Дубровник јенајбољи пример за анализупроцеса одсрбљавања
Хрватска је вештачка творевина у свему, фалсификовали су чак и себе као народ. Они говоре накарадним српским језиком. Језик је мерило једног народа, а Хрвати су, да би били народ, украли српски језик и унаказили га. Људевит Гај, Немац пореклом, отворено каже да су Хрвати присвојили српски језик за свој, али то данашњи хрватски историчари заглушујућом галамом желе потиснути.
Ћирилично писмо, после глагољског, било је право народно писмо Срба Српске крајине и Далмације. Огроман број повеља, летописа и записа, уговора и написа који су сачувани као историјска документа, писани су тадашњим Српским језиком и ћирилицом. Најстарији историјски документи, Повеље Хрватског народа, писани су ћирилицом, нпр. “Поваљска листина” из 12. века. Прва књига писана ћирилицом написана је 1454. године у Вараждину.
После католичког конгреса у Загребу, 1900. године, започето је свесно поистовећивање католичанства са Хрватском. Директиве за то стизале су из Беча, али и из Ватикана. Прва фаза била је “чишћење” страног елемента из католичке Хрватске. На удару су се нашли Срби, Јевреји и Роми. Конгрес је имао за циљ да на хрватском простору створи бојовнике католицизма. И поред свих настојања високог католичког клира и Ватикана кроз векове, да се убије или угуши српски светосавски православни дух, српски народ је сачувао и спасио од пропасти и уништења и народну песму, и народну традицију и народне обичаје све до данашњих дана. За то има највећу и нарочиту заслугу Српска православна црква.
Покатоличавање Срба у Жумберку, избор је био смрт или промена вере.
Дубровник је вероватно најбољи пример да се укратко прикаже процес одсрбљавања.
То је град који од постанка није био насељен Хрватима нити је икад био под њиховом државном влашћу, а данас је „напучен“ искључиво хрватским „пућанством“ и, дабоме, налази се у Хрватској. Од постанка, Рагуза или Дубровник угнежђена је између две класичне српске области – Травуније и низводног Захумља, односно Хума. Зато је сасвим беспредметна расправа ког су порекла дубровачки Словени, јер су у град могли да доспеју само из залеђа које је српско.Тако сведоче и документа града, али још боље сами дубровчани и њихова књижевност. Крајем деветнаестог века је хрватски историчар Натко Нодило проучавао национални састав становништво западног Балкана, па је своје мишљење изнео и о Дубровчанима. Он у овом граду не налази ни Хрвате ни хрватски језик. Дословно пише: „У Дубровнику, ако и не од првог почетка, а оно од памтивјека, говорило се српски; како код куће, тако у јавном животу и у опћини, а српски је био и расправни језик.„ Па откуда онда Хрвати у Дубровнику? Одговорићу на ово питање још једним питањем: откуда они у Јањеву, сат хода од Милутинове Грачанице, или у Боки што на мору одваја српску Дукљу од српске Травуније? Није значи било довољно Риму да покатоличи Србе, јер докле год је било српске цркве, постојала је опасност од повратка у Православље. Зато је тај процес настављен још жешће, јер су Срби католици морали да постану Хрвати, и то су најзад и постали.
Усташки злочинац Макс Лубурић једном приликом је изјавио: „.. И тако смо у овој години у Јасеновцу поклали више људи него Османлијско царство“. Нас слици: Побијена српска деца
Усташки злочинац Макс Лубурић једном приликом је изјавио: „.. И тако смо у овој години у Јасеновцу поклали више људи него Османлијско царство“. Нас слици: Побијена српска деца
Од Боке до Трста под влашћу две курве, Аустрије и Венеције, продавали су лабилни Срби веру за вечеру, а после само неколико генерација многи су постајали „Хрвати“. Исти процес трајао је, дабоме, и у дубини континента.Процес формирања европских народа окончан је још у средњем веку, а у бившој СФРЈ одвијао се до седамдесетих година двадесетог века. До Титовог доласка на њено чело, Југославију су сачињавала три народа, а десетак година пре његовог силаска с политичке сцене било их је дупло више. Европску породицу народа, поред Македонаца, Титова гарнитура је обогатила и са Црногорцима, који су све до 1945. били Срби, и Муслиманима, којима је само у некадашњој Југославији вера призната за нацију…
У XIX веку на југословенским просторима само су Србија и Црна Гора поседовале атрибуте државности. Хрватска је формално била независна краљевина (наравно у границама ни близу данашњих за које је заслужан Тито и хрватски комунисти) у оквиру Угарске и са угарским краљем. Како је тај краљ био истодобно и аустријски цар, то је Хрватска уистину била дио вишенационалног Аустро – уграског царства…
the Balkans Chronicles/Мagacin.org
Нема коментара:
Постави коментар