Пантеон Јужних Словена најтеже је реконструисати, јер су они рано потпали под непосредни утицај византијске цивилизације и хришћанске религије. Словени у време насељавања Балканског полуострва веровали, према Прокопијевом сведочењу, у једног врховног бога, и то бога муње, коме су била подређена божанства нижег реда.
Kако су у топономастици јужно од Дунава многи трагови имена Перуна, са доста вероватноће може се претпоставити да је код Јужних, као и код Источних Словена, Перун био врховни бог. У топонимима има трагова и о Велесу, о чијем се лику и функцијама код Јужних Словена може индиректно судити по описима Светог Саве, који је, по српском народном предању, првенствено покровитељ и заштитник стоке.
Њему би био близак и Дабог из српских прича, црно и хромо божанство доњег света, господар мртвих, заштитник стада, али и вукова, који је називан и Даба, Дабо или Хроми Даба. Дабог је истовремено и бог племенитих метала, злата и сребра, проналазач и заштитник ковачке вештине.
После прихватања хришћанства, функције Дабога пренесене су на велике хришћанске свеце (Св. Јована, Св. Саву, Св. Арханђела, Св. Ђорђа, Св. Николу, Св. Мрату), а његов лик је преображен у сотону и Хромог Дабу.
Једна од хипостаза Дабогових је вероватно и Вид, божански видар чије је име сачувано у великом српском празнику Видовдану.
Цар Тројан са три главе, који се помиње у једној скаски, вероватно је божанство блиско Триглаву јер је описан као ноћни коњаник. Kако се у једној словеначкој бајци помиње чаробница Мокоши, могућно је да је богиња Мокош некада била позната Јужним Словенима.
У даљем тексту о демонима и нижим божанствима
Извесно је да су сви Словени поштовали и много нижа божанства, као и различите демоне, јер то потврђују и писани извори и фолклорна грађа. За кућу и домаћинство везана су различита натприродна бића.
Kод Руса је то дед, дедушка, украјински дид, дидко и домовник, или домовој, код Чеха дедек, а код Бугара – стопан. Под тим именима замишљан је старац са крзненим огртачем који живи иза или испод огњишта и брине се о кући и стоци.
Некада се замишља и у виду пса, медведа или змије. Ако се том кућном заштитнику не поклања одређена пажња, он напушта кућу и проузрокује болести стоке или смрт домаћина.
У одајама које су служиле купању пребивао је баник, коме су купачи остављали у чабру воду за купање и жртвовали му црну кокошку.
У углу амбара живео је овиник, замишљан у виду црне мачке огњених очију, који, ако га неко наљути, може да запали амбар. За домаћинство је везана и Kикимора, мала жена која је лењим домаћицама мрсила пређу и ноћу узнемиравала децу.
Kако су Словени били окружени густим шумама, у које су често залазили ради лова или које су крчили, то су за њих везивали и различите шумске духове, од којих је код Источних Словена најпознатији био лешиј, а код Јужних – лесник.
Пољима је, међутим, господарио полевој или полевик, који је замишљан час као кепец, а час као људско биће црног тела и зелене косе. За поља су још чешће везивани женски демони, полуднице (код Руса), које су замишљане као девојке дугих коса, заогрнуте белим платном, а које се најчешће појављују у ражи, и то у подне када је сунце најјаче.
За воде су Словени везивали разна демонска бића, зла и опака.
Воданој је боравио покрај воденица, где је пролазнике стропоштавао у воду да би их учинио својим слугама. И остали водени духови нису били благонаклони људима, а сви су замишљани као застрашујућа бића, често са канџама, роговима, репом и ужареним очима.
Њима се придружују и русалке, у ствари утопљенице или некрштена деца, преображена у девојке са дугом распуштеном зеленом косом . Док су код северних Руса ружне и наге, спремне да одвуку под воду сваког ко им се приближи, русалке које настањују Дњепар и Дунав имају заносан изглед и својом песмом зачаравају пролазнике. Посебно су опасне у недељи русалки (недеља која следи после Тројица), јер оне тада излазе из воде, јуре по пољима, пењу се на дрвеће и играју на пропланцима.
Њима су код Јужних Словена сличне виле, заносне девојке са распуштеном косом и крилима, које најчешће обитавају покрај кладенаца, језера, или по горама и планинама.
У религији свих словенских народа, култ мртвих заузима значајно место, посебно у религији Јужних Словена. Све до 9-10. века Словени су спаљивали мртве, а њихове остатке сахрањивали у урнама или су преко ломаче насипали хумке, У том раном раздобљу гробни прилози су изузетно ретки. У урне су каткад стављани раж или спаљене кости коња. Угледне личности су сахрањиване са помпом, а у смрти их је пратила супруга или робиња.
Према сведочењу арапских писаца из 10. века, које треба примити са највећом резервом, кад умре неки племић, његово тело се привремено сахрањује, а када се његово имање подели, обављана је права сахрана, и то на тај начин што се наоружан, у богатој одећи, смешта у лађу са храном, пићем и супругом, а затим је лађа предавана ватри и отискивана од обале.
Извесно је, међутим, да су Словени који су живели покрај мора у 8-9. веку имали представе о лађи мртвих, јер су у том раздобљу археолошки посведочене надгробне плоче или гробови у виду лађа.
Нема коментара:
Постави коментар