Na sceni nije sukob civilizacija. Pobednik je poznat već hiljadama godina. To su elite koje sofisticirano vladaju i manipulišu većinom.
Vratimo se kroz istoriju i da proverimo kakva je veza sa Anunakima
Sumerski tekstovi su jedni od najstarijih tekstova poznatih čovečanstvu, starijih čak i od Biblije i drugih religijskih tekstova. Prema sumerskim tekstovima, Anunaki su došli na našu planetu u potrazi za zlatom koje su nameravali da koriste kao mikro prašinu ne bi li zaštitili svoju planetu od zračenja. Anunaki su na početku sami kopali zlato, ali su shvatili da tu ima previše posla pa su izvršili genetsku manipulaciju na vrstama sa Zemlje, stvorivši današnjeg čoveka. To objašnjava zašto imamo 46 uparenih hromozoma, dok primati imaju 48.
To takođe objašnjava zašto postoji tolika potražnja za zlatom u današnjem društvu. U Ekvadoru je pronađeno više od 350 artefakata koji su se koristili za kopanje zlata. Na jednom od njih se može uočiti isti onaj simbol sa novčanice od jednog dolara. Na dnu jednog od artefakata se može uočiti zvezdana mapa Orionovog pojasa. Da li to znači da su Anunaki nastanjeni u pojasu Oriona?
Arhonti
Čak i stariji gnostički tekstovi govore o arhontima, nefizičkim entitetima koji se hrane negativnom energijom poput straha. Gotovo je sigurno da Arhonti upravljaju Anunakima i da se nalaze na vrhu piramide. Bilo kako bilo, ko god da se nalazi na vrhu piramide koristi strah kako bi kontrolisao čovečanstvo. Naši vanzemaljski gospodari su veoma dobro upućeni u astrologiju i koriste je kao svoj raspored. Međutim, potrebno je da shvatimo da nas kontrolišu jer ćemo tek onda moći da se pobunimo protiv naših gospodara. Pluton u Jarcu je naša prilika da stvorimo ono što je u najboljem interesu čovečanstva. Naši gospodari to znaju i pokušaće da učine sve što je u njihovoj moći da spreče da se to dogodi. Sve što je potrebno jeste da se dno piramide ujedini. Astrologija je jako važna. Sve što se dešava među zvezdama se odražava na našu planetu i na svakog pojedinca. Astrologija se oslanja na cikluse vremena koji se s vremena na vreme ponavljaju. Kada novi ciklusi počnu, možemo znati šta da očekujemo od njih pošto se tako nešto već dogodilo. Na primer, Pluton, znak uništenja, ušao je u znak Jarca početkom 18. veka, kada su se dogodile i francuska i američka revolucija. Pluton je ponovo ušao u znak Jarca 2008. godine i ostaće tamo do 2023. godine. Odmah pri ulasku, došlo je do globalne finansijske krize, a otpočele su i brojne revolucije širom sveta. Sve to nije slučajnost!
Globalizacija kao sredstvo u ostvarenju novog svetskog poretka
Ovo je vreme nihilizma. Od trenutka kada napustimo utrobu materinu, mi smo „neprilagođeni“ i „autsajderi“ u svetu koji nam govori da je život besmislen, da nema odgovora na pitanje „Zašto“? Uče nas: Došli smo iz ništavila i vraćamo se u ništavilo. Ovo je, ukratko, univerzalna filozofija modernog nihilističkog sveta: rodiš se, živiš, umreš… Sistem koji nas posmatra samo kao svoje brojeve govori nam da su nam dani odbrojani. To ispiranje mozga topi naše umove, ostavljajući nas da sami i bez igde ikoga ležemo i budimo se u suzama dok nas zubi nihilističke zveri sve više drobe. Nihilizam je u naše vreme postao toliko sveprisutan i sveprodoran, potpuni i dubinski zaposevši umove i srca svih ljudi, da više nema čak ni „fronta“ na kome bismo mogli pokušati da mu da pružimo otpor. U ovom strašnom čovekovom ratu protiv Boga, onda sasvim logično dolazi do pojave masovnog samoubistva, do tog poslednjeg auto-genocida.
Da li je ovo nešto normalno kroz šta mora proći svaka civilizacija na ovom stupnju razvoja? Ili je uzrok negde drugde? Da li su to posledice koje je globalizacija donela kako razvijenim tako i nerazvijenim društvima? Dalje, treba se zapitati da li je globalizacija prirodna zakonomernost istorije ljudskog društva, ili je to samo sredstvo za postizanje jednog višeg cilja…
Novi svetski poredak – Ideologija
Kada se završavao zalivski rat na početku 1990. godine predsednik SAD Džordž Buš objavio je nastupanje Novog svetskog poretka kao ‘svetske zajednice naroda‘ (Global community of nations) koja je precizan, sistematski i strogo isplaniran mehanizam za upravljanje narodima i nacijama. Mnogi Novi svetski poredak zamišljaju kao doba neprestanog mira, sklada, pravde i napretka. Popularni ‘Bitls’ Lenon sedamdesetih godina je snimio mega hit ‘Imagine‘ (Zamisli) u kome je pevao o vremenu kada na planeti neće biti religija, država, nebesa, pakla, a ni privatne svojine;
Novi svetski poredak je izraz koji je koristila iluministička masonerija da bi označila dolazeću svetku vladu (još od Vajshauptovog vremena).
Nestaće ideali zbog kojih bi čovečanstvo ginulo, svi će živeti samo za ‘ovaj dan’ i svet će biti ‘JEDAN’. Taj rajski svet je carstvo hedonizma – bez vere, nacionalnog ponosa i suverenosti. Bez ičega vrednog zbog čega bismo se borili. To će biti mravinjak beslovesno srećnih potrošača. Zato nije slučajno što Brok Hišolm, nekadašnji direktor Svetske organizacije UN tvrdi: „Da bi se uspostavila svetska vlada, potrebno je iz umova ljudi ukloniti individualizam, lično dostojanstvo, odanost porodičnim tradicijama, nacionalni patriotizam, verske dogme„. Svako ko želi nezavisnost biće smatran otpadnikom u novoj svetskoj civilizaciji: Bez obzira da li je u pitanju Irak, Somalija ili Srbija. U tom cilju je potrebno uskladiti i školski sistem u svetu prilagođen nacionalnim i verskim specifilnostima, ali je najbitinije da se stvori učenik koji veruje da je sve relativno, da nema apsoluta, kao i da je globalno socijalističko društvo jedino rešenje za probleme čovečanstva. Potrebni su poslušni građani ‘globalnog sela’ – stoga ne čudi podatak da je Marks danas omiljeni intelektualac u univerzitetima u SAD. U studiji „Sumrak američkog uma„, Alan Blum – američki profesor ‘starog kova’, govori o akademskim građanima svoje otadžbine kao o izrazu nihilizma na američki način, ljudi čije su duše prepune bljeska šarenog ništavila medija, zatrpani decibelima divlje muzike, podijumi po kojima plešu audiovizuelne utvare, željni nedozrele ekstaze koja je, na ovaj ili onaj način, droga (uspeh, slava, rokenrol, film, narkotici, seks – cilj je uvek ‘nedozrela ekstaza’ – opijenost po svaku cenu). Ovakvi potomci ne mogu biti ničiji preci – tragičan je zaključak Blumove knjige. Oni definitivno uništavaju tradiciju. „Hristos je nudio slobodu, a utopisti žele čoveka da prisile na sreću. Obzidani delima svojih ruku, oni su boga zaboravili i čovečanstvu pripremaju totalitarno ropstvo…“ (Pet Robertson).
Jedan od tajnih simbola iluminističkih masona koji prenosi ovu poruku je na poleđini novčanice od jednog dolara za vreme vlade Franklina Ruzvelta. On je i sam bio mason trideset i trećeg stepena i blizak Savetu za inostrane odnose. Ovaj masonski simbol saastoji se od piramide sa svevidećim okom Ozirisa iznad nje. Ispod piramide je napisano NOVUS ORDO SECLORUM što na latinskom znali Novi poredak veka odnosno Novi svetki poredak. Ovaj simbol je postao zvanično naličjke velikog pečata SAD 1782.g. Naličje pečata iako nije bilo nikakva tajna, ostalo je punih 150 godina nepoznato američkom narodu, sve dok nije preštampano na novčanici od jednog dolara koju je izdala Banka savezne rezerve po svome osnivanju. U vreme kada je pečat pravljen Novi svetski poredak je bio u svom ranom stadijumu razvoja i još nije bio dovršen. To je simbolično predstavljeno vrhom koji je odvojen od ostatka piramide. Ali, kada Novi svetki poredak bude izgrađen, a svetska vlada uspostavljana, vrh će se spojiti sa piramidom – što će simbolično predstaviti ispunjenje zadatka. Hijerarhija masonerije i okultnih društava, koja podseća na strukturu piramide sa mnogo nivoa – biće takođe uspostavljena.
