Племун ЦК СКЈ, одржан 16. марта 1964, одлучио да се Осми конгрес одржи у новембру 1964. године и донео „основне смернице за предконгресну активност СКЈ“.
– У складу са овим смерницама Ранковић је руководио са више састанака са темом организовања конгреса. Конгрес је крајем септембра најављен за 7. децембар 1964, а најављен је и дневни ред где је на четвртом месту био и Ранковићев реферат насловљен „Актуелна питања даље изградње СКЈ“.
Ранковић је поводом Првог маја те године, дао велики интервју Радио- телевизији Београд, а који је пренела и „Политика.“ Тематски он је окренут ставовима и очекивањима пред Осми конгрес СКЈ. Залагао се за водећу улогу СК, али је инсистирао на непосредној демократији и „демократизму у својим редовима“.
У времену припрема за Осми конгрес СКЈ (али и нарастајуће припреме Ранковићеве елиминације из државно-партијског врха), на Ибарској магистрали 6. новембра 1964. године настрадао је један од његових најближих сарадника од 1941. године – председник Извршног већа СР Србије Слободан Пенезић Крцун.
Пенезић и председник већа у Скупштини Србије, иначе ветеран и пуковник Удбе Светолик Лазаревић кренули су тог дана на среску конференцију у Титово Ужице. Негде иза поднева на деоници код села Шопића, близу Лазареваца, њихов „олдсмобил“ је ударио у камени одбојник на ивици друма, слетео и ударио у дрво.
Настрадали су Пенезић, Лазаревић и возач Ломић. Двоје других путника преживели су удес тешко повређени. Патрола саобраћајне милиције случајно је наишла након неколико минута, и прва је пришла слупаном возилу. Милицонери су кроз прозор извукли Пенезића, јер су имали утисак да му се пулс још увек чује, ставили у њихово возило и похитали ка Дому здравља у Лазаревцу. Али, Крцун је издахнуо у њиховом возилу. Пенезић је сахрањен у Алеји великана на Новом гробљу у Београду. Тито је послао венац са једноставним текстом „Драгом Крцуну – Тито“.
Четврт века касније, Добрица Ћосић види Пенезића као „првог функционера који је размишљао о положају српског народа у новој држави и концепцији југословенске и српске политике реагује јавно на разна национална затварања и антисрпство. У мом доживљају, он је био први
српски политичар који је увиђао српске поразе и наслутио, рећи ћу крупну реч, заверу националних олигархија против Србије. Пред крај живота, сламале су га малодушности, мучила га разочарања у вођу и вође. Често је тада био у неспоразуму и са Александром Ранковићем. Трпео је његове укоре и љутње на разне „српске испаде“ у лаком пијанству, кад је имао обичај да свакоме каже у брк оно што мисли. Није ни Тита поштедео.“
Тито се пише као Хрват – На запрепашћење чланова партије
Осмом конгресу кренуло се ка национализму и конфедерацији, ка националним државама. Заступала се концепција националних и републичких економија… На Првој седници новоизабраног ЦК, Тито је, предлажући чланове Извршног комитета и именујући њихову националну припадност, за себе рскао: „Јосип Броз Тито, Хрват.“ Какво је запрепашћење изазвала та изјава код партијског чланства у Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини. Мени је било потпуно јасно у шта идемо…
(Александар Ранковић, „Пишчеви записи“ Д. Ћосић)
Ранковић ће знатно касније написати да је са Крцуном у том периоду пореметио односе, и да они нису били више односи два блиска срадника. „Кад је постао председник Извршеног већа Србије 1963, у борби за српске интересе наступао је грубо, посебно против Бориса Крајгера, који је водио савезну привреду, понекад претећи српским народом и његовим расположењем, па су ти његови ставови доживљавани код представника других република како налет српског наципнализма. О томе је Тито извештаван преко војно-обавештајне службе. Питање је да ли је још тада почео сумњати да Пенезић наступа уз моју сагласност, иако сам се јавно ограђивао и осуђивао српски национализам, чак и непосредно пред мој случај у марту 1966. године.“ Како се сећа син, Слободан, „када је погинуо Слободан Пенезић Крцун – тада сам једини пут видео свог оца да плаче.“
Осми конгрес СКЈ, је одржан у Београду од 7. до 13. децембра 1964. Ранковић је пред одржавање конгреса дао дугачак интервју пољској „Политици.“ Генерално, Ранковић је понављао свој став „Конгрес пада у време пуног размаха самоуправљања и социјалистичке демократије, у време када се појавио низ крупних, нових питања нашег социјалистичког развоја по којима треба заузети принципијелне ставове или дати одговор на њих“. Он је углавном инсистирао на организационим питањима, иако ће Конгрес имати сасвим другачија тежишта.
