ANTIČKI ZAPIS OTKRIO SVE! RUSI otkrivaju ISTINU o POREKLU SRBA, ovo je DOKAZ KO SMO I ODAKLE SMO

U saradnji sa Savom Rosić koja s ruskog prevodi razna štiva i knjige u korist osvešćivanja i buđenja srpskog naroda, objavljen je izuzetno značajan članak ruskog profesora i akademika V. A. Čudinova koji upečatljivo govori o poreklu Srba.

U ovom slučaju, radi se o VIII veku pre Hrista, a o tom govori star zakonik uklesan na obelisku iz grada Sirbina, današnjeg Ksantosa, koji se nalazi u maloj Aziji, u današnjoj Turskoj…

Ovo je veoma bitno radi raskrinkavanja laži da su se Srbi naselili, po zvaničnoj „istoriji“, na Balkan u VII veku (626. godine) iz svoje prapostojbine koja se „nalazila iza Karpata“. Karpati su planine u srednjoj Evropi koje se protežu svojom dužinom od oko 1500 km preko Češke, Slovačke, Poljske, Ukrajine i Rumunije.

Ono što je najindikativnije za istorijsko postojanje nekog naroda je njegov jezik, njegova pismenost i njegovo pismo. Zakonik koji je uklesan na obelisku iz Sirbina potiče iz VIII veka pre nove ere, pisan je na serbo-rašanskom jeziku i pismu! Ovo je očigledan dokaz da su Srbi u VIII veku pre nove ere bili nastanjeni ne, samo, na prostorima male Azije, već i Balkana, budući da je Dragoljub P. Antić u jednom delu svoje knjige: „Kontinuitet vinčanske civilizacije“ (od mogućih hiperborejskih koraka do danas)“ dokazao da su u tehničko-fizičkom smislu „velike i masovne seobe“ naroda u VII veku posle nove ere bile neizvodljive!

Ako su masovne seobe naroda u tehničko-fizičkom smislu bile neizvodljive u VII veku posle nove ere, onda su, još manje, bile izvodljive u VIII veku pre nove ere jer ako koristimo, samo, podatke „zvaniče istorije“, pre VII veka posle nove ere ništa se ne zna o Srbima, osim da su se „doselili na Balkan iz svoje prapostojbine iza Karpata“. Samo to, a šta su radili pre tog, od čeg su živeli, itd., ništa se ne zna!

Budući da se po ovom uklesanom zakonu, na obelisku, iz Sirbina, jasno vidi da su Srbi bili pismeni i postojali kao kulturan narod još u VIII veku pre nove ere, i ako bismo se, samo, oslonili i pratili podatke „zvanične istorije“ i ovog saznanja o postojanju Srba još u VIII veku pre nove ere… Ispada da su se Srbi prvo s prostora male Azije odselili na prostor iza Karpata, napustivši prostor male Azije, zaobišavši bliži Balkan, pa su, eto, odlučili, da se u VII veku posle nove ere, opet i ponovo potpuno masovno presele na neku drugu lokaciju, da se „spuste“ s prostora „iza Karpata“, na Balkan, koji su zaobišli prilikom prethodne „selidbe“ iz male Azije, i, od tad, oni po „zvaničnoj istoriji“ postoje kao narod, iako postoje mnogobrojni verodostojni podaci o njihovom postojanju kao kulturnog i pismenog naroda, poput ovog uklesanog zakona na obelisku iz VIII veka pre nove ere, na njihovom jeziku, 1400 godina pre tog famoznog VII veka nove ere.

Naravno, kad se sve ovo izanalizira, pametnima je lako zaključiti da zvanična „istorija“ debelo laže… I narod se preselio, masovno, kao kad pređeš preko ulice jer, naprosto, ne objašnjava ništa više o tom, kako se uopšte hranio taj narod prilikom te masovne seobe i kako je bilo moguće, uopšte, tegliti toliku hranu sa sobom prilikom prelaska tolike kilometraže, godinama i godinama… Da se narod prehrani (žene, deca, starci, vojnici) budući da tada, u VII veku posle nove ere, neke, iole, napredne tehnologije i tehnike nije bili ni u mislima, a kamoli praksi, da bi se teglila tolika hrana i da bi se narod adekvatno i brzo selio, hranio, lečio jer, u pitanju je bilo hiljade i hiljade kilometara pešačenja.

Budući da je zakonik na obelisku preveo naš sveštenik Svetislav Bilbija (rođen 1907, u Bosanskom Grahovu, selo Ugarci), posle ovog prevedenog teksta, dodao sam video prilog gde naš istoričar i paleolingvist Radovan Damjanović govori nešto više o njemu. Svetski naučnici, istoričari, lingvisti i arherolozi, ni do dan-danas nisu dešifrovali pismo Etruraca, naroda koji je živeo pre 3.000 godina u srcu današnje Italije, a interesantno je to da su za zvučnu podlogu radi dešifrovanja etrurskog pisma korišćeni svi mogući jezici, pa, čak, i jezici naroda centralne Afrike, jedino, gle, čuda! U obzir radi dešifrovanja etrurskog pisma nije uzet srpski jezik, srpska ćirilica, ili, još tačnije, srbica.

Čovek koji je dešifrovao etrursko pismo, bio je Svetislav Bilbija koristeći srpsku ćirilicu, tumačeći etrursko pismo zdesna-nalevo.

V. A. Čudinov čiji tekst je Sava Rosić prevela, akademik je Ruske akademije prirodnih nauka, predsednica je RAN (Ruska akademija nauka) komisije za kulkturu antičke i srednjovekovne Rusije, direktorka je Instituta za staroslovensku i staroevroazijsku civilizaciju.

– U Lici maloazijskoj (Ljudeji) Aleksandar Veliki je zatekao jedno posebno stanje. U gradovima Like, koji su bili brojni, nije bilo persijskih posada. Iako je Lika bila uključena u Persijsku carevinu od vremena Kira Velikog, ona je zadržala svoje posebno uređenje i svoje stare zakone. Imali su savez od 23 grada, među kojima je grad Sirbin (današnji Ksantos) bio prestonica i najveći od gradova. Ličani su najpre bili poznati pod imenom Solimi, a zatim kao Termili po jednom delu Krićana koje je Sarpedon doveo s Krita i naselio u Lici. Sarpedon je osnovao i grad Milet kao naseobinu kritskog grada Mileta.

– Stari Zakonik Lički, koji je bio uklesan u kamen obelisk, u gradu Sirbinu, potiče iz VIII veka pre Hrista, nađen je i bio je na serbo-raškom jeziku i pismu. Likijske tekstove je sakupio krajem XIX veka austrijski profesor Ernst Kalinka. Tumačenje teksta grčkim i drugim jezicima nije dalo rezultat, a pročitao ga je, u celosti, Svetislav Bilbija, uz tumačenje drevnog srpskog jezika i pisma iz Lidije i Likije. Bilbija je, najpre, protumačio i objavio svoje dešifrovanje teksta sa severne strane spomenika, prema prepisu Ernsta Kalinke navedene Kalinkine knjige… s 34 iskaza koje je Bilbija glasovno protumačio kao zapis fonetskim pismom, a protumačio ga je pomoću sličnosti sa srpskim jezikom.

– Svetislav Bilbija je tekst sa severne strane spomenika u Sirbinu nazvao „Poruka Srbima urezana u obelisk u prestonici Like – Likije pre 2.600 – 2.800 godina“, a kasnije protumačio čitljive delove zapisa i s drugih strana spomenika. Taj radni materijal je objavljen u zborniku pod naslovom „Obelisk iz Ksantosa – Kamena knjiga zakona i običaja starih Srba“ gde su iskazi prikazani u obliku odredbi Zakonika, koje su grupisane prema temama koje obrađuju, uz oznaku strane spomenika i broja reda za svaku od odredbi.

