Истина је Србине оваква!

Истина је да је Српски народ крвљу свога рођеног срца писао славне странице своје историје. Славне и онда када се уздизао, славне и онда када је падао.

Истина је да је Српски народ своју земљу посејао сопственим главама и да је на брду сопствених костију сазидао своју кућу, своју државу.

Истина је да је Српски народ ишао увек само једним путем, путем части и поштења, путем чојства и јунаштва.

Истина је да је Српски народ био увек свестан своје историје, свог светог Православља; да је био вредан, раден и миран; да туђе није хтео али и да своје није дао.

Истина је да је Србин увек био домаћин у својој кући, најгостољубивији од свих народа на свету, да је био веран своме пријатељу и да је за њега био у стању и живот да положи.

Истина је да је Србин волео и воли своју Земљу, свога краља и своју свету веру и да је устајао да животом својим брани ове своје најдрагоценије светиње.

Истина је да је овај народ мали бројем али велики духом.

Истина је да је бистар и проницљив и да му у том погледу мало премца има.

Истина је да је један од најдржавотворенијих народа, и ако је мали, и ако је стењући под турском канџијом нешто заостао од осталих европских народа у погледу модерног, али да је његова садашња сировост и јемац за његову виталност потврда да је процес дегенерације – која полако дави Европу – још прилично далеко од овог младог народа.

Истина је да је овај народ пао као жртва за целу Европу бранећи од турске најезде континенталну цивилизацију, да је он био тај гранични зид о који се разбио огромни османлијски вал. Такав вал је истина преплавио овај мали народ али је Европа била поштеђена.

Истина је и то горка да је Европа ово заборавила.

Истина је да се на улазу у аустријски Фелден може виђети табла са натписом:

„ДОВДЕ СУ СТИГЛИ ТУРЦИ, А ОНДА СУ ИХ ОВДЕ ЗАУСТАВИЛИ СРБИ“.

Истина је да је овај народ, захваљујући само својим духовним вредностима, издржао пет стотина година под турцима. да није изгубио себе, да није претопљен био, да је у ситуацији у којој су се многи народи изгубили и исчезли стекао још већу снагу, да је том новом снагом срушио мрски јарам, и да је овај народ сагледао Сунце слободе, испевши се на сопствену Голготу сам самцат.

Истина је да је због свих ових особина Српски народ имао мало пријатеља.

Истина је да гори бољег мрзи; и да завидљивци не могу да гледају да се крај њих налази неко који – не само да није суревњив и не жели грамзиво уништи туђу имовину и срећу – већ напротив, пружа сваком братску руку и у своју кућу прима као брата свакога ко му дође.

Истина је да је због тога овај народ много суза и много крви пролио.

АЛИ!

Истина је да је овај народ, с једне стране испољен у врлинама имао од увек и страшних мана, које му не дадоше да буде оно што је требало и могло да буде.

Истина је пре свега да овај народ нерадо хоће да зна истину о својим манама, те да је због свести о својим врлинама тако често – и то кобно по себе – био понесен собом.

Истина је да је у моментима благостања заборављао на братску слободу и да је – ИЗ ЧИСТОГ ИНАТА – неслогом својом проигравао све оно што је пре тога сложним радом, мучно, крвљу и знојем стекао.

Истина је да је Српско гесло „Само Слога Србина Спашава“ било врло често само мртво слово на папиру.

Истина је да је Србин био велики само кад је био сложан, и да је пропадао када то није био.

Истина је да је овај народ нашао увек самога себе у моментима страдања, стварајући нове снаге за свој васкрс, али!

Истина је и то језива да је овога пута заборавио да то учини.

Истина је да Србин нерадо признаје своје грешке и да узрок своје пропасти тражи увек у „Вуку Бранковићу“ а не у себи.

Истина је , то је ЛАЖ, кобна лаж, која прети да уништи све што је Србин и Српско, која прети да избрише славно име Србиново из страница светске историје. Да, Србине, лаж је да је неко други крив за твоју несрећу. Сам си крив, јер си до сада увек бивао и остаћеш своје среће ковач. Ако до данас за твоје несреће крива Југославија, сам си је створио. Ако је крива политика, сам си је водио. Ако сукриви политичари, сам си их гласао. Ако је крива војска, сам си био војник. Ако су криви пријатељи, сам си их бирао. Ако су криви непријатељи, сам си их створио. Ако си све ово знао и видео, а ћутао и трпео, сам си крив што се раније против свега тога ниси дигао. Зато Србине никога не криви и ћути. Буди свестан кривице и запамти, да је само Бог без греха. Схвати свој грех и покај се, јер без покајања нема вере, па зато