RT na samom vrhu piramide, ugaoni kamen, predstavlja porodicu Rotšild. Rotšild-tribunal. Njih smatraju božanstvom u ljudskom obliku. Vlast ‘idealističko – sanjarske’ elite koja želi da po svaku cenu ‘usreći’ čovečanstvo – odlično je simbolizovana na novčanici od jednog dolara. Na njoj je prikazana piramida sa trinest redova cigli koje označavaju mase (neuobličenu materiju alhemijskog procesa koju treba preobraziti u ‘zlato’).
Novi svetski poredak kao deo savremene stvarnosti – Da bi se Novi svetski poredak ispoljio, potrebno je, po mišljenju njegovih tvoraca, posebnim metodama ubrzati kretanje društva njemu u susret: Čovečenstvo se pokorava cikličkoj evoluciji i teče po spiralnim zakonima, ono u jednoj fazi silazi, a u drugoj se uspinje. Mocart je nekada bio zabavna muzika, bečki valceri su »narodnjaci«, a pogledajmo sadašnji tehno i pank i slično. Ovo samo kao ilustracija – ovako je nekako i u drugim umetnostima. Tokom silazne faze raste svako zlo, zablude i zločini, sve dok se ne dosegne dno, a onda opet počinje novi uspon ka istini, mudrosti i lepoti… Svetski vrh koji pokušava da osvoji globalnu vlast koristeći ove činjenice pokušava da ih iskoristi za svoje ciljeve. Pomaže uništenje, zlo i nered, aktivno sudelujući u rastrojstvu sveta da bi se prema njihovim učenjima, ubrzalo ostvarenje Novog Poretka.
Na kraju će građani koje će zahvatiti ludilo sveopštih nemira i nasilja – biti prisiljeni da se brane – istrebiti razne elemente, ali će mnoštvo biti u potpunoj zabludi, što se tiče Hrišćanstva i njihovi deistički duhovi biče bez kompasa, izmučeni u traganju za idealom, oni će konačno primiti pravo obasjanje sveopštom objavom čisto Luciferove doktrine, koja će se na kraju javno saopštiti narodima. Gibanje sveopšte reakcije koja će pratiti slom Hrišćanstva i ateizma, uništenih zajedno, objaviće se tom pojavom luciferijanstva od strane globalista. Novi robovlasnički poredak – kako ga neki nazivaju, jedna je od mogućih varijanti budućnosti. Društvo u kome će programirani ljudi raditi kao robovi (a da neće znati da su robovi), stanovništvo biti kontrolisano neuro-lingvističkim metodima preko sredstava javnog informisanja. Jedan takav eksperiment je skoro uzburkao svetsku javnost kada je u Japanu nastradalo mnogo dece gledajući televiziju – svoj omiljeni crtani film i kada je stroboskopski efekat iz očiju glavnog lika izazvao epileptične napade kod nekoliko stotina dece, a još na hiljade njih je imalo psihičke smetnje. (Politika 19.12.97.)
Novi svetski poredak je dobrim delom već realizovan, sve što se zagovara, uglavnom je već i ostvareno:
- Multinacionalne monopolističke kompanije su nezaustavive i pored zakona o monopolu izglasanog u SAD i drugim zemljama, a ogromna finansijska moć planete je skoncentrisana u nekoliko moćnih finansijskih institucija.
- Velike multi-medijske kompanije: štampe, radija i televizije nalaze se u par poznatih ruku.
- Liberali su u svakoj zemlji i u skoro svakoj vladi.
- Rusko samodržavlje ne postoji, a velika ruska nacija dovedena je u vlastitoj zemlji da se bori za opstanak i kulturni identitet.
- Mnoge dinastije su završile na »smetlištu istorije« ili su u muzejskim vitrinama. Srednji kapitalisti pomeli su i poslednje ostatke aristokratije.
- Masonerija je u svakom većem gradu dok je u glavnim gradovima nezaobilazan faktor u bilo kakvom javnom životu – kulturnom, obrazovnom, socijalnom ili političkom. Velike poslove, ako niste u ovom krugu, nećete dobiti. Rotari internacional su biznis udruženja koja se, navodno, ne bave politikom, ali principijelno podržavaju politički stav OUN.
- Ujedinjene nacije šalju trupe, uvodi blokade, bombarduje, kontroliše i diktira uslove koji nemaju nikakve veze sa interesima nacija sveta.
- Stvara se monetarni sistem sveta, uvodi se svetska moneta.
- Stvorena je i svetska vojska koja već dejstvuje u Iraku, Kuvajtu, Somaliji, Haitima, Bosni, a ovih dana se sprema da pokuša i kod nas da uđe na silu.
- Ateizam je zaveden na polovini planete, pokušala se isčupati i poslednja ilzuzija da postoji još nešto od gole i strašne stvarnosti i preseći nit što stvara kulturnu tradiciju i nacionalnu istoriju – crkve su porušene, manastiri pretvoreni u muzeje, a duhovno nasleđe ismejano.
- Nacije su zamenili kosmopolitizmom koji u biti i treba da bude ideja ka kojoj se stremi, ali ne i »livarski lonac« u kojem će se u kosmopolitskoj opsesiji narodi topiti da bi na kraju dobili žig »made in …«
Zar je sad uopšte važno ko će doći na svetski tron. Veliki monarh već ima sasvim pripremljen teren – biće sigurno usrdnije dočekan od bezbojnog političara bez korena ili generala sa sunčanim naočarima ili neke druge civilne protuve što se uzdigla na vlast sumnjivo stečenim parama. Novi poredak neće propustiti priliku da prvi napadne. Samo se postavlja pitanje oblika tog novog rata. Teško da će on ličiti i na jedan prethodni. Ili još smelija teza – treći svetski rat je odavno počeo. Ako sa sigurnošću tvrdimo da su more novih virusa i bakterija proizvodi vojnih laboratorija, a te iste bakterije su odnele na stotine hiljada života „neprijateljskog“ stanovništva – šta je to nego rat i to kakav. I kremanski proroci isto kazuju, da će „car naroda preko beskrajne vode prvi puške opaliti“ – „Udariće najveći i najbešnji protivu najvećeg i najbešnjeg“. Za kremanske proroke oba su cara besna od „manite pameti“. Ni jednom nisu skloni. Oni ne vide razlike između zla što dolazi sa slovesne ravni od zla što stiže preko beskrajne vode. Kremanski proroci razdvajaju samo zlo od dobrog i to je jedini kriterijum koji oni uvažavaju.
Ali ne treba misliti da je Novi svetski poredak proizvod XX veka. Više puta je najavljivan kroz istoriju i to:
- Godine 1848. objavio ga je „Komunistički manifest„,
- Godine 1917. Predsednik SAD Vudro Vilson,
- Godine 1938. Hitler je rekao da će ‘nacionalsocijalizam svoju revoluciju iskoristiti za uspostavljanje Novog svetskog poretka,
- Godine 1968. Nelson Rokfeler, uglednik najbogatije porodice sveta, takođe je govorio o njemu…
- 11.septembra 1990.g. Buš, predsednik SAD, rekao je da će Novi svetski poredak biti „era u kojoj će sve nacije sveta, istok i zapad, sever i jug, moći da prosperiraju u harmoniji… Svet u kome će zakon smeniti zakon džungle“.
Ali i pored ovoga mislimo da je važno napomenuti da je ideja Novog svetskog poretka mnogo starija.
