SRPSKI NARODNI KALENDAR - DUHOVNA BAŠTINA DREVNIH PREDAKA

DUHOVNA BAŠTINA DREVNIH PREDAKA

“Koji je još narod apstraktnim pojmovima darovao dušu i tepajući nadevao tolika imena i danima, i nedeljama, i mesecima, vodeći uz to strogo računa da čoveka obavesti o kosmičkim, prirodnim i meteorološkim pojavama? Pored  imena, meseci su imali i svoje epitete: ledeni januar, vodeni februar, prolećni mart, lisni april, cvetni maj, senokosni jun, žitni jul, voćni avgust, vinski septembar, kišni oktobar, magleni novembar, snežni decembar. Ovaj kratki pregled narodnog kalendara nagoveštava da su Srbi imali veoma opsežan i detaljan kalendar, dokazujući da je taj drevni predak živeo sa prirodom i kosmosom u potpunoj harmoniji i skladu, prateći njihove tokove i stapajući se sa njima. U mnogim epskim kalendarskim pesmama opisan je ili ceo ili samo deo godišnjeg ciklusa, pri čemu se strogo pazilo da radnja šifrovano odslika astronomske i meteorološke promene. U lirskim koledarskim, božićnim i drugim pesmama upućene su molitve božanstvima, najčešće Suncu, koga su obožavali i poštovali kao vrhovno božanstvo, što je i razumljivo, jer su zemljoradnici i stočari znali ko im daruje život i hranu, i zato im je pogled stalno bio uprt u nebo.

Naš srpski kalendar deo je naše istorije i tradicije, naše poezije i proze, naših poraza i pobeda, mirova i ratova, rađanja i umiranja, naš život. Nama, kao naslednicima, preostaje samo to – da sačuvamo svoje nasleđe, jer ćemo jedino tako sačuvati svoju dušu i svoj identitet, na koje možemo biti ponosni.” (Dunja Matić Stanišić, filolog)

NARODNI KALENDAR

Narodni kalendar je istorijski formiran sistem deljenja, brojanja i uređivanja godišnjeg vremena na osnovu koga su organizovani obredni ciklus, svakodnevna aktivnost, verovanja i folklor. Neprekidnom, cikličnom, prirodnom vremenu narodni kalendar daje karakter ritualnog sistema koji se ispoljava u strogom rasporedu prazničnih dana i radnih dana, perioda posta i „mesojeđa“, dobrih i zlih dana itd. U osnovi srpskog narodnog kalendara stoji crkveni hrišćanski kalendar i narodna tradicija iz prehrišćanskog perioda.

Glavne jedinice narodnog kalendara, godina i dan, povezane su sa različitim prirodnim pojavama, sa sunčevim kretanjem i mesečevim ciklusima. Početak godine u narodnoj tradiciji vezuje se za proleće i buđenje prirode. Datira iz staroslovenskih verovanja. Kod Slovena godina se nije delila na četiri već na dve sezone. Leto i zimu. U svim slovenskim jezicima za označavanje tih doba koriste se iste reči – leto i zima, dok kod označavanja proleća i jeseni takvog jedinstva nema. U krugu godine postoje parni praznici (Sveti Nikola prolećni i Nikoljdan jesenji; Đurđevdan prolećni i Đurđić jesenji; Bela nedelja na Uskrs i na Poklade i sl.) i poštovanje određenih parnih dana (četvrtka i petka, „sušnih“ i „gradobitnih“…). U krugu dan i noć, dan odgovara letu a noć zimi, podne Ivanjdanu, ponoć Božiću, izlazak sunca Bogojavljenju, zalazak Krstovdanu jesenjem. Čak i opasni periodi imaju svoju paralelu u „demonskom“ delu noći od ponoći do prvih petlova.

Obredna struktura narodnog kalendara predstavlja ciklus koji se deli na komplekse: božićni, pokladni, ranoprolećni (Mladenci, Blagovesti i dr.), srednjeprolećni (Uskrs, Đurđevdan, Spasovdan i dr.), kasnoprolećni (trojičko-ivanjski period), letnji (Ivanjdan, Velika Gospojina i dr.), jesenji (Mala Gospojina, Sveta Petka, Mitrovdan i dr.) i zimski (Sveta Varvara, Nikoljdan i dr.).U kalendarskim obredima je jedinstven skup ritualnih radnji: obilaženje, obredi sa rastinjem, ritualne gozbe, paljenje vatre, maskiranje, pevanje i sl. Neke radnje su vezane za određene praznike a obilaženje i paljenje vatre obavlja se u svim kalendarskim obredima.

