Rame uz rame: Kako je Despot Stefan sa Bajazitom I ratovao protiv Timura

U leto 1402. velika vojska mongolske Zlatne Horde pod vođstvom slavnog vojskovođe Tamerlana (Timur) je krenula na Otomansku imperiju. U bici kod Angore, levo krilo turske vojske činila je srpska teška konjica predvođena Despotom Stefanom Lazarevićem

Do početka XV veka Otomanska imperija se prostirala od Anadolije na istoku do Srbije i Bugarske na zapadu. Jedino je Konstantinopolj, poslednji ostatak nekada moćne Vizantije, odolevao.
Slomivši poslednji krstaški pohod kod Nikopolja 1396. godine, turski sultan Bajazit I je učvrstio zapadnu granicu koja će biti pomerena ka istoku tek nakon I Balkanskog rata. Međutim, događanja na istočnoj granici naterala su Bajazita da svu svoju pažnju i ogroman deo svoje vojne moći okrene u tom pravcu.
U leto 1402. velika vojska mongolske Zlatne Horde pod vođstvom slavnog vojskovođe Tamerlana (Timur) je krenula na zapad, u Anadoliju. Po nekim izvorima, ova vojska je brojala 600,000, čak i 1,000,000 vojnika, ali su takve procene verovatno preterane. Realno, Tamerlan je poveo između 100,000 i 200,000 ljudi u pohod na Otomansku imperiju.
To su bili veterani iz Tamerlanovih dugih pohoda po Indiji i Bliskom Istoku, kao i sveže trupe iz Samarkanda. Mongoli su u svojim redovima imali čak i nekoliko ratnih slonova. Snaga mongolske vojske je bila u njenoj pokretljivosti – svi vojnici su bili odlični jahači koji su “naučili da jašu pre nego što su naučili da hodaju”. Ovo je bio “zaštitni znak” vojski Zlatne Horde.
Leto 1402. Bajazit je dočekao u opsadi Konstantinopolja. Hiljadugodišnje zidine grada su, međutim, predstavljale nepremostivu prepreku za tursku vojsku i tehnologiju tog doba. Čuvši da je Tamerlan ušao u Anadoliju, Bajazit je sakupio svoje vazale, napustio opsadu grada i sa vojskom brojno približno jednakom mongolskoj krenuo u susret Tamerlanu. Gotovo dve trećine vojske koja je opsedala Konstantinopolj je činila pešadija. Dolaskom vazala, ovaj odnos se nešto popravio u korist konjice, ali je ipak više od polovine vojske koja se suprotstavila Tamerlanu činila pešadija. Srpski kontigent je brojao oko 20,000 teških konjanika predvođenih Stefanom Lazarevićem, uz Vuka Lazarevića i Grgura i Đurađa Brankovića.
Znajući da mu Bajazit ide u susret, Tamerlan nije žurio. Neometano je pljačkao i palio bogatu Anadoliju, starajući se da mu vojska bude odmorna i nahranjena, istovremeno sprovodeći taktiku “spaljene zemlje” i vodeći računa o Bajazitovom položaju. Mongolska izvidnica je bila na visini zadatka, što je omogućilo starom liscu Tamerlanu da sprovede svoj lukavi plan.

Iako izmorena dugim forsiranim maršem ka istoku i sa vrlo malo preostalih zaliha hrane, turska vojska je i dalje bila opasan i sposoban protivnik. Želeći da još više oslabi Turke, Tamerlan naglo skreće ka jugozapadu, i dalje primenjujući taktiku “spaljene zemlje”. Ovim manevrom mongolska vojska je zaobišla tursku i izbegla da joj Bajazit prepreči put. Sada je Tamerlan bio taj koji je imao prednost da izabere vreme i mesto bitke. Bajazit se našao u poziciji da mora da sustigne pokretljivijeg Tamerlana u trenutku kada su mu vojnici bili umorni, a zalihe na izmaku. I to kroz “spaljenu zemlju”.
Tamerlan je kao bojište izabrao teren severozapadno od čvrsto utvrđenog turskog grada Angore (današnje Ankare). Podigavši kamp na tom mestu, Mongoli su kontrolisali sve izvore vode u okolini, izuzev jednog potoka. Imajući prednost od nekoliko dana u odnosu na Bajazita, Tamerlan je naredio da se taj potok pregradi branom.
Stigavši u blizinu Angore, Bajazit se našao pred izborom: ili da se povuče u okolna brda i pokuša da nađe alternativne izvore hrane i vode i odmori vojnike dok Mongoli pljačkaju po Anadoliji ili da stupi u boj. I pored svih okolnosti koje mu nisu išle na ruku, odlučio se za drugu opciju. Razlozi za ovakvu odluku su mogli da budu preveliko samopouzdanje (Bajazit do tada nije izgubio ni jednu bitku), zatim teške ekonomske posledice mongolskog pljačkanja (Anadolija je bila vrlo bogata, “srce” Otomanske imperije) i političke posledice (izbeći bitku dok Mongoli pljačkaju Anadoliju bi bilo smatrano za znak slabosti Otomanske imperije).
Sama bitka kod Angore se odigrala u petak, 27. jula 1402. Vojska Zlatne Horde se postavila u standardnu formaciju: centar, levo i desno krilo i rezerva. Rezerva, kojom je komandovao Tamerlan, se sastojala isključivo od teško oklopljene konjice, dok su centar i krila bili kombinacija lake i teške konjice. Laka konjica je činila prednje, a teška zadnje redove formacije.

