Постојало је време када су Немци ратовали за српског цара. И то не било који Немци, већ тевтонски витезови прослављени на турнирима и двобојима. Услов је био и да буду високи преко 2 метра.
Палмана Брахта насликао је и Паја Јовановић, заједно са гардистима на сликама „Крунисање цара Душана“ и „Женидба Душанова“.
Творац најмоћнијег царства на Балкану и једне од тада најмоћнијих сила Европе српски цар Стефан Урош IV Душан Немањић, познатији као цар Душан Силни, остао је забележен у историји по уздизању српске државе на пиједестал царевине; доношењу законика, који је био један од ретких и најнапреднијих у средњевековној Европи; уздизању спске архиепископије на ранг патријаршије и ширењу Србије на огромну територију.
Душан Силни био је тема историјских проучавања и инспирација уметницима од свога доба до данашњих дана, међутим, постоји детаљ из Душановог живота и устројства државе и војске, који је мало познат и добрим познаваоцима средњевековне Србије.
Још у време док је био краљевић и као престолонаследник српског престола владао Зетом и Приморјем Душан је формирао своју личну гарду, касније названу „Алеманска гарда“ према називу за Немце који је употребљаван у средњевековној Србији.
Цар Душан проглашава свој законик
Цар Душан Силни био је изузетно висок човек (2,14 м, како су показала мерења његових костију), знатно виши од тадашње просечне висине мушкараца на овим просторима која је износила од 1,65 до 1,70 метара. Услов за кандидате за његову гарду био је да имају најмање 2 метра висине. Само један гардиста смео је да буде виши од самог цара Душана, а то је био барјактар, иначе Швеђанин. Колико је он био висок и снажан може се само претпоставити, ако се узме у обзир да је у Хиландару сачуван Душанов барјак, троугаоног облика, димензија 3 са 4,5 метра, од осам слојева тешке свиле, са крстом на врху тешким 4,5 кг и на копљу дугачком 6 метара! Сам барјак је тежио више од 40 килограма! Замислите човека који је морао да на коњу у једној руци носи тај барјак, док би у другој носио тешки српски средњевековни мач и бранио заставу.
„Алеманска гарда“ била је састављена претежно од Немаца, тевтонских витезова, доказаних у борбама, двобојима и на турнирима, уз нешто мало Италијана, Швеђана и припадника других народа.
Капетан гарде био је Палман Брахт, рођен око 1290. године у Штајерској, на територији данашње Аустрије. Био је племић и носио је звање “Teutonicus Capitanus gentis armigens”, тевтонског капетана. Остало је забележено да је рођен са дефектом усне, познатијим као двострука зечја усна.
Душан Силни
Палман Брахт је детињство и младост провео у очевом замку, а са 13 година је постао паж. Три године касније ступио је у службу Хајнриха III од Истрије, која је потрајала до 1310. године, када се, због смрти оца, враћа у домовину и ступа у службу Хабзбурга, кнеза од Аустрије, који га на церемонији удавања своје ћерке проглашава за витеза.
Зна се да је са 27 година у Венецији оперисао усну због неузвраћене љубави неке штајерске грофице. Разочаран у љубав, Палман постаје пустолов. Учествује на турнирима у Немачкој где у борби губи један прст.
У намери да дође до Свете земље, пут га је нанео кроз Зету и Приморје где 1331. године упознаје краљевића Душана, ступа у његову службу и постаје капетан „Алеманске гарде“, коју ће наша традиција упамтити и као „Палманове витезове“.
Историја је потврдила да је учествовао у боју на Неродимљу, у којем се Душан сукобио са војском свог оца краља Стефана Дечанског, након чега је од оца преузео престо.
Палман је у „Алеманску гарду“ довео и своје рођаке, његов сестрић Георг предводио је чету „Алеманске гарде“ у гушењу буне зетског војводе Богоја и арбанашког кнеза Димитрија Суме, а сам Палман блиста у биткама за Струмицу, Прилеп, Охрид, при опкољавању Солуна, освајању Сера, Халкидикија, Тесалије, Епира, Београда… Није било српске битке без Палмана, који је постао Душанова десна рука.
„Алеманска гарда“ била је толико силна војна јединица тога доба да постоје записи да је Душан Силни сам са својом гардом угушио побуну у данашњој Албанији, обишавши је целу за само 28 дана.
Неки историјски извори наводе да је Душан имао преко 3.000 најамника, углавном Немаца и Шпанаца. Остало је забележено да је Душан из Венеције наручио 300 оклопа за своју гарду.
Палмана Брахта насликао је и Паја Јовановић, заједно са гардистима на сликама „Крунисање цара Душана“ и „Женидба Душанова“.
Након смрти цара Душана, његов син Урош није желео да држи најамнике, па је Палман ступио у службу Душанове сестре Теодоре у чијој служби је био до своје смрти.
Последњи пут име Палмана Брахта помиње се у Дубровнику 1363. године, када му је један властелин тестаментом оставио 40 перпера.
Нема коментара:
Постави коментар