Granice kalendarskog perioda obeležavaju se kao „susret“ i kao „ispraćaj“ sa skupom ritualnih radnji kao priprema i kao ispraćanje. Simboli koji označavaju granice perioda su rastinje, ritualno drvo, strašilo, maske.

U kalendarskoj mitologiji osnovne su predstave o neophodnosti ritualnog „učvršćivanja“,   magijskog stimulisanja prirodnog poretka (bujanje vegetacije, čuvanje plodnosti zemlje posle ubiranja letine i sl) i poštovanje ravnoteže sa „onim svetom“ od koga zavisi zemaljsko blagostanje. Odatle potiče značenje plodonosne magije i zadušnih rituala.

Značajna komponenta kalendarskih verovanja je demonološka koja određuje godišnji raspored pojavljivanja, delovanja i nestajanja mitoloških bića i zaštitne rituale njihovog isterivanja.

 RABOŠ – PRVI PISANI KALENDAR

 Reč „kalendar“ ima koren u našem jeziku, jer je ova složenica nastala od dve naše poznate reči „kolo“ i „dar“. U prastaroj indijskoj mitologiji ćerka sunčevog božanstva Indre zvala se Kalenda i kao Višnuova miljenica svake godine je preporađala mlado sunce; zato se može reći da je kolevka te reči i u sanskritu. Da su se prva kalendarska znanja zapisivala na drvetu, govori nam naš jedinstveni raboš, na kome su urezivani „crtama i rezama“ važni dani i pojave, karakteristične za kalendarski godišnji ciklus. Raboš je bio i pomagač pamćenju brojeva koje su želeli da sačuvaju od zaborava. U osnovi je postojao jedinstven sistem od sedam znakova za brojeve od 1 do 1000 sa dodacima: tačka je značila broj 1; pravo podrezana a neizrezana crta znači broj 5; pravo podrezana i izrezana crta znači broj 10; koso podrezana i neizrezana crta znači broj 50; koso podrezana i izrezana crta znači broj 100; podrezan a neizrezan krst znači broj 500, a takav isti krst izrezan znači broj 1000. Na rabošu se znaci režu s desna na levo, a to znači da se počinje s vrha raboša, pa se ide ka ruci koja ga drži. To je bio prvi pisani kalendar, ali toliko praktičan, da se koristio do skorašnjih vremena.

Raboš koji je imao ulogu kalendara, odnosno služio za računanje vremena sastojao se od jedne duže deblje gredice sa četiri brida pravilno podeljena na tri dela – oni su predstavljali mesece u godini. Po ivicama i stranicama urezivane su oznake za dane; one jednostavne označavale su obične dane, a posebne oznake označavale su bitne praznike. Drveni kalendari bili su deo opreme balkanskih čobana, koji su duže vreme u godini boravili sa stokom na planinskim pašnjacima.Kalendari su se čitali bustrafedonski, prvi red s desna na levo, drugi s leva na desno, treći s desna na levo itd. Ovo pismo je dokaz kulturnog i istorijskog razvoja Slovena, nezavisno od vizantijsko-rimskog uticaja.

Osim što su bili narodni način za računanje vremena, raboši su korišteni i kao sredstvo za utvrđivanja dugova („računanje na raboš“), odnosno, bili su dnevna računska knjiga u kojoj su se beležila sva primanja i izdavanja u toku dana.

Jedna od uloga raboša bila je da pomaže pamćenju brojeva, prilikom novčanih ili nekih drugih dogovora. Dve drvene pločice, jedna za poverioca, a druga za dužnika, zarezivale su se tako da predstavljaju dopunu jedna drugoj. Kada bi dug bio izmiren, pločice su uništavane.