Komunizam
Amerikanac Pet Robertson u svojoj knizi ‘Novi svetski poredak’ (The New World Order) pokazuje da su SAD i zapadni saveznici namerno prepustili trećinu čovečanstva komunističkim ekstremistima da bi rastočili narode koji su se našli u ropstvu. Kada je od strane moćnika ovih zapadnih zemalja ocenjeno da je raslabljivanje nacionalnog organizma i rastakanje državotvorne svesti postignuto u meri koja je predviđena – igra je završena. Ovome u prilog govori i tvrdnja Anatolija Golicina (bivšeg KGB-ovca koji je 1984.g. pobegao na Zapad) da postoji projekat ‘liberalizacije’ istočnoevropskih totalitarističkih režima pripremljen da bi ‘zamazao oči’ naivnim posmatračima. Neuspeli puč u SSSR-u 1991.g. bio je puka igra koja je imala za cilj da oživi posustalu ‘perestrojku’ i dovede u centar zbivanja Jelcina, još poslušnijeg ‘zapadnjaka’ od Gorbačova, koji je u to vreme već odradio svoje: uništio je istočnoevropski vojno-politički blok, dopustio Nemačkoj da se ujedini, a nekad moćnu Rusiju pretvorio u beznačajni ‘Savez nezavisnih država’. Pet Robertson u svojoj već pomenutoj knjizi tvrdi: „Komunizam je bio čedo germansko-jevrejskih intelektualaca. Velike ideje ne stižu nam od stanovnika predgrađa, no od idealista i sanjara iz salona. Sve ekstremne političke ideologije sveta došle su od privilegovanih klasa“. Marks je pre svega nastojao da njegove ideje postanu sastavni deo istorijskog procesa. Prema nekim procenama, upravo su osećaj za istoriju i istorijski smisao, omogućili marksističkoj ekonomskoj misli da stekne visoki intelektualni ugled. Karl Marks je i sam po sebi bio veliki istorijski događaj, stvaralac i usmeritelj nove i drugačije epohe, jer iako silu nastajanja novog ne stvaraju pojedinci (I da li je baš tako?) nego okolnosti, a same situacije potom, po svojoj meri, iznedre pogodne ličnosti, ipak, da se Karl Marks kojim slučajem nije rodio, sasvim je slučajno da današnji svet ne bi bio ovakav kakvim ga vidimo. Istorija njegovor (Marksovog) života započela je 1818.g. u Triru, Pruskom gradiću u Rajnskoj oblasti u dolini reke Mozel, gde je u to doba živelo 10 do 15 hiljada stanovnika. Početkom XIX veka oblast se brzo ekonomski razvijala, a u periodu Napoleonovih osvajanja bila je doživela i duboke socijalne i političke reforme. Kmetstvo je bilo ukinuto a gradovi su imali velike lokalne slobode. Upravo u to vreme, privredni uspon je vidljivo počeo da prevazilazi feudalnu administrativnu podeljenost kneževina – novi kapitalisti su izdejstvovali osnivanja nemačke Carinske unije, koja je obuhvatala čak osamnaest državica gde se govorilo istim jezikom. Karl Marks je bio stariji sin u porodici sa devetoro dece. Samo nekoliko godina pre njegovog rođenja, na Bečkom mirovnom kongresu odlučeno je da posle pada Napoleona francusku okupaciju Rajnske oblasti zameni pruska vlast. Nova administracija znala je da, pored ostalog, prilično netolerantno postupa i prema Jevrejima, među kojima je spadao i Hajnrih Marks, otac budućeg filozofa revolucije. No izgleda da se pragmatični Karlov roditelj, kao čovek Prosvećenosti, poštovalac Kanta i Voltera, funkcioner mesnog apelacionog suda i ugledni advokat, lako i brzo prelomio da 1816.g. formalno napusti rabinsku tradiciju predaka i da, prekrstivši sebe i porodicu, pređe u protestatsku veru. Iako je poznato da Marksovi već u to doba nisu smatrali Mojsijevu (a ni drugu) religiju posebno važnom, ipak je poreklo velikog teoretičara radničkog pokreta kasnije često zgodno poslužilo njegovim protivnicima i neprijateljima da povežu komunizam sa Jevrejima, sa njihovom ‘istorijskom krivicom’ i ‘planiranom zaverom’. Međutim, s druge strane postoje čak i obrnute sumnje, naime, da je Karl Marks bio – antisemit. Kako se tvrdilo, porodično prihvatanje protestantske konfesije i radikalna i brza promena vaspitavanja, vidljivo su se pokazali u njegovim kasnijim tekstovima, gde je poneka bio izrazito grub prema Jevrejima (doduše i prema Rusima i svim Slovenima). I mada je u prošlom veku kolokvijalna reč »Jevrejin« često kao metafora označava bogatog i lakomog preduzimača ili lihvara – bankara, s kojim se Marks idejno obračunavao, može ipak biti da je mladi Karl previše dosledno i preozbiljno shvatrio očevu oportunističku odluku. Međutim, Karl Marks je pre svega aktivni ateista. U jednoj od svojih slavnih izreka nazvao je religiju »opijumom za narod«, pošto uči da se zlostavljanja i izrabljivanja moraju krotko podnositi, umesto da se na njih odgovori pobunom, revolucjom, »oslobađanjem čoveka od otuđenja« i »eksproprijacijom eksproprijatora«. Delatnost Karla Marksa nije nailazila na šire odobravanje u javnosti. Mnogi ga nisu voleli, a on sam štaviše, činio je sve suprotno od pravila političkog marketinga i nimalo nije nastojao da postane opšte popularan. Ne samo da je potekavši iz imućnijeg socijalnog staleža, bukvalno uložio čitav život boreći se za sirotinju i rušeći kapitalistički sistem koji ga je formirao i izdržavao, nego je i nezahvalno napadao svoje prethodne učitelje i čak je eto, uprkos jevrejskom poreklu, stekao epitet antisemiste. Štaviše, u vremenu kada su vladari, Bog i uticajna crkva shvatani sasvim ozbiljno, on je otvoreno neprijateljski pisao i govorio o carevima, o hrišćanstvu i svih drugim religijama sveta. Marks je 15. aprila 1841.g. promovisan za doktora filozofije. U njegovoj disertaciji jasno se vide stavovi ‘neohegelijanca’ koji izrazito naglašavaju problematiku slobode i Marks nagoveštava svoju opštu kritičnost i objavljuje rat svim bogovima – zemaljskim i nebeskim. U doktoratu čiji je tekst izrazito polemički usmeren, pored ostalog stoji: »Dokle god filozofiji bude i poslednja kap krvi tekla kroz apsolutno slobodno srce koje pokorava svet, ona će, zajedno sa Epikurom, stalno dovikivati svojim protivnicima – bezbožan nije onaj koji prezire bogove mase nego onaj koji pristaje na mišljenje mase o bogovima. Kao što je Prometej govorio – prema bogovima svima gajim mržnju, tako se isto filozofija odnosi prema svim nebeskim i zemaljskim bogovima koji ljudsku samosvest ne priznaju kao vrhovno božanstvo. Pored samosvesti nijedan bog nije potreban«. Marks se inače, više od pripreme doktorata, pre svega bavio i oduševljavao idejama Ludviga Fojerbaha i raspravom ‘Suština hrišćanstva’ u kojoj je prema važećem mišljenju, bio uspešno kritikovan Hegelov idealizam, a njegov ‘apsolutni duh’ koji se stalno menja bio je materijalistički objašnjen kao projekcija ‘stvarnog čoveka u prirodi’. Jer, kako je pisao Fojerbah, ‘samo je čovek Bog čoveku’, pošto je ‘Bog spoljna projekcija čovekove unutrašnje prirode’. Tadašnji Marksov uzor Fojerbah pojavio se u berlinskoj akademskoj javnosti najpre kao veliki stručnjak za religiju i radikalni reformator pogleda na hrišćanstrvo. Prethodno je studirao teologiju, ali je i on ubrzo prešao da sluša novu filozofiju na Hegelovim predavanjima. Potom se okrenuo pažljivom proučavanju prirodnih nauka. Prva knjiga ‘Razmišljanja o smrti i besmrtnosti’, oprezno je štampana bez potpisa, budući da je jeretički govorila o nepostojanju pojedinačne besmrtnosti već samo o ‘besmrtnosti kojom priroda u sebe resorbuje sve ljudske kvlitete’. Kasnije Fojerbah već tvrdi da je ‘hrišćanstvo davno nestalo i da ne postoji ne samo u razmišljanju nego ni u životu, pa se svelo jedino na tradicionalnu ideju’. U ‘Suštini hrišćanstva’ (1841), u knjizi koja je najviše uticala i na Marksa i na Engelsa, Fojerbah se zalagao da čovek najpre sam sebi postane predmet razmišljanja. Jer, kako je pisao, religija predstavlja jedino svet o beskonačnosti egzistencije Boga bez egzistencije čoveka. Napadajući ortodoksnu religijsku dogmu uoči evropskih revolucija i tokom burnih godina koje su sledile. Fojerbah je istovremeno na intelektualnom planu ubirao široku slavu skoro jednaku popularnosti potonjih heroja sa barikada.
Mordechai Marx Levy, alijas Karl Marks iznajmljen je 1847.g. od strane grupe „Liga ljudi“ da napiše „Komunistički manifest“ kao demagoški mamac za mase. Marks je u koju su finansirali Iluminati, bili su postavljeni ideološki okviri objavljivanjem „Komunističkog manifesta“. Rusija je postala polje za eksperimentisanje, za socijalističke eksperimente, koje nisu mogli ili nisu hteli da vrše u zapadnim zemljama. Iluminati su znali da nastupanje polariteta odgovara kosmičkom zakonu – stvorilli su dva politička bloka moći: Istok i Zapad. Eksperiment je uspeo zahvaljujući ulaganju miliona dolara, prolivanju krvi i smrti bezbroj ljudi. Sve se finansiralo preko sindikata svetskih bankara kojem su pred Varburga pripadali i Morgan i Rokfeler. Ali jasno je (ali možda nekima i nije) da komunistički sistem ne bi mogao da se održi tako dugo, da ga tokom poslednjih decenija nisu stalno finansirali i podržavali Iluminati. Slilčno je i sa Hitlerom – iza njega ne stoji samo paranoična želja za vlašću već i genij i novac Templara. Ali sve to nije bilo dovoljno da se stvori takva magija kao što je hitlerizam. Setimo se hordi Nemaca u transu opčinjenosti prema idealizovanom vođi na velikim paradama i svečanostima pod bakljama. Hitlerizam nije samo političko opredeljenje – čak je možda to i po najmanje, nego osećaj ushićenosti, koja može da se nazove i prosvetljenost, a to u prevodu znači iluminacija. Slično su komunisti govorili i za svoje vođe – Lenjin, Staljin, Tito.. U samom predgovoru nemačkom izdanju „Komunističkog manifesta“ Marks i Engels naglašavaju da je Komunistička liga zvana ‘Liga pravednika’ (Liga ljudi), njih još 1847.g. ovlastila da napišu manifest koji će biti teorijsko-praktički program komunističke partije. Godine 1885. kardinal Henri Maning dokazivao je da „Manifest“ nije delo „otaca naučnog socijalizma“ nego tajnih društava čiji su ova dvojca bili poslušni pioni.