– Kompletan tekst ovog spomenika serbo-raške pismenosti azijske Likije i drevnog serbo-raškog zakonika koji sadrži 232 odredbe, uobličio je i dopunio komentarima prof. Radomir Đorđević. Odredbe su svrstane u 16 grupa, prema svom sadržaju, a svaka od njih nosi oznaku strane sveta i reda na obelisku. Te grupe (glave Zakonika) su:

O upravljanju državom – zadatak države
Humanitarne dužnosti države
Sloboda zanimanja i rada
Običaji i zakoni
Izbor i osobine vođe
Dužnosti boraca
O neprijatelju i njegovom činjenju
Mudre izreke i saveti
Saveti predaka poljodelcima
Saveti kopačima zlatne rude
Lekarski saveti
Krivična dela, postupak i kazne
Vaspitanje dece
O hrani i njenoj pripremi
O hrani i kako se hraniti
Uklesano treba čitati, pamtiti, vršiti

– Sa ova tri prikaza: kamen Rozeta, natpis s Krita, Zakonik iz Sirbina – nismo iscrpli, još, sve materijalne dokaze u prilog stare srpske istorije, ima ih, još, podosta. Ali, za svakog normalnog čoveka, i ovo je sasvim dosta!…Crno-na-belo!…Ovo je „korpus delikti“, ovo su dokumenti koji su poput parnog valjka satrli sve falsifikate takozvane bečko-berlinske vatikanske škole. Imaju li još obraza ti naši bedni nordisti da se pojave pred srpskim narodom?!

Čovek može da ne zna, iako neznanje nikog ne opravdava, ali, kad mu se (pod nos!) pokaže i prikaže, a on i dalje neće da zna, onda – ili je lud ili pokvaren! Sve dok im nismo dali nepobitne dokaze, mogli smo da na njihovo ponašanje gledamo „kroz prste“. Ali posle sveg ovog, oni koji i dalje hule na svoj narod verglajući kojekakvu neprijateljsku propagandu – njima je mesto na stubu srama!

Tako Jovan Deretić završava svoj omanji pregled. Zasad još mnogo toga nije jasno, pošto će prevod sa savremenog srpskog teksta dokumenta na savremen ruski sadržati „mnoštvo“ grešaka, dok bi izvorni tekst (napola ruski), zapisan ćirilicom, bio vrlo zanimljiv za lingvističku analizu.

(Srbija Danas)

SRPSKA ISTORIJA: Ko su Četnici?

Kada u današnje vreme govorimo o četnicima, prva asocijacija na ovaj termin su pripadnici Jugoslovenske vojske u Otadžbini (JVuO) Dragoljuba Draže Mihailovića, učesnici Drugog svetskog rata.

Međutim, malo se zna o izvornom srpskom četništvu nastalom na prelomu 19. i 20. veka zarad odbrane i zaštite srpskog stanovništva u Staroj Srbiji i Makedoniji koje su u to doba još uvek bile pod turskom okupacijom.

Neustrašivi, spretni, viteškog duha, izvorni četnici su daleko od ustaljenog prikaza neuglednih bradatih nasilnika iz partizanskih filmova. Heroji Srpske četničke akcije, balkanskih ratova i Prvog svetskog rata nepravedno gurnuti u zapećak srpske istorije, svakako zaslužuju da se o njihovim podvizima mnogo više zna nego što je to slučaj danas, kako bi jedan od najsvetlijih perioda naše istorije kome ovi junaci pripadaju konačno zauzeo zasluženo mesto u istoriji sveta.

Pored termina četnik, uporedo se kao sinonimi koriste i termini komita (pripadnik revolucionarnog komiteta) i ustaš (ustanik). Jednu od najživopisnijih definicija četnika dao je pisac Stanislav Krakov u svojoj knjizi ”Plamen četništva”, inače i sam pripadnik odreda Vojina Popovića Vuka, jednog od najčuvenijih četničkih vojvoda:

”Šta znamo o četnicima? Da su drugovi slobode, junaštva i samopregorevanja. Slušamo ili legende ili ih vidimo fotografisane svečano sa oružjem po kalendarima. Ali njihov pravi život i dela stoje skriveni od nas vremenom, zaboravom, tajnom. Jer dok su preslavno umirali, moralo se ćutati.

Njihova mlada tela odnosili su virovi ili su nestajala u vatri, padala pod noževima i pod olovnim plamenom. Oni nisu kao vojnici savesno i časno ginuli zato što tako treba, nego samo zato što su oni to sami hteli.