 RAČUNJANJE VREMENA 

Najstariji zapisani i sačuvani kalendari počinju da računaju vreme od Stvaranja sveta, koje se smatra da je bilo 5508. godine pre Hrista. Na našim prostorima začetak zemljoradničke, starčevačke kulture odgovara tom vremenu. Po najstarijim našim srednjovekovnim dokumentima vidi se da se kod nas pri datiranju koristila takozvana Vizantijska era, ali se koristilo i datiranje po Julijanskom kalendaru od Hristovog rođenja. Datiranje je bilo različito i zavisilo je od mašte i znanja pisara, a ponekad je bilo napisano i u kitnjastoj formi. Svaka godina Julijanskog kalendara preslikava onu koja je bila pre 28 godina. Usaglašavanjem 28-godišnjeg ciklusa sa mesečevim 19-ogodičnjim ciklusom dobija se „veliki indiktion“ ili vreme posle koga se ponavlja Uskrs. Tada je istovetan njegov datum, koji se računa prema suncu, tj. prolećnoj ravnodnevnici, kao što su istovetne i mesečeve mene i dan, odnosno nedelja. Zbog toga se kaže da je taj kalendar bio ujednačen, logičan i neprekinuti niz dana, meseci i godina, koji je omogućavao lako izračunavanje nedeljnog dana za bilo koji datum i u prošlosti i u budućnosti, uz pomoć samo jedne tablice. Gregorijanskom kalendaru nije bila dovoljna jedna tablica za sva vremena, nego nekoliko, a i one bi se tokom vremena morale menjati. Zbog toga je na predlog carigradskog patrijarha održan kongres pravoslavnih država 1923. godine povodom reforme postojećeg Julijanskog kalendara. Kongres je usvojio predlog profesora Milutina Milankovića: izbaciti iz kalendara 13 dana; na svakih 900 godina izbaciti 7 dana, za razliku od gregorijanskog kalendara, po kome treba na svakih 400 godina izbaciti po 3 dana; prestupne su one sekularne godine (sa dve nule na kraju) koje deljene sa 9 daju ostatak 2 ili 6. Ovaj proračun je mnogo tačniji od Gregorijanskog kalendara jer treba da prođe 40.000 godina da bi se odstupilo samo jedan dan. Srpska pravoslavna crkva prihvatila je odluke kongresa, ali je čekala da se usaglase sve  pravoslavne crkve. Do usaglašavanja nije došlo, a Srpska crkva je ostala pri Julijanskom kalendaru do danas. Međutim, kod nas se od davnina, pa i danas, široko primenjuje i narodni kalendar, bez obzira na Julijanski i Gregorijanski kalendar.

Narod  je znao i za solarni i solarno-lunarni kalendarski sistem. Sunce kao kolo ljudima daruje život preko svetlosti, pa su zato Sunce i svetlost čoveku najvažnije meteorološke pojave. Sunce rađa majka carica, žena cara Svetovida, “kraj božanske vite jele, kraj loze bele koja daje piće božansko, kraj žive vode i mirisnog bosiljka”. U davnim vremenima Sunce je bilo glavno božanstvo u očima ljudi. Pažljivo su pratili svaki njegov položaj i povezivali ga sa trenutnom vremenskom prilikom.

Dan su ljudi podelili na zoru, svanuće, jutro, mali ručak, veliki ručak (oko 10 sati), podne, posle podne, veliki zaranci (oko 16 sati), mali zaranci, zahod sunca. Delovi noći su sledeći: suton, sumrak, mrak, večera – sve su to delovi večeri. Posle toga dolazi neko doba noći, gluvo doba, ponoć, prvi petli, drugi petli, treći petli, zora, svanuće. Kad je koje doba noći, naš čovek je znao i po zvezdama, Večernjači, Zornjači, Vlašićima, Štapcima, Kolima itd. Svaki dan je po svojoj važnosti dobijao ime i bio je neponovljiv. U crkvenom kalendaru i danas imamo njihove nazive, a ovde ćemo navesti samo neke januarske dane: Nova godina, Kokošinji Božić, Naplašiti dan, Sv. Anastasija, Tucindan, Badnji dan, Božić, Božji dan, Stevindan, Ženski dan, Nekršteni dan, Sutučni dan, Sirovari, Mali Božić, Usečni dan, Delnički dan…U starom veku poznati astronom Klaudije Ptolemej je odredio da dan počinje u podne. Od 1. 1. 1925. godine međunarodnom konvencijom je određeno da dan počinje u ponoć. Naša crkva i danas koristi dva rešenja: kod bogosluženja i svetaca datum počinje u 18 sati, a kod postova u ponoć. Smatralo se da je ponedeljak srećan dan za početak svakog posla ili odlaska na put; utorak je nesrećni dan, kada se ništa ne započinje – ne krštava se i ne venčava, niti se pere rublje. Sredom se posti i ne rade se ženski poslovi, ali se započinju poljski radovi. Četvrtkomse kreće u nove poslove. I petkom se posti, ne započinju se poslovi, već se radi samo ono što je započeto. Subotaje nesrećan dan i dan kada se pominju mrtvi. Zato reč „subota“- sabat – šabat – šapat – ima značenje u našem jeziku tišine i mira. Nedelja je srećan dan, kada se ništa ne radi, nego se samo odmara. Utorak, petak i subota su dani kada ne treba ništa ni počinjati, ni završavati. Nedelje su okićene maštovitim nazivima, koji nose njihove osnovne karakteristike. Svaka nedelja ima svoj naziv, a ovde ćemo navesti samo neke: Bela nedelja, Gladna nedelja, Gluva, Zagonetna, Kratka, Luda, Mlada, Osovita, Pasja, Rasipna, Svetla, Sirna, Todorova, Hroma, Cvetna, Šarena nedelja. Nedelje nisu uvek bile sedmodnevne. Car Konstantin je 321. godine naredio da se pređe na sedmodnevnu nedelju, u kojoj se 6 dana radilo, a sedmi je obavezan dan odmora, nedelanja, nedelja. Jedino je zemljoradnicima dozvolio da sami procene da li će raditi ili ne, jer neki poljski radovi se nisu mogli odlagati.

