Tesla je znao da ovi projekti neće biti za dobro čovečanstva: Tajni eksperimenti Filadelfija i Montok

Postoji video kaseta na kojoj su zabeležene informacije o eksperimentima u Filadelfiji i Montoku koje bi, ako su tačne, mogle izmeniti tok istorije.

Na kaseti se nalazi intervju načinjen u nečijem domu na Long Ajlendu. Troje ljudi je sedelo i razgovaralo o eksperimentu u Montoku, a među njima je bio i Preston Nikols, poznat po eksperimentima sa putovanjem kroz vreme.

Napomene o eksperimentu u Filadelfiji

Filadelfijski eksperiment, poznat još i kao Projekat Duga, dugo je bio tema kontroverzi i rasprava. To je bio pokušaj mornarice da napravi brod koji ne bi mogao biti detektovan magnetnim minama niti radarom.

Takođe je bilo reči o projektima koji su uključivali eksperimente sa nevidljivošću i kontrolom uma. Istina o ovom projektu nikad neće biti objavljena u javnosti.

Međutim, rezultati ovih eksperimenata su bili mnogo drugačiji i opasniji nego što je mornarica očekivala. Iako priča deluje suviše bizarno da bi bila tačna, previše slučajnosti upućuje na njenu istinitost. Postoje lude priče o ovom zloglasnom eksperimentu: glasine o ljudima koji su bili ‘zamrznuti’ u vremenu mesecima, o ljudima koji su putovali kroz vreme itd.

 Nikola Tesla je 1930. umešan u grupu koja je eksperimentisala sa kretanjem kroz vreme i prostor. Početkom tridesetih godina, Univerzitet u Čikagu je istraživao mogućnost nevidljivosti upotrebom struje.

Ovaj projekat je 1939. premešten u Prinstonov institut naprednih studija, nedaleko od Fialdelfije. Tamo su uspeli da načine nevidljivim manje objekte. Predstavili su ovu tehnologiju vladi. Pošto je rat bio u toku, vojska je želela da se istraživanja nastave u tom pravcu.

Tesla je došao do istog zaključka kao i Ajnštajn, a to je da razvitak ove tehnologije ne bi bio korišćen za dobrobit čovečanstva.

Vlada je 1943. sprovela test koristeći domaće životinje na brodu USS Eldridge. Životinje su postavljene u kaveze i brod je načinjen nevidljivim. Međutim, kada je brod ponovo materijalizovan, mnoge životinje su nestale ili su im ostali tragovi radijacije i opekotine. Tada se nisu održali testovi sa ljudima. 

Ipak, tvrdi se da je 12. avgusta 1943. izvršen test sa ljudima bez njihovog znanja. Brod je nestao i sve se činilo u redu. Drugi pak tvrde da se eksperiment dogodio 28. oktobra, a neki dokazi to i potvrđuju.

U ratnom dnevniku USS Eldridge-a piše: Eldridge je ostao u Njujorku i Long Ajlendu do 16. septembra, kada je krenuo za Bermude. Od 18. septembra do 15. oktobra, prošao je kroz razne testove. On je 18. oktobra krenuo za Njujork i tamo je ostao do 1. novembra. Od 1. do 2. novembra je išao ka Norfolku, a 3. novembra je pošao za Kazablanku. Elridge je stigao u Kazablanku 22. novembra i ostao tamo do 29. novembra, kada je ponovo pošao za Njujork.

Ovo nije čitav sadržaj dnevnika, već je dat akcenat na period kada se navodno dogodio eksperiment (28. oktobar kao gorepomenuto).

Reklo bi se da mornarica nikad nije izvršila te eksperimente, ali vlada je poznata po zataškavanju projekata zbog nacionalne bezbednosti. Primer takve situacije je projekat Menhetn, tj. izgradnja atomske bombe, o čemu se nije pričalo dok nije postalo očigledno.

Mornarica je u potrazi za verodostojnim odgovorom sugerisala da je Filadelfijski eksperiment pobrkan sa eksperimentima za razmagnetisavanje (maskiranje vidljivosti u odnosu na magnetne mine).

Ipak, brod nije bio u luci 4 sata, a ne par minuta. Prema legendi, brod je transportovan kroz vreme i prostor.

Nakon četiri sata se brod pojavio na svom mestu sa zelenom izmaglicom na palubi. Neki mornari su delovali ludo, drugi su bili bolesni, treći su doživeli srčani udar. Neki su umrli, drugi su postali deo broda. Prema nekim izveštajima, ljudi su prosto nestali i nikada ih više nisu videli.

Ali gde se brod nalazio 4 sata? Neki kažu da je otputovao 40 godina u budućnost i završio u Montoku, Njujork.

Mornarica je sve negirala i rekla da su se ljudi izgubili na moru. Možda će se jednog dana saznati istina.

Mornarica je sprovela još jedan eksperiment na USS Timmerman-ovoj elektrani pedesetih godina. Pojavila su se pražnjenja svetla. Ova svetla je ugledao Karlos Migel Alende koji je odmah obavesti naučnu zajednicu. Mornarica veruje da je Alende pobrkao taj eksperiment sa Filadelfijskim eksperimentom.

Karlos Migel Alende, poznat i kao Karl Alen, bio je čudan čovek. On se 14. jula 1942. godine pridružio marincima, a 21. maja 1943. godine je otpušten. Zatim se pridružio trgovačkom brodu SS Andrew Furuseth, sa kog je navodno video transportovanje Eldridge-a u Norfolk iz Filadelfije i obrnuto za nekoliko minuta.

On je o tome pisao u svojim pismima dr Džesapu. Dopisivanje je trajalo neko vreme dok dr Džesap nije odustao od svega jer nije mogao naći nikakve druge tragove, misleći da je u pitanju prevara.

