Ако су Хрвати били периферно српско племе, а све дијалекатске чињенице на то упућују, разумљиво је да и „хрватски језик“ нема утемељења: њега су се Хрвати одрекли сами у оно време кад им се учинило да ће им словеначка кајкавштина донети много богатији „род“ од онога који им је доносила „домаћа чакавштина“, али су брзо схватили да су им добици једнаки, тј. никакви, и окренули се српском језику лепећи преко њега „своју“ етикету.
Будући, међутим, да нису знали ни њу да прелепе, сачекали су крај 19. века да им и тај посао обаве „вуковци“ И. Броз, Т. Маретић и Ф. Ивековић и да их тако преведу на српски језик. Хрвати су, дакле, преузели српски језик, неко време тепали му као „хрватском“, после неколико деценија, по комунистичком налогу, накратко пристали да га зову хрватскосрпски, а онда опет продужили да га лажно представљају као „хрватски“. И да се диче оним што су од Срба преузели заборављајући да су, искључујући се из српскога етничког корпуса, могли однети само капу, гаће и опанке, а језик (и све што уз језик иде) оставити онима који су га створили и однеговали.
У том смислу јасно је да „српскохрватски језик“ може постојати као „термин за невољу“ којим су Хрвати тражили прилику да туђи садржај обележе „својим именом“, а „међународна славистика“ и танка српска памет (подупрта комунистичком силом) омогућили му да претраје и у временима кад га нико озбиљан више није узимао у обзир. Језик је датост која се не може лако сагонити у калупе према жељама оних који би да од њега неки део „одсеку“ или да из њега нешто „оскубу“. За те послове Хрвати су се кандидовали почетком прошлога века, „Бошњаци“ – пре коју деценију, а Црногорци – пре коју годину. И сви се надметали у томе ко ће уверљивије и успешније лагати не водећи рачуна о томе да су пре тога сви они до јуче били Срби и сви говорили српским језиком. Ако у том смислу одбијемо Црногорце који још нису стигли до фазе писмености, можемо рећи да је Маретић оставио директну потврду да је (на)писао граматику српскога језика, а 10–15 година пре њега „херцеговачки мухамеданци“ написали својим комшијама „Латинима“ да знају „своје порекло које већином као и њихово потиче од православних праоца“и да знају и то да је њихов „језик чисто српски“, а да им није јасно какво се то „хрватско име“ у Босни намеће кад се за њега „до окупације овђе чуло никад није“. „Новим Хрватима“ и „новим Бошњацима“ те појединости није лепо помињати, као ни све оне међу њима који још увек памте оно што је главнина њихових сународника врло успешно заборавила (Мешу, рецимо, или Емира – да друге не помињемо).
Због тога их овде, и једне и друге (оне треће и овде намерно заборављам), ваља подсетити на то да свака штокавска реч улази у корпус српскога језика, па међу њима, рецимо, и Господа Глембајеви и Повратак Филипа Латиновића (а око Балада Петрице Керемпуха Хрвати треба да се договарају са Словенцима). Јасно је, наиме, да Хрвати Крлежу не сматрају „својим писцем“ (знају да је по пореклу био Цинцарин и ожењен Српкињом), а и да има друкчији третман, то ни у чему не би могло променити његову позицију у књижевности на српском језику: он ће се тамо наћи поред Меше Селимовића и Скендера Куленовића (али и Мака Диздара иако је он у Хрватској затражио азил као „њихов писац“). У том смислу јасно је да је и „одбрана српскохрватског језика“ у Речнику САНУ бесмислена: све оно што је у Речник укључено тамо треба да остане и једино што из њега треба искључити јесте онај други део сложенице на његовој корици и на његовом нултом табаку.
Прича о „БХС/БЦХС језику“ као некаквом „изразу пословичне америчке прагматичности“ представља увреду здраве памети и о томе је један истакнути европски славистички трговац пре седам-осам година изјавио да они „прате политичка догађања“ и чим је „црногорски језик“ ушао у Мијатов Устав – за њега је истога часа отворена равноправна катедра са онима на којима су се дотад „студирали БХС језици“, с образложењем да се више плаћа превођење „с четири језика него с три“ и више „на четири језика него на три“. Тај трговац, међутим, није разјаснио да ли то исто важи и за немачки и аустријски или за енглески и амерички – да друге паралеле не помињемо.
Исти трговац, међутим, заслужан је за формулисање и једне необичније паралеле: кад је укључио „црногорски језик“ у наставне планове својих студија, он је саопштио да у Кини постоји око 240 различитих дијалеката, од којих би макар 140, по критерију разумљивости, могло имати и статус језикâ, али да и поред свега тога, иако их има мало више него свих наших „БЦХС народа“, Кинези знају само за један кинески језик (онај мандарински) и не знам како је наш трговац успео да „у кинеску мустру“ не удене своја четири „БЦХС језика“? Посебно ако се зна да је Парламентарна скупштина Савета Европе, пре коју годину, тражила да се лингвисти договоре о томе колико има „српских језика“, а да њеним чиновницима препусте да одреде како ће се звати.
Тој Скупштини одмах треба јавити да се не замара: тај се језик једино може звати – српски.
Аутор: Др Драгољуб Петровић, Професор Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду (у пензији)
Објављено: 20.10.2015. у листу Политика
Нема коментара:
Постави коментар