Od cara Uroša su se odvrgli oblasni gospodari, među prvima njegov stric, Dušanov polubrat Simeon (Siniša), i proglasio se za cara u Tesaliji, a u Valoni se osamostalio Urošev ujak Jovan Asen. Tako su se od Srbije odvojile Tesalija i Albanija, dok je ostatak carstva podeljen na desetak skoro potpuno suverenih oblasti. U Serskoj oblasti je vladala carica Jelena, koju je 1365. nasledio despot Uglješa Mrnjavčević. Većim delom Makedonije sa sedištem u Prilepu, vladao je Uglješin brat, kralj Vukašin Mrnjavčević.Mrnjavčevići su se nametnuli kao savladari cara Uroša i od njega su dobili visoke titule. Istočnom Makedonijom su vladala braća Konstantin i Jovan Dragaš (Dejanović). Kosovom i Metohijom od Skoplja do trepče je vladao Vuk Branković. Oblast kneza knez Lazara Hrebeljanovića obuhvatala je Pomoravlje sa centrom u Kruševcu. Zemlja od Pomoravlja od Dunava bila je u posedu Radiča Brankovića. Zetom su vladali Balšići, sa sedištem u Skadru. Od Kosova do Jadranskog mora, prostirala se oblast kneza Vojislava Vojinovića. Rasparčana država oslabljena pohlepom oblasnih gospodara, postala je lak plen Turskih osvajača. Upadi Turaka u Sersku oblast naterali su Uglješu Mrnjavčevića da traži pomoć, ali se njegovom pozivu odazvao jedino kralj Vukašin. Njihova vojska će kasnije pretrpeti strašan poraz u Maričkoj bici 1371. godine.

Крај српског царства (ВИДЕО)

Цар Стефан Урош V, у историјским списима свуда је описиван бираним речима. Када је наследио престо свога оца, цара Душана, имао је око 19 година и мало државничке снаге.

Високо племство у почетку било је одано младом цару, али је побуна његовог стрица Симеона, који се 1356. године прогласио за цара Епира и Тесалије променила стање. Убрзо су се од централне власти одметнули, мајка, царица Јелена, ујак Јован Асен, кнез Војислав Војиновић и Балшићи. Рашка властела, која је до 1363. године подржавала цара Уроша изгубила је свој утицај у држави. Распад царства био је неминован.

Пределима од Скопља до Призрена са центром у Прилепу управљао је Вукашин Мрњавчевић док је Серском облашћу управљао његов брат, Угљеша. Уздизање Мрњавчевића погоршало је ионако лоше стање међу српском властелом.Највише због протеривања грчких епископа из области које је освојила Душанова војска, а на наговор цара Јована VI Кантакузина, цариградски патријарх бацио је анатему на новоуспостављену Српску патријаршију. Уз помоћ велике дипломатске офанзиве деспота Угљеше 1368. године дошло је до помирења цркава на простору којим је он управљао. Првенство је признато Цариградској патријаршији.

У ноћном нападу османске војске 26. септембра 1371. године на реци Марици, српска војска под командом браће Мрњавчевића доживела је пораз. Српска погибија била је страховита, најбезглавија у целој нашој прошлости. Година 1371. представља једну од најсудбоноснијих у историји Србије и Балкана. Неколико недеља касније, 4. децембра, под неразјашњеним околностима преминуо је последњи директни наследник лозе Немањића, ктитор манастира Матејче, цар Урош.

izvor:www.in4s.net

Средњевековни град Маглич и долина јоргована

У долини реке Ибар, некада давно један српски владар по имену краљ Урош Први у знак љубави према својој вољеној, Францускињи а српској краљици Елен Анжу коју овде прозваше Јелана Анжујска, засади силне јорговане дуж клисуре поменуте реке не би ли се отмена дама осећала као код куће…

Поглед на унутрашњост Маглича; фото: Википедија

Маглич, остаци цркве и дворца; фото: Википедија

Заштитни део града Маглича на југозападу; фото: Википедија

Остаци донжон куле и малог града фото: Википедија

Тврђава Маглич; фото: Расен

Маглич, гравира из XVII века

Усред долине јоргована, ни на небу ни на земљи, уздиже се велика тврђава, средњевековни град Маглич.

Многи веле да му име долази од силне магле која се често спусти испод његових темеља. Најзад, и подигнут је горе високо, „небу под облаке“.

Иначе, град (појам „град“ у средњевековној Србији је имао сасвим другачије значење и односио се на утврђење) Маглич подигнут је на стрмој литици на 150 метара изнад нивоа реке, на једном од западних огранака Столова. На крајње неприступачном терену где је са три стране окружен реком а, само за пешаке, доступан је са западне стране. Пењање на Маглич увек представља праву авантуру. Ове вас очекују уске кривудаве стазе, стрме литице, висећи мост…

Гледан одоздо, делује готово недостижно, као камена краљевска круна на врху велике стене.

Маглич је један од око две стотине сличних градова средњевековне Србије но, по нечем је ипак посебан и изузетан. Многи га сматрају класичним (школским) примером српске средњевековне војне архитектуре.

Преживео је све невоље и ратове вероватно захваљујући својој неприступачности а главна функција му је била заштита пута дуж клисуре који спаја два црквена седишта: Жичу и Пећку патријаршију као и целе Рашке од непријатељских упада са севера. Ипак, најважнија функција му је била директна контрола и заштита манастира Жиче и Студенице који се налазе недалеко одавде. Маглич се иначе налази на двадесетом колометру јужно од Краљева.

Ко је и када био ктитор града Маглича није сасвим познато. Вероватно је настао још у првој половини 13. века, али први писани подаци о њему потичу из 1337. године у списима архиепископа Данила. Постоји више теорија од којих су две најприхватљивије. По једној, Маглич је подигао Стефан Првовенчани а по другој Маглич је подигла Јерина (Ирина), жена деспота Ђурђа Бранковића, у народу познатија као Проклета Јерина.

Град је неправилног облика, прилагођен терену на ком је изграђен. Има седам кула, високих око десетак метара као и централну, донжон кулу која је два пута виша од осталих и која се налази на највишој тачки тврђаве. “Донжон” кула је иначе карактеристика свих средњевековних градова и имала је функцију осматрачнице.

Укупна површина унутрашњости износи око 2000 квадратних метара. Град је, условно речено, преграђен тако да има два дворишта: источно и западно а унутар којих се налазе остаци грађевина: цркве светог Ђорђа, патрона и заштитника града као и велике палате за коју једни сматрају да је у питању двор господара града а други да је то била архиепископска палата.

Како год било, Маглич је засигурно један од највеличанственијих српских средњевековних градова и један од ретких сачуваних мада се то на први поглед никако неби могло рећи обзиром на ниво запуштености и стадијум небриге у коме се тренутно налази. Засигурно, неопходно га је обновити и ревитализовати у сврху очувања културне баштине и развоја туризма обзиром да је заиста огоман потенцијал и потпуно самостална и одржива туристичка вредност.

Текст: Мирослав Бронзић

извори: Beautifulserbia

Слободан Филиповић: О лози Немањића

Предање Виландара преноси, да је владарска лоза Немањића божанског порекла и потиче од Исуса Риста, коју неки продужавају до ћесара Августа. Ако знамо, да Срби имају најстарији некласични владарски родослов у Европи, а да је Србска црква примогена, да ли је случајно што се најстарији изворни помен Риста јавља управо код Немањића у Законоправилу?

Карловачки родослов изводи лозу Немањића од цара Ликинија, који је биосрбске народности како је то и доказао Реља Новаковић. Поставља се питање, колико су историјски поуздани народно предање, и србски летописи? Много више од пропагандних прича владајуће историографије! Отуда је Немања по Милојевићу 53. србски владар од Свевлада 490. године. али, они и династије нису спорни, већ њихове државе!

Где су државе србских владара? Избрисане су са земљописне карте, како би на библијску и прасрбску реку Дунав, владајућа наука могла да досели неке „Словене“. Србија је под Свевладовићима била од Јадрана и Црног мора до севера Пољске и Балтика. Седам столетја касније, Немањин грб у 11 слика сведочи о величини његовог царства, на истом простору између Јадрана, Црног мора и Татри, где је живео само народ Срба до пре 200 година!

Ко је отац Немањин и од кога су рода његови преци? Тачан одговор даје његов син свети Сава србски патријарх, у виландарској „Повељи Симеона Немање“ где истиче очево старо порекло: Стога по многој својој и неизмерној милости и човекољубљу дарова наших прадедова, и наших дедова да владају овом земљом србском…обнових своју дедовину… Значи, цар Нееман, како Немању исправно зове Пећки летопис, није установио већ обновио србску државу!

Да ли је због тога Драгутин Анастасијевић био пред искључењем из Академије, јер ова институција није хтела да штампа његову књигу „Отац Немањин“, у којој се тврди да Немањићи потичу од зетске владарске династије? Зато, Никола Радојчић опомиње све историчаре, који не узимају у обзир Милојевића и Барски родослов, да државу Немањића изводе ниоткуда:Где је икада тако моћна држава израсла из ничега?.¹

Лоза Немањића се налази на фресци манастира Дечани, а иконе св. Саве србског патријарха, заједно са србским царевима Немањом и Лазаром су међу најважнијима у Кремљу.² Шта је онда узрок опструкција Немањића у науци, која производи бројне заблуде? Агресивна римокатоличка пропаганда, која помоћу извртања чињеница покушава да прикрије континуитет србске културе! Као што негирање Илијаде и њеног песника започиње после ренесансе, тако и негирање Немањића почиње тек после Берлинског конгреса, а нарочито је изражено после Другог рата!

Највећи доказ опструкције у науци, када је у питању „архонт Срибала“, представља јединствен пример девет очева Стевана Трећег Немање, од којих ниједан није тачан! Десети и прави биолошки отац Немање је Драгиња (гр. Драгихна), a значајан спомен његових поседа у Зети (Дукљи, Превали), постоји и дан данас на десној страни реке Бојане у имену регије и насеља Драгиња, који су по њему и добили име. Његов најмлађи син Немања је тринаести пас родослова од Радослава Првог (око 780 године), који су дали Симеон Богдановић и Константин Николајевић у 19-ом, Ђорђе Радојчић у 20-ом и Рајко Кривокапић-Клачински у 21. столетју, у својој књизи „Родом до искона“.³

Међу крвним прецима Немање је и Бодин, кабадахија кога је Ана Комнина назвала „ратоборни злоћа“. Он је деградиран у краља, иако је био двострукисрбски цар. Поред почињених братоубистава, он је самовољно озваничио нелегитимне династије Вукановић-Марковић у Рашкој, као и Јаблановиће у Босни. Међу њима је и Деса, фаворит Орбинија, за кога причају да је унук Бодинов, иако се његов син Ђорђе никада није женио. Ради се о другомДеси, брату Јелене жене Беле II. Управо су они из нелегитимне династије Марковић-Вукановић, па им историчари покушавају дати легитимитет преко„орођавања“ с Немањићима.

Погрешно приписивање роду Немањића, стоји у вези нелегитимности лозе Вукановића-Марковића орођених са угарским Арпадовићима, који су на основу ове женидбене везе стекли наводно право поседовања дела србске земље. Отуда, гроф Буонокаре де Видман зетску династију изводи од „Гота“, а саме Немањиће од нелегитимног Вукана рашког жупана, што стоји у вези случаја из Рашке, када је Бодин својевољно и нелегитмно пренео жупанство на своје дворске клетвенике.⁴

Два пута крунисани србски цар Бодин је направио кобну грешку, што није по исконски наследном владарском праву поставио за жупане Рашке своју браћу или стричеве, већ је то наследно право пренео на своје дворјане-клетвенике Марка и Вукана. Погубан и нелегитиман потез Бодина, допринеће касније династичким сукобима и слому србске државе. Зато, Барски родословац сасвим исправно закључује, да су разлози пропасти(србске) државе повезани са узроцима пропадања династије.⁵

Мало је познато, да су Немања и његов савременик роумски (ромејски) цар Манојло Комнен блиски рођаци у шестом пасу! За лозу Комнина кажу да је од Флавија, али се она „губи“ у шестом и појављује као побочна линија у другој половини десетог столетја, од које су Манојло Комнин и касније Наполеон. Родослов Немањића је значи старији око 200 година од роумских Комнина! Немањићи су рођаци и са Кантакузенима, јер је Јован Кантакузен-Немањић син Синише, полубрата цара Душана, чија је сестра царица Ангелина била удата за Тому Прељубовића цара Епира!

Јован је онај монах Јоасаф који је подигао манастир Метеоре, али је касније присвојен, тако што је проглашен за „Грка“. О овом србском цару сведочи слика у Националној галерији у Лувру, где он председава србским Сабором у Цариграду 1351. године. Од исте лозе Немањића, Комнина и Кантакузена је и србски цар Самуило, који имао независну србску цркву, са патријаршијом у Охриду и 31, владичанством! Св. Сава се позивао управо на Охридску патријаршију у континуитету апостолске (крстјанске) Србске цркве која је примогена!

Омаловажавање легитимних Немањића је данас стигло до бљувотине о посрбљеном имену несрбске династије. Нарочито се наглашава како је Немања тобоже крштен по католичком обреду. То је стари историјски фалсификат, који је у науку увео Ђура Даничић 1865. године. Подметање је и „папско крунисање“ Стевана Првовенчаног, које је оборио Љубомир Стевовић још 1995. у часопису „Расковник“, а други пут у „Светигори“ 2004-5. године.⁶

Немању безразложно оптужују да је прекршио право првенства на трону, иако то није истина, јер старији син Вукан је био и остао кнез Зете и Приморја. Чудо мудраци не приметише духовну вертикалу, или, рецимо, да са Немањићима код Срба престају династичка братубистава! Али, Немању оптужују чак и за снохачење, а његовог сина Растка за обљубу исте снахе!? Уз лажне и циничне оптужбе родоскрнућа, иде и заједљивa примедба, како је Јевдокија услед притиска Запада враћена у Цариград „гола и боса“, што је такође гола лаж.

Још се Немања оптужује да је “побио” 20.000 “богомила”. Интересантно, да је цифра „побијених“ баш „у главу“ једнака броју послатих на “онај свет” у Базијеру, од стране римоатоличке цркве, која је до 12. столетја искоренила правоверје на Западу, а то је једнобожачка вера Права (апостолска, крстјанска или светосавска), која је административном реформом руског патријарха Никона, претворена половином 17. столетја у данашњу јудео-масонску Ристову религију.

Према томе, одлука сабора код Петрове цркве у Расу о протеривању богомила (јеретика), односи се на „латинску јерес“ и агресивне католичке мисионаре који су роварили по Рашкој! То потврђује касније и Душанов Законик, који за „латинску јерес“ коју назива „полуверци“, предвиђа казне у члановима шест и осам по законима светих отаца.

Како то, да Немања помоћу „огња и мача“ утерује „ришћанство“, а није могао ништа шачици “богомила” у Босни, толеришући нелегитимне Јаблановиће од којих су каснији Котроманићи? О чему се ту ради? У средњем веку није постојала никаква секта богумила, веч само погрдан назив „богомили“ за припаднике „латинске јереси“, а исту реч је римокатоличка црква повратно користила у истом смислу за правоверне.⁷

Назив „богомили“ за измишљену секту, настао је као погрдан синоним за јерес, по гетском владици Богомилу, аријанцу са Никејског сабора који је у четвртом столетју држао службу на србском језику Беса у Цариграду и Јерусалиму. Богомиле као верску секту, измислила је Аустроугарска тек у 19. столетју из идеолошких разлога, како би прикрила србски карактер цркве у Босни, која је добила право титулисања краљевином ради лакше одбране од сталних папских насртаја.

Немања је обновитељ етнички чисте србске државе, која се по томе разликује од Ромеје (Роума), у којој су Срби такође били најбројнији народ! То значи, да су Немањићи ослобађали, а не освајали србски простор на југу како тврди владајућа историографија! Јер се „своја земља не осваја већ ослобађа“! О томе сведочи грчки попис у Егејској Македонији из 1904. године, у коме је 85% Срба! Такође и народна песма, у којој се Солун назива „србска крајина“. Данас тамо нема Срба, што је директна последица грчког етноцида!

