U Srbiji je tabu to da migranti krše zakon. Vlasti ćute i o organizovanom krijumčarenju migranata koje je, prema EU, na balkanskoj ruti najizraženiji problem posle krijumčarenja droge. Ćuti se i o nevoljama koje zbog ovog novog oblika kriminala imaju MUP, Vojska, bezbednosne službe, tužioci i sudije. Pre svega – građani Srbije.
Piše: Dragica Pušonjić
Evropski mediji sve više se bave kriminalom migranata i napadima na tradiciju i kulturu zapadnih društava, a naš politički vrh potura tezu da migranti Srbiju spasavaju od demografske i druge bede. Ovih dana stigli su prvi podaci kroz odgovor ministra policije Nebojše Stefanovića na poslaničko pitanje Marije Janjušević iz „Dveri“.
Ministar piše da su 142 iregularna migranta 2018. izvršila 101 krivično delo u Beogradu, Vranju, Valjevu, Novom Pazaru, Somboru, Subotici, Kikindi, Sremskoj Mitrovici i drugde. Ove godine, do oktobra 162 iregularna migranta počinila su 113 krivičnih dela u Šapcu, već pomenutim i drugim mestima.
Dakle, za 22 meseca 304 iregularna migranta počinila su 214 krivičnih dela, prosečno deset mesečno. Ministar ne daje bilans i strukturu ovih krivičnih dela od 2010/11, otkad imamo priliv migranata. Ne osvrće se ni na kriminalitet migranata koji nisu evidentirani jer se kriju po šumama i napuštenim objektima.
Pa ni za ona 22 meseca Stefanović (inače i potpredsednik Vlade) ne precizira: koja krivična dela su izvršili migranti, ko su žrtve, da li su izvršioci otkriveni, da li su krivično gonjeni, koliko je osuđenih, na koju kaznu i koliko je postupaka obustavljeno zbog bekstva okrivljenih migranata. Ne pominje obeštećenje zbog imovinskih krivičnih dela, dok su u EU neke policije dobile pravo da migrantima uzmu novac i zlatan nakit čak i za plaćanje troškova boravka.
Ministar izveštava da su nam ove godine, do 25. novembra, došla 11.663 migranta u nameri da zatraže azil, što je učinilo 230 njih, ali ne iznosi procenu broja migranata van evidencije, šta vlast čini da ih otkrije, popiše, prosledi u prihvatne centre i tako uspostavi neku kontrolu nad njihovim boravkom.
Mnogo potencijalnih terorista
Statistika, i da je potpuna, ne odslikava suštinu kriminala s kojim se narod i organi gonjenja sreću po prvi put. I jedni i drugi su već stekli neka iskustva, problemi koje imaju stigli su do pravne nauke, a ona je pozvana da državi ponudi rešenja tražili to politički faktori ili ne. Sudija Višeg suda u Valjevu Dragan Obradović posvetio se nekim problemima policije i pravosuđa (Zbornik Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja, 2018).
Do porasta broja migranata i u Srbiji 2010/11. doveli su demografska eksplozija u nekim delovima sveta, ratovi i mogućnosti socijalnog inženjeringa, kaže sudija, a eskalira 2015. Po podacima UN za dve i po decenije, Evropa je 2015. sa 72 miliona migranata svetski rekorder po prilivu; od toga je u EU 28 miliona skoro 14 odsto njene populacije.
„Najveći broj migranata su muškarci od 18 do 50 godina, vojno sposobni, među kojima ima i veliki broj potencijalnih terorista“, piše sudija Obradović. „To su nam pokazali teroristički napadi u većem broju država – Francuska, Španija, Nemačka. Pojedini od izvršilaca tih terorističkih napada prošli su kroz Srbiju, koja je do sada bila pošteđena napada od strane tih lica.“
I kod nas migranti umiru, odnosno budu povređeni (saobraćajne nezgode, tuče, vatreno oružje, hladno oružje ili oruđe, bolest), pa sudija ističe da MUP i službe bezbednosti „moraju u svakom momentu da budu na oprezu… posebno zato što migracije neminovno donose povećanje opasnosti po domaće stanovništvo od zaraznih bolesti, kriminala i terorizma“.
Granična policija se prva sreće s migrantima koji krše zakon nedozvoljenim prelaskom državne granice (više je ne čuva Vojska Srbije, prim. aut.), povređujući suverenitet Srbije. Od januara do novembra 2015. otkriveno je 358.885 ilegalnih migranata, preko 15 puta više od 2014, navodi sudija. Kako je kroz Srbiju 2015/16. prošlo više od 600.000 migranata, 60 odsto su bili ilegalci.
Migranti najviše prave prekršaje, o vrstama i broju prekršaja nema zvaničnih podataka, a znatno manje izvršavaju krivična dela, koja su po težini daleko iznad prekršaja. Sudija ukazuje na to da su se u praksi javile dve vrste krivičnih dela u vezi s migrantima.
U prvoj su krivična dela naših državljana (npr. krijumčarenje). U drugoj su krivična dela koja su izvršili migranti, sa četiri podgrupe: krivična dela prema migrantima; krivična dela prema državljanima Srbije; krivična dela kojima nisu naneli štetu trećem licu (npr. falsifikovana isprava); krivična dela „u cilju pomoći državljanima Srbije“ (npr. pomoć našim kriminalcima da prebace migrante u EU).
Sudija Obradović je po Zakonu o pristupu informacijama od javnog značaja tražio ukupan broj krivičnih dela koja su, po godinama, izvršili migranti, ali MUP 2018. odgovara da te podatke nema. Komesarijat za izbeglice je pak odgovorio da njihovi radnici obaveste policiju o incidentima ili krivičnim delima u prihvatnim i centrima za azil, a MUP izvesti tužioca ako nađe elemente krivičnog dela.
Vlast krije podatke
Dakle, vlasti i od pravosuđa kriju podatke. Neobično je, ali logično što sudija Obradović ističe da pravosuđe ovaj kriminalitet izučava pre svega kroz informacije u štampanim medijima i na portalima ili kroz malobrojne naučne radove. „O tome ne postoje zvanični podaci“, jasan je sudija.
„U medijima ta krivična dela imaju poseban ’prizvuk’, jer kad se pojavi napis da je migrant izvršio krivično delo, to može da ulije strah, nepoverenje i odbojnost prema migrantima… od kojih najveći broj ne pravi probleme“, ukazuje delilac pravde.
Iz toga se vidi zašto upoređivanje podataka o krivičnim delima migranata u Srbiji i Nemačkoj rezultira jedinim mogućim zaključkom: ova pojava je kod nas zanemarljiva.
„Prema podacima nemačke policije, tokom 2015. migranti su u toj zemlji počinili više od 180.000 krivičnih dela, što je, kažu, za 70.000 više nego u 2014, pri čemu se dve trećine krivičnih dela odnosi na fizičke povrede, pljačke i falsifikovanje putnih isprava, dok je broj krivičnih dela koje su izvršili migranti koji su prošli kroz Srbiju tokom 2015. objektivno posmatrano zanemarljiv“, beleži sudija pozivajući se na izveštaj RTS-a iz 2016.
Kad vlast zaključa podatke, pravnici mogu da pišu i naučne radove sa elementima satire. Da je ipak reč o masovnom kršenju zakona, sugeriše to što je 21. juna 2015. policiji u pomoć pritekla Vojska Srbije, potom i Vojna policija, a 2016. stvorena je Komanda zajedničkih snaga u koju su uključene i bezbednosne strukture. Sudija Obradović prenosi podatak Komande da je 2017. u više od sto akcija uhapšeno 114 krijumčara (u bekstvu 28), od kojih su 96 iz Srbije.
S proleća 2018. Komanda je ugašena premda se država spremila za iznenadnu eskalaciju priliva.
„Posle nedozvoljenog prelaska državne granice, prema podacima sa pojedinih sajtova, do početka 2017. na teritoriji Srbije registrovano je da su migranti izvršili najmanje 20 silovanja, od čega je većina učinjena prema muškarcima, preko 150 krađa i da je protiv migranata podneto 200 prijava za nasilničko ponašanje i remećenje javnog reda i mira, te da najviše problema prave migranti iz Avganistana“, piše sudija Obradović. On dodaje da su službe bezbednosti okrile trgovinu drogom i prinudu na prostituciju.
Granica bez zaštite
Najbrojnija krivična dela su nedozvoljen prelaz državne granice, izvršavaju ga migranti, i krijumčarenje ljudi koje čine domaće i međunarodne kriminalne grupe. Katkad zaluta pokoji naš običan građanin da nešto zaradi ili siromašni migrant – da učešćem u kriminalu otplati dug za transport.
MUP je 2016. podneo 349 prijava protiv 604 osumnjičena za 386 krivičnih dela krijumčarenja, sprečivši krijumčarenje 5.181 migranta, beleži sudija Obradović (uzgred: ako su krijumčari po migrantu naplatili minimalnih 300 evra, uzeli su više od 1,5 miliona evra, a maksimalna cena od 1.500 evra donela im je 7,7 miliona evra!). To je drastičan pad krijumčarenja u odnosu na 2015. (kad je podneto 759 krivičnih prijava), analizira sudija Obradović: za 54 odsto manje krivičnih prijava, za 47 odsto manje otkrivenih izvršilaca i za 36 odsto manji broj krijumčarenih lica. Naši državljani čine 91 odsto izvršilaca.
I prema Republičkom zavodu za statistiku, od 2015. opada broj prijava za krijumčarenje migranata, a od 2012. u padu je i broj prijava zbog trgovine ljudima, pa su 2017. otkrivena samo dva krivična dela. Nedostupni su „relevantni podaci o trgovini ljudima da bi se moglo zaključiti da su migranti žrtve tog krivičnog dela“, naglašava sudija Obradović.
Prema dokumentu Vlade Srbije, državljani Srbije dominiraju među žrtvama trgovine ljudima: od 55 žrtava 2016. (37 odsto više od 2015) samo četiri nisu iz Srbije. Iste 2016. bilo je 40 sumnji da su migranti žrtve, što je potvrđeno za dve žene (jedna maloletna), dok su za 29 dečaka (15‒18 godina) stručnjaci utvrdili da „još nisu eksploatisani“ i da su u izrazito visokom riziku ako odu u EU.
„Prvi problemi javljaju se u poslovima zaštite državne granice jer regionalni centri granične policije nemaju sve potrebne jedinice logistike, kao što je npr. kriminalistička tehnika (forenzika), a ni materijalne i ljudske resurse za samostalno suprotstavljanje svim vidovima organizovanog kriminala“, ukazuje sudija Obradović. „To obuhvata i pokušaje nedozvoljenog prelaska državne granice od strane migranata i krijumčarenja ljudi od strane domaćih državljana, ali i stranaca. To su problemi koji postoje na strani države i koji sprečavaju još efikasniji rad policije.“
U problemu su i drugi ogranci MUP-a. Kad migranti uđu u Srbiju, policija mora da ih identifikuje iako nemaju lična dokumenta i kao tačne mora da prihvati ime i prezime, mesto dolaska i zemlju porekla koje kažu migranti.
Muke sa starošću i prevođenjem
Kad je reč o deci, pa još ako nisu s roditeljima, problem je utvrditi im starost. Konvencijom o pravima deteta prihvatili smo posebne obaveze za svu decu, pa i za migrantsku. Zatim, nema prevodilaca za jezike iz Avganistana, Sirije, Irana i Pakistana, odakle je najviše migranata, pa MUP-u i drugim državnim organima pomažu mlađi migranti koji donekle znaju engleski.
Problema ima i kad migranti izvrše krivično delo. Policija i tužilac nemaju u predistražnom postupku prevodioce za urdu, paštu, farsi i ine lokalne jezike (kad izostane pomoć drugih migranata). U saslušanju migranata pomažu lokalni profesori francuskog, nemačkog ili engleskog. MUP i tužioci se snalaze i preko predstavnika ambasada zemalja iz kojih su migranti, a koji govore srpski ili neki svetski jezik: oni izjavu osumnjičenog migranta prevode npr. na francuski, pa naš prevodilac prevede na srpski.
Onda valja utvrditi starost migranta, zbog razlike u postupku za maloletne i punoletne izvršioce, deca idu kod sudije za maloletnike. To je veliki problem pravosuđa. Policija i tužioci prihvataju izjavu migranta da je mlađi od 18 godina, tad u postupak o trošku budžeta uđe Centar za socijalni rad.
Ali još 2017. je sudija Ferenc Molnar prvi rekao da migranti kriju godine. Migrant optužen za teško ubistvo migranta tvrdio je da je maloletan, a veštak specijalista dečje endokrinologije dao je nalaz: „Na osnovu navedenog bi se moglo zaključiti da je mladić stariji ili da ima 18 godina, međutim, mora se uzeti u obzir etnička pripadnost koju karakteriše ubrzano sazrevanje, te sa sigurnošću hronološku dob ne možemo odrediti, greška je minimalna, od šest do 12 meseci.“
Kad se pregura i dođe do sudije, problem je opet prevođenje, migranti zakonito daju izjave na jeziku koji razumeju, ne na maternjem. Ali u Nišu su se Litvanac i Letonac od krijumčarenja dobrovoljno branili na ruskom – zbog čega su se žalili na osuđujuću presudu, žalba je odbijena, pa budžetski troškovi i na taj način rastu.
Sudija Obradović naglašava da, bez obzira na starost, migranti izvršioci krivičnih dela (i protiv migranata i protiv naših državljana), ako nisu pritvoreni, beže iz prihvatnog centra čim budu saslušani. Tako je u Bogovađi nestao osumnjičeni, valjevsko tužilaštvo je izvešteno da je migrant napustio Srbiju, krivični postupak je obustavljen.
Zato, pozivajući se na praksu sudova u Sremskoj Mitrovici i Subotici, sudija Obradović sugeriše obavezan pritvor za migrante zbog svakog krivičnog dela „jer samo na taj način krivični postupak protiv migranta može da se okonča“!
Kriminalci zarađuju na transportu
Visokoprofitabilnim krijumčarenjem migranata, uz nizak rizik otkrivanja, u Srbiji se bave organizovane naše i međunarodne kriminalne grupe, pišu Aleksandar Bošković sa Kriminalističko-policijske akademije i Ilija Racić iz MUP-a Srbije. Krijumčarenje ekonomskih migranata buknulo je kad su, po direktivi EU, zemlje duž zapadnobalkanske rute počele da primaju samo migrante iz ratom zahvaćenih Sirije, Avganistana i Iraka.
Oni dodaju da su od novembra 2014. do februara 2015. migrante sa KiM u Mađarsku prebacivale kriminalne grupe iz KiM i Subotice, čiji su organizatori i ključni akteri Albanci. Kriminalne grupe migrante uvoze iz Grčke, Makedonije, Bugarske i Crne Gore, izlazne tačke su Batrovci i Horgoš, sada i Mali Zvornik.
„Krivičnim prijavama su najčešće obuhvaćeni državljani Srbije (80 odsto), Bugarske i Avganistana, koji su najčešće pružali usluge transporta ili omogućavali nedozvoljen boravak i tranzit na teritoriji Srbije“, ukazuju Bošković i Racić. „Kriminalnim grupama se usluga transporta migranata najčešće plaća u gotovom novcu od strane migranata ili korišćenjem usluge brzog transfera novca. Za transport migranata iz Grčke, preko Makedonije, do Srbije plaća se od 300 do 1.500 evra po osobi, u zavisnosti od načina transporta, kvaliteta smeštaja i drugih usluga.“
Migrantima nije moguće utvrditi identitet, poreklo, pa čak i nameru, ističu, „a rizik je utoliko veći što je reč o licima koja dolaze iz država gde su izražene aktivnosti radikalnih verskih i terorističkih grupa, te je izražena mogućnost da pripadnici ovih grupa koriste rute migranata i predstavljaju se kao migranti.“
Šta zaključiti?
„Iregularni migranti koriste boravak u Srbiji da bi nakon dobijanja potvrde o podnetom zahtevu za azil mogli slobodno da se kreću u Srbiji“, upozoravaju Bošković i Racić. „Najveću štetu od azila i zloupotrebe azila Srbija će osetiti onog trenutka kad postane članica EU i bude uvezana na ’Eurodac’ bazu otisaka prstiju. Tada će preneti otiske prstiju svih tražilaca azila u navedenu bazu, te će shodno odredbama Dablinske regulative morati da prihvati nazad sva ona lica koja su nekada zatražila azil u Srbiji, a čiji boravak bude evidentiran u nekoj od zemalja EU.“
O uzrocima disproporcije između porasta broja migranata i drastičnog pada broja otkrivenih krivičnih dela u vezi sa njima se ne govori iako to bode oči. Sve je javno – tako da se ništa ne vidi.
Za povratnike 400.000 evra godišnje
Nebojša Stefanović piše da nijedan migrant nije dobio naše državljanstvo, dok se Ana Brnabić u Londonu hvali da ih naturalizujemo. Izneo je da je EU, od 1. januara 2018. do 25. novembra 2019, readmisijom vratila 3.041 našeg državljana „i 59 državljana trećih država“.
Ti „treći“ su migranti. Pitanje je zašto ministar beži od precizne odrednice i ne daje ukupan broj zasad vraćenih migranata.
Kad je o readmisiji reč, prema dokumentima Vlade Srbije, EU je od 2013. zaključno sa 2016. vratila 47.130 naših državljana, što sa ministrovim podacima čini više od 50.000 povratnika, ne računajući 2017, jer podaci nisu dostupni. Reč je dominantno o Romima koji su bez ikakvih prihoda. Njihova besparica rešava se kroz budžet, za 2018. izdvojeno je 397.440 evra.
Inače, ne zna se da li je Vlada ispunila obavezu prema EU da i sa tzv. Kosovom potpiše sporazum o readmisiji.
Izvor: Beogradski glas
Нема коментара:
Постави коментар