ВЕРУЈ

да један народ нема ништа узвишеније да поштује него достојанство и слободу свога опстанка, да њих треба да брани до последње капи крви, да за њега нема светије дужности нити вишег закона од овога,

да се љага кукавичке предаје не може никада избрисати, да овај кап отрова у крви једног народа прелази на потомство и да ће снагу доцнијих поколења кочити и поткопавати, да се част може само једном изгубити,

да је част Краља исто што и част народа и једини бранич његова добра,

да је један народ у већини случајева непобедив у величанственој борби за слободу, да чак и пропаст ове слободе после крваве и часне борбе обезбеђује препород народа и да постаје семеном живота из кога ће једном ново дрво да пусти снажне жиле.

ИЗЈАВИ

јавно, мушки, пред целим светом и потомством, да лажну мудрост која жели да се извуче из опасности сматраш најгорим од свега што може да улије страх, да би и највеће очајање сматрао мудријим, кад нам никако не би било могуће да мушком храброшћу, тј. мирном, али чврстом одлуком и јасном свешћу, идемо опасности у сусрет,

да опомене, које нам дају догађаји старог и новог доба, мудре поуке читавих столећа, племените примере славних народа и своје, не заборављаш у вртоглавом страху наших дана и да светску историју не жртвујеш за љубав неких лажних новина,

да се осећаш чист од сваког егоизма, да сваку мисао, свако осећање у себи смеш светла чела да потврдиш пред свима,

да би се осећао пресретним, ако би славно погинуо у величанственој борби за слободу и достојанство отаџбине.

ОДРЕЦИ СЕ

лакомислене наде да ће нас спасти рука некога случаја, зачмалог очекивања будућности коју туп ум неће да схвати и прозре, детињасте наде да ћес добровољним попуштањем умирити бес једног тиранина и задобити његово поверење ниском покорношћу и ласкањем, лажног одрицања потлаченог духа, неразумног неповерења у снаге које нам је Бог дао, грешке заборављања свих дужности за опште добро: бестидног жртвовања сваке части државне и народне, сваког личног и човечанског достојанства.

ПОЛОЖИ ОВО СРБИНЕ

на свети олтар историје у чврстом убеђењу, да ће га некада – када бура садашњег времена прође – неки достојни свештеник храма историје брижљиво подићи и унети у летопис бурног живота народног. Тада ће потомство судити и изузети од проклетства све оне, који су храбро ишли против струје покварености, а осећање дичности у грудима верно сачували.

Истина је да је творевина вековног стремљења српског народа – заједничка кућа јужних Словена – пропала!

Истина је да је Српски народ платио највећим данком у крви и стварање и пропаст Југославије.

Истина је да је погрешном политиком српских главара темељ Југославије био сазидан на песку.

Али

Истина је да је и ова погрешна рачуница заснована била на нашем наивном веровању да сви мисле добро као ми.

Истина је да је 40.000 бивших аустроугарских официра, од којих су многи убијали по Мачви, стварањем Краљевине СХС добили запослење у новој војсци са истим чином који су имали и у аустроугарској војсци а неки су добили и унапређење.

Истина је да су Солунци живели од милостиње.

Истина је да је мајка Гаврила Принципа просила по Београду.

Истина је да је Марко Натлачен, који је 1914 компоновао песму „Србе на врбе“, у новој држави постао бан Дравске бановине.

Лаж је да је Српски народ у Југославији спроводио своју хегемонију. Међутим…

Истина је да је Србин жртвовао све чиме се до тада највише поносио. Србин је жртвовао своје име, јер у покојној Југославији свако је остао оно што је био, једино је Србин говорио да је Југословен. Србин јежртвовао свога краља – СРПСКОГА КРАЉА – учинивши га југословенским. Србин је жртвовао своју Заставу славом овенчану на бојним пољима, створивши нову – свету дотле непознату – тробојницу, која се само у Србији лепршала. Док су Хрвати своју заставу увек истицали и то несметано, дотле су тебе Србине батинали жбири несрпског министра ако би, ма и на Цркви, истакао свету заставу Српског Православља. Србин је жртвовао своју химну – Боже правде – спаривши је у одвратну спрегу са стиховима једног бившег аустријског конзула. Србин јежртвовао своју Веру, јер су и мухамеданци и јевреји а после и католици – ти вековни непријатељи Православља – били важнији фактор државне политике него наше Православље. Конкордат – чедо Срpске попустљивости и безумности – најбољи је доказ томе.

