Вук С. Караџић-РЕФОРМАТОР ИЛИ ИЗДАЈНИК?

РЕФОРМАТОР ИЛИ ИЗДАЈНИК?

Прошле недеље у парохијском дому храма Св. Саве одржана је промоција књиге ПОЉСКИ МАСАКР, аутора Горана Полетана и Урсуле Котновски која говори о томе да је српски језик корен свих словенских језика. Тема је била изузетно занимљива па се чак у једном тренутку претворила у трибину. Учешће у разговору су узели професори лингвисти који су седели у публици и тако нам донели врло занимљиве детаље о словенским језицима и њиховој трансформацији. Аутор књиге је пажљиво пратио дискусију колега, укључивао се и одговарао на питања публике.

У једном тренутку једна времешна дама замолила је аутора књиге да присутнима прочита посланицу о српском језику Стефана Немање присутној публици а он је то оберучке прихватио. Међутим времешна дама пре почетка читања је указала да је највећи издајник српског језика био Вук Караџић, који је уништио српски језик којим смо говорили вековима. На моје чуђење нико од присутних лингвиста, историчара, академика па и сам аутор књиге, нису јој то оспоравали. Нису ћутали из куртоазије или личног васпитања. Напротив са симпатијама су је слушали климајући главама у знак слагања с њеном тврдњом. И то је више него довољно да размислимо о могућнсоти да ли је Вук Караџић као историјска личност радио против Срба.

Да ли је наш велики реформатор стварно био издајник? Покушаћу да сагледам из неутралног угла држећи се чињеница и логике.

Српски професор лингвиста који је узео учешћа у дискусији изнео је важан податак да су Хрвати спалили три милиона књига написаних на ћирилици. Уништавање живог језика се започиње уништавањем његових књига. Ако су Хрвати за 25 година спалили три милиона ћириличних књига, колико су спалили Вукови реформатори Српскословенских књига за 200 година? Исти принцип је важио и онда, као данас у Хрватској. Да ли се ради о континуитету уништавања српског језика, културе и историјске баштине? Шта ту смрди, када на промоцији књиге једног лингвисте, нико од интелектуалаца није устао у одбрану Вука Караџића? Сумња се све више буди. Ми критиковање својих великана избегавамо, да се не би замерили већини која слепо верује историји. Чак иако је већина заглупљена ми нећемо да штрчимо из јата. Такав смо народ. На сву срећу, увек иштрчи понека радознала црна гуска да провири и покуша да се спаси магле. Црну гуску, беле одмах разапну а кад виде да се она сунча, после и беле крену за њом. Тако је код нас у науци, политици, култури итд.. .

Заједнички црквени језик и заједничка азбука у Бугара, Срба и Руса омогућили су лако прелажење књижевних и учених дела из једне средине у другу, тако да се у знатној мери може говорити о заједничкој књижевности. Током времена језици тих народа развијали су се дивергентно, али је језик богослужења и књижевности остајао у основи исти. Додуше, појавиле су се и у њему извесне разлике и у изговору, као у средњевековном латинском у западноевропским земљама, али су се код Словена те разлике одразиле и у писању. Замена извесних вокала другима у живом говору била је праћена одговарајућом заменом словних знакова. Будући да саме гласовне промене нису биле свуда једнаке то је створило неколико тзв. редакција црквенословенског ( сада више не старословенског) језика – руску, бугарску, српску. Тим интервенцијама малог домета није оштећена узајамна разумљивост текстова нити је умањена огромна предност пространог културног тржишта. – Павле Ивић
Васпостављајући импровизацију као лингвистички (и дан данас се провуковски лингвисти гложе међу собом), форсирајући један сиромашан идиом, Вук не само да је упропастио језик него је будуће нараштаје лишио историјског континуитета. Све оно што се писало до Вука, строго узев, део је једне насилно завршене историје са којом ми, услед језичке провалије, готово да немамо ништа. У последњој анализи, наша стварна историја нема више од 150 година. Иза тога је простор једног другог језика, језика који нам је стран као руски или чешки, свеједно. Јер се континуитет историјског смисла једног народа не преноси крвљу, него језиком. -Светислав Басара

Два врсна интелектуалца, којима се не може оспорити квалитет личног мишљења и језичка стручност, дали су два конзистентна одговора на моје истраживање о могућој Вуковој издаји. Први лингвиста, академик Павле Ивић потврђује да је заједнички језик Срба, Бугара и Руса био у оптицају до Вукове реформе. Тиме указује на Вукову фисију српског језика, од којег су касније настали међусобно неразумљиви и деформисани језици двадесетог века.

