ŽIVOT U ANTIČKOJ SPARTI

Antička Sparta bila je grad-država u tzv. Antičkoj Grčkoj, na jugoistočnom delu Peloponeza. Postojala je od 11. veka p.n.e. do 195. godine p.n.e. i u istoriji je ostala poznata po svojoj vojnoj snazi, građanskoj disciplini, militarističkom društvu, ali i po velikom broju državnih robova.

Spartom su istovremeno vladala dva kralja iz dve kraljevske dinastije: Agijada i Euripontida. Prema mitologiji, te dve spartanske dinastije poticale su od dvojice braće blizanaca, Euristena i Proklea,  koji su bili potomci Heraklea. Dolazak na presto odvijao se biološkim putem, bez obzira na lične sposobnosti naslednika, a prednost u odnosu na prvorođenog sina imao je sin koji se rodio dok mu je otac bio kralj.

Važno državno telo u Antičkoj Sparti predstavljali su efori. Njih je bilo pet, po jedan iz svakog sela Sparte i imali su obavezu da vode računa o funkcionisanju države i da održavaju red i mir. Takođe, obaveza im je bila da vode računa o fizičkom izgledu mladih Spartanaca i svakih deset dana su ispitivali njihovu fizičku kondiciju i uslove spavanja. Tokom vojnih pohoda pratili su kralja kako bi ga kontrolisali, a za vreme kriza imali su pravo da odlučuju o stvarima značajnim za državu. Efori su se birali svake godine i nisu imali pravo da se ponovo kandiduju. Njihov rad ocenjivali su njihovi naslednici i ako su prekršili neki zakon, mogli su biti smrtno kažnjeni.

Od građana Sparte očekivalo se da postanu profesionalni vojnici, a taj proces počinjao je sa sedam godina, kad su odvođeni od kuće i živeli u vojnom naselju. Oni su od svoje sedme godine bili izloženi jakim atletskim i vojnim obukama. Plutarh je zapisao da su mladi Spartanci po ceo dan bičevani i da su se tako takmičili ko može da izdrži više udaraca. Od dvadesete godine, njihovi treninzi su postali još intenzivniji, a njihove veštine na bojnom polju mogle su da nadmudre bilo koju grčku vojsku. Zbog toga ne treba da čudi što Sparta veći deo istorije nije imala potrebe za izgradnjom utvrđenja.

Antička Sparta ostala je poznata po tome što je imala državne robove čiji se status može uporediti sa kmetovima u srednjem veku. Oni su se nazivali Heloti, po gradu Helos čije je stanovnike Sparta među prvima porobila. Heloti su radili uglavnom teške poljoprivredne poslove i morali su da polovinu svojih proizvoda daju državi. Bili su u obavezi da služe u spartanskoj vojsci kao lako naoružani vojnici ili vojne sluge, a ukoliko bi pokazali hrabrost, mogli su biti oslobođeni.

Položaj žena u Sparti razlikovao se od ostatka Grčke. Od njih se očekivalo da izdrže isti trening kao i muškarci, a gimnastiku su vežbale zajedno sa njima. Obučavane su da izlivaju strele, trenirale su trčanje, rvanje, bacanje koplja, diska i slično, ali su takođe učile i da čitaju i pišu i imale velika ovlašćenja, jer se računalo da će muškarci veći deo vremena provesti ratujući. Sav fizički napor trebalo je da ojača žene kako bi bile fleksibilnije i bolje izdržale porođajni bol. Spartanski zakon bio je strog u podsticanju rađanja, pa je tako udatoj Spartanki bez dece bio ponuđen novi muškarac koji bi bolje obavio posao. Zakon je takođe majke-udovice smatrao ravnopravnim sa muškarcima i one su bile naslednice muževljevog bogatstva, što je bio način da se finansijski osamostale.

U Sparti je mnogo toga bilo zabranjeno, ali je kukavičluk bio nedopustiv. Istoričar Ksenofont napravio je detaljnu listu posledica s kojima bi se suočio vojnik koji je odavao utisak kukavice. Prema toj listi, svakog bi bilo sramota da podeli obrok s kukavicom, kao i da vežba borbe s njim. U igrama sa loptom, kukavicu niko ne bi izabrao u svoj tim i morao je drugima da se sklanja na ulici. Takođe je bio u obavezi da ustaje mlađim muškarcima i teško da bi našao ženu koja je želela da se uda za njega. Plutarh je zapisao i da su kukavice morale ulicom da idu neuredne, sa odećom koja je po sebi imala mrlje, kao i da im samo jedna strana lica bude obrijana.

Spartanci su pored reputacije hrabrog naroda poznati i po tome što su bili direktni u govoru. Tako je ostalo zabeleženo u istoriji da je Filip II Makedonski, otac Aleksandra Velikog, neposredno pre nego što je napado Lakoniju, poslao Spartancima pismo u kom je rekao: Ako napadnem Lakoniju, proteraću vas. Neočekivani odgovor Spartanaca sastojao se od samo jedne reči: Ako. Nakon što je ušao u Lakoniju, Filip je poslao još jedno pismo u kom je pitao Spartance da li će ga primiti kao prijatelja ili neprijatelja. Odgovor je bio kratak i jasan: Nijedno. Jedna izgubljena grčka komedija imala je rečenicu koja glasi: Kratak kao pismo poslato iz Sparte.