Истина је да су народне изелице и политичари упропастили морално и материјално Српски народ,

Истина је да Српски народ није „требио жито од кукоља“, те да је дозволио да ови паразити постигну свој циљ. Па зар има још безумника који ће тврдити да је народ због владе, а не влада због народа и од народа?

Истина је да је било и сувише несрба, странаца, потркуша и положара, које је Србин раширених руку братски примио, а који су били највећи паразити на телу Српском.

Истина је да је Српски народ имао доста мочуга у својим забранима, којима је могао сав тај олош да разјури. Међутим, ове мочуге никада нису биле ни одсечене а камоли употребељене.

Истина је да је овај народ бирао увек сам себи управу и да је доводио и смењивао владе и владаре, јер му је слобода била пре свега; али

Истина је да је Српски народ од 1918 почео да мисли „Робом икад, гробом никад“

Истина је да је резултат таквог мишљења И РОБЉЕ И ГРОБЉЕ.

Истина је да су Југославију упропастили интернационални олош коме ништа није свето и који гледа само своје прљаве интересе.

Истина је да је било и доста Срба одрода међу њима.

Истина је да су у Југославији странци били све а Срби нико и ништа.

Истина је да су Срби продавали своја добра а странци куповали.

Истина је да су господа пировала а велики део малога света и сиротиње мучио се и злопатио.

Истина је да су многе неправде учињене Српском народу, али

Истина је да је он неправдом вратио онима који нису криви.

Истина је да је још за време бомбардовања Београда 6 априла комад хлеба био 50, чаша воде 10 а једна цигарета 20 динара.

Истина је да је после бомбардовања Београда почела неописива пљачка и отимање од свога рођеног.

Истина је да су настрадале и богаташке куће и радње, али

Истина је да је највише настрадао ситан грађанин, привредник и обртник. Кад се буре воде претури па брзо подигне у њему остане још воде, али кад чашу претуриш вода не само што се сва проспе, већ се често часа и разбије.

Истина је да је после слома народ, баш тај Српски народ, навалио као чопор гладних вукова на све што је државна имовина.

Истина је да су се људи и жене отимали о платно, кожу, рубље, ђон и све остало што је било по дрзавним магацинима.

Истина је да је руља поскидала све што се скинути могло са оруђа и возила војске, па чак и са зелезничких возила а ако је било јасно да ће тим истим железницама опет требати да путују баш ти исти који су их демолирали.

да је, на пример, у ужичком крају неколико сељака преоптерећених државном спремом, када већ нису могли да понесу, запалили остатак иако су други могли да дођу да се снабдеју, и други да виде корист од свог „некадашњег зноја“.

Лаж је да су то чинили из разлога да све ово не падне у руке непријатељу јер,

Истина је да неколико километара даље можда баш ти исти сељаци нису хтели да продају мало хране изгладнелим војницима и то Србима из њиховог краја међу којима је било и рањеника.

Истина је да нису мислили да непријатељ може да им одузме све оно што имају и да би онда боље било поделити са осталима бар кору хлеба.

Истина је да је Божја казна дошла па су партизани све то покупили и однели, па чак и више.

Истина је да је много глава том приликом престало „капу да требује“.

Истина је да је дигао руке брат на брата, отац на сина и обратно.

Истина је да је завладало опште и незапамћено лудило овим народом.

Истина је да је настао општи грабеж, да је свој своме отимао, да је свој свога тужакао и опањкавао, да је свој своме главу скидао.

Истина је да су због ове недотупавости Српске, непријатељи овога народа уживали

Истина је да је сваки почео да се јагми за пару и за власт немајући страха од Бога, немајући ни части ни поштења, пљујући на свој сопствени образ.

Истина је да су се напуниле и шуме и градови „силницима“ – будућим председницима влада и општина, друштава и установа, начелницима и главарима, војводама и ђенералима, судијама и чиновницима – а опусте рало и мотика, тај Српски вековни најсигурнији извор хлеба и слеба.

Истина је да ти „силници“ одмах почесе и да „раде“; а колико људи толико и ћуди.

Истина је да се поделише и да данас нема скоро двојице који исто мисле.

Истина је да једни друге назваше издајницима и петоколонашима. да припретише свима и свакоме, спремајући један другом и колац и конопац.