Други је писац Светислав Басара, један од малобројних господара Вукосрпског језика, који дефинише суштину Вукове дезинтеграције и импровизације, дајући можда најбољи одговор на моје сумњичаво истраживање. Басарину тужилачку аргументацију нити један суд на свету не може оспорити. Он је реконструисао Вукову улогу, изложио кривична дела и последице по цео српски народ у само неколико реченица. Не постоји сажетија оптужница за тако велико кривично дело. Можда ми је сад јасније зашто су, на промоцији књиге ПОЉСКИ МАСАКР Горана Полетана и Урсуле Котновски, акдемици, лингвисти, интелектуалци, прећутно подржавали оптужбу времешне даме.

Милован Видаковић

Где се крију мотиви Вуковог злочина? Копајући по његовом животу, са лакоћом се може формирати његов карактер а на основу писама које је оставио за собом. Цео карактер може стати у две речи: удворичко-просјачки; Кад год је могао, писмима се удварао властели не би ли се огребао за паре. Успут је био и алкохоличар. Његова највећа изречена мудрост је: Луди бој бију, а мудри вино пију!Да је био мудрији од Милоша Обреновића није, Милош га је финансирао у Бечу. Милош је бој био а Вук је његовим парама вино пио у Бечу. То не значи да је мудар него да је алкохоличар. Порочан човек у туђој држави, делимично писмен, лак је плен за манипулисање. Аустријски језуити су малог хендикепираног Вука Караџића убацили у машину која ће од њега створити реформатора а нас оставити без свега. Када кажем језуити, мислим на све оне који су се бавили словенством у 19. веку. Језуити су главни креатори нових словенских језика. Главни касапи српскословенског језика су били језуити Људевит Гај, Јосип Добровски и Јернеј Копитар. Вук је ту био само статиста.

У Српском речнику из 1818. Вук је испревртао руски, грађански тип ћирилице.

Избацио је сва слова и лигатуре које су битне и унео шест слова која не познаје руска ћирилица. Тиме је поцепао изворни српски језик на дијалект који је био неразумљив српском народу. Уз помоћ новина у којима је писао, удаљавао је народ од српског језика. Убацио је слова ј, љ, њ, ћ, ђ, џ. Слово ј је унео из латинице, слова њ и љ су графички упрошћенија решења Саве Мркаља, ћ је унето из старих рукописа, ђ је графичко решење Лукијана Мушицког, док је слово џ настало графичком прерадом слова ц, мада се оно и раније јављало у румунским ћирилским списима. Румуни су 1863. прешли са ћирилице на латиницу, тако да су и они страдали у сличној манипулацији. Узимање слова ј из латинице су му његови противници из црквених кругова приписивали као најтежи грех, уз оптужбе да ради на покатоличавању српског народа. Де факто, он јесте један од криваца за покатоличавање српског народа, несвестан своје реформе и улоге у целом пројекту. Основ превођења словена у католицизам је латиница. Она је преовладала код Срба католичке вероисповести, као и код других католика Словена: Лужичких Срба, Пољака, Чеха, Словака, Словенаца, Хрвата, Црногораца.

ПРОТИВНИЦИ ВУКОВИХ РЕФОРМИ

Црква је била највећи противник Вукове реформе. Због тога је велике проблеме имао и са својим путним исправама. Вук, пише жалопојку шефу Копитару: „Што се тиче пасоша, ја сам прави мученик на све стране. Ја знам и сам да би најбоље било, у оваквим опстојатељствима да узмем руски пасош, али како ће ми Руси дати пасош кад је Митрополитова партија по Петерсбургу, као и по свом народу српском у овом царству, разгласила да је двор аустријски мене преко Вас поткупио да Србе унијатим и шокчим. “Овим писмом Вук потврђује свој издајнички статус у српској цркви и друштву. Он не ради ништа да би отклонио неправедне оптужбе, већ се жали претпостављеном да му је отежан рад у свим земљама јер је откривена његова делатност.

