Trojanski konj – mit ili istina?

Detalji Trojanskog rata još uvek izazivaju polemiku u stručnim krugovima, a najviše pažnje privlači priča o čuvenom i kobnom poklonu koji su naivni Trojanci primili od svojih neprijatelja. Da li je reč o Homerovoj umetničkoj domišljatosti ili se sve tako zaista i dogodilo?

Već stotinama godina, istoričari pokušavaju da proniknu u tajnu Trojanskog rata i obmane za koju se veruje da ga je okončala.
Troja je pronađena, utvrđeno je ko su bili glavni akteri ovog slavnog rata, ali još uvek nema odgovora na pitanje da li je slavni konj samo metafora ili stvarna prekretnica u ratu između Ahajaca i Troje.
Jedan od najčešće korišćenih izvora u istraživanju priče o Troji jeste Homerova “Ilijada”, priča o ljubavi, osveti i smrti.
Mnogi teoretičari književnosti odavno su se složili da je svojim velikim delom ovaj ep alegoričan prikaz stvarnih događaja, ali je oduvek bilo istoričara koji su, ipak, verovali da u delovima koji se smatraju alegoričnim ima i istorijskih zapisa.
Međutim, kada je nemački arheolog Hajnrih Šliman u drugoj polovini XIX veka pošao tragom drevne i slavne civilizacije, nije dobio podrške koliko podsmeha, naročito zbog toga što je svu svoju imovinu potrošio na arheološka istraživanja.
Ubrzo se više niko nije smejao – Šliman je pronašao Troju u Hisarliku (u današnjoj Turskoj), a naučnici su ponovo obratili pažnju na Homerovo delo.

Zaključak stručnjaka je u većini slučajeva bio da je priča o velikom drvenom konju u koji su se sakrili grčki vojnici morala da bude samo mit. Ostaje neobjašnjivo zbog čega bi Trojanci tako naivno prihvatili poklon, a Homer je rešenje našao u božanskoj pomoći Ahajcima: boginja Atina, koja je već dugo priželjkivala uništenje Troje, poslala je morske zmije na sveštenika Apolonovog hrama Laokonta, koji je zahtevao uništenje ovog poklona. Trojanci su to shvatili kao osvetu bogova i znak da treba da zadrže ovaj garant mira.
Makar deo ove legende morao bi biti izmišljen ukoliko ona nije plod mašte u potpunosti, pomislili su mnogi stručnjaci. Ne nužno, ističu njihovi neistomišljenici. Naime, u doba Trojanskog rata nije bio redak slučaj da se vojnici na neki promišljen i tajnovit način provuku kroz zidine grada s kojim su u ratu i “deluju iznutra”.
Često su korišćeni katapulti – bilo da se ratnici bukvalno ubace u grad ili da posluže kao stepenice, pa nije isključena mogućnost da se na sličan način iskoristila i velika drvena konstrukcija konja.
U svakom slučaju, čak i zagovornici teorije o ovakvom napadu na Troju smatraju da je originalni poklon napravljen brzo i nevešto – tako brzo da Trojanci nisu imali vremena da obrate pažnju na veštinu izrade i posumnjaju u namere dojučerašnjeg neprijatelja… Ili je to, ipak, samo dobra priča.