Svi
znamo priču o kralju Arturu iz Kamelota koji je, prema srednjovekovnoj
legendi, vodio britske snage (uključujući i vitezove okruglog stola) u
bitku protiv anglosaksonskih osvajača u ranom šestom veku. Međutim,
postavlja se pitanje da li je kralj Artur zaista postojao, ili je
jednostavno samo junak keltske mitologije.
Iako
debata o ovome traje već vekovima, istoričari do sad nisu mogli da
potvrde da li je kralj Artur zaista postojao. Njegovo ime se ne
pojavljuje ni u jedinom preživelom izvoru o anglosaksonskoj invaziji u
kojem je keltski monah Gildas pisao o Bici na Badonskom gorju oko 500.
godine, u vreme kad se dogodila. Nekoliko stotina godina kasnije, Artur
se po prvi put pojavljuje u spisima jednog velškog istoričara po imenu
Nenije, koji je dao listu od dvanaest bitaka u kojima se kralj navodno
borio. Sve izvučene iz velške poezije, bitke su se događale u toliko
različitim vremenima i mestima da je bilo prosto nemoguće da jedan čovek
učestvuje u svima njima.
Velški
pisci su kasnije krenuli da nastavljaju Nenijevu priču, pa se slava
kralja Artura proširila van Velsa i keltskog sveta. U popularnoj knjizi
iz 12. veka Istorija kraljeva Britanije Džefri od Monmuta
napisao je prvu životnu priču kralja Artura, opisujući njegov čarobni
mač Kaliburn (kasnije Ekskalibur), njegovog vernog viteza Lanselota,
kraljicu Ginevru i čarobnjaka Merlina. Neodoljiva mešavina mita i
činjenica, knjiga je navodno napisana na osnovu davno izgubljenog
keltskog rukopisa koji je navodno samo Džefri mogao da pročita. Serija
romansi koje je napisao francuski pesnik Kretjen de Troa dala je priči o
Arturu duhovni motiv opisujući njegovu potragu za misterioznim Svetim
gralom. Iako Artur možda nije bio stvarna ličnost, njegova mitska snaga
je samo jačala kako su prolazili vekovi. Engleski vladari od Henrija
VIII do kraljice Viktorije forsirali su legendu o kralju Arturu u
političke svrhe, dok su mnogi pisci, slikari, fotografi, filmski
stvaraoci i drugi umetnici stvorili svoje verzije za buduće naraštaje.
Нема коментара:
Постави коментар