Истина је да својим „дивним радом“ напунише затворе и логоре и дапободоше редове нових крстача и на гробљима.

Истина је да су због овог „дивног рада“ испразнише и село и град, породице опустеше и цео народ у црно завише; а

Истина је да овакав „родољубив рад“ прети да истреби Српско име.

ИСТИНА ЈЕ ……..Ех!

Колико је све ствари истина. Та могло би се написати брдо књижурина али је доста и ово за паметнога човека, па чак и одвише. Но још има нешто што је истина а што ти Србине, треба да знаш – а ако не знаш да сазнаш и увидиш – ако ти је уопште стало до опстанка, а то је да Србски народ има само једног пријатеља себе самог.

Истина је је „човек сам себи највећи пријатељ“. Тако кажу старе мудре изреке, а тако кажемо и ми али не радимо. Српски народ треба да зна да је је себи највећи пријатељ, али он то није јер је несложан, разједињен и закрвљен и неће да увиди да ће пропасти због тога.

Истина једа је Српски народ увек имао дичних стегоноша народне мисли у својим великанима, владарима и народним вођама, па их има и данас, али истина је и то страшна да и ти наши великани нису данас сложни и они се гложе, „да око шта, него ни за око шта за врана коња и сокола и злаћане токе на прсима“.

ПА ДОКЛЕ ЋЕ ТО ТАКО, СРБИНЕ БРАТЕ, АМАН ДОКЛЕ?!?!

Докле ће себични интереси да господаре? Докле ћете, ви политичари, да мислите само на своје положаје? Докле ћете, ви официри, да мислите само на своје еполете? Докле ћете, ви трговци и сељаци, да мислите само на своје буџеларе? Докле ће овом земљом да хара самовлашће и корупција? Докле ћемо бити слепи код очију?

СРБИЈА ПАТИ! СРБИЈА СЕ МУЧИ! СРБИЈИ ГОРИ КРОВ НАД ГЛАВОМ! СРБИЈИ ПРЕТИ УНИШТЕЊЕ!

А нико не притиче у помоћ јер – нема слоге! Нема слоге а неће је ни бити док се ситним шићарџијама не избију буве из главе.

Истина је данас је важно само:

Да је човек Србин
Да воли своју земљу
Да воли ред, рад, поштење и правду и да се за то све то бори;

а сасвим је свеједно:

Да ли је неко „Дражиновац – Љотићевац – Недићевац – Јанков – Марков – итд.“
Да ли је неко „Демократа – Радикал – Збораш и шта ти ја све знам“.

Утувите им у закржљале мозгове истину:

Да нема ниједне друге партије до „МАЈКЕ СРБИЈЕ“ 
Да нема ниједне друге политике до идеје Српског јединства.

Објасните свим Србима истину:

Да немамо више пријатеља, Да нас сви оставише и издаше;
кад то урадише рођена браћа шта је тек остало за остале.

Објасните Српском народу истину:

Да ма ко победи, Да ма ко дође,

САМО ОД НАС ЋЕ ЗАВИСИТИ КАКВА ћЕ НАМ СУДБИНА БИТИ!

ОБЈАСНИТЕ ИСТИНУ:

Да сложна Србија представља сноп који се не може сломити;

Да разједињена Србија представља гомилу грања где се свака гранчица може за себе поломити.

Објасните да је необорива истина:

Да се овако мали не можемо борити са силнима;

Да ми не можемо спречити да ове велике силе заврше свој обрачун и да потом раде оно што им је воља;

Да ми можемо и морамо само једно да урадимо.

Да сачувамо нашу кућу – НАШУ СРБИЈУ, онаква каква је, од данашњих и свих других најезда несрпских, док се не завриши ова банкарска игра а да када се све сврши и онда ћемо сложно – братски – као један поднети нашу судбину па ма каква била, а добри Бог нека нам тада буде у помоћи.

ПРУЖИТЕ БРАТСКУ – СРПСКУ РУКУ ЈЕДАН ДРУГОМЕ.

РАЗВИТЕ СРППКУ ЗАСТАВУ И ПОД ЊУ ОКУПИТЕ ЦЕО НАРОД И СПАС ЈЕ ТУ.

БОГ ПА ВИ!

Ето Србине брате мој мили, то је истина. На теби је да коначно увидиш пре него што буде сасвим касно.

Саша Бугарчић

Извор: Здрава Србија