Godinu su delili na četiri dela, ponekad i na dva, govoreći: „od Đurđeva do Mitrova dana“, što se odnosi na period bujanja vegetacije i uopšte života na ovim prostorima. Godina se deli i na leto i zimu, deli se i na vreme posta i vreme mrsa. Godina je imala trinaest meseci po 28 dana, a svaki mesec je imao 4 sedmice, svaka sedmica (nedelja) imala je po 7 dana, kao što idu mesečeve mene. Kasnije se prešlo na dvanaest meseci. Čovek sa ovih prostora morao je svoj život uskladiti sa prirodom, pa samim tim morao je i upoznati. Galaksiji je dao ime Kumova slama po legendi o čoveku, koji je od kuma ukrao slamu i dok je bežao, slama je ispadala, te su tako su nastale zvezde. Znali su da je Sunce centar Vasione, pa naši crkveni praznici nose njegove osnovne osobine. Tako je Božić mali Bata, Jovandan pokazuje da je Sunce mlado, Sretenje je vreme susretanja zime i leta, Vidovdan je svetlo, sjajno i jako, kao i Ivandan kada se pletu venci od žutog ivanjskog cveća i kače na kuće; onda dolazi Ilindan da ukaže na vreme letnjih pljuskova i grmljavina i ljudi tada kažu da je „od Ilije sunce sve milije“, što je i tačno, jer dolazi Preobraženje. Tada se priroda preobražava i sunce slabi; još će zadnjim snagama zasijati oko Miholjdana, da bi o Mitrovdanu nagovestilo svoju smrt i ujedno preporađanje. Naši preci su znali za mesečevo kretanje i njegove mene. Prema njegovim skladnim i ritmičkim promenama usklađivali su svoje poslove. Njegove mene su uočljivije od sunčevih, pa se prvo po njemu merilo vreme. I reč „mesec“ ima koren „ma“, što znači „merač“. Mesec je bio gospodar mraka, noći i smrti. Pojava mladog meseca značila je sveopštu obnovu i nastavak rastenja. Verovali su ljudi da mesec najviše utiče na biljke i to blagotvorno kada raste, a obrnuto kada opada. Kao što sunce daruje dnevnu svetlost, tako mesec daruje noćnu svetlost i dok raste, on je junak, Zorin mladoženja, tajnoviti davalac blagodeti biljkama, životinjama i ljudima. Došavši do svoje punoće, on počinje opadati, stariti, a tog starog meseca ljudi se boje. Zbog promena, u nekim mitskim pesmama mesec se prikazuje kao nevernik. Izdvajala su se i prepoznavala i sazvežđa na nebu, što se vidi po svetkovinama posvećenim bogovima, koje su se održavale baš u onom mesecu kada Zemlja prolazi kraj sazvežđa, čije ime nosi slavljeno božanstvo. 

U zimskim večerima najpre će se videti zvezda Sirijus, a baš se tih dana slavio bog Sirin. Alegorijske slike u narodnim epskim kalendarskim pesmama nose u sebi čak i potvrdu da su naši preci znali da je povremeno Sirijus sjajniji od Danice. Danica, Večernjača, Zornjača, Sjenica, Ovčarnica, Prevodnica – sve su to imena koja je naš predak dao Veneri, dokazujući time da je pomno pratio njeno kretanje. Tokom noći, dok zvezde kolo igraju, ona vodi, pa se zato zove Prevodnica. Plejadama je naš narod dao ime Vlašići, pa bi naš ratar rekao da Đurđevdan zatvara Vlašiće, jer se ne vide na nebu, a Vidovdan ih otvara, pa se noću vide na istoku kako izlaze. Narodno ime tog sazvežđa je Mala kola. Pošto je ovih sedam zvezda u sazvežđu bika, narod je u tom periodu slavio boga Volosa, Velesa. Veliki medved ili Velika kola imaju kod nas i narodno ime „Plug i volovi“, a po rasporedu ovih zvezda naš daleki predak je na nebu video tri vola u jarmu, sa strane jednog puštenog vola, a iza njih plug i goniča. Posle Velesa slavila se boginja Lada, baš u periodu blizanaca, a Perunu su se ukazivale počasti na Ilindan, u periodu lava. Ovo drevno božanstvo, gospodar neba, oluje i munje, koga su obožavali svi Sloveni, postojalo je i u arijskoj veri kao „Parkana“, što znači „grmeti“. Ognjena Marina nosi u sebi naziv munje i nije slučajno „ognjena“ i nije slučajno uz svetog Iliju, u vreme velikih pljuskova i grmljavina. Zvezda repata, koju u istočnim krajevima zovu i Opašita zvezda, javlja, po mišljenju seljaka, da će biti rata ili kakvih nemira u narodu. Verovalo se da svaki čovek ima na nebu svoju zvezdu, koja mu svetli dok je živ. Da se od davnina znalo za datume sunčevih solsticijuma i ekvinocijuma, vidi se po praznicima, jer se na dan jesenje ravnodnevnice slavio stari Višnji bog, letnje dugodnevnice moćni sveti Vid, Svetovid, na dan zimske kratkodnevnice – tek rođeni Koleda. Pojavu Božića najavljivala je zvezda Večernjača ili Venera, koja je uveče tonula u suton i nevid, a u zoru bi dojezdila pre Božić Bate.

Godina je imala 12 meseci, a njihovi nazivi govore o dubokom znanju i shvatanju sveta, života i vasione. Prvi mesec se kod Srba zvao sečanj, koložeg, bogojavljenski mesec, januar itd. Znalo se da posle zimskog solsticijuma i kratkodnevnice, Zemlja započinje svoj novi kružni put oko Sunca sa trajanjem od godinu dana. Zato se kaže da sunčevo kolo počinje opet da žeže. U našem narodu se uz veselje i mnogobrojne obrede i danas slavi rađanje mladog sunca, malog Božića. Ljudi su pažljivo analizirali januarske dane i verovali da poslednjih 12 dana pred Božić predskazuju kakvo će vreme biti tokom naredne godine.

Posle januara koji se smatra i ledenim mesecom zbog niskih temperatura, dolazi februar, ljuti, sečko, sretenjski mesec. Po otapanju snega i velikim vodama ovaj mesec se zove i veljača ili vodeni. Na Sretenje se sreću zima i leto, a po narodnom verovanju to je dan po kome se prognozira vreme za tekuću godinu.

Treći mesec je suvi, derikoža, lašak, ožujak, Baba Marta, blagoveštenski mesec, mart. Njegova nestalnost i promenljivost bila je dobro poznata našem čoveku, jer se u predanjima često pominje. Za martovsku zimu legenda kaže da je deda Sečko pozajmio od baba Marte devet dana i zaledio obesnu staricu i njenih sedam jarića. Ali po Suncu i toploti koja se javlja u martu posle duge i hladne zime, mart je prolećni mesec, pa se po starom kalendaru njegov prvi dan zvao i Proletnjak. Ime „derikoža“ dobio je zbog toga što je u tom periodu velika smrtnost ljudi i životinja, te se „koža dere na šiljak“. I sama reč „mart“ ima sanskritski koren sa značenjem „smrt“. U martu se vraćaju laste kao vesnici proleća, pa se za mart kaže da je lastavičin mesec, Lastujak, Lazujak, Ožujak.

Četvrti mesec je lisni, berezol, brzosok, lažitrava, đurđevski mesec, april. U staro vreme slavilo se buđenje prirode, vegetacije i rađanje mladih životinja, odnosno rađanje života uopšte. Verovalo se nekada da na Uskrs sunce igra od radosti, pa se ustajalo rano u zoru da bi se posmatrala sunčeva igra.