Uticaj na tradicionalna društva – Promene koje je globalizacijia donela Srbiji
Kada je naš narod opet našao svoju slobodu, odlaskom turskih zavojevača, stara iskušenja su zakucala na vrata. U početku su pravi Srbi, ljudi tradicije i naroda odolevali struji evropeizacije. Ali oni su bili nepismeni i iako su lili svoju krv za slobodu otadžbine, bili su brzo sklonjeni u stranu od novodošlih obrazovanih ljudi, evropskih đaka, koji su sa znanjima sa Sorbone i drugih tada poznatih škola, donosili i dekadentni evropski duh. U vreme turske okupacije ni jedan kamen sa onoga što se zove Sveta pravoslavna crkva nije mogao biti porušen. Naprotiv, patnje naroda su ovu tvrdu građevinu još više učvršćivale i podizale, bez obzira na to što se molilo u malim nepodesnim hramovima i u stalnom strahu od Turaka. Ovi novi obmanjivači su ujedinili interese sa tadašnjim vladarima koji su pre svega gledali svoje prizemne vladarske i materijalne interese, a od duhovnog su bivali sve dalje. Iako smo prolivali svoju krv u mnogim ratovima, polako smo gubili svoju otadžbinu i svoju religiju. Nipodaštavajući svoj jezik, običaje, ponašanje i duhovno ustrojstvo, nakalemili su racionalizam na sveto drvo pravoslavlja koje je kroz tako mnogo vekova ostalo neoskrnavljeno od varvarskih osvajača. Da bi pogodili Crkvu u srce, ovi su ciljali na njene manastire. Neke su zatvorili, drugima su konfiskovali imovinu, a nekima su poslali takve „progresivne“ igumane koji su ih raspustili lakše nego ikakav državni dvosekli mač. Staro je pravilo da vera teško pada pod silom, ali lako pred pokvarenošću sluga đavolskih. Običan, pošten svet često ne može da pojmi dokle može da ide njihova pokvarenost. Kako je Novi svetski poredak radio na razaranju srpskog bića i njegovog nacionalnog identiteta i interesa može se pratiti koz ceo XVIII i XIX vek. U XX veku njegovo delovanje se ispoljava u nastojanju da se oslabi i rastoči mlada srpska država. U ovom veku delatnost globalista se manifestovala u učešću, pripremama, finansiranju i organizovanju urota, zavera i atentata i podgrevanju srpskih dinastičkih borbi, guranju Srba i Srbije u ratove i multinacionalne državne tvorevine; zadovoljavanju hrvatskih zahteva kroz ustupanje dela srpskog stanovništva i teritorija Hrvartskoj; okretanju svetskog javnog mnjenja i vlada država saveznica protiv pravedne borbe srpskog naroda za slobodu u toku Drugog svetskog rata. Za vreme ovog rata, na našim prostorima se odigrala do tada najveća prestava moći velikih sila.
Sovjetska Rusija – zemlja realnog socijalizma je preko svoje agenture stvorene u Jugoslaviji još tridesetih godina pripremala njen raspad i spremno dočekala bes Hitlera i njegov napad, kao dobru priliku da i ona sa svoje strane pomogne rasturanje jedne suverene zemlje. 27.03.1941.g. iskorišćen je pravdoljubivi ponos srpskog naroda i njegova kolektivna sklonost ka suicidiji („Bolje grob nego rob“) da bi se poništili dogovori o neutralnosti Jugoslavije u II svetskom ratu. Višestruki su bili interesi SSSR-a da se na ovim prostorima zahuktaju ratni vetrovi:
- Najpre, čisto vojni – da se angažuje što više nemačkih jedinica na Balkanu i uspori njihov prodor ka Moskvi.
- Zatim, politički – izvesti socijalističku revoluciju i na prostoru Jugoslavije – i to po svaku cenu pa makar i nebrojenih žrtava. Znali su vrlo dobro da je u stabilnim političkim uslovima vrlo teško, skoro nemoguće postaviti socijalizam, već samo u uslovima bezvlašća i haosa – bez jake državne vlasti (bez obzira da li okupatorske ili domaće).
Partizanskim (komunističkim) jedinicama je bilo važno da se pod plaštom borbe protiv okupatora sprovede jedna još važnija borba – protiv srpske državnosti. Partizani su koristili svaku priliku da napadaju okupacione vlasti i tom prilikom spaljuju stare državne arhive, sve u cilju da se kod naroda stvori slika o raspadu nekadašnje države i otvori put ka novoj. Partizani su se u početku dobro čuvali da ne pokažu svoje pravo lice. Pod vidom borbe protiv okupatora mobilisali su brojne rodoljubive snage iz naroda, koji nisu shvatali za šta se sve bore. Oštrica besa kod ljudi je bila uperena protiv okupatora, a ne za menjanje političkog sistema. Čak je nažalost i sam Draža oklevao da se razračuna sa, u početku, još slabim partizanskim snagama, računajući da je najvažnija borba protiv Nemaca, a posle rata će se već na izborima odlučiti o obliku vladavine. Na žalost ova njegova naivnost je skupo stajala Jugoslovenske narode. Ni on nije shvatao komunističku opasnost, bez obzira na Ljotićeva upozorenja.
Ruski dogovor sa Hitlerom se reflektovao i na Titove jedinice i agenturu. Sve do Staljinovog razilaženja sa Hitelerom komunisti su otvoreno sarađivali sa Nemačkim okupacionim vlastima.
Po završetku tog rata, slobodni zidari su, preko Čerčila, doveli Tita na vlast u Jugoslaviju i stalnim finansijskim inekcijama i političkom potporom u svetu, pomagali njegovo održavanje na vlasti. Poseban uspeh na planu razaranja srpskog nacionalnog bića, postigli su preko svojih eksponenata, kad je izdvajanjem iz njenih nedara, pojedinih delova naroda, formirala fantomske nacije: muslimana, makedonaca i crnogoraca. Primera za huškanje i destruktivno ponašanje globalista prema srpskom narodu, i njegovoj istoriji, ima mnogo.
U planiranju, finansiranju i izvođenju Majskog prevrata 1903, globalisti su aktivno učestvovali. Danas se na osnovu dostupne građe sa sigurnošću zna ko je od učesnika zavere bio u organizaciji slobodnih zidara. To su, pre svega, trgovac Nikola Hadži Toma, advokat Aleksa Novaković, poručnik Božin Simić i kapetani Stevan Šapinac i Milan G. Milovanović. U zaveri je bio i Đorđe Vajfert, Genčić i drugi civili, a Vajfert je dao 50.000 dinara da se podeli porodicama oficira koji eventualno budu poginuli pri izvršenju prevrata.
U toku Prvog svetskog rata, nekolicina hrvatrskih emigranata, masona (dr Ante Trumbić, dr Hinko Hinković, Frano Supilo, dr Ljubo Leontić, dr Dinko Trinajstić) u saradnji sa Srbima, masonima (dr Milan Srškić, Veljko Petrović, dr Nikola Stojanović, dr Boža Marković, dr Pavle Popović) na podsticaj i pod okriljem engleske masonerije formiraju Jugoslovenski odbor. Neki od članova ovog tela, kao dr Hinko Hinković, pripadali su satanističkom pokretu. Za njega rimokatolički i hrvatski pisac Miro Glavurtić kaže da je zajedno sa Gustavom Gajom bio »Pionir spiritualističkog pokreta u Hrvatskoj«. Odbor je radio na odcepljenju Hrvatske od Austro-Ugarske i pripajanju Srbiji, što je predstavljano kao južnoslovensko pitanje, kao savezničko pitanje.