Ponosno su planine našeg Juga skrivale u sebi ljude tako bliske prirodi i bogovima. Rođaci po osećanju sa Kraljevićem Markom i starim hajducima, hlebari, salebdžije, zidari i seljaci, mirni ljudi i tihi, postajali su u šumama smeli, neposredni i oslobađali se svega ličnog i suviše osećajnog.

Komita, hajduk i junak umeo je da bude skoro svaki Srbin sa Juga, ako ne kroz ceo život, a ono uvek u trenucima sudbonosnim po njega, njegovo selo i našu budućnost. ”

(srpskaistorija.com)

TEKST KOJI JE ZAPALIO HRVATSKU: Ovo je istina o hrvatskim kraljevima i hrvatskoj istoriji!

Jednu mladu ženu iz Srbije danima je preko fejsa maltretirao neki Hrvat i tražio da izađu zajedno. Pričao joj je o hrvatskim kraljevima i isticao hrvatsku superiornost nad Srbima. Očajna, obratila mi se za pomoć. Malo ljudi u Srbiji zna da čitava superiorna hrvatska povijest nema više od 150 godina. Tek u drugoj polovini 19. vijeka Beč je stvarao institucije, Vatikan katoličio, a katolički popovi i bečki đaci izmišljali priče iz nepostojeće hrvatske povijesti. Kako je u 19. vijeku mnogo Srba studiralo u Beču, studenti iz tadašnje Hrvatske sreli su se sa junacima i događajima iz srpske prošlosti. Jedan, kojem se srpska povijest posebno sviđela zvao se Ivan Kukuljević Sakcinski. On će kasnije zajedno sa nekolicinom katoličkih svećenika izmisliti niz hrvatskih kraljeva, iskopati mnoge lažne nalaze… sve ono što smo imali prilike gledati u naučno-fantastičnoj seriji “Hrvatski kraljevi”.

Simboli jedne nacije i države su grb, himna i zastava. Hrvatski grb prvi put se nalazi grbovniku u fojničkom katoličkom manastiru, kao jedan od grbova srpskih zemalja cara Dušana iz 14. vijeka. Hrvatsku himnu „Lijepa naša“ napisao je Srbin iz Vinkovaca Josif Runjanin. Hrvatska zastava sa rasporedom boja crven-bijeli-plavi prvi put je upotrebljena kao srpska zastava Sretenjskim ustavom 1835. godine, ali je zabranjena radi protesta Turske. Kasnije je ban Jelačić tu istu zastavu uzeo za zastavu Velike Ilirije. Austrija ju je odmah zabranila, da bi je kasnije odredila za hrvatsku zastavu i tako je ostalo do danas.

Ono što nisu ukrali Srbima, Hrvati su izmišljali, a često su njihovi kraljevi nastali na temelju sjećanja na lokalne srpske knezove i župane, koji onda u fantazijama vatikanskih falsifikatora postaju hrvatski kraljevi. Jedan od posebno popularnih izmišljenih kraljeva je Zvonimir. Priča kaže da je Zvonimir ubijen 20.4. 1089. jer su Hrvati odbili njegov poziv za suđelovanje u krstaškom ratu, a on ih je na samrti prokleo: “da hiljadu godina neće imati vladara svog jezika!”. Nakon Zvonimirove smrti, Hrvatskom je zavladao mađarski kralj Bela. Hiljadu godina kasnije, kad se kletva ispunila došao je Franjo Tuđman.

Ovo je naravno totalna nebuloza. Krstaški rat je izbio tek 10 godina kasnije i prema tome, Zvonimir za njega 1089. nije mogao znati osim ako nije bio vidovit. U raznim verzijama Zvonimir je ubijan i 1059. i 1079., već prema dnevno političkim potrebama. Kako je moguće da narod samo tako ubije kralj koji ima svoju gardu koja ga čuva? Ko bi se uopće usudio ubiti papinog vazala u papskoj zemlji? Papa bi eskomunicirao njegove ubice i na njih posalo vojsku. Mađarski kralj Bela koji je prema ovoj priči zavladao Hrvatskom umro je 30 godina prije navodnog ubistva Zvonimira. Zapravo se radi o prepisanoj češkoj legendi o smrti kneza Većeslava kasnije poznatog kao sveti Vaclav. Osim toga, Hrvati jesu imali vladara koji je govorio na njihovom jeziku, zvao se Aleksandar Karađorđević.

