Наше наивне претпоставке да стално напредујемо, често демантују свакодневни догађаји, али и научници који нас враћају у прошлост. Овога пута крећемо у легендарну Винчу, београдско приградско место где је рођена истоимена култура по којој смо познати у свету.
Саговорник нам је кустос Драган Јанковић, археолог који са много љубави прича о својим Винчанцима који су постојали на овом простору у доба неолита, пре више од седам хиљада година. Када га пажљиво слушамо, чини се да смо у многим својим навикама знатно лошији од њих…
КУЋЕ И КОМФОР
– Остаци кућа које ископавамо на налазишту показују да су у неолиту људи имали врло високу културу становања – каже Јанковић.
– То поткрепљујемо остацима кућа које су имале површину од 20 до 80 квадратних метара, имале су од две до пет соба, а на зидовима термоизолацију. Малтерисане су смесом од лесног блата и плеве. То је данас „хит материјал“ у градњи ексклузивних кућа. Тако се испоставља да су Винчанци пре толико много миленијума користили материјал којим се данас граде најскупље куће.
Житељи овог насеља су на кућном поду имали дрвене греде, између којих су, опет, наносили слој блата и плеве, а завршно, изнад њега стављали су слој глине коју би додатно углачали. Тако би добијали исполиране патосе које су лако одржавали.
– У кућама прављеним у доба од 5.300. до 4.300. године пре нове ере нисмо налазили огњишта, што значи да су они још у то време имали затворене пећи – додаје Јанковић све невероватније податке. – У свакој кући смо пронашли по једну пећ, а у некима чак и у свакој соби по једну, што говори да им нису служиле само за спремање хране, већ и за грејање.
– У кућама прављеним у доба од 5.300. до 4.300. године пре нове ере нисмо налазили огњишта, што значи да су они још у то време имали затворене пећи – додаје Јанковић све невероватније податке. – У свакој кући смо пронашли по једну пећ, а у некима чак и у свакој соби по једну, што говори да им нису служиле само за спремање хране, већ и за грејање.
Куће су прављене у низовима, стварајући својеврсне улице, и све су имале исту оријентацију, од североистока ка југозападу. Занимљиво је да су између њих постојали само уски пролази, широки око 1,5 метара, односно да куће нису имале окућнице, нити дворишта.
Ова чињеница, уз друге детаље указује на то да је Винча у неолиту била прво градско насеље. Њени житељи бавили су се и трговином. Остају нам питања која Јанковић ниже једно за другим: зашто су људи у неолиту имали вишу културу становања него у нека каснија времена, па чак и у средњем веку, иако су живели хиљадама година раније?
– То је за многе збуњујућа чињеница. Зашто је дошло до толиког пада код каснијих култура – пита се наш саговорник и нуди одговор.
– То је за многе збуњујућа чињеница. Зашто је дошло до толиког пада код каснијих култура – пита се наш саговорник и нуди одговор.
– Објашњење је да током целог неолита није било већих сукоба, односно ратова, и да је цео тај период познат по најдужем трајању мира у историји људске цивилизације. То је доба од 6.500 до 4.300 године пре нове ере. Око 2.000 година није било рата!
Археолози ово поткрепљују чињеницом да су сва насеља из тог времена грађена на отвореним просторима, без икаквих озбиљнијих одбрамбених фортификација. Такође, током археолошких ископавања нису наишли ни на какве остатке оружја.
– У средњем веку, пет хиљада година касније, када гради кућу, човек првенствено размишља о заштити. Он је све подређивао одбрани од евентуалног агресора. А у неолиту, он је првенствено размишљао о комфору.
Говорећи о винчанској култури, не причамо само о овом јединственом насељу, као и насељима која су се простирала на значајном делу површине данашње Србије, већ и о једном сасвим нестварном времену, које многима није познато, а још мање им је јасно.
– Управо то време велики римски песник Овидије назвао је „златним веком људског рода“ – подсећа Јанковић. – Просто је фантастично да је у Античко доба постојала свест о том, њима далеком времену. Винчанска култура постојала је миленијумима пре Овидија, а писаних трагова које би Римљани могли да користе – није било. Ипак, постојала је јасна свест о томе да је некада постојало такво време током којег људи нису војевали и међусобно се убијали.
– У средњем веку, пет хиљада година касније, када гради кућу, човек првенствено размишља о заштити. Он је све подређивао одбрани од евентуалног агресора. А у неолиту, он је првенствено размишљао о комфору.
Говорећи о винчанској култури, не причамо само о овом јединственом насељу, као и насељима која су се простирала на значајном делу површине данашње Србије, већ и о једном сасвим нестварном времену, које многима није познато, а још мање им је јасно.
– Управо то време велики римски песник Овидије назвао је „златним веком људског рода“ – подсећа Јанковић. – Просто је фантастично да је у Античко доба постојала свест о том, њима далеком времену. Винчанска култура постојала је миленијумима пре Овидија, а писаних трагова које би Римљани могли да користе – није било. Ипак, постојала је јасна свест о томе да је некада постојало такво време током којег људи нису војевали и међусобно се убијали.