Gladna, žedna i iznurena turska vojska se formacijski postavila slično, ali po sastavu znatno drugačije. Brojno veliki centar, kojim je komandovao lično Bajazit, je bio sastavljen od pešadije (oko polovine su činili elitni janičari, a ostatak azapi – laka pešadija naoružana lukovima i strelama). Na levom krilu turske vojske, kojim je komandovao Bajazitov sin Sulejman, je bila “istočna konjica” – trupe Otomanskih vazala iz istočnih provincija imperije (većina baš iz Anadolije). Desno krilo je uglavnom činila srpska teška konjica. Proporcionalno malobrojnu rezervu su sačinjavale elitne spahije – teška konjica.
Bitka je započela napadom turske vojske. Na levom krilu, dobar deo turskih vazala je odmah prešao Mongolima (u ovom trenutku valja naglasiti da su Mongoli do ovog doba već primili islam) privučen Tamerlanovim obećanjima velikih poseda u Anadoliji. Janičari u centru su ušli u borbu prsa-u-prsa sa najiskusnijom mongolskom teškom konjicom. Na desnom krilu, srpska konjica je razbila mongolske lake konjanike i uhvatila se u koštac sa mongolskim teškim konjanicima, potisnuvši ih unazad.

Kako je vreme prolazilo, oslabljeno tursko levo krilo se lomilo pod mongolskim napadom i bilo odvojeno od centra. Turski centar se, pojačan spahijama iz rezerve i zahvaljujući disciplini i veštini janičara, čvrsto držao. Na turskom desnom krilu, juriš srpske konjice je zaustavljen uvođenjem u bitku mongolske rezerve.
Konačno, Mongoli su razbili tursko levo krilo. Srpska konjica je potisnuta unazad korišćenjem gotovo cele mongolske rezerve. U centru, Bajazit i njegovi elitni janičari i spahije su bili okruženi. Bilo je jasno da će bitka biti odlučena ubrzo, onog trenutka kada Bajazit padne ili bude zarobljen. Pokušavajući da to spreči, Stefan tri puta juriša na Tamerlanov obruč, ne bi li spasao Bajazita. Svi juriši su bili odbijeni.
Stefan Lazarević je uspeo da se vrati u Srbiju sa malobrojnim preživelim srpskim konjanicima. Tamerlan je zarobio Bajazita i Oliveru. Istorijska činjenica je da je prva bitka koju je Bajazit izgubio, ujedno bila i njegova poslednja bitka uopšte. Budući da Bajazit nije unapred imenovao naslednika, nakon bitke kod Angore Otomanska imperija je zapala u decenijski građanski rat za prevlast između Bajazitovih sinova.
Tamerlan se nije pokazao kao velikodušan pobednik. Bajazita je pokazivao kao trofej, okovanog u gvozdenom kavezu, dok je Olivera bila prinuđena da bez odeće služi goste na Tamerlanovim gozbama. Osramoćen i očajan, Bajazit je 1403, posle nepune godine u zarobljeništvu, izvršio samoubistvo.
Otomanska imperija se pokazala dovoljno jakom i sposobnom da preživi i nadživi ovaj poraz. Za nju je bila srećna okolnost sama nomadska priroda Zlatne Horde. Da su naredne godine Mongoli nastavili ka zapadu, moguće je da bi se danas Otomanske imperije sećali samo kao još jedne perspektivne sile koja je prerano dostigla svoj zenit i u njemu sagorela. Sa druge strane, nakon Bajazitove smrti, Stefan se okrenuo Mađarskoj u pokušaju da se oslobodi dominacije Otomanske imperije. Na žalost, ovaj novi savez nije omogućio Stefanu da ostvari taj cilj. “Pet vekova ropstva” su tek tada zaista počeli, a okončaće se tek I Balkanskim ratom.
A Vizantija je, veštom diplomatijom, uspela da preživi još 50 godina, sve do konačnog pada 1453.
Iz ovoga se vidi koliko je turskoj vojsci nedostajala konjica: umesto da sačuva iskusnu tešku konjicu svog najcenjenijeg vazala za odlučni trenutak bitke kao što je to uradio kod Nikopolja 1396., Bajazit je bio prinuđen da ih postavi u prve borbene redove. Interesantno je napomenuti da se, iako je Srbija i dalje bila de facto vazal Otomanske imperije, Stefan u stranoj literaturi češće spominje kao saveznik nego kao vazal

Sa druge strane, neki istoričari tvrde da je opkoljavanje turskog centra trenutak kada su Stefan Lazarević i srpska konjica napustili bojno polje.