Шта се десило да црква напрасно прихвати Вуков реформисани језик? Сам Вук нам је у списима оставио објашњење. У својој оптужби да се виша класа одвојила од народа Вук наводи “.. . српски патријарх (Илија Јосиф Рајачић) купује салаш за свог синовца Шандора, мајора у аустријској војсци!“ Од цара Фердинанда В, Јосиф Рајачић је одликован титулом „тајног саветника“. Лако је прихватио језуитско-аустријску реформу у српском језику. Ко су од писменијих људи били учесници у рату за српски језик?

Лукијан Мушицки , Милован Видаковић  и Јован Хаџић  су били главни противници Вуковим реформама. Сви они су били образовани угледни људи, озбиљни књижевници и браниоци изворног српског језика. Њихове полемике с Вуком преко новина, садржавале су све оно што су остали Срби мислили. Међутим јак утицај бечког двора на вишу класу у Србији, преко Јернеја Копитара и Вука Караџића је превагнуо у корист језичке реформе.

Јован Хаџић

Јован Хаџић оснивач Матице српске је био један од најистакнутијих противника Вукове реформе језика. Хаџић издаје своју књижицу „Ситнице језикословне“. Тада је Вук кренуо у јавни обрачун са Јованом Хаџићем. Вук и његове присталице су сматрали да Хаџић није компетентан да говори о језику и да језик којим је писао није могао служити као узор. Тај сукоб је постојао све до 1847. године када је Вук успео у својој замисли да народни језик постане књижевни. Интервенцијом Ђуре Даничића (1825-1882), који је у свом делу „Рат за српски језик и правопис“ дао аргументе против писања старом азбуком и правописом завршио се сукоб Вука Караџића и Јована Хаџића. Ово Даничићево дело било је од пресудне важности за пораз Јована Хаџића. Ђура Даничић је своје најзначајније дело, Рјечник хрватскога или српскога језика у издању Југословенске академије науке и уметности, започео писати реформисаном латиницом чији су знакови у потпуности одговарали ћириличким и делимично правилу „једно слово за један глас“. Ђура се својски трудио да заборави српску ћирилицу. Нормално, и он је зависио од Беча.

Иако су Јован Хаџић и остали поражени, борба против Вукове реформе је и даље трајала. Писци су користили старо српско писмо и правопис, док су млади српски интелектуалци користили Вуков (Аустријски) реформисани правопис. Ништа ново, данашњи српски интелектуалци су на страни енглеског језика, па тако не можете прочитати натпис на ћирилици нигде у Београду. Као и Вук Ђура Даничић је тотално зависио од Беча. Његово школовање егзистенцију све је покривао Беч и делом Михајло Обреновић. Обзиром да је владавина Обреновића такође зависила од Беча може се рећи да је Ђура Даничић Бечки кадар у животу Србије. Стога је морао да подржи Вуков реформисани језик који је такође био плаћен аустријским парама. Када је Вук Караџић дошао у Беч, након Првог српског устанка 1813. , написао је књигу о пропасти тог устанка. Вук је стално мољакао све које је познавао за паре и просјачио. Просјачког менталитета, молио је Јернеја Копитара да му је објави књигу. Јернеј то није одмах учинио али је заврбовао Вука Караџића, па му је већ наредне године објавио књигу. Јернеј је свако поподне проводио са Вуком, учећи га како треба да реформише српски језик. Словенац Јернеј Копитар, Вуков ментор, као редактор словенске рубрике у Wиенер аллгемеине Зеитунг-у позвао је Вука Караџића „к рецензирању словенских књига“. Вук се нудио да служи Бечу и Копитар, као цензор словенских књига у бечкој библиотеци, ту шансу није испустио. Суштина Јернејевог деловања може се спознати у следећем догађају. Цодеx Супраслиенсис је црквенословенски ћирилични спис из 10. века који је пољак Михаљ Бобровски(Мицхаł Боброwски) 1838, послао Копитару на превођење. О важности тог списа у православном свету не треба говорити. Јернеј је кодекс превео а део кодекса сакрио и никад га није вратио Михаљу Бобровском у Пољску. Зашто је то урадио, то нико не зна. Неки га правдају да је умро па није стигао али Јернеј је умро шест година касније. Изгледа да је прави Јернејев посао био да губи важна старословенска документа. Ко зна колико је важних ћириличних докумената изгубио?Улога Јернеја Копитара у стварању транснационалне мреже славистичара и Јосипа Добровског чешког језуите „оца славистике“ у цепању српско-словенског језика широм европе још није детаљно истражена. Књига ПОЉСКИ МАСАКР Горана Полетана и Урсуле Котновски голица површину закопане тајне али нема довољно храбрости да истраживачки продре дубље и открије ко, кад и зашто је исцепао српскословенски језик? Ако би се неко озбиљно бавио овим питањима, нарушио би званичну историју, етнологију, археологију, лингвистику и светска наука би пала у воду. Удавила би се у сопственој лажи.