Srbija je čista srca i raširenih ruku preuzela na sebe zadatak spasavanja ‘hrvatske braće’. Bez tog gesta Srbije Hrvati, koji su bili na strani Austrije i Mađarske doživeli bi sudbinu onih strana koje su izgubile rat. Ujedninjenjem sa Srbima i u njihovom društvu, Hrvatima je dozvoljen dolazak u Pariz, na Mirovnu konferenciju, gde su se našli među pobednicima, pa su čak bili saslušani po pitanju mirnodopskih uslova. Ta značajna prednost, dobijena ujedinjenjem sa Srbijom, ipak nije promenila Hrvate. Oni su samo iskoristili priliku da izbegnu posledice Austro-Ugarskog poraza. To je danas, sa ove istorijske distance, nepobitna činjenica. Za razliku od Hrvata, Srbi su duboko verovali u ujedinjenje srpko-hrvatskog naroda, spremni da na principima nacionalnog jedinstva žrtvuju svaku srpsku posebnost. Hrvati su svoju akciju tretirali kao sklonost ka privremenom jedinstvu, uslovljenim nepovoljnim političkim i vojnim položajem hrvatskog naroda u drštvu centralnih sila, ne izuzimajući mogućnopst kasnije promene ovog stava, u zavisnosti od njihovog posleratnog položaja. Hrvatska promena mišljenja koštala je Srbe od 1941. do danas, preko dva miliona žrtava.
Pod uticajem engleskih i francuskih slobodnih zidara 1. 12. 1918. g stvorena je Kraljevina SHS – najtragičniji promašaj u dugačkom nizu srpskih političkih promašaja. Tragičniji od kosovskog poraza. Ovoj katastrofalnoj nacionalnoj nesreći debelo su kumovali i srpski masoni na čelu sa regentom, docnije kraljem, Aleksandrom Karađorđevićem. Ovo je urađeno i pored upozorenja najvećih umova i najboljih sinova srpskog naroda, da se to ne čini (na primer vojvode Živojina Mišića). Tako je srpski narod zaveden i poveden svojim vođama i njihovim megalomanskim, slobodnozidarskim opsesijama izgubio sopstvenu državu. Umesto da je uspostavio granice srpske države na liniji Virovitica – Karlobag – Jadran. »Sto četrdest godina je trebalo« kako kaže srpski istoričar Milorad Drašković, »stalnog nadčovečanskog naprezanja da se država stvori. Kada je stvorena, bilo je dovoljno dvadeset godina da kao poslednji kockari kuću rakućimo, prag razvalimo i ognjište ugasimo«. Sve docnije greške, zablude i nesreće vezane su za ovaj volonterski promašaj.
Pred početak Drugog svetskog rata, vladajuća masonska kamarila oko princa namesnika Pavla Karađorđevića, umorna od neprekidnih hrvatskih zahteva za teritorijalnim proširenjem i političkom autonomijom, rešila je da sa Hrvatima sklopi ugovor kojim će do sitnica zadovoljiti sve njihove zahteve. Potpisan je sporazum Cetković – Maček. Tim sporazumom poklonjene su Hrvatskoj brojne oblasti koje su oduvek smatrane srpskim. Na taj način je više od milion Srba, bez njihove saglasnosti, postalo deo Hrvatske. I ovde je masonerija radila iza scene. Zoran Nenezić kaže: »Ostvarenje sporazuma između hrvatske i srpske buržoazije i rešavanje ‘hrvatskog pitanja’ postalo je imperativ političkih događaja, posebno naglašavan iz masonskih centara Engleske. Dolazak Dragiše Cvetkovića na mesto predsednika vlade značilo je i inteziviranje pregovora, a konačni tekst avgustovskog sporazuma, poznat pod imenom potpisnika „Cvetković-Maček” (1939) – sačinio je jedan poseban masonski komitet u kome su sa srpske strane bili Dr Mihajlo Konstatinović, Dr Mihajlo Ilić i Dr Đorđe Tasić, a sa hrvatske Dr Ivan Šubašić, Dr Juraj Šutej i Dr Ivo Krbek. Potpisivanju sporazuma prethodila je intezivna aktivnost u kojoj je znatnog udela imala engleska masonerija, jer je težište evropske masonerije bilo prešlo neosetno, ali konačno sa Pariza na London«.
Kako se približavalo izbijanje Drugog svetskog rata engleska i američka agentura je preduzimala niz mera kako bi obezbedili antinemački otpor u zemljama koje su se našle na udaru ekspanzije Trećeg rajha. U Jugoslaviji su tražene ličnosti koje bi mogle organizovati rušenje pronemačke vlade Cvetković-Maček i kneza Pavla. Plan je uspeo 27.marta 1941, vojnim udarom oborena je vlada Cvetković-Maček i namesništvo na čelu sa knezom Pavlom Karađorđevićem. Tako je ubilački gnev Hitlera i njegove soldateske usmeren protiv srpskog naroda. Mi smo ih sapleli pa nisu pre zime ušli u Moskvu. Draža im je sapleo Romela rušeći pruge, a oni su nas tamanili kao zečeve, omogućili Paveliću da satre milion Srba u svojoj NDH. Bolje bi nam bilo da smo poslušali princa Pavla i sarađivali sa Nemcima, da nismo po nagovoru Londona lomili dogovor sa Hitlerom i glumatali heroizam. Simović je indirektan izazivač pomora Srba u II svetskom ratu. Znali su globalisti da je Hitler diktator koji je spreman da iskoreni svaki narod koji se ispreči na njegovom putu. Takvih usmeravanja u toku Drugog svetskog rata, uz pomoć komunista, bilo je mnogo, sve sa ciljem da se smanji broj Srba. Zbog toga je Broz na samom kraju rata, u dogovoru sa Amerikancima i Englezima, naredio bombardovanje Beograda i još nekih drugih srpskih gradova, jer je bilo još dosta Srba koji »komunizam trpeti neće«. Zanimljivo je, na primer, da su svi Nemci sa kojima je pregovarala Brozova delegacija 1943.g, u Zagrebu, bili masoni. (Hans Ot, Horstenau i drugi). Sa partizanske strane u tim pregovorima učestvovali su V. Velebit, M. Đilas, Koča Popović, a docnije i M. Stilinović, poznati mason… Interesntno je da su Vladislava Ribnikara iz zatvora na Banjici izbavili slobodni zidari. Ubrzali su zaključivnje sporazuma Tito-Šubašić i konstituisanje DFJ. Avgustovskim sporazumom Tita i Čerčila u Napulju i Kazerti (1941) utrt je put ponovnim razgovorima Tita i Šubašića, a prisustvo Donovana označilo je i zainteresovanost SAD za razvoj događaja u Jugoslaviji. U sazivu trećeg zasedanja AVNOJ-a od slobodnih zidara bili su i Dr Drago Marušić, Dr Ivan Šubašić, Miloš Carević, Dr Aleksandar Belić itd. »Slobodni zidari u svim naznačenim događajima«, piše Z.Nenezić, »nisu morali odigrati presudnu ulogu. Očigledno je jedno – da ih je bilo na svim stranama i da oni i javno i manje vidljivo vode ogorčenu borbu za nametanje sopstvenih koncepcija ili koncepcija krugova čiji su oni bili eksponenti«.
Kada je u pitanju srpski narod, vrhunac satanističko licemerja i cinizma, predstavlja rat i raspad Jugoslavije devedesetih godina ovog veka. Dvostruki standardi ponašanja međunarodnih organizacija prema zaraćenim stranama u sukobu, medijsko demonizovanje, ponižavanje i obeščašćivanje Srba kakvo se nije desilo ni jednom drugom narodu u istoriji čovečanstva. Protiv nas su se udružile najmoćnije sile na zapadu. Trilateralna komisija u Njujorku, koja hoće da razbije Rusiju i sve nacionalne države, a da Evropu destabilizuje najezdom islama. Katolička crkva koja teži uništenju pravoslavlja. Nemačka koja sanja o buđenju svoje stare politike »Drang nach Osten«, sa obnovljenom Austro-Ugarskom ili bez nje. Turskoj kojoj se ukazala prilika da povampiri svoje izgubljeno otomansko carstvo. Svima je pravoslavna Srbija prvi kamen spoticanja na putu ka ostvarivanju njihovih ciljeva. Ništa nam ne vredi da se žalimo na njihovu bezdušnost, realna politika ne poznaje milost i sažaljenje.
