(Фото Д. Ћирков)
Србија има један од најригорознијих закона о ГМО – да ли је потребно мењати добра решења. – Три четвртине општина и градова у Србији потписало Декларацију за „Србију без ГМО”
Србија има један од најригорознијих закона о ГМО – да ли је потребно мењати добра решења. – Три четвртине општина и градова у Србији потписало Декларацију за „Србију без ГМО”
У Србији се, у односу на друге делове света, једе здравија храна, али искључиво захваљујући великом броју малих породичних газдинстава и традиционалној пољопривредној производњи. Ипак, са великом вероватноћом може се тврдити да на нашим трпезама има и меса од стоке храњене ГМ храном. Иако имамо један од најригорознијих закона који забрањује увоз, промет и производњу ГМО у Србији, што може да се искористи као одличан маркетинг за извоз аграрних производа, незванично, у плану је његова измена и у јавности се све чешће чују такве најаве. Како нацрт новог закона јавности није доступан и није потврђено да је готов, све је у домену нагађања. Баш као и приче које последњих месеци све чешће стижу до потрошача, а тичу се сумњи да нам тржиште и није толико под контролом колико су државни органи спремни да тврде.
Када већ имамо добар Закон о ГМО, зашто су потребне додатне контроле?
Добар закон не значи да нема потребе за испитивањима хране на ГМО. Домаћим произвођачима није дозвољено да означавају производе „без ГМО“, јер је то, наводно против закона, али се не слажем са тим. Било би то у реду ако би и код нас функционисале лабораторије које би контролисале све увозне контингенте. Код нас је пракса да повлађујемо увозницима у односу на домаће произвођаче. И док нама не дозвољавају да преко територије 28 земаља ЕУ барем превозимо свињско месо, полутке и прерађевине, јер за разлику од њих нисмо искоренили свињску кугу, па и даље вакцинишемо свиње, питам се да ли је и преко наше територије забрањено да се превозе пошиљке ГМО? Ево, тражим одговор од надлежних. Да ли је забрањено и да ли се то спроводи у пракси?
Европа је одустала од политике заједничког одлучивања о питањима која се тичу ГМО. Сада свака држава појединачно може да се изјашњава о овој теми. Иде ли то у прилог нашој држави и потрошачима?
Та одлука ЕУ врло забрињава, јер ни једна земља појединачно није довољно јака да се супротстави снажном лобију ГМО преко Атлантика. Када је о Србији реч, до сада смо слушали мантре наших политичара да приступ овој теми мењамо због обавеза према ЕУ, а сада говоре да прописе морамо да мењамо због безбедности потрошача. Ако Србија има један од три најригорознија закона о ГМО, зашто мењати решења која су добра. Уверен сам да побуда није заштита потрошача него удовољавање неким притисцима. Ако је ово демократска земља, питам који од 203 посланика који живе у једној од 122 општине или града у Србији који су усвојили текст декларације против ГМО има морално право да сада гласа за промену закона?
Да ли кампања још траје и је ли Србија коначно за ГМО или против?
Акција се наставља. Завршено је усвајање декларације у три четвртине општина и градова у Србији, а сада нам предстоји да формирамо савез општина и градова „За Србију без ГМО“ и да институционализујемо ту масовну подршку локалних самоуправа против увоза, узгоја и промета ГМО. У плану је и да се учланимо у Европску конференцију региона без ГМО, то јест региона који су донели такве декларације у Европи, а има их више од пет хиљада. Оно што нас разликује јесте то што ми у Србији имамо и политички легитимитет јер су одлуке о свим декларацијама донете на седницама скупштина као највиших органа општина и градова.
То су добри резултати, а ипак нисте оптимиста и тврдите да смо угрожени. Зашто и како?
Србија је највећи европски произвођач немодификоване соје. Десети смо светски извозник кукуруза који није генетски модификован. Овако мала земља извози енормне количине ових сировина, а увозимо месо животиња које су храњење ГМ производима (пре свега сачмом од ГМ соје). Чак увозимо и такву сојину сачму, а то је почело, нажалост, од када су нам САД „даровале“ 50.000 тона сојине сачме за коју се знало да је од ГМ соје. Тада смо највише загадили наше сточарство. Све је завршило у нашим оборима и шталама односно на нашим трпезама, кроз разне врсте меса и прерађевина од таквог меса. Брине изразита толерантност државних органа, инспекција и судства према пољопривредницима који незаконито и илегално узгајају ГМ соју.
Надлежно министарство је објавило резултате контрола?
То су подаци из 2013. године. Контролисали су 1.300 парцела под сојом и узели 45 сумњивих узорака (остали им нису били сумњиви!). Како су објавили, 42 су била под ГМ сојом. Та 42 узорка налазила су се на укупној површини од 23 хектара и кажу то је минорно, то није ништа. Хтели су да ме туже, јер сам изјавио да у Србији има до 5.000 хектара под ГМ сојом, а до тог податка се долази простом рачуницом. То није само 23 хектара, како су објавили. Данас, верујем, има мање, али не зато што се држава бори за то (никада нису показали ни објавили имена починилаца, нису приказали уништавање ових засада у току вегетације, нити су некога казнили санкцијама које су код нас, иначе, за ова дела седам пута мање него у суседној Хрватској). Данас је мање само због тога што нам је пропало сточарство.
Као и пољопривреда коју политичари непрекидно зову извозном шансом. Имамо ли шансе у пољопривреди и за Србију без ГМО?
Можда. Од 1996. године, када је почело са милион хектара под ГМ усевима у Америци, данас смо стигли до 170 милиона хектара широм света, а то је 170 пута више. Без обзира на све те податке и чињеницу да говоримо о ГМ компанији са енормним утицајем, Србија нема ни један разлог да дозволи ни узгој али ни увоз ГМО и производа од ГМО. Међутим, брину ме најаве да ће се закон мењати. Нико не зна о каквим је изменама реч. Тражио сам више пута да ми дозволе да видим предлог, али нисам успео да га добијем. Ја сам убеђен да је нацрт готов и да се само чека згодна прилика да се усвоји „по хитном поступку“. Нема чак ни транспарентности у доношењу закона нити је иједна релевантна истраживачка институција у земљи верификовала предлоге за измену постојећег Закона о ГМО. Да ли је то нормално?
————————————————————-
Министри и аграр
Од 2000. године имали смо девет министара који су и професори факултета. И шта су урадили? Изузев једног случаја у мандатима свих других „уважених колега“ усвајани су аграрни буџети знатно мањи од пет одсто буџета Србије – због чега су из моралних и законских разлога требали да дају оставке. Уместо задржавања фотеље за месец или два дуже поставили би стандард да ни један будући министар не пристане на мање од тога. И стекли би углед и стручне јавности и грађана. Пољопривреди ће можда бити боље тек када министар пољопривреде постане и први потпредседник Владе Србије.
————————————————————-
Разрешен из Одбора за село САНУ
На питање да ли је због својих активности изложен било каквим притисцима, наш саговорник каже да јесте.
– Било је и данас има различитих (не)очекиваних притисака. Ипак, највише ме је изненадило што сам без образложења разрешен чланства у Одбору за село САНУ – иако сам био врло активан члан од првог дана његовог оснивања. Желео бих да верујем да се то није догодило због мојих анти-ГМО активности, мада је до разрешења дошло непосредно после одржавања дводневне конференције о ГМО у САНУ на којој сам и ја дискутовао. Али не одустајем, јер сам дубоко уверен да све што није у складу са природом не може бити на добробит човечанства. Проблем ГМО зато није област о којој треба да одлучују само „одабрани“ генетичари и политичари који су под утицајем држава у којима је седиште моћних ГМ компанија, него стручњаци из свих научних области и пољопривредници и потрошачи у Србији.
————————————————————-
Црна Трава и Врачар
Пољопривредно земљиште у Србији данас чини мање од половине њене укупне територије, што је историјски минимум. Пре пола века имали смо 2/3 територије, а данас само 3,8 милиона хектара пољопривредног земљишта, што чини свега 49,8 укупне територије Србије. И то само централног дела земље и Војводине. Од тога се чак 424.000 хектара не користи због демографске девастације читавих региона и недопустиво малих буџетских подстицаја пољопривреди – који су шест до осам пута мањи него у земљама ЕУ. У Црној Трави данас живи свега пет становника на једном квадратном километру, што је мање него у Аустралији, а на Врачару, на пример, чак 18.777 становника на истој површини или у односу 1 : 3.523 пута! И шта ми радимо да то променимо?
————————————————————-
Неки нови ветрови из Америке
У америчкој савезној држави Вермонт завршен је успешно референдум да се законом регулише обавеза да се на производима убудуће декларише да ли су ГМО. Закон ступа на снагу 1. јануара 2016. године, и то је прва охрабрујућа вест из царства ГМО. У прилог томе да се ствари мењају набоље иде и то да један од већих ланаца брзе хране престаје да продаје производе од ГМО, а придружиће им се ускоро и један малопродајни ланац хипермаркета. Потрошачи у Америци су захтевали и да буде означена земља порекла свих производа, посебно оних који се продају у ринфузу или рецимо меса које се у витринама нуди „на меру“.
Јелица Антељ – Политика
Нема коментара:
Постави коментар