ДУХОВНА КУЛТУРА
Прастари Винчанци су били врло развијена духовна цивилизација. Према мишљењу научника, имали су своју митологију, а на основу археолошких налаза не може да буде уочена било која врста доминације. Није било ни матријархата ни патријархата, односно није постојала институционална доминација једног пола.
– Људи из неолита су освојили све вредности којима савремена цивилизација тежи: животу без рата и без доминације! Зато прича о њима није само прича из далеке прошлости, већ и прича наше будућности.
Наш саговорник отворено закључује да „ми тек треба да усвојимо неке вредности које су они већ тада освојили“.
– Мени је то на неки начин „дирљиво“ – колико савремени човек уопште не прихвата чак ни могућност живота без рата и доминације. Тако нешто модерни човек сматра утопијом.
– Међутим, ако је једном нешто постојало, онда то није утопија – изричит је Јанковић.- То је нада да је могуће да нешто слично поново заживи.
– Људи из неолита су освојили све вредности којима савремена цивилизација тежи: животу без рата и без доминације! Зато прича о њима није само прича из далеке прошлости, већ и прича наше будућности.
Наш саговорник отворено закључује да „ми тек треба да усвојимо неке вредности које су они већ тада освојили“.
– Мени је то на неки начин „дирљиво“ – колико савремени човек уопште не прихвата чак ни могућност живота без рата и доминације. Тако нешто модерни човек сматра утопијом.
– Међутим, ако је једном нешто постојало, онда то није утопија – изричит је Јанковић.- То је нада да је могуће да нешто слично поново заживи.
Логично је да се запитамо зашто су људи у неолиту живели без ратних сукобљавања, а наш саговорник наводи више разлога за то. Винчанци су почели да се баве и пољопривредном производњом хране, па су ловишта престала да буду стратешки простор, односно више нису била ограничени природни ресурс кога треба бранити. Ко год да је хтео да се бави пољопривредном производњом, могао је да искрчи одређену површину и да од ње направи обрадиву. Постојали су неограничени природни ресурси, па није било потребе за борбом за превласт над њима.
– Појављују се вишкови хране и других производа, а они омогућавају развој трговине. Логика оног времена била је да онај човек преко брда, као и онај преко реке, није могући непријатељ, већ је потенцијални купац. И апсолутно је добродошао.
Дабоме да би било погрешно идеализовати то време, и тадашњег човека, али су у том и таквом друштву очигледно постојале неке вредности које су данас нама недокучиве.
Дабоме да би било погрешно идеализовати то време, и тадашњег човека, али су у том и таквом друштву очигледно постојале неке вредности које су данас нама недокучиве.
– Јасно је да је и у то доба било насилних људи, јер је то у бити човека као врсте – објашњава научник.
– Међутим, у њиховом систему вредности насиље је било готово неприхватљиво и они су успевали да маргинализују све оне који би насиљем хтели да дођу до оног што им не припада. А погледајте наш данашњи систем. И данас је у нашем систему вредности насиље званично неприхватљиво, међутим нисам баш сигуран да је тако. Данас су ратови постали легитимно средство за остваривање циљева.
– Међутим, у њиховом систему вредности насиље је било готово неприхватљиво и они су успевали да маргинализују све оне који би насиљем хтели да дођу до оног што им не припада. А погледајте наш данашњи систем. И данас је у нашем систему вредности насиље званично неприхватљиво, међутим нисам баш сигуран да је тако. Данас су ратови постали легитимно средство за остваривање циљева.
НОВО, ЛОШИЈЕ ДОБА
Шта се догодило са овом културом и шта ју је одагнало са историјске сцене? Једно ново доба које је уследило после неолита.
– Носиоци винчанске цивилизације су први у свету топили бакар. А он је, опет, био толико вредан и скупоцен, да се њиме искључиво трговало. Вичанци су га посматрали као трговци, а не као технолози. И тада су отворили Пандорину кутију. Простори на којима се налазе рудници бакра постају стратешки простори, а бакар огроман природни, али и стратешки ресурс. То је довело до потребе да се контролишу простори на којима се налазе рудници. Тако настају сукоби, али и померања, односно сеобе ондашњих племена.
Полако креће бакарно, а за њим и бронзано доба и на свету је све више оружја. Метал и његова масовна производња омогућавају стварање огромне количине оружја и оруђа.
А мучено човечанство схвата да су отимачина и рат много бржи начин зараде. И ето, тако остаде до дана данашњег… А стручњаци се ипак надају да ћемо једном да досегнемо до оних вредности винчанске културе које су једном давно постојале.
Благо вама…
Пре неколико година стручна група италијанских археолога посетила је налазиште у Винчи, и тада су дуго разговарали са Јанковићем. Размењена су многа стручна знања, па ипак једна реченица је остала урезана у памћење нашег саговорника.
– Замислите, Италијани, на чијем простору се налазе најважнији остаци старог Рима, људи чији археолози увек имају препуне руке посла, после посете нашем локалитету рекли су ми: „Благо вама, ви имате Винчу! Завидимо вам.“
Шта се догодило са овом културом и шта ју је одагнало са историјске сцене? Једно ново доба које је уследило после неолита.
– Носиоци винчанске цивилизације су први у свету топили бакар. А он је, опет, био толико вредан и скупоцен, да се њиме искључиво трговало. Вичанци су га посматрали као трговци, а не као технолози. И тада су отворили Пандорину кутију. Простори на којима се налазе рудници бакра постају стратешки простори, а бакар огроман природни, али и стратешки ресурс. То је довело до потребе да се контролишу простори на којима се налазе рудници. Тако настају сукоби, али и померања, односно сеобе ондашњих племена.
Полако креће бакарно, а за њим и бронзано доба и на свету је све више оружја. Метал и његова масовна производња омогућавају стварање огромне количине оружја и оруђа.
А мучено човечанство схвата да су отимачина и рат много бржи начин зараде. И ето, тако остаде до дана данашњег… А стручњаци се ипак надају да ћемо једном да досегнемо до оних вредности винчанске културе које су једном давно постојале.
Благо вама…
Пре неколико година стручна група италијанских археолога посетила је налазиште у Винчи, и тада су дуго разговарали са Јанковићем. Размењена су многа стручна знања, па ипак једна реченица је остала урезана у памћење нашег саговорника.
– Замислите, Италијани, на чијем простору се налазе најважнији остаци старог Рима, људи чији археолози увек имају препуне руке посла, после посете нашем локалитету рекли су ми: „Благо вама, ви имате Винчу! Завидимо вам.“
СВЕТСКИ ПУТНИЦИ
Трговачки путеви наших предака из неолита данас изгледају невероватно. Наш Винчанац одлазио је до Карпата, тамо узимао обсидијен, вулканско стакло, који је веома оштар и који је, када се разлиста, био изузетно оштро сечиво. Са њиме је одлазио пешице низ Мораву до Егеја и доносио накит, чије остатке данас археолози ископавају на налазишту, баш као и предмете из Средње Европе.
– Са Авале су доносили цинабарит, који је продукт руде живе и од њега су добијали црвену боју којом су фарбали тканине. А таква боја била је у оно време изузетно драгоцена.
НЕОЛИТСКИ ОСТАЦИ
Винча није једино налазиште из доба неолита у Србији. У Београду и његовој околини „успомене“ на житеље из овог доба, око пет миленијума пре Христа, остале су „посејане“ на Калемегдану, Бањици, у околини Младеновца и у Барајеву. Археолог Адам Црнобрња лоцирао је изузетно налазиште у Стублинама код Обреновца, које је вредно посебне приче, а са друге обале Саве, оваквих места има и у околини Јакова.
– Наши преци из Винче су први топили бакар – додаје Јанковић. – То откриће говори да прва металуршка револуција није настала на Блиском истоку, како се донедавно мислило, већ управо на овом, нашем простору.
РАШИРЕНЕ РУКЕ
Фигурине које су током протеклих сто година ископане на налазишту у Винчи изузетне су због много разлога. Све оне приказују ликове са великим очима, што означава пажњу и бригу, а готово све имају раширене руке.
У доба када ратови нису постојали, раширене руке симболизовале су срдачност и добродошлицу према свима који би „ушли у видокруг“ наших Винчанаца.
ВАСИЋ, ХАЈД И „ЛЕЈДИ“
Милоје Васић је наш први школовани археолог који је титулу доктора ове науке стекао у Немачкој. Управо он је одлучио да у Винчи започне ископавања 1908. године, где је открио ово спектакуларно налазиште.
Васић упознаје Британца Чарлса Хајда, који почетком 20. века у Бирмингему води свој часопис и који у то време слови као велики поборник слободе штампе. Будући да је био добростојећи, заинтересовао се за Васићев рад и решио да му помогне финансијски како би могао да допре до београдског неолита.
Посредник у овом послу била је Кетрин Браун, Енглескиња која је словила као велики пријатељ Срба, па је остало предање да је једна од најлепших фигурина које је Васић ископао управо због ње понела име „Лејди“.
Милоје Васић је наш први школовани археолог који је титулу доктора ове науке стекао у Немачкој. Управо он је одлучио да у Винчи започне ископавања 1908. године, где је открио ово спектакуларно налазиште.
Васић упознаје Британца Чарлса Хајда, који почетком 20. века у Бирмингему води свој часопис и који у то време слови као велики поборник слободе штампе. Будући да је био добростојећи, заинтересовао се за Васићев рад и решио да му помогне финансијски како би могао да допре до београдског неолита.
Посредник у овом послу била је Кетрин Браун, Енглескиња која је словила као велики пријатељ Срба, па је остало предање да је једна од најлепших фигурина које је Васић ископао управо због ње понела име „Лејди“.
Новости
Нема коментара:
Постави коментар