Страх од Крцуна
Погибија Слободана Пенезића Крцуна 1964. године је значајна јер је Ранковић тако изгубио бескомпромисног сарадника кога су се плашили колебљиви кадрови из српске партије. Са Крцуном у животу, Брионски пленум би знатно теже био организован, јер он није имао задршку и сваком је говорио шта мисли, па у појединим приликама и самом Титу.
Ранковић је заједно уз остале чланове ЦК пратио Тита приликом уласка у препуну салу београдског Дома синдикаата. На самом конгресу реферате су поднели Тито, Кардељ, Ранковић и други.. Тито у свом реферату иначе указује на међунационалне односе у нашој федерацији – о чему је посебно дуго говорио, националне односе на подручју културе и образовања, националистичке појаве у историографији – које је означио као најкарактеристичније за манифестацију национализма у интерпретацији историје.
Прочитај још: Како је Барања одузета Србији и предата Хрватској
Ранковић је по подне 8. децембра прочитао свој дуги рефреат „Актуелна питања даљег развоја и улоге СКЈ“. Није се дотицао тема које је покренуо Тито, пре свега оних о национализму. Он углавном разрађује методе за остваривање водеће улоге СК у „условима непосредне социјалистичке демократије“ и критикује као негативне појаве и залаже се за супротстављање „бирократским, догматским, антисоцијалистичким тенденцијама“, као и за „активан однос“ организације СК „према сваком друштвеном проблему“.
На конгресу је истакнуто да реформе коче одређене снаге и да треба ојачати републичке моћи на рачун Федерације. Ранковић и један део функционера СКЈ противили су се оном што ће се касније назвати дебирократизација, децентрализација и развој самоуправљања. Ћосић наводи да му је Ранковић рекао како је „изненађен садржајем ових теза. О томе се спорио с Титом. Та његова реплика, коју ми је испричао Ранковић, отприлике гласи: ‘Па добро, Стари, ако не сматраш да је републички сепаратизам главна опасност по стабилност и будућност Југославије, онда да бар изравнамо те опасности: државни централизам и републички сепаратизам.'“
Победа националиста
На првој седници Комисије за главну конгресну резолуцију, председавао је Вељко Влаховић, Стане Кавчић, председник словеначке владе, предложио је да у Резолуцију уђе став о националним економијама, као реалној основици националног суверенитета и националних права. „Нација треба да располаже својим вишком рада. У то њено право не сме да се меша централни и државни врх. Савезна влада је само координатор републичких развојних и економских политика.“ Подржао га је Крсте Црвенковски, из Македоније. Ја сам се супротставио Кавчићу и Црвенковском, тврдећи да националне економије значе националне државе, а то ће бити крај Југославије. Са мном се компетентном аргументацијом сагласио Хасан Бркић, председник босанскохерцеговачке владе, а Милош Минић, председник српске владе, предложио је компромисно решење. Влаховић недоречен, али се својим тобожњим марксизмом придружио Кавчићу и Црвенковском.
Разочаран концепцијом, којом се, по мом уверењу, разбијала Југославија, увиђајући своју немоћ да утичем на промене договорене нове националне политике СКЈ, демонстративно сам напустио Комисију. (Добрица Ћосић „Пишчеви записи“)
Последњег дана рада Конгреса, 13. децембра 1964, Тито је изабран за генералног секретара СКЈ, а Ранковић је, уз Кардеља и Вељка Влаховића, био међу изабрана три секретара. Изабран је и за члана Централног комитета СКЈ, односно један од 19 чланова његовог Извршног комитета. Управо ће тај састав Извршног комитета извршити припрему Брионског пленума и елиминацију Ранковића, годину и по касније.
Прочитај још: Како је Тито омогућавао албански сепаратизам на КиМ?
Историчар Предраг Марковић сматра да је овај Конгрес прекретница у Титовој националној политици и да је југословенство после Конгреса престало да буде „легитимацијска основа режима“. Тада први пут се чује критика „унитаризма“. Тито је на том Конгресу био по први пут национално дефинисан као Хрват и био је на хрватској партијској листи, мада се није изјашњавао тим поводом. Према мишљењу Добрице Ћосића, Осми конгрес је кључ за разумевање даљих догађаја: „Тај конгрес је својим основним идејама водио преформулисању програмских циљева народне револуције и Авноја као државног облика Југославије. Тада је непосредно и интенцијално наговештена нова политичка оријентација, наиме претварање југословенске федерације у конфедерацију, а то све у име самоуправног социјализма.“
Прочитај још: Иза кулиса Конгреса самоуправљача: Титова завера против Србије
Аутор: Др Бојан Димитријевић
Извор: Новости
Нема коментара:
Постави коментар