У 12. столетју, почев од Венеције до Цариграда, као и од Алпа и Јадрана до Црног мора, постојала је држава само једног народа, а то су били Срби! Зато, Уве Топер за књигу “Краљевство Словена” опата Орбинија истиче, да је она школски пример настајања наше данашње слике (лажне) историје, јеропат Орбини је добио задатак, не само да уведе “Словене” у науку претварањем Срба у једно безначајно племе, већ и да оснује “нове” краљевине и кнежевине повезане са регионалним именима приказаним у Немањином грбу: Расија, Босна, Бугарска, Кроација, Далмација…

Младалачка поема Станислава Винавера под именом „Немања“, приказујепесничко созерцање „жупана“, који је определио Србе да иду путем од земаљског ка небеском! Али, за духовни пут је потребно знање! Немањићи су печатали Законоправило, црквени канон и најсвршенији грађански законик на свету, који претходи читавих 600 година Европи и Наполеоновом грађанском кодексу! Да ли је то разлог, што Срби не могу у Европу са св. Савом?

Као што Немању оптужују да је “побио” Србе “богомиле”, тако његовог сина Растка или св. Саву оптужују да је тобоже “измислио” календар и још придеувео у религију јудео-хуманистичко `ришћанство!? Све три тврдње су најобичније измишљотине владајуће историје, која ни сама не зна за секту“богомила” до 19. столетја, а писани записи србске календарске ере којивременски претходе св. Сави, сведоче о културном континуитету Срба.

Још кажу, како постоје ласцивне песме младога Растка упоредне Вуковом Црвен бану! Ако је св. Сава био распусник, зашто су како наводи Доментијан, фреске с ликом светитеља још за његова живота осликаване у Русији? Биће да је св. Сава “грешан”, зато што је обновљеној србској државности ударио темеље духовности, а нарочито што се позивао на примогеност Србске апостолске (правоверне, крстјанске или светосавске)цркве, са континуитетом преко Охридске патријаршије србског цара Самуила, чији је патријарх Јован потписао уговор о независној цркви са Василијем Другим, који је то и испоштовао, али не и његови наследници!

Кључно питање у вези св. Саве гласи: Шта је то србски патрирх св. Сава могао да тражи у Никеји 1219. године, за време „Латинског царства“, када он није основао већ само обновио самосталну Србску цркву? Св. Сава је био србски патријарх, који је већ имао 12 од 31-ог владичанства Охридске патријаршије. Његова титула патријарха и примогеност Србске цркве, у континуитету, довољно сведоче да је она била самостална. Као што нас лажно уче, да је Немања створио србску државу, коју је само обновио, тако нас исто погрешно уче, да је св. Сава установио Србску цркву, иако је само обновио!

Демократија је „мама“ за малоумне и лаковерне, а они Срби који хоће у Европу по сваку цену, треба прво да се поспу „пепелом по глави“,забораве на историјско памћење и „прихвате своје за туђе“! Зато, патријарх Варнава у Божићној посланици за 1937. годину вели: Не постоји никаква средина, или ћемо остати Срби, свесни своје прошлости и аманета наших отаца и прадедова, или отпадници интернационалисти, припадници некакве магле, белосветски грађани и рушиоци живота, без поноса, без вере и без морала.

Слободан М. Филиповић

1  Однос човека према сопственој прошлости везан је за енграме, које Мила Алечковић психолошки дефинише као биохемијске молекуле у сивој кори мозга.

2  Константин Никифоров упозорава, да се историја Срба не може писати без руских извора!

3  Родослов Немањића има 16 пасова, али се не знају поуздано имена прва три владара.

4  Буонокаре наводи да породица Капоне са Сицилије потиче од Немањића, позивајући се на генеалогију породице Капоне из 1561 године у столетју највећих фалсификата у историји.

5  Преко нелегитимних Вукановића, већ се угарски краљ Емерик (1196-1204 г.) самопрозвао краљем Срба, а Мађари ће иако су потпуно нови ентитет, то „право“ у 19-ом столетју преузети од православних Угара. Чукунунука БелеII Слијепог и Јелене, принцеза Каталина, удала се за краља Драгутина праунука Немањина, а Арпадовићи су се спретно уселили и у цариградски двор, где су дали значајан допринос паду Цариграда 1204 године, удајом Маргарите, ћерке Беле III за цара Роума (Ромеје) Исака II Анђела.

6  У Милешеви и Богородици Љевишки налазе се фреске, на којима су обле ромејске (роумске) круне насликане на живом малтеру фреско-техником,када и сам портрет Стевана Немањића, а касније је преко њега секо-техником досликана куполаста круна, тако да се данас виде само њене контуре!

7  Сви правоверни патарени протерани са Запада, обраћали су за помоћ оцу Растудију у Босни.