Treba ovde pomenuti još neke manje znane činjenice u vezi poslednjih događaja na našim prostorima. Važan je Reganov pakt sa Papom za koji predsednikov savetnik Ričard Alen kaže da to „jedna od najvećih tajnih alijansi svih vremena“. Sam Regan je u tom paktu video „ispunjavanje jednog božanskog naloga, i ako iza toga zapravo stoje Trilateralna komisija i Savet za inostrane odnose, ili preciznije Dejvid Rokfeler. Taj nalog je objavljen avgusta 1991.g. u službenom glasilu Vatikana: „Osservatore Romano“ gde u svom komentaru posvećenom jugoslovenskoj krizi traži od međunarodne javnosti da Srbiju „stavi“ u granice iz 1914.g. To je zapravo stvaranje nove Austrougarske koja bi bila povezana sa Nemačkom i pod njenim neposrednim patronatom. Ta država treba da se graniči na jugu sa Turskom, koja treba da se protegne do Kineskog zida. Planirano je podsticanje pronacističkih režima u Evropi. Prva faza je stvaranje organizacije Alpe-Adrija, pa tako dalje. Svedoci smo koliko se ti planovi uveliko i ostvaruju. Ali ne treba misliti da je samo Nemačka u toj igri. Sve je to artikulisano i u planovima NATO pakta. U Ostiju, kraj Rima, je 05.11.1991.g. zaključeno da do 01.03.1992.g. savez „ALPE – ADRIJA“ treba da preraste u veliku uniju srednjoevropskih država (USEAD), koju bi činile: Austrija, Poljska, Čehoslovačka, Mađarska i Jugoslavija (privremeno sedište Budimpešta – koordinator Italija). Intermariumje misteriozna špijuska organizacija, osnovana još 1920.g. u Parizu od strane „Bele“ ruske emigracije sa ciljem rušenja komunizma. Sredinom 1930.g. ova pariska grupa se već razvila u veliku organizaciju čije članove su činili politički istomišljenici nastanjeni u prostoru INTERMARE a to je od Baltičkog do Crnog mora, Egejskog, Jonskog, Jadranskobg pa sve do Kavkaza. Pre II svetskog rata ova organizacija je dobila vrlo bitnu podršku od strane britanske i francuske obaveštajne službe. Intermariumje uzvišeno proklamovao jedinstvo šesnest nacija u formi „PODUNAVSKE KONFEDERACIJE“ čiju srž bi činile katoličke nacije „SREDNJE EVROPE“. Vatikan, je naravno, ovu akciju podržavao kontinuirano kao jednu od poluga, s kojom dela prema pravoslavlju. Tokom II svetskog rata Intermarijum je radio pod nemačkom kontrolom.
Sve ovo što se sada dešava na našim prostorima i izgleda kao da se desilo iznenada, pripremano je duži niz godina. Moglo bi se reći da na ovom planu II svetski rat nikada i nije prestao. Naročito težnje Nemačke da zagospodari ovim prostorima – pa čak su u posleratnom periodu u tome možda bili i uspešniji. Veliki je broj agenata nemačke obaveštajne službe, a i drugih, koji su radili još i u Titovo vreme, ali su iz raznih razloga ostali neotkriveni. Nemci su svuda bili prisutni, naročito preko Dolanca, Mustača, Ante Markovića – njega su hapsili u Dubrovniku tokom rata kao partizana zajedno sa grupom, ali jedino je on pušten na slobodu. Mesić, Drnovšek, Izetbegović, Kučan, Janša i naravno Dr.Tuđman. Zadržimo se malo na njemu – 1965.g. bivši Titov general stupa u vezu sa dr Matom Meštrovićem, u to vreme oficirom oružanih snaga SAD, sa Bogdanom Radicom, Ivanom Šutejom i drugima iz ekstremnog krila „Hrvatskog nacionalnog veća“, emigrantske organizacije koja objedinjuje skoro sve službe i organizacije hrvatske emigracije. Postoje indicije da je upravo preko tih ljudi Dr Tuđman uspeo da se poveže sa obaveštajnim službama SAD i SR Nemačke, a pouzdano se zna da je u to vreme sarađivao i sa Institutom za istočno-evropske zemlje iza čijeg imena se krije obaveštajna institucija NATO pakta. Kontakt sa Nemcima Dr Franjo Tuđman je ostvario još tokom drugog svetskog rata, a jedan od njih išao je preko pukovnika ABVER-a Vladimira Muse. Za ovu vezu znao je Aleksandar Ranković, ali je tolerisana jer je bila obostrano korisna.
Uticaj na tradicionalna društva – Promene u kulturi
Sa padom Berlinskog zida i prihvatanjem ideologije globalnog tržišta u bivšim i sadašnjim komunističkim zemljama bukvalno cela planeta je u zamci muzike, filmova, vesti, televizijskih programa i drugih proizvoda kulture koji se prvo stvaraju u filmskim i muzičkim studijima SAD. Uticaj koji ova homogenizacija vrši na veliku kulturnu raznovrsnost zajednica širom planete ogroman je, a njegovi obrisi tek počinju da se naslućuju. Pošto zapadne multinacionalne kompanije imaju slobodan pristup svim drugim zemljama sveta, kulturni sadržaji koji se prenose putem zapadne televizije, filma, mode i muzike idu pod ruku sa njima i preplavljuju domaće medije. Time se slabe tradicionalne, lokalne kulture i ukusi i ubrzava standardizacija tržišta unutar zapadnog pojmovnog okvira.
Da li smo se ikad stvarno zapitali šta je sa današnjom muzikom? Gotovo nam je neshvatljiv prizor kako su se u petnestom i šesnestom veku muzički stilovi mogli tako dugo održati u nepromenjivoj čistoti; kako se u ogromnoj količini onda napisane muzike, izgleda, nije moglo naći ništa loše, kako još u osamnestom veku, dobu početka degeneracije, izbija vatromet stilova, moda i škola, koji su se osećali superiornim, ali veoma brzo su sagoreli. Mi danas, verujemo da smo, u onome što nazivamo klasičnom muzikom, razumeli tajnu, duh, vrlinu i pobožnost tih generacija i prihvatili ih kao uzor. Do sada je potaknuta jedino potrošačka svest. Širenje komercijalne popularne muzike, koja je većim delom osmišljena u SAD, sve brže, od kada su pale nekada silne ideološke prepreke. Pad komunizma olakšao je izvoz muzike, filmova i video spotova u Istočnu Evropu, bivši Sovjetski Savez i Kinu. Da li ste se nekada zapitali odakle uopšte naziv rok-en-rol? Smislio ga je jedan disk džokej iz diskoteke u Klivlendu. Taj izraz opisuje dva pokreta ljudskog tela za vreme seksualnog čina i preuzet je iz žargona američkog geta. Malo je poznato da su svi osnivači rok-en-rola su bili članovi satanističke »crkve« ili sledbenici satanizma, a većina rok grupa je sledbenik neke satanističke religije. Kada treba da izdaju novu ploču ili da promovišu novi hit, oni se obraćaju za pomoć satanističkim vračima da začaraju te ploče i hitove kako bi postigli veliki uspeh. Po završetku crnomagijskog rituala »osveštanja«, ti rok muzičari prihvataju obavezu da dalje šire satanski uticaj na one koji slušaju njihovu muziku. Mik Džeger je više puta izjavio da je inkarnacija Lucifera. Sećate li se pesama: »Simpatija prema đavolu«, »Njihovim satanskim visostima«, »Zaklinjanje mog brata demona« i sličnih. Znaš li da je Elton Džon jednom izjavio kako nikakda nije otpevao ni jednu pesmu koja nije bila napisana uz pomoć magije. Džon Lenon je u vreme promovisanja đavolskog »Belog Albuma« izjavio da će Hrišćanstvo proći. Ono će se smanjiti i nestati. Da su oni popularniji od Hrista. I tako dalje.
Na srpskom terenu, tvorci Novog svetskog poretka su dugo tražili ključ za konačno razbijanje omladine preko muzike. Rok-en-rol je bio pogodan, ali samo delimično. Tekstove stranih izvođača nije svako razumeo, a bendovi sa našeg terena se nisu uklapali u kretenizujuće trendove zapadne pop-idolatrije. Rešenje je nađeno – najsuroviji disko ritmovi, najvulgarnije turske melodije, najprovokativniji koncerti i TV nastupi, reči pesama pune duhovne laži i – ukratko, rođen je turbo-folk.
Zabavna industrija je izazvala rasulo tradicionalne porodice, istrošenost građanskog života i gubitak vere u politiku. To su danas svetski rasprostranjene tendencije.
Popularna kultura je poput sunđera koji upija slobodne vreme i energiju koji su ranije vrlo verovatno bili posvećeni vaspitanju dece ili učešću u političkim, verskim, građanskim ili društvenim aktivnostima, odnosno utrošeni na zanate, čitanje ili nastavak samoobrazovanja. Iako ovakve sklonosti danas zvuče pomalo staromodno, politička teorija i dalje leži na pretpostavci da su ove aktivnosti najvažnije za funkcionisanje jednog demokratskog društva. Ipak, posredno doživljavanje iskustva putem filma, videa i muzike sve više postaje zamena za građanski život i zajednicu. Kako je mladim ljudima u mnogim delovima sveta sve teže da sebi izgrade uloge kojima bi bili zadovoljni, navala komercijalnog zvuka i slika nudi bekstvo iz stvarnosti. Nemojmo se čuditi svim negativnim pojavama u savremenim društvima kojima smo svedoci: Počev od razgrađivanja porodice kao osnovne ćelije svakog društva, sveopšteg pada moralnih i društvenih normi, povećanja zavisnosti prema narkotičkim supstancama kod mladih, pa sve do negativnih pojava u višim duhovnim nivoima. Činjenica je da većina ljudi i nije svesna šta se dešava, ili bolje reći – nije svesna stvarne uzročnosti negativnih pojava koje nas okružuju i sve više pritiskaju. Možda ovakve rasprave mogu bar za malo pomoći ljudima da se odbrane od svega negativnog i nikako ne smemo verovati da je bitka za očuvanje osnovnih civilizacijskih vrednosti unapred izgubljena.
