Група немачких лекара основала је удружење чији је циљ да се свету саопшти истина о корона вирусу.
Др. Хајко Шонинг (Фото: Јутјуб)
Here Are the 2020 MTV VMAs Winners
Како је на конференцији за новинаре рекао др. Хајко Шонинг, један од оснивача, корона је само врста вируса група који се сваге говине појављује у одређено време.
Стога мере које су уведене немају никакве везе са вирусом! Али главни производ тих мера је паника и она је опасна.
"Корона паника је исценирана обична превара" каже др. Шонинг и додаје да јако је битно да разумемо да се налазимо у срдедишту једног великог мафијашког трика и злодела. као доказе понудио је свпје интервјуе као и чланке других доктора.
На крају је он упозорио да се не зна шта ће се налазити у вакцинама за корону. Пре 6 година је СЗО направио кампању у Кенији око вакцина, где су ампуле тајно дадржавале хормон трудноће (окситоцин). Те вакцине су тајно даване пацијентима, за шта постоје докази као и сведоци, доктори чак и 20 бискупа.
.
Он је још једном довео у питање сврсисходност мера против короне, јер постоји много необјављених научних доказа који оповргавају сврсисходност мера.
Радови професора Радивоја Пешића познати су и прихваћени у целом свету, једино су занемарени у земљи чијој су слави неизмерно допринели – Србији. Већина људи у Србији нити је чула за проф. Пешића, нити зна да је он доказао културни континуитет једног те истог народа који ове просторе насељава већ више од 8000 година.
Њега и његова дела својатају и једни и други, два супротстављена пола европске историографије. На једној страни су они који, иако најчешће немају ни образовање а ни знање да се баве историјом, тврде да су сви људи овога света настали – од Срба. Њихово оскудно стручно знање, али зато још више набрекло осећање националне припадности, Професор Радивоје Пешић је један од најважнијих научника у области српске, словенске и свеевропске прошлости. Деценијама је био потпуно оспораван, једно време и прогоњен у Србији и ондашњој Југославији, а данас је један од најразапетијих научника у историји.
проф. Радивоје Пешић
Њега и његова дела својатају и једни и други, два супротстављена пола европске историографије. На једној страни су они који, иако најчешће немају ни образовање а ни знање да се баве историјом, тврде да су сви људи овога света настали – од Срба. Њихово оскудно стручно знање, али зато још више набрекло осећање националне припадности, инспиришу их да писмена нађена на археолошком локалитету у Винчи крај Београда називају србицом и да професора Пешића сврставају у своје, неоромантичарске редове.
На другој страни су они који покушавају да ублаже последице које су открића проф. Пешића нанела још увек владајућој германско-нордијској школи у историји, па писмо из Винче, ако већ не могу више да негирају његово постојање, покушавају да назову староевропским или бар подунавским писмом. За њих је проф. Пешић велики истраживач староевропске културе која је ишчезла доласком Индоевропљана у које се убрајају и Словени.
А проф. Пешић није био ни једно ни друго, већ „само“ генијални научник који је надахнут сопственим визионарством строго научним методама успео да докаже да је колевка европске и средоземне цивилизације била у данашњој Србији, на обалама Дунава, и да се она одатле ширила по свету, а не обрнуто – да нам је однекуд донета. Као граматолог по струци, он се није упуштао у процене да ли су људи који су настањивали неолитски Лепенски вир или каснију Винчу били прото-Срби или припадници неког другог народа. Закључке о овоме су уместо њега извлачили други научници.
Прича о професору Пешићу и цивилизацији Винче је прича о најтамнијем периоду европске историографије и, уједно, о њеним најсветлијим тренуцима.
Винча је мало насеље које се налази на 14 километара удаљености од центра Београда, поред пута Београд-Смедерево и позната је по налазима праисторијског локалитета Бело брдо изузетне археолошке вредности. Административно припада општини Гроцка у Граду Београду. Према попису из 2002. имала је 5819 становника.
Винча се као археолошки локалитет први пут помиње 1893. када је на састанку Српског геолошког друштва Јован Жујовић скренуо пажњу на ово налазиште. А када су 1897. приказани предмети који су овде откривени, закључено је да постоји могућност да се овде налази праисторијски локалитет. Иако су систематска ископавања вршена у три засебне серије, са повременим прекидима, истраживање локалитета у виду обраде материјала, сређивања документације, упоређивања са другим локалитетима на територији централног Балкана и публиковања налаза, траје готово без престанка.
Професор Милоје Васић је на овом локалитету започео прва методолошки утемељена археолошка ископавања у Србији 1908. године, инсистирајући на систематском истраживању. Током ових ископавања дошло се до веома задовољавајућих резултата, али није било довољно средстава за даљи рад. Захваљујући помоћи директора Руског археолошког института у Цариграду Фјодора Успенског, после Првог светског рата помоћи британског археолога сер Џона Линтона Мајреса и власника бирмингемске новинске куће сер Чарлса Хајда, 1911. истраживање се наставља са прекидима до 1934. године, а добијени резултати су изузетно значајни за разматрања о настанку и карактеру овог праисторијског насеља.
После овог периода, током наредних десет година, иако није било ископавања, Васић се и даље бавио Винчом и резултате рада објавио је између 1932. и 1936. године у монографији Праисторијска Винча I-IV.
Да је 1906. професор Васић пронашао само један знак на једном једином фрагменту керамике из Винче, то би могао да буде случајан налаз. Да је, међутим, пронашао знаке на три фрагмента керамике то би могла да буде интересантна појава. Но, проф. Васић је пронашао знаке и читаве написе на преко 10.000 артефаката, а то већ није ни случајно, нити само интересантан налаз.
Као археолог, професор Васић није био у стању да својим налазима да право и потпуно тумачење, али је као генијални научник решио да потражи помоћ и сарадњу од научника других дисциплина, за које је сматрао да би могли да нађу право значење ове појаве. Учмала средина научних институција у Београду и целој Југославији ни пре ни после Другог светског рата није показивала никакво интересовање за капитална открића професора Васића, који је наслућивао да пронађени знаци представљају доказ о праписмености Винчанаца. У овоме су га подржавали једино филолози светског гласа Милан Будимир и Милош Ђурић, ништа мање значајни и познати археолог и један од проналазача Старчевачке културе др Миодраг Грбић, затим анатом и антрополог проф. Бранко Шљивић и други малобројни. Званична наука у Србији и Југославији је ова мишљења једноставно потиснула, јер јој нису одговарала.
Етрурци на винчанском Онда на сцену ступа проф. Радивоје Пешић који се од средине седамдесетих бавио истраживањима знакова нађених у Винчи. Још је, посматрајући игру светла и сенки на симболима поред свих огњишта у нешто старијем налазишту Лепенски вир, проф. Пешић дошао до закључка да цео алфабет може да се извуче из ова три знака – А, Λ, ∆ .
Постепено, током скоро две деценије свог рада, проф. Пешић је успео да установи да винчанско писмо располаже са неколико верзија словних знакова, па је тако успео да препозна 57 карактеристичних слова. Вокали су били представљени са 14 знакова, од чега је било пет основних, а остало су били дифтонзи. Сугласници су по проф. Пешићу били представљени прво са 43 знака, да би се временом и тај број смањио, док се на крају није дошло до винчанске азбуке од 26 слова.
Упоређујући старост налазишта древних писама широм света, проф. Пешић је у свом делу Завера порицања начинио нову хронологију појаве и развоја писма широм света, која би требало да гласи:
1. Протописмо Лепенског вира (8000-6000 година пре Христа), 2. Винчанско писмо (5300-3200 година пре Христа), 3. Сумерско у Месопотамији (3100 година пре Христа – 75. године наше ере), 4. Протоеламско (између 3000 и 2000 година пре Христа), 5. Протоиндијско (око 2200 година пре Христа), 6. Кинеско (1300 година пре Христа и траје до данас), 7. Египатско (3000 година пре Христа – 400 година наше ере), 8. Критско (2000-1200 година пре Христа), 9. Хетитско (1600-777. године пре Христа).
Проучавајући и азбуке других древних народа који су почели да пишу доста после
Винчанаца, проф. Пешић је установио да, на пример, у старофеничанској азбуци има 10 слова преузетих из винчанског писма, у старогрчкој азбуци их има 12, а у српској ћирилици чак њих 20. Још један крупан налаз проистекао из ових проучавања био је да је азбука старих Етрураца идентична са винчанском!
Ово би значило не само да Етрурци воде порекло са ових простора, а не из Мале Азије, како се уопштено сматрало, већ и да целокупна писменост Европе и Средоземља почива на винчанском писму. Осим тога, запањујуће је да српска азбука има чак 20 истоветних симбола као и винчанско писмо, те је тако и она настала из ове, а не грчке азбуке, како се и данас учи по школама.
Комплетна германско-нордијска школа, која је сматрала да су Словени дивља племена која су у Европу стигла из руских степа тек пошто су се остали народи цивилизовали, пада овим открићима у воду. А то многи нису смели да дозволе, јер им је од ширења оваквих лажи зависила егзистенција.
Посебно су открића проф. Пешића била неприхватљива за оновремену званичну политику СФРЈ која је инстистирала на томе да је територија модерне Србије током целе историје била цивилизацијски запећак, макар на њој некада живели и Кинези. Цивилизација је Србима донета са стране, однекуд, она никако није могла да потекне на овим просторима.
Германско-нордијска школа историје, коју неки називају и бечко-берлинском, у ствари је наставак националног романтизма немачког народа из 19. века. Захваљујући финансијској снази своје две тадашње царевине, Немачке и Аустроугарске, поборници ове школе лако су налазили плаћенике на овдашњим високошколским установама и академијама. На жалост, ни Русија дуго времена није била поштеђена ове пошасти.
„Нису одавде“
О радовима научника који се нису уклапали у виђење Словена као неписмене и варварске гомиле ни данас готово да нема помена. Срамно држање САНУ, тог бастиона ненаучног приступа новим открићима и месту где се увек налазио довољан број излапелих стараца спремних да за тридесет сребрењака глуме Јуду, представља апсолутно дно на које је једна научна институција могла да се сроза.
Када је проф. Пешић изашао са својим налазима који су пркосили ондашњој дневно-политички оријентисаној историографији, дочекан је у „научним“ круговима на нож. Проблем је био само тај што нико није могао да замери ништа ни његовој апсолутно научничкој методологији истраживања, а још мање његовим бриљантно оштроумним закључцима. Ако открића не могу да се нападну научно, могу ненаучно, одлучило се у неком од ондашњих комитета.
Први ешалон јуришника на Пешићева открића предводио је проф. Милутин Гарашанин, који је овим обешчастио име своје славне породице. Потомак Илије Гарашанина и унук Милутина Гарашанина, књижевника и председника српске владе из 19. века, одмах је пристао да за рачун комунистичке идеологије и по директивама одозго свој отровни мач окрене прво против свог учитеља проф. Милоја Васића.
Своје слугерањско деловање Гарашанин је започео још 1948. острашћеним и на науци неутемељеним нападима на Васићева открића у Винчи. Овим се препоручио властима да га угурају у кругове просвећених представника германско-нордијске школе у тадашњој Југославији. Убрзо су га придружили Јосипу Корошецу из Љубљане и Алојзију Бенцу из Сарајева и ова тројка је задуго харала југословенском историографијом.
Удружени, њих тројица су објавили срамни чланак Око проблема Винче у гласнику Земаљског музеја у Сарајеву. Овом пашквилом озваничен је почетак прогона не само проф. Пешића, већ и свих осталих који би се усудили да не признају германско-нордијску школу и који би покушали да мисле својом главом. Њих тројица су се дуго времена успешно старали да се нико у Југославији, а посебно у Србији не пробије у науци уколико се само посумња да не жели да ради како му се каже.
На њихово штеточинско деловање још онда су указивали еминентни научници из света. Посебно је значајно мишљење Марије Гимбутас, археолога светског гласа и проналазача курганске културе, која је после заједничких ископавања са Милутином Гарашанином била јако разочарана његовим радом. Осим ње, против поменуте тројке устали су и Маркетић из Калгарија, Чепмен из Лондона, Вин из Лос Анђелеса, али и Трубачов, Рибаков и многа друга славна светска имена.
Уочи распада Југославије 1987. године Гарашанин и Бенц (уз Срејовића, Тасића и Палавестру) у анкети часописа Галаксија стали су на становиште о знацима из Винче као о обичним знацима власништва, а не писму. Сам Гарашанин је, међутим, још 1973. објавио да одустаје од те теорије када је у Праисторији Србије I и II прихватио критику Јована Тодоровића и Александрине Цермановић из 1961. На ком становишту се Гарашанин коначно скрасио није познато. Изгледа да се стално окретао по политичким ветровима који су дували.
Други ешалон, онај који се против проф. Пешића борио путем игнорисања и ћутања уз делимично порицање, предводио је академик (Драгослав) Срејовић, истраживач културе Лепенског вира. Још као студент био је члан Комунистичке партије Југославије, али је за пуританско руководство на челу са женскарошем Јосипом Брозом Титом имао ману која је могла да га кошта и саме главе, а не само каријере: био је окренут сопственом полу. Као такав, а да би анулирао оно што су комунисти сматрали неопростивом настраношћу, радо је узео учешћа у борби естаблишмента против проф. Пешића. За разлику од Гарашанина и сличних, он је ипак имао и извесни лични дигнитет па се против Пешића борио ћутањем.
Када год би у САНУ-у било покретано питање прихватања налаза проф. Пешића и даљих испитивања у том правцу, Срејовић би са већином дементних старчића стао на становиште да они нису стручњаци за граматологију, те зато не могу да дају своје мишљење. А без мишљења академика било је немогуће мењати било шта у научним и школским програмима.
Потиснут у сопственој земљи Када је КПЈ почела да клизи у историјски заборав, Срејовић се окуражио да промени своје мишљење и пред смрт спасе душу своју, објавивши у Политици од 19. фебруара 1991: „Она (винчанска култура, нап. аут.) је била најдинамичнија, најпрогресивнија култура тог времена, и у њој су антиципирана два крупна остварења која ће у будућности изменити живот човечанства: писменост и проналажење вештачког топљења руде…“
На страну проф. Пешића је стао један од великана српске историографије, Реља Новаковић, и то на један задивљујуће научни и људски начин. Новаковић је, иначе, био заговорник тезе о доласку Словена из Централне Азије, али је конфронтиран са изванредно добро образложеним налазима проф. Пешића приметио: „При оцени резултата проф. Пешића о старости винчанског писма не треба журити с поразним оценама“. Затим је теорију о писмености Винчанаца назвао запањујућом и заложио се за одбацивање свих шаблона и предрасуда у интерпретацији овог проблема.
Проналазач курганске културе и светски признати археолог Мариа Гимбутас одмах је подржала тезу проф. Пешића о винчанском писму, мада су се њих двоје разишли о тумачену значења тог писма. Док је Гимбутас сматрала да се ради о словима коришћеним у религиозним обредима, Пешић, заступник тезе о „биолошкој писмености људи“, сматрао је да је писмо имало далеко ширу употребу.
И поред тог неслагања Мариа Гимбутас, као професор археологије на Универзитету УЦЛА из Лос Анђелеса, оснива на својој катедри посебну групу за истраживање Винчанске цивилизације на којој 1985. године докторира и Милтон Шан Вин на теми Знакови из Винче. Ова прва и званична, научно призната дисертација на тему винчанског писма садржи највећи попис знакова винчанске културе.
У сваком погледу прогањан и понижен у својој земљи, проф. Пешић одлази у иностранство где остварује изузетно успешну каријеру на италијанским универзитетима (Рим, Трст, Милано). У италијанској енциклопедији Еуроанали прво се опширно пише о сензационалним Пешићевим открићима, да би у наредном издању његове тезе биле проглашене открићем године у Европи.
Потиснут у сопственој земљи, проф. Пешић добија изузетна признања у свету. У Великој Британији и Ирској он је у непрестаној сарадњи са Интернационалном Словенском Научном Академијом – филијала за Велику Британију и Ирску у Лондону, којој највећи допринос у афирмацији дају археолог Софија Давидовић и професор Србољуб Живановић, један од оснивача српске антропологије. Са овим двома научницима Пешић ће остати у непрестаној и плодној сарадњи све до краја живота.
У то време, Пешић је и у сталном контакту са Јоханом Вајдерс, удовицом једног од највећих руских емигрантских научника Јурија Мирољубова (који је, између осталог, декодирао таблице Велесове књиге, најстаријег пронађеног записа на неком словенском језику), те ће се тако, посредством Пешића и његовим залагањем руска, српска и јавност уопште, први пут упознати са радом овог великана. Истовремено ће се на Пешићеву иницијативу, у Ахену оформити и Институт за истраживање „Велесове књиге“.
Оно што је посебно иритирало присталице тезе да је сам Мирољубов фалсификовао Велесову књигу јесте чињеница да се у њој налазе многи знаци идентични винчанском писму, које је кодификовао и класификовао проф. Пешић много година после Мирољубове смрти. Или је, значи, Мирољубов имао времеплов па је могао унапред да зна шта ће проф. Пешић да открије, или се заиста ради о писму насталом у једном словенском народу (Руси) на основу традиције која је кренула из Винче.
Нема ко да учи Изузетан допринос Пешићеви радови су дали и етрусколозима, на првом месту Светиславу Билбији који је руководио Институтом за етрускологију из Чикага. Користећи се Пешићевом систематизацијом винчанских слова Билбија је беспрекорно превео Златне таблице из Пирга, један од најзначајнијих сачуваних споменика етрурске писмености.
До Билбије је општеприхваћено било схватање да се етрурски разуме, али не може да се чита (!?), при чему су сви историчари полазили од тога да тај језик не спада у групу индогерманских. Уз помоћ свог одличног познавања више од десет светских језика, а на основу Пешићеве систематизације винчанских слова, Билбија је утврдио да су древни Етрурци, који су себе називали Расенима, говорили једним од – словенских језика.
Ни данас, скоро две деценије после смрти овог великана српске и, уопште, светске науке, ни једно једино сокаче у Београду, макар и у удаљеној Винчи, не носи име проф. Радивоја Пешића. Завера порицања се и даље наставља и то, нажалост, највише овде, у земљи којој је проф. Пешић дао бесмртну славу колевке европске цивилизације и писмености.
Данас је већ увелико у целом свету прихваћено да знаци из Винче представљају писмо и то не неко староевропско или подунавско, већ винчанско писмо. Једино се још у Србији, захваљујући дементнима из САНУ, који своје пелене за одрасле купују од донација присталица германско-нордијске школе, о открићима проф. Пешића нигде не учи.
Човек којег су хтели
Радивоје Пешић је рођен у Велесу 1931, а умро у Београду 1993. Дипломирао на Филозофском факултету у Скопљу, одсек српскохрватски језик и јужнословенска књижевност, други језик руски, а на Институту за санскрт у Делхију – санскрт и филозофију језика.
После студија постаје професор руског језика на Вишој економској школи у Београду и главни и одговорни уредник Издавачке куће Космос, Београд. Од 1978. године борави у Италији када је био генерални секретар Института за Балканологију у Риму, професор Факултета за модерне језике у Трсту (српскохрватски), професор филозофије језика на Институту за студије истока у Трсту, професор Универзитета у Милану (Оријенталне студије), сарадник Института за језике у Београду, сарадник Института за тантру у Делхију, научни руководилац The international Scientific group among the implementationof the New Program of Research of the Etruscan Civilisation (Милано-Ахен).
Члан је три међународне академије наука и уметности: Академије наука и уметности Тиберина из Рима, Академије наука и уметности Паестум из Салерна и Француске академије за уметност и науку Де Лутес из Париза. Био је носилац Уницефовог Златног ордена Уније златне легије. Од 1952. године до смрти објавио је 3.000 јединица радова (есејистика, преводи, научни радови, критика…), на различитим језицима чувају се у МАНУ (Македонска академија наука и уметности, Скопје).
На српском језику познате су његове књиге:
1. Винчанско писмо 2. Завера порицања 3. Велесова књига 4. Оптужујем ћутање 5. Учити санскрт 6. Прва Европа
Нема дисконтинуитета Један од великих поштовалаца рада проф. Пешића био је и Матеј Бор и сам прогањан због својих аутохтонистичких налаза у погледу Словенаца. Бор је Словенце везивао за античке Венете са северне обале Јадранског мора.
На основу радова проф. Пешића професор Марио Алинеи је образлагао своју теорију континуитета (ТК) и тврдио да су Словени од давнина живели на простору југоисточне Европе, одакле су се селили на север и исток.
У прилог ТК говоре и налази врхунског, светски признатог професора Србољуба Живановића, који тврди да се антрополошки прастановници Балкана, значи и они из периода винчанске цивилизације, не разликују од ових данашњих. Проф. Живановић је антрополог, палеопатолог, професор Лондонског универзитета, члан Краљевског антрополошког института и Краљевског медицинског института у Лондону, директор Европског института за изучавање историје древних Словена (Европски Институт за Древне Словенске Студије) у Лондону, председник Међународне комисија за утврђивање истине о Јасеновцу, председник Фонда за истраживање геноцида и члан Словенске академије наука и умјетности.
И професор Универзитета Харвард Алексеј Кљосов, највећи живи ауторитет за хаплогрупу (хпг) Р1а1, која се везује за Словене, даје свој прилог теорији континуитета доказима да је ова хпг на просторима српског Подунавља присутна око 10.000 година.
Радови проф. Пешића, комбиновани са претходним налазима, доказују не само да је исти народ све време живео на овим просторима, већ и да не постоји дисконтинуитет у културном развоју тог народа од Лепенског вира па све до данас.
Kada su mediji kao glavnu vijest objavili da se obnovio stari sukob u Nagorno-Karabahu, između Azerbejdžana i ove jermenske pokrajine koja traži nezavisnost, mnogi u Srbiji su smatrali da ih se taj rat na Kavkazu ne dotiče i da se bar tu ne trebamo politički opredjeljivati.
Pitao sam mnoge mlade Srbe ko su ti Jermeni?! Nisu mi uglavnom ništa znali odgovoriti… taj Nagorno-Karabah im je zvučao kao najgornja-kara-nedođija, posljednje oko čega treba i da se počešu, a kamoli zamisle.
No, zaista ko su ti Jermeni?
Jermeni kažu da kada se gleda iz daljine planina Ararat, baš ona na kojoj je Noje stupio na tlo poslije Velikog potopa, liči na trudnu ženu, koja leži i očekuje porod. To je žena koja u zemaljskim bolovima rađa svog sina Haja (Jermenin na jermenskom jeziku, mitski Nojev praunuk od koga su nastali Jermeni). I zaista, ta biblijska planina, majka je i utjeha ovog drevnog naroda koji je pored nje dočekao i dane slave i svoju čemernu propast. No, opstao je! Tu je i danas zagledan u snježne vrhove Ararata, dok sanja i moli se da dočeka dan u zagrljaju Majke-planine, od koje je odvojiše. Jer Ararat je danas izvan granica Jermenije, u Turskoj je silom, U Jermeniji srcem. Dok ovo pišem, sjećam se snježnih vrhova Prokletija i Šar-planine koje gledah iz zelene Metohije. I ja sam Jermenin.
Duboki korijen drevnog roda
Svoju narodnosnu svijest Jermeni su izgradili još u 4. v. p.n.e. , od kada se njihova država širi i jača, razvija kulturu i jezik i rađa velike vladare. Ta njihova velika žetva stiče se u kralju Tigranu Velikom, koji je od 80. do 70. g. p.n.e., Jermeniju učinio najmoćnijom kraljevinom jugozapadne Azije. Inače, jermenska kraljevina je prva priznala hrišćanstvo za državnu religiju, već 301. godine.
Ta dominantnost jermenske države prekida se sa dolaskom Konstantina Velikog, koji u Vizantionu polaže veliki temelj. Ta nova romejska država stavila je pod svoju kontrolu i jermensku kraljevinu, a kasnije je i potpuno utopila u sopstvenu volju. No Jermeni su i u novoj zajednici sačuvali svoj kulturni i jezički lik, a znanjem i radom uspinjali su se i do samog carskog prestola. Veliki vojskovođa cara Justinijana bio je Jermenin, carske arhitekte, savjetnici i sva ona zakulisna misao dvora uvijek je jednim dijelom bila jermenska. „Mnogi vizantijski vladari su takođe bili jermenskog porijekla, poput careva Iraklija I, Nićifor II Foke, Jovan I Cimiskijskog, Vasilija II Bugaroubice i Aleksije I Komnina, a car Vasilije I Makedonac, čak je jermenski jezik proglasio i za jedan od službenih jezika Carstva.“ Od tih vremena Jermeni su naučili da ih samo praktično znanje i lična sposobnost mogu sačuvati. Učiti i boriti se, knjiga i rad, ušli su u jermensku svijest kao jedini siguran oslonac u vremenu nesigurnih država i poroznih granica.
A kada je Vizantija počela da posustaje pred novom silom Osmanovih sinova, ovaj jermenski zalog je dobio na cijeni. Kao što su bili cijenjeni u hrišćanskom carstvu i u muslimanskom sultanatu vapile su za njima iste potrebe. Osmanski dvor je uvijek imao jak jermenski uticaj, a ljekari i arhitekte su kod Jermena uvijek bili na cijeni. I samu sultanovu palatu u Carigradu projektovao je Jermenin. No moć i uticaj koji se gomilao u jermenskom miletu počeo je smetati kada je počelo rušenje Osmanskog carstva, a krenula da se „cijedi“ turska nacija. Osjećajući da će se sav bijes Turaka zbog poraza od hrišćanskih državica na Balkanu izliti na njih kao hrišćane, Jermeni su da bi preduprijedili taj gnjev poraza zatražili zaštitu o Berlinskog kongresa velesila 1878., moleći za autonomiju. No, njihovoj delegaciji nisu dozvolili ni da se obrati Kongresu (prije svega njemački kancelar Bizmark), već su uputili pisani apel Turskoj da bude pažljiva sa jermenskim narodom. To je kod Turaka otvorilo gnjev i nekontrolisanu želju da unište Jermene. U tom, kasnije će se pokazati prvom genocidu, uništeno je 200 000 Jermena, a 100 000 je protjerano. U Carigradu je ubijeno 6 000, protjerano 20 000 Jermena. Sultan Abdul Hamid II pustio je da masa uživa u krvi.
Ali to je bio samo uvod u veliki zločin. U Prvom svjetskom ratu, od 1915. – 1917., Turci su pravdajući da su Jermeni kao hrišćani skloni Rusima i da iznutra podrivaju sigurnost zemlje, započeli svjesni, isplanirani i državno pomognut plan uništenja Jermena. Pod nadzorom njemačkih oficira i uz njihove savjete napravljena je mreža sabirnih centara širom zemlje i trase izgona čitavog jednog naroda! I to naroda koji je živio na svojim istorijskim prostorima (to je prostor tzv. turske Anadolije – inače drevne kilikijske Jermenije, koju su Osmanlije osvojile). Najprije su sve vojnike Jermene razoružale, a potom po unaprijed napravljenim spiskovima u svim gradovima hapsili intelektualni sloj, pisce, političare, poslanike, ljekare, pedagoge, sveštenike. Po selima su prvo hapsili muškarce, a potom žene, starce i djecu. U beskrajnim kolonama su ih progonili ka sabirnim centrima, a onda su svi pravci vodili ka sirijskoj pustinji Der Zor. Treba li govoriti da je sve to pratilo nekontrolisano ubijanje, silovanje, pljačka i pustošenje njihovih sela i imanja. Među glavnim neposrednim izvršiocima plana istrijebljenja bili su Kurdi i sami manjina, ali muslimanska.
Oko 500 000 Jermena stiglo je do pustinje Der Zor i tamo na goloj zemlji i suncu umirali su danima bez vode i hrane. Hiljade su skapavale. Majke su djecu, da bi ih sačuvale, nudile Turcima, Arapima, trgovačkim karavanima. To jermensko roblje kasnije je stizalo do Damaska i Libana, Jerusalima i Egipta, a ona mala djeca koja su ostala u turskim porodicama najvećim djelom ni danas ne znaju svoje porijeklo. U ovom drugom genocidu stradalo je do 2 miliona Jermena. Tada su prvi put viđeni logori za djecu, a Jermenke su duž puteva visile na krstovima. Poslije izgona naroda, imena svih sela i gradova, planina i česmi i baš svega što je imalo u imenu jermenski jezički korijen mijenjano je i nazivano turskim. Jermenske crkve i manastiri su razoreni do samih temelja, tako da je samo po koji kamen svjedočio o građevini.
Ovo je bila velika proba, čije iskustvo su njemački oficiri odnijeli u svoju zemlju i već u Drugom velikom ratu iskoristili ga za rješenje “jevrejskog pitanja“. No, ovo iskustvo je najsličnije primijenjeno za uništenje srpskog naroda. Ipak, Jevreji su stradali na tuđim etničkim prostorima, jedini koji su stradali na svojim etničkim prostorima, i po istom planu uništenja, poput Jermena, bili su samo Srbi.
Poslije rata istorijska Jermenija je podijeljena između carske Rusije i Turske, a za vrijeme SSSR-a taj ruski dio postaje socijalistička republika Jermenija sa glavnim gradom Jerevanom. U to vrijeme staru jermensku kneževinu Nagorno-Karabah (na azerbejdžanskom Crna bašta, Jermeni tu oblast zovu Arcah) Staljin pripaja Azerbejdžanu kao pokrajinu. I ta smutnja do danas rađa zlo.
Nagorno Karabah je proglasio nezavisnost i faktički je dio Jermenije, ali u svijetu niko nema odvažnosti da je prizna, najvećim dijelom zbog velikog uticaja Turske (zaštitnice Azerbejdžana) i njene istorijske saveznice Njemačke, a opet vojni savez NATO-a štiti Tursku kao svoju članicu. Inače, najveća NATO vojna baza u Turskoj sagrađena je na otetoj jermenskoj zemlji.
Na čijoj ono zemlji je sagrađen Bondstil???
Jermeni, dobri srpski gosti
Prvi sudbinski susret Srba i Jermena desio se 1218. kada je Sv. Sava srpski obilazeći istočne hrišćanske zemlje, posjetio i kilikijsku Jermeniju, baš onu gdje se 700 godina kasnije desio taj veliki genocid. Zadivljen jermenskim crkvenim graditeljstvom i umijećem njihovih neimara, on poziva jermenske graditelje u Srbiju. Majstori su došli u Srbiju i sagradili manastir Vitovnicu, pored rijeke Vitovnice u blizini Petrovca na Mlavi, u istočnoj Srbiji. O tome svjedoče i natpisi u kamenu na srpskom i jermenskom jeziku. Jermenski stil u graditeljstvu ostavio je veliki uticaj na Moravsku školu srpskog sakralnog graditeljstva, tako da su istraživanja pokazala da su i Studenica i Žiča ugradile u sebe nasljeđe ovog dalekog, a nama duhovno jako bliskog naroda.
Genocid nad Jermenima 1915. godine / Foto: printscreen ( rasen.rs )
Drugi sudbinski susret Srba i Jermena bio je na Kosovu polju 1389. godine. Kao vazali Osmanlija, jermenski vojni odredi došli su na Kosovo. Vidjevši u daljini srpske crkve, jako slične njihovim jermenskim, shvatili su da su obmanuti i da će se boriti protiv hrišćana (kao vazalima bilo im je obećano da neće imati obavezu da ratuju sa hrišćanima). Tada jermenski odredi prelaze na srpsku stranu i bore se pod srpskom zastavom. Preživjeli vojnici ostaju u Srbiji i naseljavaju se na planini Ozren u blizini Sokobanje. Inače, Jermeni kažu da taj dio Srbije najviše podsjeća na njihovu otadžbinu.
Ovi ratnici sa Kosova na planini Ozren grade jermenski manastir Sv. Arhangela – i danas spoznat kao Jermenčić. U kasnijim vijekovima jermenski monasi, bježeći na zapad, tu su se zaustavljali, neki i ostajali. I danas je među tamošnjim Srbima opstala priča da na poljima oko manastira raste kavkaski šafran, čije su sjeme jermenski monasi donijeli iz otadžbine.
Treći sudbinski susret desio se u Beču. Jermenski monaški red – mehitarista, prešavši iz Trsta u Beč, dobio je dozvolu od carice Terezije da osnuju štampariju. I ona se osniva 1818, a prvo što se u njoj štampa bil asu djela Vuka Stefanovića Karadžića za koga je štamparija izlila srpska ćirilična slova po njegovoj zamisli. Zahvaljujući jermenskim monasima tada su štampani Vukov Rječnik, Zbirka srbskih narodnih pjesama (Pjesmarica) i Vukov prevod Novog zavjeta. U istoj štampariji, 1847, štampan je i prvi primjerak “Gorskog vijenca“, pod Njegoševim nadzorom.
I nadalje, kad god smo dolazili u susret sa Jermenima, ako nismo imali dobra, lošeg nismo sretali.
Da li pamtimo ko su nam braća?
Savremena srpska državna politika ni najmanje ne poštuje jermensku istorijsku naklonost. U avgustu prošle godine, jedna prometna ulica u Beogradu svečano je i uz prisustvo azerbejdžanskog ambasadora nazvana po Bahtijaru Mahmutoglu Vahabzadeu, istaknutom azerbejdžanskom pjesniku, a 2011. Azerbejdžan je finansirao rekonstrukciju glavnog gradskog parka Tašmajdana i tu je podignut spomenik prvom predsjedniku nezavisnog Azerbejdžana, Hajdara Alijeva. Gdje su spomenici Jermenima? Šta je nama muslimanski Azerbejdžan? To je način naše zahvalnosti Jermenima, čiji je glavni protivnik državnosti Azerbejdžan, najbliži saveznik Turske, iste one Turske koja ono što je radila na području Jermenije, danas radi na Kosovu i Metohiji. Turska je, naravno, priznala Kosovo i Metohiju kao šiptarsku kvazidržavua, a ove godine je u Prizrenu, gradu ispod srpskog Ararata, svečano otvorila i konzulat!
Što se tiče Azerbejdžana i Jermenije, nijedna nije priznala Kosovo i Metohiju. Azerbejdžan to ne čini iz ličnih interesa, jer bi time dao za pravo otcjepljenju Nagorno Karabahu, a Jermenija jer istinski smatra Kosovo i Metohiju temeljnom srpskom zemljom. Prilikom glasanja za članstvo Kosova u Unesku, Jermenija je bila izričito protiv, a Azerbejdžan nije prisustvovao glasanju!
Srpsko djelo ljubavi
8. decembra 1988, razorni zemljotres je pogodio Jermeniju i njen glavni grad Jerevan. 25 000 ljudi je poginulo. Na apel za međunarodnu pomoć odazvala se i tadašnja Jugoslavija i već 11. decembra, kad su se stekli uslovi za transport, posada od 7 članova (svi su bili Srbi) uzletila je ka Jermeniji. Prilikom slijetanja, pola sata iza ponoći, desio se kvar i avio se morao prije vremena prizemljiti. Došlo je do eksplozije, svih sedam članova posade je poginulo. Na tom mjestu Jermeni su podigli divan spomenik zahvalnosti i sa velikom pažljom pamte taj čin srpske požrtvovanosti, a kao znak neraskidive veze sa Srbima iz Jermenije su poslata dva hačkara (jermenski naziv za krst u kamenu). Jedan je postavljen u Zemunskom parku ispred manastira Sv. Arhangela Gavrila, a drugi u Novom Sadu na mjestu gdje je bila jermenska crkva.
I poslije svega, patriotizam je znati ko su ti braća i ko te plaća da to ne bi znao! Jer nije svejedno kome sedlaš konja i pod čijom sabljom tvoja mis’o živi. Ispod nečije sablje Miloš gubi glavu, a pod nekom drugom Njegoš štampa “Vijenac“.
Због чега се у Сурдулици, тик уз Дубоку долину – масовно стратиште Срба, планира градња пословно-услужног комплекса и да ли је ово покушај сакривања српских жртава?
Ни после сто година не престају покушаји да се сакрије истина о страдању Срба у сурдуличким дубодолинама током Великог рата. Коначан број пострадалих никада није прецизно утврђен. За три године, од касне јесени 1915. године до краја Првог светског рата окупатор је, према извештајима Међусавезничке комисије за испитивање кршења Хашке конвенције у окупираној Србији и сведочењима преживелих, на најсуровији начин побио више хиљада цивила међу којима су биле и жене и деца. Пре три лета СПЦ је канонизовала сурдуличке мученике и сваког 29. маја је сећање на пострадале. У исто време, локална самоуправа Сурдулице последњих година чини све да тај дан прође што невидљивије.
Одсуство и потпуни бојкот представника локалне самоуправе били су најуочљивији шестог октобра 2019. године на обележавању Дана ослобођења Судрулице у Великом рату. Тог дана није било делегације Општине Сурдулице на церемонији полагања венаца код Спомен-костурнице нити је било ко из општинског руководства присуствовао свечаној академији и додели шестооктобарске повеље иако су уредно позвани. А да неко или неки желе да избришу траг о стратишту Дубока долина појавило се као зебња међу грађанима југа Србије последњих недеља.
Наиме, недавно је на сајту Општине Сурдулица освануо план урбанистичког пројекта о градњи пословно-услужног комплекса уз само место ликвидације жртава. Да ли је реч о немару или намери да се у маниру „све ће то, мила моја, прекрити рузмарин, сњегови и шаш“ сакрије и тиме тихо поништи место злочина? Ако нема места сећања, лако се прави место заборава. Колико коштају кости српских мученика? Да ли се све данас купује и продаје? Или се иза овог потеза крију перфидне намере о прекрајању историје југа Србије?
Лешеви убијених људи у Дубокој долини надомак Сурдулице (Фото: Архив Народног музеја у Лесковцу)
Дубока долина или долина смрти и плача једно је од највећих српских стратишта из времена Првог светског рата. На простору у и око Дубоке долине окупаторске снаге су на делу спроводиле политику истребљења српског народа тако што су ухапшене Србе доведене из Сурдулице, Врања, Лесковца и са ширег подручја српског југа убијале најсвирепијим методама и закопавале у дубоким усецима насталим под дејством земљине ерозије.
Упркос сазнању да простор Дубоке долине са својим ширим окружењем представља ратни меморијал – место страдања на стотине недужних цивила, надлежни орган Општине Сурдулица ових дана је огласио скандалозну јавну презентацију урбанистичког пројекта за потребе урбанистичко-архитектонске разраде локације пословно-услужног садржаја на катастарској парцели 58 К.О. Сурдулица на којој су вршене ликвидације Срба и која је смештена тик уз стратиште Дубока долина (кат. парцела 59).
Скелети убијених у Дубокој долини код Сурдулице (Фото: Архив Народног музеја у Лесковцу)
Ако сагледамо однос руководства Општине Сурдулица према сурдуличким мученицима, страдалништву српског народа, његовој традицији и историји поставља се питање чије интересе оно заступа?
Затирање сећања на Дубоку долину на чијим хумкама би сваки други народ подигао меморијални центар, спомен-парк или, у најмању руку, спомен-обележје, изградњом пословно-услужног комплекса није ништа друго до поновно убијање свих жртава окупационог терора из Великог рата. То што актуелна локална власт у Сурдулици чини газећи преко костију предака нису чинили ни комунисти. И у периоду комунистичке владавине Дубока долина и простор око ње били су у општинском урбанистичком плану уцртани као зелена површина. Садашње измене урбанистичког плана представљају скрнављење стратишта и ругање жртвама рата.
Кости и лобање убијених Срба у Сурдулици, децембар 1915. (Фото: Архив Народног музеја у Лесковцу)
Зато је последњи час да се алармира читава национална јавност и спречи брисање сећања на сурдуличке мученике. Избор је једноставан, или да се као народ отрезнимо или да се сутра пробудимо у некој туђој држави, под неким туђим именом.
Аутор: Доц. др Дејан Антић је наставник на Департману за историју Филозофског факултета Универзитета у Нишу. Ексклузивно за Нови Стандард
Извор: standard.rs
Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину која је у Србији забрањена!
Као археолог, професор Васић није био у стању да својим налазима да право и потпуно тумачење, али је као генијални научник решио да потражи помоћ и сарадњу од научника других дисциплина, за које је сматрао да би могли да нађу право значење ове појаве. Учмала средина научних институција у Београду и целој Југославији ни пре ни после Другог светског рата није показивала никакво интересовање за капитална открића професора Васића, који је наслућивао да пронађени знаци представљају доказ о праписмености Винчанаца. У овоме су га подржавали једино филолози светског гласа 
Онда на сцену ступа проф. Радивоје Пешић који се од средине седамдесетих бавио истраживањима знакова нађених у Винчи. Још је, посматрајући игру светла и сенки на симболима поред свих огњишта у нешто старијем налазишту Лепенски вир, проф. Пешић дошао до закључка да цео алфабет може да се извуче из ова три знака – А, Λ, ∆ .
Проучавајући и азбуке других древних народа који су почели да пишу доста после
Удружени, њих тројица су објавили срамни чланак Око проблема Винче у гласнику Земаљског музеја у Сарајеву. Овом пашквилом озваничен је почетак прогона не само проф. Пешића, већ и свих осталих који би се усудили да не признају германско-нордијску школу и који би покушали да мисле својом главом. Њих тројица су се дуго времена успешно старали да се нико у Југославији, а посебно у Србији не пробије у науци уколико се само посумња да не жели да ради како му се каже.
Други ешалон, онај који се против проф. Пешића борио путем игнорисања и ћутања уз делимично порицање, предводио је 
На страну проф. Пешића је стао један од великана српске историографије, 
И поред тог неслагања Мариа Гимбутас, као професор археологије на Универзитету УЦЛА из Лос Анђелеса, оснива на својој катедри посебну групу за истраживање Винчанске цивилизације на којој 1985. године докторира и 
Потиснут у сопственој земљи, проф. Пешић добија изузетна признања у свету. У Великој Британији и Ирској он је у непрестаној сарадњи са Интернационалном Словенском Научном Академијом – филијала за Велику Британију и Ирску у Лондону, којој највећи допринос у афирмацији дају 
До Билбије је општеприхваћено било схватање да се етрурски разуме, али не може да се чита (!?), при чему су сви историчари полазили од тога да тај језик не спада у групу индогерманских. Уз помоћ свог одличног познавања више од десет светских језика, а на основу Пешићеве систематизације винчанских слова, Билбија је утврдио да су древни Етрурци, који су себе називали Расенима, говорили једним од – словенских језика.