Jedan mučan trag se ipak pojavio.

Dva mornara su šetala parkom kada im je prišao unezveren čovek. On im je ispričao fantastičnu priču o eksperimentu u kojem su mnogi članovi posade umrli. On tvrdi da su sve preživele članove proglasili ludima. Jedan mornar je poverovao u priču i kontaktirao dr Džesapa, ispričavši mu priču.

Iako je ovo delovao kao bitan trag, dr Džesap nije uspeo da uradi ništa, a primetio je i da mu se reputacija u naučnoj zajednici pogoršava. Verujući da postoji drugi univerzum bolji od ovog, dr Džesap je na kraju izvršio samoubistvo 20. aprila 1959. godine. Neki veruju da ga je ubila vlada kako bi zataškala eksperimente.

Kratko nakon njegovog samoubistva, pojavio se veliki trag. Taj trag je bio čovek po imenu Alfred D. Bjelek.

Bjelekova priča je još bizarnija od Alendeove. On je tvrdio da su ga transportovali kroz vreme u budućnost i da mu je tamo mornarica isprala mozak. Zbog toga je postao ubeđen da se zove Alfred Bjelek, a ne Edvard Kameron, kako mu je bilo pravo ime.

Bjelek ima doktorat iz fizike, tako da ima nekog tehničkog iskustva. Radio je 30 godina kao elektroinženjer  tako da njegovo znanje ne može baš da se zanemari.

On je tvrdio da je tehnologija korišćena u Filadelfijskom eksperimentu dobijena od vanzemaljaca.

Bjelek je takođe tvrdio da su dr Albert Ajnštajn, dr Džon fon Nojman i dr Nikola Tesla bili uključeni u projekat. Neka kontroverza se podigla oko učestvovanja Tesle pošto je on umro u Njujorku 7. januara 1943., dva meseca nakon početka projekta.

Princip koji stoji iza Filadelfijskog eksperimenta jeste Teorija ujedinjenog polja. Prema ovoj teoriji, gravitacija i magnetizam su povezani na isti način kao masa i energija u jednakosti mase i energije (E=mc2).

Ajnštajn nikad nije rešio Teoriju ujedinjenog polja, ali sama priroda Filadelfijskog eksperimenta sugeriše drugačije. Moguće je da je ova teorija postala vladina tajna, pa čak i da je iskorišćena za put u svemir bez raketa.

Nema puno informacija o tehničkim podacima eksperimenta. Osnovni dizajn uključivao je dva Teslina tornja (elektromagneta) postavljena na oba trupa broda. Tornjevi su uključivani na određeni način pri čemu je nastajala toliko jaka magnetna sila da je iskrivila samu gravitaciju.

Rik Anderson, međutim tvrdi da ima neke informacije na ovu temu. On tvrdi da su četiri RF transmitera fazno postavljeni kako bi proizveli rotirajuće polje. On kaže da su umesto dva tornja korišćena četiri tornja koja su pokretala dva generatora. Neki naučnici čak veruju da su nuklearna magnetna rezonanca i Filadelfijski eksperiment povezani.

Drugi naučnik, Aleksandar S. Frejzer veruje da eksperimenti ipak nikada nisu vršeni uz pomoć elektromagnetizma, već uz pomoć termalnih polja. Ta termalna polja su mogla izazvati optičku iluziju kojoj je prisustvovalo nekoliko svedoka. Što se tiče nestajanja Eldridge-a, poznato je da neki vremenski uslovi u okeanima uzrokuju i nestajanje ostrva. Treći naučnik pak veruje da su korišćeni zvučni i ultrazvučni talasi.

Zvučni talasi su mogli izazvati pojavu ‘vazdušnog ćebeta’ oko broda, što se poklapa sa izveštajima. Mnogo eksperimenata sa ultrazvučnim talasima je rađeno četrdesetih godina dvadesetog veka, tako da postoji velika mogućnost da je Filadelfijski eksperiment jedan od njih.

Jaka zvučna polja su poznata po tome što loše utiču na ljude, što se takođe poklapa sa izveštajima. Smatra se da je zelenu izmaglicu oko broda uzrokovala sonoluminescencija, pojava povezana sa ekscitacijom okolne vode pomoću jakog ultrazvuka.

Činjenica je da Eldridge nije funkcionisao kako treba nakon ovog eksperimenta. Ono što je najgore u celom slučaju su neželjeni efekti koje je iskusila posada. Neki svedoci, poput Alendea i Bjeleka, tvrde da se materija promenila i da su ljudi mogli da prolaze kroz objekte. Kada je polje nestalo, oni su ostali zaglavljeni u pregradama ili podu. To je bio užasan prizor i mornari su nakon toga navodno poludeli.

Neki od njih su uspeli da kontrolišu svoje ludilo. Priča se da je jedan čovek seo sa svojom ženom i detetom da večera, a zatim je prosto ustao od stola, prošao kroz zid i nikada ga više nisu videli.

Ipak, najgori efekti su bila ‘zaglavljivanja’. Zaglavljena posada je postala nevidljiva i nije mogla da priča niti dodiruje druge ljude neko vreme. O ovome je Alende pisao u svojim pismima dr Džesapu. Ovo zaglavljivanje je postalo poznato kao Zamrzavanje i trajalo je od nekoliko minuta do nekoliko sati, oštećujući psihu. Čovek se mogao izvući samo ako bi ga drugi članovi posade izvukli iz tog stanja dodirnuvši ga. Zamrzavanje je moglo da potraje i nekoliko meseci što se nazivalo Duboko zamrzavanje.

Tokom tog vremena, čovek je bio potpuno svestan okoline, ali nije mogao ništa da učini. Duboko zamrznute su mogli da uoče samo drugi članovi posade. