ЕГЗОДУС ГАЛИПОЉСКИХ СРБА 400 година под Турцима живели као Срби а комунисти их прогласили „Македонцима“

Једна егзотична оаза Срба на Галипољском полуострву, потресно везана са старим завијачем – негујући свој језик и свест о својој етничкој припадности, четири века живела је у потпуној изолацији, без икаквог сазнања о матичној земљи, из које су њихове праоце повели Турци као своје сужње.

Потомци ових робова у селима Бајрамичу и Караџи, за Србију – земљу, дотад упамћену из усмених предања, сазнају тек 1912. године, када се коначно ломило и сломило Османлијско царство.

Пораз муслиманске војске, могао се претпоставити крајем егзодуса галипољских Срба.

Наставак је, међутим, следио обрнутим правцем са свим трагичним последицама које прате изгнанике и парадоксе, које, као да је Бог одредио за Србе: земља Србија, више није била земља њихове бајке. Смрт је у хаосу ратова носила галипољске Србе, као и све друге Србе, да би, када се све стишало и када су све битке добијене, насељене преостале Галипољце у Пехчеву, комунистичке власти прогласиле – Македонцима.

Ово је прича о Србима из турског Галипоља. Најпре о Лазару Лазаревићу, 80-годишњаку који и јесте последњи галипољски Србин. Његови синови, унуци, његова браћа, то више нису. Тамо у Пехчеву, некадашњем турском чифлику, опет је забрањено српско име.

Лазар Лазаревић: „Не умем да кажем колико у годинама траје презиме Лазаревић, то су векови, колико – не знам. До комуниста, моја породица је била Лазаревић. Дође однекуд партизан, поручник са чином, родом из Струмице, црн као Циганин, позива и прави неке спискове за војне буквице. Каже да је стигла наредба да у Македонији нема више Срба. Нисам без уста да не знам да говорим. Питам откуд наредба, ко је потписао, и може ли да се један народ отпише и упише у други. Он виче да сам клика, великосрпска клика и да они са кликом другачије разговарају. За мој рачун, видим да је прост, не зна историју иако носи еполете. Опет ми каже да нема више Срба у Македонији и да сам ја од данас Лазаров. Лазаров нисам хтео да примим, може само Лазаревић. Велике су то биле трзавице. Он овако, ја онако. Напослетку, нисам узео буквицу са туђим презименом. Исте трзавице имао сам са матичарем. Уписао ме `Лазаревик`, без `ћ`, са неком тачком горе. И њему сам рекао да не примам `к` са том тачком горе, јер ми Срби имамо своје `ћ`, и да желим да ме тако пише. Сада у Пехчеву свима сметам што сам остао последњи Србин од свих мештана и Галипољаца. Ћутим и никоме не замерам, времена су таква.

Мој рођени брат, Александар, дуго се борио као учитељ да опет отвори српску школу. Наша школа је укинута 1941, када су дошли Бугари. Александра умало да ухапсе 1945. што је тражио српску школу, иако је био скојевац и комуниста. Једва су га одбранили наши Галипољци. Напослетку, примио је оно `Лазаров` и да буде Македонац, јер је то био услов да настави студије.

Имам четири сина, матичар их није уписао као Лазаревиће, јер им је место рођења Македонија. Не знам шта се у њима кува. Један је лекар у Београду – Живко Лазаров, Македонац.

Ја могу да говорим српски и македонски. Када говорим српски, унуци ме тешко разумеју. У Бајрамичу смо говорили старосрпски, нешто као врањански данас. Бајрамич дође између Белог (Егејског – прим. прев) и Мраморног мора, ближе овом другом. Много се причало и о нашем првом селу – Учдери. Учдера је била каменита, копаш земљу 20-30 сантиметара и удариш на камену плочу, којом се покривале куће, а и тесали крстови кад би неко умро. Учдера је удаљена три сата хода од Бајрамича, Караџа – још даље, преко једне велике планине. Србима је Бајрамич продао неки Бајрам-бег, Бог те пита када је то било. У Бајрамичу Срби се држали једно уз друго, Грци призећени из других села, временом су и сами пристајали да буду Срби, јер их, иначе, мештани, не би трпели. Исто се догађало и Србима у грчким селима; када приме грчки језик, одмах изгубе везу са својим народом.

                                                                                             Галипоље

После 1912, одмазда Турака над нама била је страшна, ваљда због победе Срба у Првом балканском рату. Пљачкали су нас, палили куће, двојицу мештана су убили, а мога оца ранили. Неки Коста Димитријевић побегао је из села и измолио од руског конзула у Цариграду лађу да нас пребаци у Србију. Понео је ко је шта могао. На лађи за Солун нашло се око 120 наших породица. Свака је бројала 5-6 душа. У Солуну смо пријављени српском конзулату, а одатле нас упутише железницом за Скопље. Био је то први сусрет са земљом коју су наши преци напустили пре толико векова. Као дете, нисам разумео због чега су сви ти људи око мене плакали. Са собом из Бајрамича понели смо наше црквено звоно, носио га је мој деда Мануил. Звоно је деда Мануил сам направио, било је тешко 80 килограма, и није се одвајао од њега.

Требало је да нам разделе земљу у напуштеном турском селу Аџелар, мислим да се сад зове Александрово, и да у њему ми, Галипољци, опет будемо заједно. Десио се, међутим, опет рат. Тек што смо се сместили у Аџелару, убијен је аустријски престолонаследник у Сарајеву и Немци нападну Србију. Бугари ударе с леђа. У метежу, десетак наших породица крене за српском војском која се спремала да пређе Албанију. Покупили су на леђа децу и најнужније, али су их Бугари сустигли испод Призрена и повезане као стоку испратили за Скопље. Заједно са овим похватаним, Бугари су нас, Галипољце, потрпали у воз и интернирали у Србију, по нишким селима. Издата је команда да ниједан Србин ко каже да је Србин, не може да живи у Македонији. У околини Ниша смо радили на имањима, код газда, за парче хлеба. Ја сам био код једног газде који се звао Теодосије Богдановић. Њему сам чувао крмаче у детелини.

То је тако било до 1918. године. Грчка је била савезник Србије у рату. Неки војници Грци дођоше у Ниш и када су чули одакле смо, кажу да је сада у Бајрамичу грчка власт и да можемо слободно да се вратимо. Онда смо ми Галипољци кренули пешице за Скопље. У то време није било путева као сада. Успут наиђоше неки Босанци, старце и децу потрпаше у коњска кола, и заједно по мраку у вејавици, стигнемо у Врање. Била је то најстрашнија зима коју смо дотад доживели, јер у Галипољу ретко када је падао снег због топлих ветрова од Белог и Мраморног мора. У Врању нас оставе Босанци, и могу да кажем да нас Срби нису лепо примили. Чак су нас одвраћали од пута у Бајрамич, али смо били одлучни да кренемо даље. Срби су нам онда рекли: `у реду, ако тако желите`. Међутим, да смо остали ту у Врању – такво расположење је било – дали би нам земљу и подигли село. Али, стари хоће у родно место, хоће у Бајрамич, злопатили су се четири године по Србији радивши на туђим имањима и то им је досадило.

Кад смо стигли у Солун, пуче нова вест: Бајрамич није ослобођен, тамо су и даље Турци. У Солуну смо морали опет да тражимо посао, неки по варошима, већина по селима. Грци су нас, онако раштркане, сабрали и упутили у једно место које се звало Лутра. После добијемо премештај у Крајшу, ближе Солуну, у неке штале где су се одмарали трговачки коњи. Останемо тамо пуне две године. Кад наиђе нека болест, епидемија – која нас је сатрла, Грчко-турски рат нас дочека преполовљене. Грци заузиму Бајрамич, потоваре све преостале Галипољце на брод и отпреме за Галипоље. Када смо стигли у Бајрамич у наше куће су били усељени избегли муслимани из Босне, али нису смели да нас дочекају – разбегали се по другим турским селима.

Грчка власт је помагала да за почетак добијемо семе, храну и ситну стоку. А и сами људи су почели да купују: неко краву, неко козу, скућевали се. Црквено звоно смо вратили на своје место и почели Божју службу са правим попом. Деца су ишла у школу, учила само грчки. Власти су нас све од реда покрштавале, ја сам добио презиме Ласкаридис, замислите. После је грчки краљ Константин дозволио неко гласање, да се народ изјашњава, ни сада не знам разлог; тек, изби наредба да у року од месец дана све православно што је било у Турској мора да пређе у Грчку. У том опет дође до рата између Грчке и Турске. Заповеђено је да Грци одступе. Ја сам те 1922. имао 14 година. Наново смо морали да бежимо из Бајрамича. За разлику од првог пута, када ништа нисмо успели ни могли да носимо, сада смо могли. Ко је имао кола, волове, коње, могао је да потовари и тера. Могао је да остане онај ко хоће да се потурчи, таквих у Бајрамичу није било. Грдан свет, православни – српски, и онај из Караџе, крену пешице, преко Галипоља, у Солун. Код Сутлије, да нису Грци направили понтон, деца би се подавила у Марици, која ту дође тесна и дубока. Једна по једна кола су прелазила мост, домогосмо се и мора, одатле ми људи лађом до Солуна, а кола наставише путем, и сви се на крају нађосмо, опет, у оне штале. Грци су хтели да нас населе око Солуна, али наши нису пристали, бојали су се да нас не погрче.

У Солуну се обратимо српском конзулу, опричамо му све како јесте, решени да опет идемо у Србију. Српски конзул је одмах наредио да нас железницом упуте у Пехчево, у јужну Србију, где је било много напуштених турских кућа и имања. У Пехчеву нисмо баш радо били примљени. Мештани су већ раније приграбили остављену турску земљу у намери да је присвоје, али сада су морали да је уступе нама и то им је пало криво. Због тога је доста дуго трајала њихова мржња, својим женама нису дозвољавали да се удају за наше, али и ми нашима за њихове, тако да неке нарочите слоге није било, него смо се женили између себе. Сећам се, долазили смо на разне вашаре и весеља, али смо били подељени: на једној страни ми, на другој они. Ако смо играли у колу, девојке нисмо држали за руке, него за неке мараме, које су оне носиле, и опет посебно ми Галипољци, посебно мештани.

Заборавио сам да кажем, кад смо други пут бегали из Бајрамича, нисмо понели црквено звоно. Спустили смо га у бунар да га Турци не би пронашли, мислим да се и данас тамо налази. Стеван Галазовић, сад – Галазовски, из наше цркве у Бајрамичу, понео је икону Свете Петке и још је чува код себе, у капелици направљеној за нас, Галипољце.

Без обзира што су моји земљаци сада сви Македонци, ја остајем да будем Србин. Као дете причао сам, Грци су ме прекрстили у Ласкаридис, али је то овде одмах враћено, у Лазаревић. Други, моји Галипољци су још теже прошли: неки су имали грчко, па опет српско, па бугарско, па онда македонско презиме. Четири пута су мењали презимена, а ја само два. Чак су за време Бугара многи наши морали да буду и Бугари, само да сачувају живот. То ти је судбина, нас Галипољаца, напиши је негде ако можеш.“

Аргир Пујовски

Аргир Пујовски: „У Бајрамич селу где сам рођен 1903. звао сам се Пујић. Бугари су ми овде наденули презиме Пујев, а после ова власт – Пујовски. То је дело неког Јованче који нас је уписивао у књиге. Мислим да је тај Јованча био председник општине, оштар човек као гуја, који нама Галипољцима каже `овде се мора бити Македонац, нема Србин и Србија`. Поништио је све што смо и под Турцима у Галипољу 400 година живели као Срби.“

Стеван Галазовски: „Рођен сам у Бајрамичу 1897. Жена ми је исто отуда, Српкиња. Раније су сви моји били Галазовићи, а и ја, док оно нису мењане личне карте. После, видим, записано `Галазовски`. Питам, зашто Галазовски? Кажу да тако треба, да су нова времена. Неписменог човека можеш да вртиш како хоћеш, једино нису могли да изврте Лазу, оста он – Лазаревић. Доби он, Лаза, голему битку. Србин сам и ја, али коме то да причаш када је свуда записано Галазовски – Македонац. Мој син зна српски, међутим пошто се оженио Македонком, жена превладала. Из наше цркве у Бајрамичу понео сам и спасио икону Свете Петке. Чувам је иза куће, у капелици коју ми је син направио. У њој палим свеће и увек се сетим да смо боље живели тамо под Турцима, док Турци нису побеснели. Нису нам дирали ни славе, ни колач, ни наше српске обичаје.“

Стеван Галазовски

Филип Каракашев: „Мој отац Атанас Каракашевић и ја рођени смо у Бајрамичу. Овде сам доведен као дете и не памтим шта се одигравало с нама. Знам да су нас у последњем рату Бугари прекрстили у `Каракашев` и тако је остало до данас. Жена, Ленка, од оца Тодора Ставровића, исто је Галипољка. Имамо три сина, дао Бог и унучиће. Ми стари, у кући говоримо галипољски, то дође, старосрпски. Унуци нас слабо разумеју, а пошто имају тетку у Србији, кажу да `зборимо као тетка – српски`. Синови ми исто знају српски, али ми нисмо више Срби, сви смо записани у Македонце.