СУНЦЕ ЈЕ ЖИВОТ

Лукијан Мушицки

Намеће се закључак да је све систематски рађено како би се расцепао словенски корпус у европи. Почетком у 18. и завршетком у 19. веку, католичка црква преко језуита, бечког двора и српских плаћеника, извршила је реформу не само у србији већ у свим словенским земљама. Откривање овакве истине поражавајуће би деловао на све нас који смо словенског порекла и зато се то не истражује. Само сазнање, лишило би нас међусобног истребљивања а изазвало опасност за оне који владају нама. Уједињењем свих словенских народа, враћањем језика, историје променила би се демографска структура на тлу европе. Пример Срба, Бугара и Руса издељених на три стране у геополитичком рату а некада једно тело један народ. Срби, Хрвати, Бошњаци, Црногорци, Македонци, Словенци, Албанци, некада један народ (Илири до 19. века) а сада нације испуњене међусобном мржњом. Украјинци против Руса. Семе мржње као и украден језик, гура народ у нову нацију. Никад срби муслимани из босне не би прихватили да буду бошњаци да није било рата у босни. Мржња их је отерала у нову нацију.

Схватањем да су нам прабабе сестре, да су словенске нације и језици измишљени, опет постајемо опасност за целу европу. Као што смо то већ некада били у прошлости када су српски освајачи газили Римом. Сви они који не верују чињеницама већ фалсификованој историји нека се запитају следеће: Зашто словенски народи у европи држе најквалитетнију земљу, воду и рудна богатства? Зашто ове минорне европске нације са фалсификованом историјом живе у пустињама, мочварним и залеђеним пределима, острвима европе ако су оне владале европом? Зашто желе наша богатства?Да ли је то само жеља за богатством или да се преселе на бољу територију? Зашто они не живе у најбогатијим деловима европе већ Словени? Што народ каже: „Бог нам све дао“. Питањима ћете доћи до неког закључка;

Рат у Југославији никад не би започео да смо на време изашли из реформаторске магле. Рат у Укајини је последњи покушај да се уништи словенска империја и да јој се отму ресурси. Нисам стигао да истражим Украјинске реформаторе али видим да се реформе и код њих одвијају по истој шеми као и у Југославији. Можда ћемо ми у Србији боље проћи ако седимо у магли и дивимо се Вуку реформатору? Онда је боље да не копамо по српскословенском језику. Ми искрено верујемо званичној науци иако је она у служби лажи и преваре. Видимо да Чеси, Пољаци, Украјинци, Румуни и други болују од исте болести. Његош негде рече да је једним језиком причао од Цетиња до Москве. Где нестаде тај језик у два века?Откуд толике границе на Балкану? Ако би продужено размишљали о свему овоме, тада Вукова улога не би била реформаторска већ издајничка, како га српска црква тога времена назива. Сад су ми јасније оптужбе времешне даме и осмеси српских интелектуалаца на промоцији књиге. Да ли Србија сме себи дозволити независно истраживање у времену када и сама одумире?Вероватно не али постоји решење. Индивидуално истраживање нико не може спречити па лингвисти историчари и остали слободно изволите. Имате две опције, да седите у магли или кренете за црном гуском на сунце. Мудри кажу сунце је живот!

Преузето са: http://www.carsa.rs/