Operacija Highjump 2

Admiral Ričard E. Bird je 1947. godine poveo 4.000 vojnika iz SAD, Velike Britanije i Australije u invaziju Antarktika, nazvavši tu ekspediciju „Operacija Highjump“.
To je nepobitna činjenica. Međutim ono što se retko prepričava, barem u „zvaničnim“ krugovima, jeste da su Bird i njegove snage naišli na žestok otpor za vreme svog pohoda od strane letećih tanjira, te je invazija morala biti otkazana.

Ovaj deo priče je ponovo isplivao nedavno, pre par godina, kada je admiral u penziji, koji je učestvovao u „invaziji“ rekao da nije mislio da je situacija tako ozbiljna, kao što je predstavljena u dokumentarcu „Vatra sa neba“ (Fire from the Sky).
Operacija „Highjump“, koja je u suštini bila invazija na Antarktik, sastojala se iz tri pomorske borbene grupe koje su napustile Norfolk u Virdžiniji 2. decembra 1946. godine. Njih je predvodio admiral Ričard E. Bird sa svojim brodom, ledolomcem po imenu „Northwind“, a u grupi su se nalazili i nosač aviona „Pine Island“, razarač „Brownsen“, nosač aviona „Phillipines Sea“, podmornica SAD „Sennet“ i mnoga druga plovila.
U čitav pohod bile su umešane britansko-norveške snage, neke ruske snage, ali i australijske i kanadske snage.

 Međutim, priča tek postaje interesantna… „Pine Island“, ogromni brod dug skoro 200 metara, širok oko 20 metara i težak gotovo 15.000 tona, zagubio se u ekspediciji!

Ipak, „Pine Island“ nije jedini brod iz „ekspedicije“ na Antarktik koji je nestao.
Nije pitanje koliko ih je nestalo, već KAKO su nestali?
Admiral Bird je 5. marta 1947. godine izjavio za čileanske novine da je neophodno da SAD uvedu momentalne mere odbrane protiv neprijateljskih regiona. On je dalje naveo da ne želi „bezrazložno da plaši ljude“, ali da je „realnost da su SAD napadnute od strane letećih objekata koji mogu da prelete od jednog do drugog pola neverovatnom brzinom“.

Interesantno je da je ubrzo nakon tih komentara, admiral preporučio izgradnju odbrambenih baza na Severnom polu.
On je više puta ponovio ove tvrdnje. Međutim, kasnije je hospitalizovan i nije mu više bilo dozvoljeno da drži konferencije za novinare. Umro je ubrzo nakon što mu je dodeljeno vođstvo Operacije Deepfreeze, 1957. godine, ali mnogi smatraju da je ubijen.

Dakle, ko je bio neprijatelj u čijem su vlasništvu bili ovi leteći objekti koje admiral pominje? Nemačka je očigledno bila poražena, a nije bilo dokaza da Rusija poseduje tako naprednu i superiornu  tehnologiju. Nije postojala nijedna poznata pretnja koja je mogla da stane na put planovima SAD sa svojim „letelicama koje ogromnim brzinama lete s jednog pola na drugi“.

Negde u to vreme, u vestima je bio aktuelan i Rozvel incident, koji je „zvanično“ objašnjen i zataškan pre nego što je počela Operacija Highjump.
U Nemačkoj se 1938. godine desilo nešto slično Rozvel incidentu, kada su Nemci došli u posed izvesnog motora iz nepoznate letelice koja je pala u Bavarsku.
Upravo zato su se pojavile glasine da je odabrana grupa nemačkog vojnog osoblja uspela da uspostavi tajnu bazu na Antarktiku, gde je nastavila da razvija napredne letelice na osnovu vanzemaljske tehnologije.

Istraživačima NLO-a je poznato da je u mnogim izveštajima viđanja letećih tanjira navedeno kako oni na sebi imaju svastike ili krstove, zatim da vanzemaljci koji njima upravljaju pričaju nemački itd. Neki ljudi koji tvrde da su oteti, ispričali su kako su odvedeni u podzemne baze u kojima su videli svastike na zidovima, a jedan od otetih, Aleks Kristofer, čak je naveo da je video kako „reptiloidi“ i „nacisti“ zajedno rade na letelici koja leti zahvaljujući antigravitaciji.
Drugi primer jeste Amerikanac Rajnhold Šmit, čiji je otac rođen u Nemačkoj i koji je u svojoj knjizi „Incident u Kerniju“ ispričao kako su ga leteći tanjiri oteli nekoliko puta. Šmit navodi da je „posada govorila nemački i ponašala se poput nemačkih vojnika“.

Šezdesetih godina, pojavili su se slični izveštaji u novinama o vanzemaljcima koji govore „nemački“ ili „engleski sa nemačkim akcentom“.
Postoje spekulacije da su Nemci 1938. godine pronašli živog vanzemaljca, koji im je pomogao i koji im možda još uvek pomaže u izgradnji letećeg tanjira.
Dakle, Nemci su posedovali znatnu prednost u odnosu na Amerikance koji su u Rozvel incidentu pronašli samo delove vanzemaljskog svemirskog broda.
Stoga, Operacija Highjump je morala da počne. Ne postoji drugi razlog zašto bi SAD tako kratko nakon rata požurile u ekspediciju Antarktika, osim ako je sama operacija bila veoma važna za sigurnost Amerike.
Međutim, njihova invazija nije bila uspešna. Neki su uspeli da pobegnu i da se poraženi vrate svojim domovima, dok su drugi zauvek izgubljeni negde na području oko Antarktika.
Kako su oni nestali i da li su u to bili umešani Nemci ili vanzemaljci, verovatno nikada nećemo saznati.
Postoji međutim još jedna teorija novijeg datuma u kojoj se tvrdi da invaziju Zapada nije dozvolila nepoznata civilizacija koja nije želela trupe blizu vremenske kapije koja se nalazi u toj regiji.