Peti mesec je maj, traven, cvetan, carski mesec, svibanj, a svaki naziv nosi sliku vegetacije u tom periodu. U našem narodu se stara majka i praroditeljka zvala Maja, pa u nekom selu i danas baku, pa i majku deca zovu majom. U staro vreme jedan od važnih praznika bio je Đurđevdan, jer je taj datum polovio godinu na dva dela. U njemu se vide tragovi starine, kada su u proleće naši preci slavili boga Jarila i davali mu poklone da ne bi uništavao letinu olujama ili kišama. Šesti mesec je izok, tršnjar, lipanj, čerešnjar, petrovski mesec, senokosni mesec, jun. Naše srpske reči sa tim korenom su junak, junoša, junac…sa značenjem snage, mladosti. Pošto je u ovom mesecu vreme letnje dugodnevnice, onda je jasno da označava Sunce, koje u tom periodu najjače sija, pa zato ljudi kažu da tog dana ono triput zaigra na nebu. Vidovdan nosi u sebi ime starog boga Vida, Svetovida ili Sutvida, sjajnog boga, kome su tih dana posvećivali svetkovine i danas upamćene i poštovane u narodu. Sama reč „vid“ je praslovenska i istog je značenja kao sanskritska „veda“- znanje, saznavanje, shvatanje. Sedmi mesec u godini je srpanj, žetvar, ilinski mesec, červen, žitni mesec, jul. Koren te reči se i kod nas sreće u ženskim imenima, a kod Rusa se zvrk i nestaško kaže „jula“. Naši daleki preci su nam ostavili u amanet ovu svetkovinu, posvećenu Perunu, da ne bi ognjem ili vatrom palio seno, pšenicu ili kuću.

Osmi mesec je zarev, gumnik, kolovoz, gospođinski mesec, voćni mesec, avgust. Ovaj mesec se zove zarev po glagolu „revati“, i označava jelensku riku, jer su naši preci u davnini tada započinjali lov na jelene. Sveti Ilija je naslednik staroslovenskog božanstva Peruna  koji grmi i nebo oblači, a pominje se i kao Agni (oganj), bog sunca i vatre. Tako je gromovnik Perun postao Ilija, koji čuva u sebi staru srpsku reč „lila“, sa značenjem ljubičaste boje, najjače boje u spektru. Iako leto još uvek vlada, ovaj mesec nagoveštava da se primiče jesen i da se vreme preobražava: „preobražava se list u gori i kamen u vodi.“ U vreme kada je godina počinjala u martu, dani Preobraženja su upravo polovina godine, pa se zato preobražava priroda i menja se vreme, i to vreme, kada se računalo da godina ima samo leto i zimu. Kraj takve godine bio je na Sretenje, kada su se zima i leto sretali. Deveti mesec je rujen, grozdober, miholjski mesec, u južnim krajevima i podjesen – kao prelazno doba, vinski mesec, septembar. Godina je počinjala 1. septembra po starom kalendaru, u danima jesenje ravnodnevnice, a u davnim vremenima narod je godinu započinjao i sa prolećnom ravnodnevnicom. Deseti mesec je listopad, šumopad, mitrovski mesec, kišni mesec, oktobar. Makar deset oktobarskih dana biće sunčani i topli, jer je to još period miholjskog leta. Jedanaesti mesec je gruden, studen, mratinji mesec, magleni mesec, novembar. Ova imena je dobio po čestoj oblačnosti, po kišnim danima i maglama. Po svetom Mrati je dobio ime jer su njemu, kao „vučjem svecu“, pre izlaska Sunca klali pile bez belega, da ne bi vuci napadali stoku ili ljude. To su ostaci stare vere iz vremena kada su se praznici posvećivali vuku, zmiji ili medvedu. Tu je i Mitrovdan, važan praznik u godini, jer označava da je godini kraj i da snaga Sunca sve više slabi, dok se potpuno ne izgubi, da bi se opet preporodila. Dvanaesti mesec je studen, koledar, božićni mesec, decembar. Bez obzira kada će pasti sneg, prava zima počinje uvek u decembru. Sveti Nikola je preuzeo ulogu drevnog božanstva mrtvih. Nikola je prevoznik duša s ovog na onaj svet, pa ga zato smatraju za brodara i gospodara voda. Srbi do skoro Novu godinu nisu slavili, ali zato i danas slave tradicionalnu, narodnu Novu godinu ili Novo leto – Mali Božić ili Vasiljevdan, 14. januara, a to je još jedna potvrda da se kod Srba još uvek čuva duhovna baština drevnih predaka.

Literatura:
SLOVENSKA MITOLOGIJA – Enciklopedijski rečnik
“Srpski kalendar”, Dunja Matić Stanišić
Sajt Rasen

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić