Много шта је у Влашкој и Молдавији било сербско, а искорењено је насилном румунизацијом

НЕМЦИ И ВАТИКАН РАДЕ НА ОКРЕТАЊУ РУМУНИЈЕ ПРОТИВ РУСА И СРБА

• Након Информбироа се у Румунији заоштрава реакција на „сербску братску издају“ и румунизација језика и културе, уз прогон у степе Барагана свих који су се изјаснили као Срби
• Ћирилица, као древно писмо кнежевина Влашке и Молдавије, од којих је и настала вештачка држава Румунија у другој половини 19. века, прогнана је из јавног живота „Романије“, сербски називи се преименују, сербске речи у новорумунском постају архаизми
• Самозвани мудраци САНУ данас папагајски блебећу о „романском карактеру“ влашког језика и народа, а не познају ни једну реч древног или модерног влашког! Међутим, још је Јован Стерија Поповић објавио чланак: „Речи српско-словенске у влашком језику познате“ побијајући етимологије тадашњих румунских лингвиста…
• Краљ Александар Карађорђевић је 1922. оженио „румунску“ принцезу Марију фон Хоенцолерн Зигмаринген. Њен деда по мајци био је војвода од Саксен Кобург лозе! Тако је већ 1925. испословала коначну аутокефалију „Румунској Православној Цркви“ на старим сербским територијама, уз заплену имовине, присилну румунизацију и брисање славне сербске културне баштине, што је био сан још Франца Јозефа Првог
• Простори Влашке и Молдавије и историјске сербске земље су најстарија цивилизација протоевропљана – староседеоци са генетском хаплогрупом коју научници зову Мајком Старе Европе, колевком Винче, Старчева, Лепенског Вира и Трипоља              

ПИШЕ: Срђан Новаковић

СРБИЈА – историјски пријатељ, сусед и некадашњи савезник Румуна и Румуније – животно је заинтересована за геополитичку стабилност те огромне територије са којом дели речну и копнену границу.

Уједињују нас и заједнички интерес у мирољубивом решавању питања мањина: статуса аутохтоних Влаха и Цинцара у Србији, етничких Румуна у Војводини и сербске мањине у Румунији.

Али, да бисмо непристрасно сагледали и донели историјски праведан суд о горе наведеној етничкој заврзлами, морамо се вратити у даљу и ближу прошлост, указује Срђан Новаковић на почетку свог рада о Србима, Власима и Румунији од Владислава до Николе, који је објављен у Зборник „Анатомија румунске политике”.

У раду је, између осталог, указао да се у тумачењу и обликовању српско-румунских садашњих и будућих односа мора повести рачуна о више догађаја и личности, односно процеса који су део праве, а не измишљене и фалсификоване историје.

ПОЂИМО од 1948, правих разлога југословенске „издаје“ руског блока и геополитичке слике после Другог светског рата.

Разлог није био идеолошки, везан за „култ личности“ Стаљина, већ је Србија била још превише индустријски, демографски и геополитички јака – највише због јаког историјско-културног наслеђа и веза са руским и словенским ћириличним светом. Зато су убрзано стваране вештачке нације и парчан сербски духовни простор: претварањем Старе Србије (Маћедоније) у чокалијски бугарашко-арбанашки вилајет новојезика, Босне у латинизовани „социјалистички“ санџак и Црне Горе у расрбљену удбашку енклаву. Најшира „аутономија“ (са правом вета у односу на ужу Србију!) за Војводину и арбанашење Космета биће озваничена Уставом из 1974.

Независне „распуштенице“ Краљевине СХС – Хрватска и Словенија – значајно су проширене. Поделиле су Истру, Словенији је припала Бела (Сербска) Крајина а дојучерашњој Ендехазији потврђују се Славонија, Барања, Жумберак, Далмација, Лика, Банија, Кордун, Дубровник и сва острва у Јадрану. Личним пожртвовањем крајишких Срба (којима је Статуто Валахорум 1630. подарио влашку државност у оквиру Аустрије), спречава се избијање „социјалистичке“ Новохрватске на Земун и припајање доброг дела Срема. Међутим, Србија је постала поприште покоља и погрома староседелачког образованог слоја, од Сремског фронта па до масовних гробница „класних непријатеља“ диљем свог етничког простора, од сербске Атине (Војводства) па до горштачке Спарте (Светог Саве Зете и Херцеговине).

Све стратешке фабрике су пресељене у Хрватску и Словенију, а у Брозославији се уводи кроатокомунистички новоговор „светог“ Јосипа Радника и његових измећара Кардеља, Бакарића, Крајачића, Ђиласа, Леке и Крцуна.

Постојали су и Стаљинови пројекти стварања снажне балканске конфедерације Југославије, Румуније и Бугарске, по узору на моћну ЧССР (Чехословачку) – сателита СССР (ћирилично-славјанске империје братства народа).

То постаје ноћна мора за оне који раде на евакуацији и реорганизацији најзначајнијих нациста из Немачке, НДХ, Малорусије и Беле Русије, Балтика и Скандинавије.

Суштина нацизма је препознатљива и тада и сада: расистички рат против Словена свим средствима и (према свим британским колонијалним принципима) заваде и најсуровије пљачке природних богатстава.

Ватикан, кум оба светска рата у којима је страдало стотинак милиона Славјана, имао је огромне интересе у свом балканском дворишту. Крах фашизма и линчовање Мусолинија нису угрозили вековне планове папства за освајање светске власти и латинизацију преосталих словенских „шизматика“ и „бизантинаца“. Пагански римски култови енглеског плаћеника Дучеа, итекако су погодовали мисионарском и колонијалном ширењу на Исток лажне папске вере у Човекобога језуитских војски и инквизиторских мучитеља попут Павелића, Степинца, Бандере или Кунцевича.

1. „Ломљење кичме” Србији

Активира се утицај на црвеног малтешког витеза Амброза да се Србији „сломи кичма“ и онемогући православна конфедерација која је кошмар за Рим. Уз „Труманова јаја“ и упумпавање кредита, активира се крвави голооточки циркус Информбироа ради одвајања од тадашње Русије и њеног погубног уплива: ћирилице и описмењавања нишчих, нуклеарних технологија и невероватног научног и техничког развоја, егалитарне екумене братских и славјанских народа, мира и опоравка од троцкистичког и нацистичког пакла.

Преко моћне унијатске пете колоне, и у Румунији Георги Георгију Дежа се изазива реакција на „сербску братску издају“ и заоштрава романизација језика и културе, уз прогон у степе Барагана свих који су се изјаснили као Срби. Ћирилица, као древно писмо кнежевина Влашке и Молдавије, од којих је и настала вештачка држава Румунија у другој половини 19. века, прогнана је из јавног живота „Романије“, сербски називи се преименују, сербске речи у новорумунском постају архаизми. Као и у данашњој Србијици, сербски језик и влашко-молдавска ћирилица (слична сербском писму пре Вук-Копитарове бечке реформе) прогоне се у црквене богословије.

Активира се тобожња угроженост Влаха у Југославији и форсира насилна романизација и иредента, сербска имовина у Румунији плени, затварају школе и читаонице и сатире старокалендарско ћирилично славјанство и правоверје. Ипак, влашки корпус бива најзадртији бастион Србства као што је влашка шубара до данас симбол хајдучког отпора пролетерском расрбљивању Србије и Југославије.

„Југославенска“ историјска наука, из гнојива кумровачких курсева, понавља ватиканску мантру о тобожњем досељавању Серба на „Балкан“ у седмом веку и наводном староседелаштву и тапији Влаха и Цинцара (само као Румуна, римљана) и Илира (читај Шћипетара) на протоевропским тлу.

Самозвани мудраци САНУ данас папагајски блебећу о „романском карактеру“ влашког језика и народа, а не познају ни једну реч древног или модерног влашког! Међутим, још је Јован Стерија Поповић објавио чланак: „Речи српско-словенске у влашком језику познате“ побијајући етимологије тадашњих румунских лингвиста…

 2. Немачке краљевске лозе Румуније, Бугарске, Грчке, Југославије

Германски језуити у Риму били су распомамљени и због Бугарске – ћириличне славјанске државе сербског говорног подручја, под руским старатељством, географски близу Фанара и Цариграда. Нарочито кад су Бугарска и Румунија остале без „својих“ краљева немачке лозе (а нису имали ни кап бугарске или влашке крви, мрзели су народ и православну веру и спроводили швапску агенду). Њихов специјалитет је био да изазивају рат између „унтерменшен“ (подљуди) са ове и оне стране „границе“ подунавских земаља.

И православна Грчка је имала „свог“ швапског краља.

А краљ Александар Карађорђевић је 1922. оженио „румунску“ принцезу Марију фон Хоенцолерн Зигмаринген. Њен деда по мајци био је војвода од Саксен Кобург лозе! Тако је већ 1925. испословала коначну аутокефалију „Румунској Православној Цркви“ на старим сербским територијама, уз заплену имовине, присилну румунизацију и брисање славне сербске културне баштине (сан још Франца Јозефа Првог).

Немачка краљица и баба „престолонаследника“ са Дедиња, изгледа да је закулисно владала првом Југославијом и већ 1929. убедила краља Александра да у СХС краљевини Југославији ћирилицу треба укинути званичним законом! Након неколико лета, краља ће црној земљи предати ћирилични Бугарин Величко Димитров Керин Черноземски.

  3. Унија и нови календар

Новостворени румунски патријарх Мирона одмах је почео прогон монаштва и свештенства које се супротстављало увођењу папског календара на разбојничком „Васељенском сабору“ 1923. под диригентском палицом незаконитог „патријарха“ Мелетија Метаксакиса.

Календарску јерес, митрополит Антоније (Храповицки) ће жигосати као „бесмислени уступак масонерији и папизму“, а прихватиће је у начелу Српска црква заслугама делегата Гаврила Дожића и Милутина Миланковића.

Мирон 1938. добија звање премијера-регента (частио га је немачки краљ Карол Други) и покреће најокрутнији прогон свих старовераца, а највише Серба влашко-бесарбске крви које је слао у логоре, стреља богомољце и руши све старокалендарске храмове, бацајући монахе у манастирске бунаре! Да избегну смрт, монаси старе вере беже у шуме, где су им побожни мирјани кришом доносили храну у пећине.

Румунија и данас има „свог“ шокачког председника – саксонца и лутерана Јоханиса Клауса који тражи укидање православне веронауке у школама и ширење геј „свадби“.

Немци и Ватикан су убеђени да ће од Румуније направити нову Пруску-Понемчију-Украјину, коју ће на Истоку хушкати да ратује против Руса (због Молдаваца), а на Западу против Серба (због Влаха). Али, Молдавија (Бесарабија) се враћа својим сарабским коренима! Уосталом, из ње је потекао најснажнији отпор унијаћењу путем „скјавета“ – папине латинице за Словене…

  

 4. Мајка Старе Европе

Простори Влашке и Молдавије и историјске сербске земље су најстарија цивилизација протоевропљана – староседеоци имају генетску хаплогрупу коју научници зову Мајком Старе Европе, колевком Винче, Старчева, Лепенског Вира и Трипоља.

Осим непроцењивих археолошких налазишта, Србија, Влашка и Молдавија су и светске велесиле по питању антрополошког наслеђа, атавистичке музике и фолклора. По природном богатству и залихама нафте, гаса, пијаће воде, угља, злата, бакра и уранијума су у европском врху.

Наше земље имају и дужничко ропство: најнижи доходак по глави становника и огроман спољни дуг, па је по њих најопаснија намера немачких и белосветских поверилаца да лажне дугове претворе у власништво над побројаним природним богатствима пре слома европске (немачке) економије ненаплативих кредита.

Зато Шокци звецкају оружјем на сербским и руским границама, наоружавајући Укропе, Хрвате и Шиптаре, а „закуваће“ и влашку чорбу! А ту је NATO ракетни штит у „Роуманији“.

Ваља подсетити и да је најучесталије америчко презиме Смит (Шмит), и да су англосаксонци најчистија германска раса – „британска“ краљевска династија Виндзора је променила име током Првог светског рата 1917, јер су одувек били Саксен-Кобург Гота Хановер…

        5. Доба Влада Бесараба и Николе Чаушескуа

Широм Румуније транснационалне компаније извлаче гас из шкриљаца, изазивајући побуне очајног живља због заувек затроване земље, без пијаће воде. Природно, народ се носталгично сећа „диктатуре“ Влаха Николе Чаушеског.

Он се надахњивао влашким војводом Владиславом Басарабом Змајевићем. Војвода је одрастао у турским мучионицама. Отац Владислав Басараб Драк (Змај) га је дао као залог на верност султану Мурату Другом. Влад се после трагичне погибије оца и брата Мирче, са допуштењем султана, 1448. враћа у Влашку и добија титулу кнеза Влашке под надимком Дракуљеа (син Драка-змаја, Змајевић).

Папски крсташ Јанко Хуњади га протерује у Молдавију, код ујака Богдана Другог, али се враћа на престо 1456. (пошто је одрубио главу Владиславу Другом Данестију који је пустио да католички Саси багателно црпе рудно богатство и зеленаше). Јача државу ослањајући се на народ и укида феудалне обавеза. Од Трговишта прави престоницу влашког војводства и оснива Букурешт, а земљу опоравља.

Слама Сибиње – папске витезове тевтонце, Сасе и германске лихваре-трговаце. Набија на коље пар хиљада људи због зеленашења и непоштеног искоришћавања рудног богатства Влашке. Преостале швабе прогони, а Турцима не дозвољава продор у Влашку. О његовим подвизима против Турака сведоче записи у ћитабама о „шуми набијених (Турака) на колац“ и „Ноћи Страве“ кад је влашка коњица ударила на султанов шатор да би га погубила, сече неколико десетина хиљада Турака, али султан измиче, а сам Владислав бива посечен.

Одрубљену главу Турци стављају у мед и шаљу за Стамбол, где ју је султан редовно показивао како би одагнао страх јаничарима и пашама…

Што се благостања тиче, у његово време пореза није било, поделио је свима земљу и права, примио је сербске избеглице од турског и маџарског зулума, а влашки и банатски народ и сада са уздахом помиње епоху Дракуља, када се вода са јавних чесми испијала из златног лончића (пахар, стакан), привезаног златним ланцем (ланц)…

Пљачка и крађа је била реткост – Влад се највероватније надахнуо чувеним закоником цара Стефана Душана Немањића.

Влад је био и један од највећих ктитора Хиландара и Свете Горе, заједно са царем Душаном Силним и царем Иваном Васиљевићем „Грозним“.

Влад је можда био и први изумитељ народне војске, слободних војника окупљених у четама по потреби – што је можда при стварању царске опричнине имао још један славни цар сербске крви – Иван Васиљевић Страшни, изданак најблагороднијих сербских племићких лоза Дејановића и Јакшића (његова бака по мајци Ана Јакшић Глинска је пореклом из Надлака, близу родног Арада грофа Саве Текелије, доживотног председника и добротвора Матице Сербске). И његова круна је била у облику крзнене шубаре са драгуљима и крстом на врху.

Величина Владислава Басараба је упоредива са жртвом Милоша Обилића и надахњиваће кроз векове будуће змајеве Стевана Синђелића и Црног Ђорђа.

Али вратимо се у ближу прошлост, Владисављевом епигону, „злом тиранину“ Николи Чаушеском (увек са влашком шубаром на глави!) који је своју опустошену земљу уздигао на ниво самодовољне и моћне државе, са високом стопом научног и културног развоја, јаком пољопривредом и огромним сточним фондом, нафтном и гасном индустријом (колос Петромар са чак седам платформи у Црном мору), државе која је производила 120.000 аутомобила годишње, извозила савремено наоружање, склапала 17.400 камиона годишње, штанцовала тенкове и борна возила, имала дивовска бродоградилишта Галати и Костанца (трећа по обиму лука у Европи!), фабрике трактора, авионе, имала снажну армију и морнарицу са 288 пловила (а сада – ниједно!), бесплатно и квалитетно школовање и здравство, јевтиноћу услуга и пуну запосленост, опасну тајну службу Секуритате… Истополни блуд је кажњаван са једном до пет година робије, за пуку пропаганду оваквих односа претила би казна од једне до пет година казамата.

Овај „заостали тиранин“ је далековидо 1971. посетио Кину и Северну Кореју и одушевио се кинеском културном револуцијом и програмом Ким Ил Сунга који је предвиђао самодовољност и независност нација – а са ослонцем на војну моћ, толико да је сва његова дела дао да се преведу на румунски језик.

Отплатио је све државне дугове Западу марта месеца 1989. и референдумом забранио даље задуживање земље, одлучно одбацио Горбачова и његове „реформе“, те се, заједно са Моамером Гадафијем и Бетином Краксијем, залагао за стварање моћне развојне банке која би повољно финансирала сиромашне државе.

Стрељан је на папски Божић 1989. у некадашњој престоници средњевековне Влашке Владислава Басараба Трећег – Трговишту.

Дан пред егзекуцију, „енглеска“ краљица Елизабета Друга Саксен Кобург Гота Хановер (удата Батенберг) је демонстративно вратила најзначајније румунско одличје, које јој је лично Никола Чаушеску уручио приликом државне посете.

После његовог убиства, спољни дуг земље је узлетео до садашњих фантастичних 90 (и кусур) милијарди евра, а свако носталгично подсећање на период Шубаре из Скорничештија бива законски санкционисано.

Али, биће још Дракуља и Обилића“.

        Рад је објављен у зборнику „Анатомија румунске политике”, који можете наручити на телефон 064/ 224 334 9

      

ИЗВОР: Факти, Центар академске речи

620.000 VOJNIKA ANTANTE RAZORILO JE I ZAUZELO SRBIJU, A ONDA JE NA NJIH KRENULO 62.000 „MRTVIH KOJI HODAJU“– ONO ŠTO SE DOGODILO SVET NIJE VIDEO…

“Jeremija pali topa, zatresla se sva Evropa…”, pre tačno 100 godina, 15. septembra moj pradeda Periša Kovačević, sa šajkačom na glavi, sa puškom u ruci krenuo je kući. Posle tri godine izgnastva. Da oslobode Srbiju.

Tog 15. septembra 1918. godine – Živojin Mišić, komandant Glavnog štaba srpske vojske, uputio je svojim vojnicima i oficirima naredbu – juriš!

U depeši koja je pročitana vojnicima u rovovima solunskog fronta stoji – “Svi komandanti, komandiri i vojnici treba da budu nošeni idejom – od brzine prodiranja zavisi ceo uspeh ofanzive. Treba drsko prodirati, bez počinka do krajnjih mogućnosti ljudske i konjske snage. U smrt, samo ne stajte. S nepokolebivom voljom i nadom u Boga – junaci napred u otadžbinu.”

Bitka kod Dobrog polja bila je uvod da 620.000 vojnika Antante krene u konačnu ofanzivu. Oko srpskih 150.000 vojnika, posle dvogodišnjeg mirovanja silovito su krenuli u konačni obračun. Sa druge strane fronta su se nalazili Bugari i Nemci.

Sa oduševljenjem krenuli su u proboj Solunskog fronta, što se kasnije pokazalo da je bila i odlučujuća ofanziva koja je ubrzala kraj Velikog rata i slom Centralnih sila.

Već 14. septembra 1918. srpska i francuska artiljerija počele su žestoko bombardovanje bugarskih položaja, a sutradan u 5.30 ujutru srpska i francuska pešadija krenule su u odlučujući proboj.

Već prvog dana front je probijen u širini od 11 kilometara, a bugarske trupe počele su da se povlače.

Vest o proboju fronta prvi su u pozadinu doneli naši piloti, koji su dali veliki doprinos u borbama i tako pokazali sve veći značaj ovog vida ratovanja:

“Bugari beže, beže Nemci… Front je probijen, naša pešadija je na svojoj zemlji. Gledao sam svojim očima. Leteo sam nisko, jedva tri stotine metara iznad zemlje, lica sam im video.

Mašu nam, naši jurišaju, front je probijen, čujete li me, front je probijen”, navodi se u sećanjima pilota Dragutin Savić, koji je prvi video pobedu srpske vojske.

Bugarska je 29. septembra u 23 časa potpisala konvenciju primirja. Već 1. novembra 1918. srpski vojnici ponosno su oslobodili Beograd. O ovoj veličanstvenoj pobedi pisane su knjige i monografije. Sigurno najiteresantniji citat je telegram nemačkog cara Vilhelm II bugarskom kralju Ferdinandu oktobar 1918. godine:

“Šezdeset dve hiljade srpskih vojnika odlučilo je rat. SRAMOTA!”

Francuski Maršal Franše d’Epere je u svom izvešataju krajem oktobra 1918. godine napisao sledeće reči:

“To su seljaci, skoro svi. To su Srbi tvrdi na muci, trezveni, skromni, nesalomivi. To su ljudi slobodni, gordi na svoju rasu i gospodari svojih njiva… Ali, došao je rat. I, eto, kako su se namah za slobodu zemlje ti seljaci, bez napora, pretvorili u vojnike najhrabrije, najistrajnije, najbolje od svih.

To su te sjajne trupe, stvorene od izdržljivosti i poleta, zbog kojih sam gord što sam ih ja vodio, rame uz rame sa vojnicima Francuske, u pobedonosnu slobodu njihove otadžbine…”

Periša i Radiša Radovanović (rođeni brat pradede Tome Radovanovića) su se kao pobednici živi vratili kući u Čestobrodicu kraj Požege. Imali su sreću. Porodica Kovačevića izgubila je tri muške glave, a od Radovanovića čak pet muškaraca je palo braneći i oslobađajući otadžbinu.

Srbija je, prema podacima Konferencije mira u Parizu 1919, izgubila 1.247.435 ljudi, odnosno 28 odsto od celokupnog broja stanovnika koje je imala po popisu iz 1914. god.

Od ovog broja poginulo je ili umrlo od rana i epidemije 402.435 vojnika. Prilikom prelaska preko Albanije umrlo je 77.455 vojnika, u borbama na Solunskom frontu 1916. – 1918. godine 36.477, pobijeno ili umrlo u zarobljeništvu 81.214, a 34.781 vojnika umrlo od rana ili bolesti na teritoriji Srbije 1915. godine.

Što se tiče civilnog stanovništva, gubici su iznosili 845.000. Od 200.000 građana koji su pošli za vojskom preko Albanije poginulo je ili umrlo preko 140.000 ljudi. Epidemija pegavog tifusa 1914./15. odnela je 360.000 ljudi.

Srbija je u ratu izgubila više od 28 odsto stanovnika, odnosno 62 odsto muškog radnog stanovništva (53 odsto poginulo i 9 odsto trajnih invalida) između 18 i 55 godina. Od tih gubitaka, tri četvrtine otpada na užu Srbiju i Kosovo i Metohiju.

Ono što smo u ratu “dobili”, poništili smo decembra 1918. kada je stvorena Kraljevina Jugoslavija. U 20. veku, dva puta nas je skupo koštalo “bratstvo” slovenskih naroda.

(Urbanestrane.rs)

KAKVE SU OVO SRBENDE! Muslimani u srcu Albanije, pevaju HIMNU SVETOM SAVI!

O borbi za očuvanje srpskog jezika, Srbi iz Crne Gore bi mogli puno da nauče od muslimana iz Fiera, na jugozapadu Albanije. Potiču iz Sandžaka, odakle su se njihovi preci doselili 1924. godine, a već pet godina imaju školu gde svoju djecu uče srpskom jeziku, tradiciji i istoriji.

U gradu Fieru, albanskoj Toskani, punoj maslina i vinograda, živi pet hiljada Srba, od koji par hiljada muslimanske veroispovijesti! Da, dobro ste čuli, Srbi muslimani – tako se izjašnjavaju. I takvih ima u više mesta Albanije, posebno u Skadru, gdje je reč uglavnom o porodicama porijeklom iz Podgorice i njene okoline. A ovi u Fieru su porijeklom iz Sandžaka, doselili se na albansku obalu 1924. godine.

Zahvaljujući zadivljujućoj hrabrosti i upornosti porodice Duljević, već petu godinu radi prva i jedina srpska osnovna škola u “zemlji orlova”. Za ovu prosvetiteljsku misiju, domaćin Ekrem Duljević, darovao je svoju kuću. Preuredio je za potrebe škole u kojoj danas par stotina đaka sriče srpsku azbuku. Uče o srpskoj istoriji i tradiciji. Nastavu za učenike od prvog do četvrtog razreda, izvode učitelji koji dolaze iz Skadra i Tirane, a angažovano je i šest vozača koji dovoze đake iz susjednih mesta.

– Otac moga oca, ostavio nam je amanet da sačuvamo srpski jezik. Polovinom septembra 2010. godine, kada smo počeli, bio je to kurs srpskog jezika i trebalo je da ga držimo u vreme vikenda. Interesovanje je, međutim, bilo ogromno i sada imamo prvu osnovnu školu sa četiri, a naredne školske godine sa pet razreda, koju pohađa 213 učenika – priča Ekrem Duljević, koji je i predsednik “Jedinstva”, Udruženja Srba u Albaniji.

Nisu baš svi u Ret Libofši, selu sa oko 420 srpskih kuća, na periferiji Fiera, blagonaklono gledali na to što se u dvorištu Duljevića, pred ulaznim vratima škole, vijori srpska zastava. Najprije se krenulo sa pokušajem podmićivanja roditelja da djecu ne šalju u školu. Ucjenjivani su i učitelji. Kada to nije urodilo plodom, prešlo se na otvorene pretnje, čak i smrću, članovima familije Duljević.

– Bilo je svakojakih pritisaka, od skidanja srpskih simbola, zastave i table škole, do prijetnje smrću mojoj deci od pripadnika Crveno-crne alijanse. Bili smo prinuđeni da tokom održavanja nastave, ali i noću, držimo straže pod oružjem – kaže Ekrem, i dodaje da je sada situacija neuporedivo bolja zahvaljujući većem razumijevanju albanske države.

Domaćini objašnjavaju da su se u ove krajeve doselili pre skoro sto godina iz okoline Novog Pazara, Sjenice i Tutina. Njihovi preci su, u stvari, muslimani srpskog porijekla, čiji se potomci danas izjašnjavaju kao Srbi i često deci daju srpska imena. U celom okrugu Fier ima čak 2000 srpskih porodica.

– Planiramo da podignemo novu školsku zgradu. Urađen je projekat i o svemu smo obavestili našu ambasadu. Očekujemo pomoć matične države – kaže Duljević. – Za sada nam je Beograd pomogao slanjem dela udžbenika, i stipendiranjem par desetina naših studenata na beogradskom univerzitetu.

U lepo uređenoj učionici, okićenoj srpskim zastavama, prvi čas počinje školskom himnom “Sveti Sava”. Učenici pokazuju sveske sa obrađenim gradivom ispisane na srpskom jeziku, ćirilicom i latinicom, crteže sa izložbe. Na časove, kako rekoše, dolaze s velikom voljom, jer žele da što bolje ovladaju srpskim jezikom. Da steknu znanja o istoriji i kulturi svojih predaka. Nastavnik Kozma Dima na tabli ispisuje SRBIJA JE NAŠA MAJKA, a đaci ga prate i čitaju u glas.

Selo Ret Libofša je u opštini Libofša, koja pripada oblasti Fier. Ova oblast je poznata po antičkom gradu Apolonija gdje je jedno kratko vreme boravio Ciceron, slavni rimski orator. A na brdu iznad sela, nalazi se manastir Ardrenica koji je nekad nosio ime Svete Trojice. Ovaj manastir je sagrađen 1282. godine. U njemu se nalazi prelepa freska Svetog Save. Veruje se da je u njemu krunisan Đorđ Kastriot Skenderbeg.

Danas u ovaj manastir, za svaki značajniji pravoslavni praznik, dolaze kako muslimani srpskog porekla iz ovog sela, tako i Albanci pravoslavci iz okolnih mesta.

-Mi idemo i u crkvu i u džamiju – kaže starina Ismet Duljević, koji je poklonio livadu na kojoj će se graditi nova srpska škola. – Muslimani smo po veri, ali moramo da poštujemo i veru svojih predaka. Otac mi je u amanet ostavio da čuvamo srpski jezik i sećanje na Srbiju odakle smo došli prije skoro 100 godina. Tako mi deci dajemo i pravoslavna i muslimanska imena, pa se moji sinovi zovu: Ismet, Ljuban, Golub, Dževahir i Mirko.

(Dejan Bešović/Magazin sedmica)

KАKО СМО 1915. ОДБИЛИ „ВЕЛИKУ СРБИЈУ“: У архиви САНУ пронађени скривени документи о ПОНУДИ СИЛА АНТАНТЕ ВЛАДИ KРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ!

Савезници августа 1915. Србима у замену за исток данашње Македоније нудили ‘Велику Србију’, у коју би ушли цела БиХ, средња и јужна Далмација, Срем, Бачка, северна Албанија, Славонија. И ми смо све то одбили због Југославије!?!

Влади Kраљевине Србије августа 1915. било је од стране светских сила понуђено да одмах после Првог светског рата формира ‘Велику Србију’! Од наше државе се тражило да Бугарској уступи источну Македонију, а заузврат би добила читаву Босну и Херцеговину, добар део Славоније, средњу и јужну Далмацију, Срем, Бачку, па чак и делове северне Албаније!

Овај предлог стигао је тадашњем председнику Владе Николи Пашићу од сила Антанте (Русија, Француска, Британија, прим. ур.), али је он глатко одбијен јер се тадашња српска елита, на тајној седници Скупштине у Нишу, већински одлучила за стварање Југославије заједно са Словенцима и Хрватима (који су само годину дана раније починили језив геноцид над Србима у Подрињу)!?!

Већина посланика против

Kако је у најновијем броју открио „Недељник“, преносећи оригинални транскрипт са тајних седница Скупштине у Нишу, а који је све донедавно био скривен у Архиву САНУ, у ‘Велику Србију’ би, између осталих, ушли и Дубровник, Брач, Пељешац, Сплит, Сарајево, Охрид, Осијек, Бихаћ, Бањалука…

Србија је, међутим, одбила знатно проширење своје територије и излазак на Јадранско море!? На Пашићев наговор, чак 103 од укупно 127 посланика гласало је против те савезничке понуде. Српски посланици нипошто нису били спремни да у склопу овог договора са страним силама Бугарској уступе источне делове данашње Македоније

– Другог дана седнице, 22. августа 1915, Пашић је заступницима српског парламента детаљно елаборирао зашто је он енергично против. Рекао је: „Долази овај најозбиљнији корак, где се од нас тражи да чинимо извесне жртве. Од нас се захтева много. Србији се дају веће територије но што она даје.

Србији се нуди: БиХ, Срем, долина Драве, Бачка, широк излаз на Јадранско море од рта Планке, па испод Дубровника на 15 километара са острвима Велики и Мали Чиран, Буан, Болта, Брач, Пељешац…

Али на то не може Србија пристати јер су јој ове земље милије од оних што ће добити. Та линија дели један народ…

Нама се одузима много, и то земље не само неколико пута крвљу заливане но земље које су по целој прошлости и историји само српске. За накнаду дају нам се опет српске земље, али оне би требало и без досад уложених жртава бити наше. За Србију је боље да часно подлегне непријатељу него да уступањем својих територија стварно учини самоубиство.

Ми не мењамо наше мишљење, нити ћемо га променити, па чак и онда ако нас принуде да дамо, то је као у рату кад се изгуби земља“ – преноси „Недељник“ Пашићеве речи у тексту који је потписао хрватски публициста и новинар Дарко Худелист.

Он додаје и да је Пашић из неколико разлога био против ове идеје.
„Пашић није желео да одустане од тада већ прокламоване идеје о уједињењу Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу на равноправним основама, које ће и уследити после рата.

Такође, није био спреман да се одрекне источне Македоније, за коју је много крви проливено, нарочито у Другом балканском рату, и да је преда смртним непријатељима Бугарима.

izvor.nacionalist.rs

Најстарији народ у Пољској, Кашуби, причају српским језиком!

Када као туриста дођете у Гдањск и околину, не треба да знате пољски да би сте се споразумевали са локалним становништвом. Овде већину житеља чине Кашуби, стари словенски народ, који одлично разуме српски. Доктор славистике Душан Пажђерски је човек за ког се данас говори да је први свету открио овај нови народ.

– Дошао сам 1999. године из Новог Сада у Пољску да докторирам и упознао сам људе који одлично разумеју српски језик. То ме је привукло да истражујем и откријем да су Кашуби аутохтони словенски народ, који живи на најлепшим обалама Балтичког мора. У свом речнику имају фонд српске говорне традиције. Уосталом, Кашуби на југу Балтика, имају Српско село и Српско језеро – открио нам је своју тајну везу са овим народом др Душан Пажђерски, који за себе каже да је Новосађанин.

Његова истраживања су показала да су Кашуби остатак средњовековног народа Поморјана, који је на просторе покрајине Помераније дошао пре Пољака.

Кашуби су били поморци, који су пословали са Бокељима. Приликом поделе интересних сфера на Версајској конференцији њихова област Померенија или Кашуба је додељена Пољској. За време Другог светског рата Кашуби су једини имали организовани партизански покрет. Данас их у Пољској има више од 5.000.

– Моје анализе су показале да се око 51.000 људи у Пољској изјаснило да говоре кашупским језиком. Сматра се да особа које су пореклом Кашуби у Пољској има око 300.000. Кашуби немају статус народа, већ регионалне етничке заједнице. Њихов језик као оргинална баштина има статус националног. Они су сачували своје етничке особине, јер вековима живе изоловано. Основали су град Гдањск. Увек су имали везе са српским народом. Једна од престоница кашупских кнезова у средњем веку звала се Београд. Тај град, нажалост, више не постоји – открива нам др Пажђерски.

Кашуби су, кажу сами Пољаци, једини прави западнословенски народ. Религиознији су од Пољака. Наталитет им је прилично висок, иако су подвргнути асимилацији и емиграцији. Баве се пољопривредом и рибарством. Највеће пољске фабрике за прераду рибе и најбољи пољски приморски туристички центри су на Кашубима.

– По менталитету су слични Словенцима. Вредни су, предузетни, али су гостољуби као Срби. Њихова народна ношња личи на нашу. Одликује је народни вез, који имају српске кошуље, кецеље и доламе. Уз то, имају велико разумевање за српску историју. Један од највећих кашупских песника Станислав Пестка је за време кризе око Космета, превео и објавио песму Стефана Лазаревића „Речи на мраморном стубу на Косову“. А, први научно уређени кашупско-пољски речник Стефана Рамулта, који је 1893. године издала Пољска академија наука из Кракова, рецензенти су упоредили са „Српским рјечником“ Вука Караџића – казује Душан Пажђерски, иначе, велики пријатељ Кашуба.

Наш саговорник прећуткује да у тој вези Кашуба и Срба сам највише допринео. Пажђерски живи у градићу Вејхерову са Кашубама. Први је о овом народу написао стручне радове, а у Београду је, у издавачком предузећу „Алма“ отворио Кашупску библиотеку. Уз помоћ Пројекта Растко 2004. године отворио је прву кашупску интернет библиотеку и тиме овај народ представио као своје научно откриће. За тај допринос народ Кашуби је др Душана Пажђерског наградио Медаљом Столема, коју је 2006. године добио и пољски премијер Доналд Туску, који је и сам Кашуб.

– Моји планови су да отворим прву катедру кашубистике на Гдањском универзитету и да припремимо Прву међународну конференцију о Кашуби, како би цео свет упознао овај народ. Како сам на последњем Сајму књига у Београду у госте довео издавача Јарослава Елварта, првог Кашуба који је посетио Србију, палнирам да доведем још неколико важних представника овог народа – поверио нам се др Душан Пажђерски.

Средином мају ове године је са групом студената први пут у посету Србији дошла и мала група Кашуба. Делегацију је водили једини кашупски издавач и угледни пољопривредник, иначе сувласник једине кашупске приватне телевизије. Истовремено је одржана библиотечка конференција у граду Вејхерову, на којој су учествовали представници две српске библиотеке, из Чачка и Новог Сада.

За следећу годину, са културним центром из једне кашупске општине планирају се сусрети на којима би била разматрана мањинска права у Србији и Пољској, што Кашубе то посебно занима.

Пољски Србин

Др Душан Пажђерски је рођен у Зеници 1967. године у породици Леха Пажђерског, професора пољског језика. На рођењу је добио име Владислав.

Студирао је славистику у Београду, радио у новосадском Радију 100 и Матици српској. Отишао је у Пољску да изучава пољско-српски речник биљака. Ради на универзитету Гдањск, предаје граматику српског и пољског језика.

Истражује тајне кашупског језика. Објавио је „Антологија кашупске народне приповетке“, а ради први кашупско-српски речник.

izvor:/srbin.info

Тражећи Немце – Налетели На Србе

Хитлер је био опседнут аријевском расом, и нацисти су истраживали њено порекло, док није сазнао да све указује на Србе.

“Зауставите истраживања о Србима!!!“ урлао је Хитлер на немачке научнике који су изучавали историју Срба између Одре и Лабе и када му је саопштено да би “виша раса” могла у себи имати“… много Србских гена…”.

Ипак, сачувана је књига “Кроз столећа“ – “През летстотки” где је подручје између Лабе и Одре означено именом “Сербија”. Ту се објашњавају правци немачких освајања Србских територија у времену од 1050. до 1300. године У књизи “Zur sorbischen Geschichte” исто подручје обележено је као “Србска област“, насељена Србима.

Књига “Кроз векове“ (на лужичком србском језику), пише о историји Срба између Одре и Лабе, а територије су приказане на “Карта од Словена поседнутих предела средње и северне немачке у 9 веку“ (“Regio Surbi“) .

Тражећи Немце – налетели на Србе – али није могуће признати да су централне немачке земље- делови Србске прапостојбине.

izvor : http://srbskenovine.com

НЕВЕРОВАТНО ОТКРИЋЕ! Порука Србима и то на србици урезана у обелиск у Лици малоазијској пре 2800 година

У граду Сирбину, како га назива Страбон и како се стварно звао, а Грци су га прекрстили у Ксантос, у покрајини Лици, Мала Азија, нађен је уклесан на великом камену српски законик из осмог века пре Христа. Законик је уклесан на српском језику и на србици, тако да се може без много труда читати.

У Лици малоазиској (Људеји) Александар Велики је затекао једно посебно стање. У градовима Лике, који су били бројни, није било персиских посада. Иако је Лика била укључена у Персијску царевину од времена Кира Великог, она је задржала своје посебно уређење и своје старе законе.

Имали су савез од 23 града, међу којима је град Сирбин (данашњи Ксантос) био престоница и највећи од градова . Личани су најпре били познати под именом Солими, а затим као Термили по једном делу Крићана, које је Сарпедон довео са Крита и населио у Лици . Сарпедон је основао и град Милет као насеобину критског града Милета .

Стари Законик лички, који је био уклесан у каменом обелиску у граду Сирбину, потиче из VIII века пре Христа, нађен је и био је на сербо-рашком језику и писму. Изглед овог споменика можете видети у самом тексту. Ликијске текстове је сакупио крајем XIX века аустријски професор Ернст Калинка. Тумачење текста грчким и другим језицима није дало резултат, а прочитан је у целости од стране Светислава Билбије, уз тумачење древног србског језика и писма из Лидије и Ликије. Билбија је најпре протумачио и објавио своје дешифровање текста са северне стране споменика, према препису Ернста Калинке (стр. 44 наведене Калинкине књиге, са 34 исказа које је Билбија гласовно протумачио као запис фонетским писмом, а протумачио га је помоћу сличности са србским језиком.

 

Светислав Билбија је текст са северне стране споменика у Сирбину назвао „Порука Србима урезана у обелиск у престоници Лике – Ликије пре 2600 – 2800 година“, а касније је протумачио читљиве делове записа и са других страна. Taj радни материјал је објављен у зборнику „Catena Mundi“, под насловом „Обелиск из Ксантоса – Камена књига закона и обичаја старих Срба“, где су искази приказани у облику одредби законика, које су груписане према темама које обрађују, уз ознаку стране споменика и броја реда за сваку од одредби.

Комплетан текст овог споменика сербо-рашке писмености азијске Ликије и древног сербо-рашког законика, који садржи 232 одредбе, уобличио је и допунио коментарима проф. Радомир Ђорђевић.

Одредбе су сврстане у 16 група, према своме садржају, а свака од њих носи ознаку стране света и реда на обелиску. Те групе (главе Законика) су:

(1) О управљању државом – задатак државе; (2) Хуманитарне дужности државе; (3) Слобода занимања и рада; (4) Обичаји и закони; (5) Избор и особине вође; (6) Дужности бораца; (7) О непријатељу и његовом чињењу; (8) Мудре изреке и савети; (9) Савети предака пољоделцима; (10) Савети копачима златне руде;

(11) Лекарски савети; (12) Кривична дела, поступак и казне; (13) Васпитање деце; (14) О храни и њеној припреми; (15) О храни и како се хранити; (16) Уклесано треба читати, памтити, вршити. Ради стицања утиска о садржају законика са обелиска у Сирбину, навешћемо овде појединачно само неке од одредби (оне носе Билбијине ознаке стране и реда).

Тако у делу названом „О управљању државом; задатак државе“ стоји:

З-10 о yправљањy овђе међама – границама државе завјет ту створити, ослањати се на стотине бораца, ови се нужно хоће – требају….

С-7 држава има задатак позивати на оружану узбуну кроз цијели живот, зла која кебају вребају), она укеба така зла

Ј-55 народу треба рећи да овђе стављени чувари штите тврђаву и који јој овђе припадају

И-56 ко овђе дирне у народ, ко обара обичаје, блати, које шибајтe y затвору

С-51 све је дато тој ложи, има дружину када треба торњевима, знају одмах да нађу чуваре који знају штитити, бранити је

И-57 такве који руше имовину, спријечити, чега ради их гонити, те ако се докаже, тога објесити, да одјекне да се сазна

Ј-53 крв насуту зазидаше, ко овђе говори у ругалицама, овима ту суђење да се има

C-52 ту хоће се одређена снага да је одржи, ако потрошена буде, жера да изије ту коју купују Међани

С-60 ми имамо велико оружје и начин да сломимо који се ставио да се довати овог мјеста, жртве оплакиваће послије народне пјеваније

У делу, названом „Дужности бораца и њихове особине“, стоји:

С-44 Срби да се крве (да ратују) овђе за циме (врхове тврђаве), да спријече икоме они да оду, да надзиру потомке, нека силно жежу те који гледају да их узму

С-45 примјерно треба пазити као што су обичаји, закон, имати огњиште, ко оца и матер, стари гробови да се поштују

И-1 у боју издаја, она једе потомке, кроз цијели живот прошлост стрши…

И-12 да (нека) људи копљаници, када су у боју, заштите оне заробљене туђинце које нађу покорене…

У делу, названом „Особине вође и његов избор“, стоји:

И-53 предање је предака, у кући које мушкарац, он господари, и тако да остане

З-15 да јест домаћин кога годинама познају, вале и траже да он правду примјењује

 

С-45 примјерно треба пазити као што су обичаји, закон, имати огњиште, ко оца и матер, стари гробови да се поштују

У делу, названом „Кривична дела, поступак и казне“ стоји:

И-17 ухапшени треба да се користи обичајем да учињену кривицу ублажи закон…

З-32 народу истинит глас да оде, да се огласи поштени, а да су ухваћени силом закона стрпани у затвор

У делу, названом „Уклесано треба читати, памтити, вршити“ стоји:

И-63 нека уче читати таблице отаца, од врха до дна, да виде њихову суштину, да запамте као такву.

Србин.инфо