Kao dokaz postojanja hrvatskog kralja Zvonimira dugo se navodila tzv. “Bašćanska ploča” koju su ideolozi hrvatstva nazivali “temeljnim spomenikom hrvatske pismenosti” i datirali je u 11. vijek. Na toj ploči neki svećenik spominje kralja Zvonimira. Ploču je “pronašao” Ivan Kukuljević Sakcinski. Međutim, najnovije analize su pokazale da je ploča falsifikat. Oblik i stil ploče nemaju veze sa 11. vijekom. Crkva u kojoj je ploča pronađena građena je najranije u 14. vijeku u stilu kasne romanike. Kako je ploča korištena u crkvi kao pregrada, izrađena je kada i crkva. Na ploči se nalazio neki reljef preko kojeg su falsifikatori uklesali sadašnji tekst. Kada je sve ovo otkriveno, hrvatski su istoričari rekli da iako je ploča faslifikat, možda je postojao neki tekst koji spominje Zvonimira, pa je stoljećima kasnije isklesan u ploči. Možda, a možda ga je isklesao i vanzemaljac.

Jedan od arheoloških pronalazaka na koji su Hrvati najviše ponosni je krstionica kneza Višeslava koja je navodno dokaz da su Hrvati primili katoličanstvo do 9. vijeka. Tu krstionicu je katolički svećenik Luka Jelić datirao na početak 9 vijeka., a po njemu je ona iz Nina. Nin je malo mjesto u Krajini, gđe su po njihovim fantazijama stolovali nepostojeći hrvatski kraljevi i zato im je bilo važno da baš tamo postoji neka krstionica. Krstionicu je Mussolini poklonio Paveliću i od tada se čuva u Hrvatskoj. Ipak, nedavno je vodeći hrvatski arheolog, profesor emeritus Nikola Jakšić prizano da niti je Višeslav bio Hrvat, niti ta krstionica ima veze sa Hrvatima. Jakišić je nakon 40 godina istraživanja zaključio da ne postoji nikakav hrvatski spomenik iz ranog srednjeg vijeka i da nikakvi Hrvati u to doba uopće ne postoje na ovim prostorima.

Krstionica je nađena u 19. vijeku u Veneciji. Ubrzo za nju saznaju ideolozi hrvatstva. 1911. katolički svećenik Luka Jelić piše kako je u Ninu pronašao temelje te krstionice. Tako je “Višeslavova krstionica” ušla u sve hrvatske udžbenike. Kada su arheolozi otišli u Nin, shvatili su da je Jelić izmislio te temelje i da oni ne postoje. Danas se zna da je krstionica izrađena za potrebe pokrštavanja Srba na istočnoj obali Jadrana, krajem 9. i početkom 10. vijeka i svako se svojim očima može uvjeriti da na njoj stoji uklesano ime srpskog kneza Vojislava, a ne Višeslava koji nije ni postojao.

Još luđa priča hrvatske mitološke historiografije je ona o “personalnoj uniji” sa Ugarskom. Kako su najzapadnije srpske zemlje bile vrlo siromašne, srpski vladari nisu imali pretjerani interes da ih brane. Tako su Mađari osvojili područje od Zagreba do Zadra u 12. vijeku i držali ga sve dok Ugarska nije pala pod tursku vlast. Hrvati to razdoblje nazivaju “Hrvatsko-Ugarskim kraljevstvom” i “personalnom unijom”. Kažu da su samo imali istog vladara kao i Mađari, ali svoju državu. To je kao da Srbi kažu da su bili u Srpsko-osmanskom carstvu, personalnoj uniji i da su sa Turcima delili samo sultana. U tu svrhu izmišljena je tzv. “Pacta Conventa” koja je navodni dokument iz 12. vijeka. Međutim, Pacta Conventa je pisana jezikom iz 15. vijeka, u njoj se nalazi niz grešaka, npr. Koloman se navodi kao sin Ladislava, a bio mu je nećak. U mađarskim izvorima nema spomena o Pacti Conventi, niti je iko spominje prije 17. vijeka. Suočeni sa tim argumentima hrvatski povjesničari priznaju da je Pacta Conventa falsifikat, ali kažu da je možda postojao neki usmeni dogovor sa nepostojećim hrvatskim plemstvom. Možda, a možda je postojao o usmeni dogovor sa trolovima.

Kad im se spomene da se za razliku od Srba nikad nisu bunili nego bili vjerni sluge svojih okupatora, Hrvati navode Matiju Gubca kojeg je posebno forsirala komunistička istoriografija. Navodno je izvijesni Matija Gubec podigao bunu, istjerao ugarsku vojsku iz Zagorja, buna je ipak razbijena, a on okrunjen krunom od gvožđa i ubijen 1573. Da je stvarno u to doba neko uspio istjerati ugarsku vojsku, to bi područje odmah osvojili Turci. Na popisu kmetova mađarske porodice Hennyngh u selu Hižakovec iz 1574. spominje se i Matija Gubec, a on je po ovoj izmišljenoj priči tada navodno već godinu dana mrtav. Zapravo se radi o nekoj lokalnoj tuči u okolini Zagreba koju je umirilo osam vojnika. Čitava legenda je prepisana prema buni koju je vodio Đerđa Doža protiv mađarskog plemstva u Banatu.

Šta još reći o narodu koji je jezik ukrao Srbima, kojem je gramatiku napisao Srbin Đura Daničić, narodu koji nije imao ni prezimena ni zemlje, dok Srbi i u Hasburškoj monarhiji i u Osmanskom carstvu imali svoju zemlju, a najstrija srpska prezimena nađenasu u Dečanskoj hristovulji iz 1330. godine. Čak i iritantni hrvatski pozdrav “bok”dolazi od iskvarene varijante austrijskog njemačkog “majn bokn” što znači “moj naklon”. Kada su pokatoličeni rasrbljeni seljaci stizali u Zagreb oni nisu razumjeli njemački, pa su pozdrav “majn bokn” pomješali sa svojim “pomoz Bog” u konstrukciju “bok ili bog” koja se i danas u Hrvatskoj koristi.

Ona žena sa početka ove priče, koju je Hrvat maltretirao preko fejsa i molio je da izađe sa njima, obratila se meni za pomoć. Odgovorio sam joj:

– Reci mu da ćeš se izaći sa njim pod uslovom da prvi sastanak bude na grobu nekog hrvatskog kralja. –

Nikad joj se više nije javio.

Mislavv HORVAT, FB

„ПОЧЕТИЕ СВИЕТА“ – старосрпски текст о стварању света

“Почетие свиета“ је текст којим се ,,нео-богомили,, неправедно служе у сврху доказивања некакве “богомилске“ средњовјековне историје Босне и Херцеговине. Такође поистовјећивање цркве босанске и богумила је велика грешка, што чине многи заговорници нове босанске “Х“историје и “повјести“.

Па тако многа штампана и рукописана Богослужбена дјела српске православне цркве у тадашњој Босни својатају и приказају их као дјела цркве босанске као нпр. Чајничко, Дивошево, Никољско јеванђеље. Гле чуда, па сва ова јеванђеља се чувају вијековима у српским православним манастирима. Али ту списку није крај чак су дошли и до Мирослављевог јеванђеља што уопште не треба коментарисати.

Да се ми вратимо “Почетку свијета“. Овај текст је народно препричана и написана прича из Књиге Постања Старог завјета, о стварању свијета. То је један текст, који са налази између много псалмa, молитви, као што су Оче наш и Символ вјере.

Писан је ћирилицом у 17. вијеку, а данас се налази у Народној библиотеци у Пловдиву – Бугарска.

Па који би богомил или јеретик или католик исповиједао православни, истински Символ вјере. Да би ставили тачку на манипулације, препуштамо Вам да сами закључите о чему је ријеч:

+ NА СВОH ЗbМЛH NА ПЛЕМЕNHТОH +

Почетие свиета – старосрпски текст о стварању света

Почетие свиета

Извор: vidovdan.org