ПОСЕТА једној од највећих библиотека света, сама за себе, празник је за душу. Али осећај када стојите испред оригиналног дела најстаријег српског рукописа оставља без даха. Величанствено је сазнање да је ту, на столу пријатне читаонице Националне библиотеке Русије, у чаробном Санкт Петербургу, чувени 166. лист јеванђеља писаног пре више од осам векова за Мирослава, кнеза Хумског, сина Завидиног, а брата Стефана Немање.
Пергамент, истргнут из документа насталог у немањићкој Србији крајем 12. века, најстарији споменик српске писмености, има занимљиву историју која га је довела до руске библиотеке, где је данас драгоцени део њене збирке. Поштован и чуван са великом пажњом. Још необичнију причу имало је то јеванђеље са преосталих 180 листова, које се од 1945. године чува у Народном музеју у Београду. Иако су векови писали бурне странице руске и српске историје, 166. лист, међутим, никада није спојен са својом целином.
– Последњих година оживело је интересовање за чувену страницу Мирослављевог јеванђеља, па тако и за овај део руске националне библиотеке – каже Јекатерина Крушељницкаја, која брине о средњовековној збирци библиотеке. – Овде смо је представили опширном, темљеном и врло лепом презентацијом на интернету.
Узбуђење, одушевљење, талас поштовања према моћи и величини, вероватно су уобичајене емоције које осети сваки посетилац када први пут крочи у Националну библиотеку Русије. Овај храм знања, сачињен од дрвета, мириса књига, скулптура „очева“ књижевности, на полицама чува благо вредно 37 милиона књига исписаних на 85 језика. Међу њима је и 370 српских средњовековних рукописа.
– Стижу ли вам захтеви српских музеја и институција да се 166. лист врати у Србију и споји са оригиналом? Мора ли таквој лепоти да се одреди адреса, или је она ванвременски, цивилизацијски бисер? – говори преводилац Славица Ђукић, велики поштовалац, познавалац и заљубљеник у Русију, православље и књижевност.
Уз широк, искрен осмех, Крушељницкаја одговара:
– Суштински се ништа не би променило да се тај лист из Русије врати у Србију. Можда је баш и добро што је овако. Да делић остане овде у Санкт Петербургу, а све друге странице у Београду.
Пред нама са те две стране слова, минијатура и иницијала Крушељницкаја „чита“ утицај истока и запада, спој византијског стила и западне традиције…, одраз историјског тренутка у ком се Србија тада налазила. Прича како је лист стигао до Санкт Петербурга:
– Архимандрит Порфирије, који је касније био епископ Успенски, 166. лист Мирослављевог јеванђеља донео је из манастира Хиландар, у ком је боравио 1845. и 1846. године, у време када нико није знао за тај рукопис. Био је изузетан научник тог времена и врло посвећен сакупљању примера словенске писмености за своју збирку.
Не зна се да ли је Порфирије Успенски лист кришом узео или га је добио на поклон, јер историјски списи бележе да је у то време био обичај да се драгом госту поклони лист из драгоцене књиге.
– Мирослављево јеванђеље нико није видео, нити је знао да постоји, као ни да се налази на Светој Гори, све док Порфирије Успенски није донео у Русију тај један лист – прича Крушељницкаја. – Учинио је велику услугу науци, јер је тај, али и друге рукописе из његове архиве уводио у научну праксу. Своју збрку није крио и први пут ју је представио на изложби у Кијеву 1874. године, када је и 166. лист, или, како су га у то време називали, петербуршки лист, побудио велико интересовање и истог трена постао познат. После тога научници одлазе на Свету Гору, а и свештеници схватају вредност те књиге.
„Петербуршки лист“ видео је и Стојан Новаковић, тадашњи управник Народне библиотеке у Србији, а касније политичар. Захваљујући њему, Мирослављево јеванђеље је добило то име.
– Пред крај живота, 1883. године, епископ Порфирије продао је читаву колекцију великој дворској библиотеци, а лист је био чуван онако како и приличи тако значајном споменику српске писмености – прича наша саговорница. – На крају 19. века, Јеванђеље се и даље налазило на Атосу, а потом га свештеници поклањају српском краљу Александру Обреновићу, који га односи у Србију.
„Изгубљени“ лист 166, на ком је написано читање за 7, односно 20. јануар, празник Светог Јована Крститеља, само је једанпут боравио у Србији. Током пролећа 2015. био је изложен у Вуковом и Доситејевом музеју у Београду.
КЊИГА ПАМЋЕЊА
Мирослављево јеванђеље уписано је у Унескову књигу памћења. Преживело је бурна времена наше државе и народа – скривано је, преношено и тако сачувано. Иако је написано на територији Бијелог Поља, само 332 километра од Београда, „прешло“ је за седам и по векова више од 15.000 километара – од Хиландара до главног града Србије. Пратило је кретање српске владе од Крушевца до Ниша, Краљева и Рашке, а потом је 1915. године до Крфа, па Београда, Ужица. Једно време је било закопано у олтару манастира Рача и скривано од Немаца. Од 1945. је у Народном музеју Београда.
ЧАК 370 СРПСКИХ РУКОПИСА
У НАЦИОНАЛНОЈ библиотеци Русије, у јужнословенском фундусу чувају се и други важни средњовековни српски списи. Тамо је и Вуканово јеванђеље, писано око 1202. године, у пећинама изнад Старог Раса, најстарији рукопис рашког правописа. Из збирке епископа Успенског су и Радослављево јеванђеље из 15. века, али и осталих 370 српских средњовековних рукописа.
pridruzite nam se SAKRIVENA ISTORIJA SRBA
pridruzite nam se SAKRIVENA ISTORIJA SRBA
Нема коментара:
Постави коментар