Филип Каракашев

Откуд Срби у Галипољу

Када је бугарски конзул у Једрену Т. Карајовов почетком *овог века први јавио да у Тракији, на корену Галипољског полуострва живе две знатне оазе Срба које су сачувале свој матерњи језик и обичаје из старог завичаја, вест је у ондашњим научним круговима примљена уздржано, готово с неверицом, будући да се знало да је одвођено српско робље у царевину турских султана брзо губило своје национално име и свест о свом пореклу. Додуше, овај бугарски дипломата пише да је једна оаза у селу Бајрамич потпуно етнички чиста, док она друга, у Караџи, због већинског грчког становништва и међусобног орођавања „усваја грчки језик као свој“, те да већ има педесетак погрчених Срба.

Откуда и како су дошли ови Срби на Галипољско полуострво, историчари и етнолози немају једнообразни закључак. Јован Цвијић је сматрао да они потичу из села Јагодне у Метохији. Радован Самарџић, бавећи се бурном епохом Сулејмана, на једном месту пише: „Сматрало се, по предањима, обичајима и говором, да оаза Срба на Галипољу, оних који су пркосећи столећима сачували своје особености, потичу из крајева око Велике Мораве, приближније из околине Јагодине, и да је настала насилним пресељавањем крајем 16. или почетком 17. века. Затим су нађене вести према којима се галипољски Срби називају сремским „Сургунима“ (изгнаницима). Али, они се у документима, има претпоставки, јављају пре пада Београда, што упућује на то да су их Турци покупили приликом ранијих провала у Срем. Можда се у склопу ових питања и почетних одговора крије судбина и оних који су поведени из Срема 1521. и које су Турци могли одвојити од београдских сужања да их, знајући за галипољску насеобину, у њу упуте. У сваком случају, насилно отргнута од постојбине, с којом је изгубила сваки додир, ова група је показала потресну везаност са српским народом. Сачувала је свест о етничкој припадности, предање о својој прошлости и језик. После четири века, 1922. преселила се у своју земљу.

Етнограф Милинко Филиповић, који је многе године свог научног рада посветио истраживању порекла галипољских Срба и записивао сећања најстаријих чланова њихових породица, каже да су сагласни сви у једном – да потичу „од Јагодине“ и да су Турци превели њихове претке у Тракију као ратно робље. То су, наводно, били заробљени српски војници, њих педесетак, већином из јагодинских села, којима су придодате и њихове породице, и тако су сви, повезани ланцима, отпремљени пешице, цариградским путем, до каменог крша – Учдару. Успут су, кажу даље, мала деца падала од умора, умирала, а тек по неко, одређено да проживи, стављано је у кошаре робовског каравана.

Говорни језик галипољских Срба испитивао је филолог Павле Ивић и лингвистичком методом је утврдио његову сличност са говорним језиком којим се служе становници око Велике Мораве и суседних крајева.

И то би било све у настојању науке да одгонетне тајну матичног краја галипољских Срба. Но, да ли је село Учдара постојало и пре доласка српских робова, или су га они сами засновали, нема поузданих доказа. Село је било записано у цариградском катастру под именом Ташчилер, што би у преводу значило „каменари“. Исто је тако извесно да селу нису дали назив депортовани сужњи, јер да им је то било допуштено, сетили би се старог завичаја, свакако, имена неког свог села. Овако – Учдара, на српском не значи ништа, али опет на турском, то су „три реке“. Овим се рекама у летњим месецима губио траг у камену, препознавали су га само робови Србаља јер им је он показивао најкраћи пут до Мраморног мора којим су односили тесане камене плоче, касније узидаване у палате Цариградских везира. Милост султанова, да сужњима галипољским поклони четрдесет бивола и исто толико двоколица за превоз мермерних плоча, упућује на закључак да их је сматрао личним робљем и да нико није имао право да их продаје по малоазијским трговима или да их ставља уз весла галија, као што је учињено са 200 000 утамничених Срба после другог пада деспотовине Ђурђа Бранковића. Робови су, дакле, морали бити захвални што су на осамљеном каменару Учдаре живели релативно слободно у избама од прућа хранећи се бивољим месом и љивама пузавцима. Они јесу били под надзором санџак-бега, чији се сарај налазио у Галипољу граду, али ту им нико није нудио спасење Мухамедово, нити тражио да се одрекну својих хришћанских имена.

______________________________________________

*Мисли се на 20. век у коме је текст писан.

Богољуб Пејчић, Српска реч, бр. 4, 1990. / Балканскагеополитика.ком

Хронограф.нет