Uticaj na tradicionalna društva – Socijalno religijski momenat
Prvo pogledajmo kakvi su ti Evropljani – Kao i stari Grci, Evropljani obožavaju čoveka i njegov razum, njegove strasti, snage i slabosti njegove duše. Jednom rečju, oni su učinili čoveka središtem, merilom i svrhom svih stvari. Kultura Evrope proizlazi iz čoveka, postoji radi čoveka i ima svoje opravdanje u čoveku. Religija Evrope je, u stvari, stara religija čovečanstva, onog koje je odvojilo čoveka od Boga.
Čovek, prevaren od đavola, misli da može postati Bog bez blagodeti svog tvorca, na svoju vlasititu inicijativu i samo svojim moćima. On je požurio da jede sa drveta znanja pre nego što je dovoljno sazreo za takvu hranu. Rezultat je bio da su se njegove oči otvorile da pozna dobro i zlo, da vidi svoju telesnu i duhovnu golotinju, i bio je zgranut. Nije više mogao da podnese da se suoči sa svojim Gospodom i pobegao je da se sakrije od njegovog lica. Shvatio je da je veliki ponor stvoren između njega i Tvorca. Tada je naš milostivi Otac prokleo prvi uzrok razaranja, đavola – „zmiju staru“ – i po svojoj beskrajnoj ljubavi čak obećao spasenje: „I još mećem neprijateljstvo između tebe (zmije) i žene (Presvete Bogorodice), i između semena tvojega i semena njezina (Hrista); ono će ti na glavu stajati, a ti ćeš ga za petu ujedati“. (Postanje 3,15). Da čovek ne bi večno živeo u takvim uslovima duhovne smrti, Tvorac ga je isterao iz Raja, „da ne pruži ruke svoje i uzbere i s drveta života ne okusi, te doveka živi.“ Tako je iz svog saosećanja i ljubavi On dozvolio telesnu smrt i propadanje, koje je kao i duhovna smrt bilo rezultat prekida opštenja sa izvorom života, tako da čovek ne bi nosio kroz vekove svoju duhovnu smrt, nesreću i golotinju. I čovek je, budući rastavljen od Boga i živeći u stalnoj stvarnosti smrti, postao rob grehu i đavolu.
Zbog toga je, kao reakcija na iskustvo svoga ništavila, čovek počeo da obožava čoveka, proglašavajući ga za boga, vrativši se, u stvari, drevnoj misli da je ljudska duša deo božanske prirode. Drugim rečima, da je božanska po suštini i zato nema potrebe za Bogom.
Ova unutrašnja potreba čoveka da veruje u svoju sopstvenu božanstvenost, zajedno sa njegovom potčinjenošću demonskim silama, jeste osnova svake vrste idolopoklonstva. Religija Evrope nije ništa drugo nego to prvobitno idolopoklonstvo u modernom obliku. Papstvo, protestantizam, humanizam, ateizam, demokratija, fašizam, kapitalizam, komunizam i bilo šta drugo evropsko, su samo izrazi tog istog humanističkog duha. Ideal evropljanina je isti kao i ideal Lucifera. Duboko unutra, to je isti prezir dobrote Božije, ista uvreda njegove ljubavi, ista pobuna i otuđenje od njegovog promisla, ista nezahvalnost, isti usamljeni put koji umesto da vodi gore kao što čovek misli, vodi dole u provaliju i smrt. Najveće zlo koje je ikada spopalo svet imalo je krst kao simbol. Aristotelstvo zapadnih bogoslova i njihovih sledbenika do idolopokloničke racionalističke misli drevne Grčke, preobražaj teologije u filozofiju, izneveravanje vere, papstvo, žeđ za vlašću i svetskom moći, Krstaši, mešanje religije i politike, Inkvizicija, misije koje su se dokazale kao prethodnice kolonizatorskih sila, osvajanje, ratovi, sistematsko ceđenje životnih sokova naroda, orgije, pronevere, ponižavanja i tiranije, – događali su se u ime Raspetoga.
Kod Aristotela, možda je to imalo nekog opravdanja. Jer kako je ideja o razdvojenosti između duha i materije hvatala korena, filozofi su svoju pažnju okrenuli duhovnom, pre nego materijalnom svetu, ljudskoj duši i problemima etike. Ova pitanja će zaokupljati zapadnu misao više od dve hiljade godina nakon vrhunca grčke nauke i kulture u petom i četvrtom veku pre nove ere. Naučno znanje antike sistematizovao je i organizovao Aristotel stvorivši šemu koja će predstavljati osnovu za zapadnjački pogled na svet narednih dve hiljade godina. No i sam Aristotel je smatrao da su pitanja ljudske duše i kontemplacija Božijeg savršanstva mnogo vredniji od izučavanja materijalnog sveta. Razlog zbog kojeg Aristotelovski model univerzuma toliko dugo vremena nije dovođen u pitanje, leži upravo u tom nedostatku interesovanja za materijalni svet, kao i snažnom uticaju hrišćanske crkve koja je podržavala Aristotelove doktrine tokom čitavog srednjeg veka. Ali ne smemo samo tako osuđivati Aristotela, moramo shvatiti kako se došlo do takvog pogleda. Šta mu je prethodilo. Koreni zapadne nauke mogu se naći u prvom periodu grčke filozofije u šestom veku pre nove ere, u jednoj kulturi u kojoj nauka, filozofija i religija nisu bile razdvojene.
Mudraci miletske škole u Joniji nisu se bavili takvim razlikovanjima. Njihov cilj je bio da otkriju suštinsku prirodu ili istinsku građu stvari koju su nazivali „fizis„. Izraz „fizika“ potiče od te grčke reči i izvorno je označavao nastojanje da se sagleda suštinska priroda svih stvari. To predstavlja takođe i središnji cilj za sve mistike i filozofe miletske škole. Milećane su kasnije Grci nazivali „hilozoistima„ ili „onima koji misle da je materija živa“, jer nisu videli razliku između živog i neživog, duha i materije. Oni zapravo nisu ni imali reč za materiju, pošto su sve oblike postojanja shvatili kao ispoljavanja „fizisa“, obdarene životom i duhovnošću. Tako je Tales izjavio da su sve stvari pune bogova, a Anaksimander je Univerzum video kao jednu vrstu organizma kojeg prožima „pneuma“, kosmički dah, na isti način na koji vazduh održava ljudsko telo. Monistička i organička shvatanja Milećana bila su vrlo bliska drevnoj indiskoj i kineskoj filozofiji, a paralele sa istočnjačkim mišljenjem još su izraženije u filozofiji Heraklita Efežanina. On je verovao u svet neprekidne promene, večnog „Nastajanja“. Za njega se svo statičko bivstvo zasnivalo na obmani i njegov je univerzalni princip vatra, simbol za neprekidno proticanje i promenu svih stvari. Heraklit je poučavao da sve promene u svetu proističu iz dinamičke i kružne igre međuprožimanja suprotnosti i sve je parove suprotnosti sagledavao kao jedinstvo. To jedinstvo, koje obuhvata i nadilazi sve suprostavljene sile, on je nazivao logosom. Cepanje ovog jedinstva otpočelo je elejskom školom koja je postavila jedan Božanski princip što stoji iznad svih bogova i ljudi. Taj je princip prvo poistovećen sa jedinstvom Univerzuma, no kasnije je shvatan kao inteligentni i lični bog koji stoji iznad sveta i upravlja njime. Na taj način je otpočeo jedan trend u mišljenju koji je najzad doveo do razdvajanja duha i materije i do dualizma koji je postao karakterističan za zapadnjaču filozofiju. Drastičan korak u tom pravcu je napravio Parmenid iz Eleje koji se snažno suprostavljao Heraklitu. On je svoj osnovni princip nazivao Bićem i smatrao je da je ono jedinstveno i nepromenjivo. Držao je da je promena nemoguća, a promene koje mi naizgled opažamo u svetu, smatrao je pukim obmanama čula. Pojam jedne neuništive supstance kao nosioca različitih svojstava, izrastao je iz ove filozofije i postao jedan od fundamentalnih pojmova zapadnog mišljenja.
U petom veku pre nove ere, grčki filozofi su pokušali da prevaziđu oštri kontrast između shvatanja Parmenida i Heraklita. Da bi pomirili ideju nepromenjivog bića (Parmenidovu) sa idejom večnog nastajanja (Heraklitovu), oni su pretpostavili da se biće ispoljava u određenim nepromenjivim supstancama, čije mešanje i razdvajanje prouzrokuje promene u svetu. To je dovelo do koncepcije atoma, najmanje nedeljive jedinice materije, koja je svoj najjasniji izraz našla u filozofiji Leukipa i Demokrita. Grčki atomisti povukli su jasnu liniju između duha i materije prikazujući materiju kao nešto što je sačinjeno od nekoliko osnovnih gradivnih elemenata ili „opeka“. Oni su bili potpuno pasivni i po svojoj prirodi mrtve čestice koje se kreću u praznini. Uzrok njihovom kretanju nije objašnjen, ali je često povezivan sa spoljašnjim silama za koje se smatralo da su duhovnog porekla i suštinski različite od materije.
Tokom kasnijih vekova, ova predstava postala je suštinski elemenat zapadnog mišljenja, dualizma između uma i materije, između tela i duše.
Bilo je prirodno da ateizam i protestantizam izniknu kao težnja ka izbavljenju i ozdravljenju. Naročito treba primetiti da ateizam koji se pojavio u Evropi nije samo ravnodušnost, agnosticizam ili jednostavno epikurejsko raspoloženje. Ateizam u Evropi nije ni akademsko opovrgavanje. On je snažna mržnja prema hrišćansklom Bogu, onakvom kakvim su ga upoznali u Evropi; on je jaka strast, bogohuljenje, ogorčenje ljudske duše. Živimo u svetu koji je zaposednut paklom. Sledimo zapovesti „duha vremena“ i nalazimo su u „devetom krugu“. Mediji su nas naučili sve o seksu, drogi i nasilju. Prošli smo kroz kurs nihilizma i diplomirali na fakultetu destrukcije. Aristotel je rekao: „Škola i obrazovanje služe da bi mladi naučili šta treba da vole, a šta ne“. A nas danas uče da mrzimo Boga. Naš je cilj da uspemo u ovom svetu i da, na taj način, otpadnemo od nebesa. Ničeovu filozofiju samoubistvenog ludila su svrstali u „obaveznu lektiru“ za mlade, dajući time opravdanje bogoubistvu. Uče nas da je život nemilosrdna utakmica i svima nam daju beznačajne brojeve umesto ličnih imena. I da ironija bude veća, živeći u skladu sa onim čemu su nas učili u institucijama ovog sveta, mi iznova bivamo institucionalizovani i smešteni ili u tapaciranu sobu ili u zatvorsku ćeliju, i opet nam daju naš broj. Jedan od vodećih učitelja u ovoj destrukciji zove se „revolucija“. Taj učitelj tvrdi da je protiv „sistema“ ali je sam najveći sluga „sistema“. Naša navodna pobuna protiv „sistema“ se sama pretvara u najgori mogući sistem.
Ovaj izlet u religijsku misao je bio neophodan da bi smo suštinskije razumeli današnji svet oko nas, ali isto tako moramo se malo pozabaviti i ekonomskom istorijom.
Svetska vlada ne bi mogla biti uspostavljena očiglednom diktaturom. Da bi bio prihvaćen, Novi svetski poredak morao se služiti onim što bi nalikovalo na demokratiju dostojnu poverenja. Amerika odgovara tom opisu. Ali ako pogledamo istorijska dešavanja XX veka u širem svetlu i bez stereotipa kojih su nas učili u školama – postavlja se, u vezi svega ovoga, jedno pitanje: Čemu je poslužio socijalizam u svetskim razmerama? Pogađate da mislimo na Carsku Rusiju i naravno Kinu. Zapitajmo se sada kako bi izgledao današnji svet da su ove dve zemlje imale buržoaske revolucije, ili čak da nisu imale nikakve revolucije. Sigurno da bi krajem XX veka bile vodeće ekonomske sile, a onda i vojne i – za našu priču još važnije – dominantne kulure u svetu. Ali tvorcima Novog svetskog poretka trebala je jedna moćna, velika zemlja koja bi bila potpuno nova tvorevina sačinjena od bezbroj nacija i regligijskih sistema. Bez dominiranja jedne nacije, ili vere, ali sa jednim jezikom i centralnom ekonomijom. I naravno – nastala je Amerika. Naravno da ona nikada ne bi mogla da bude to što je postala uz ravnopravnu konkurenciju Rusije i Kine. Tako jednostavno dolazimo do ogovora na malopre postavljeno pitanje o motivu. Socijalizam je uništio ekonomije ovih zemalja i gurnuo ih na margine svetske politike gde su čvrsto držali mesta „kvalitetnih” neprijatelja rađajućoj Američkoj ekonomiji i kulturi. I danas imamo situaciju da je engleski jezik postao nezamenjiv ne samo u ekonomiji već i kulturi svih mogućih zemalja. Znamo da i u našoj Srbiji, sve je teže naći posao bez tečnog znanja engleskog jezika. Takav nametnuti odnos prema jeziku, nije postojao ni prema nemačkom za vreme Hitlerove okupacije. Dalje, da i ne pominjemo da gledamo njihove filmove, slušamo njihovu muziku – i to sve dobrovoljno. Još mislimo da su to tekovine napretka i radujemo se tome. To je upravo dobrovoljno ropstvo koje je nametnuto svim narodima sveta, a da ga i nisu svesni. Daleko smo sad od rodoljubivih ideala kakve su nekada zastupali Abraham Linkoln, Luis T. Mekfaden, Lari Makdonald i druge vođe Amerike iz prošlosti. Ali njihova vizija nije obuhvatala Ameriku materijalizma, korupcije i bezbožništva. Ameriku koja je postala uporište tajnih društava, niti sliku nacije koja manipuliše drugim nacijama u cilju ostvarenja ideje o svetskoj vladi. Posle svega iznetog šta Amerika jeste danas – postavlja se, samo posebi ,jedno pitanje: Šta će biti sa Amerikom kada ona odigra svoju ulogu?
U političkoj teoriji i publicistici možemo naći različiti odgovore na ovo pitanje. Od onog, da kada se jednom nađemo u Novom svetskom poretku – Evropa će tada postati sedište svetske vlade. Drugi misle da će to sedište ipak biti u SAD, tačnije u Njujorku. Činjenica je da je to nauticajniji i najmoćniji svetski grad i da su u njemu smeštene i Ujedinjene nacije i Savet za inostrane odnose i Trilateralna komisija. Međutim tajna hijerarhija Evrope, koja i drži svu moć, verovatno ima drugačije planove. Ukoliko oni budu želeli da svetska prestonica bude u Evropi, oni će naći načina da to i ostvare. Ali takva odluka će, međutim, zahtevati ili – ekonomsko uništenje, – ili fizičko razaranje Njujorka. To može biti postignuto na nekoliko načina: Ekonomski, kroz planirani slom berze ili ozbiljnu krizu koja će se stvoriti na bazi velikih unutrašnjih dugova. Ili fizički – kroz neku terorističku akciju kao što je nuklearna „nesreća” ili bi čak bio moguć i građanaski rat. Sledeći rat možda i neće biti u Persijskom zalivu ili Bosni, nego na samom tlu Amerike. Već sada – gledano prema preovlađujućem uticaju stranog kapitala – imamo potencijano tri regije u SAD – severna gde diminira Engleska, srednja Amerika sa Ruskim uticajem i Kineski jug.
Citati iz knjige GLOBALIZACIJA – ARGUMENTI PROTIV – Dejvid S. Korten NEUSPESI SPORAZUMA U BRETON VUDSU:
“Nalazimo se pred stravičnom dilemom. Stigli smo do one istorijske tačke na kojoj moramo ponovo da se zamislimo nad samom prirodom i značenjem ljudskog napretka. Vizije i odluke koje su se pojavile pre pedesetak godina iznedrile su takve upravljačke i društvne procese da se neophodne misaone i strukturalne promene čine teško dostižnim. To se zbilo toliko brzo da malo ko od nas shvata šta se, zapravo, dogodilo. Mediji koji su zavisili od industrijskog marketinga retko se bave stvarnim problemima. Ipak, neki smatraju da je globalna privreda koja je zavisna od stalnog rasta neodrživa. Koja je alternativa? Po mišljenju nas koji smo ovom pitanju posvetili znatnu pažnju, odgovor je – suprotnost globalizaciji. Odgovor leži u okretanju ka lokalnom – razbijanjem privrednih aktivnosti na manje segmente kojima je mnogo lakše upravljati i koji povezuju ljude koji odlućuju, bilo pozitivno ili negativno. To znači vezati kapital za jedno mesto i podeliti nadzor nad njim na najveći mogući broj ljudi. Na putu koji vodi do preokretanja sadašnjih tendencija odlučno stoje moćni interesi. Najveća prepreka, međutim, jeste nedovoljna javna rasprava o ovom predmetu. Moralo bi se početi od otvorenog iznošenja problema i njihovog uvođenja u najvažnije političke rasprave.”
Нема коментара:
Постави коментар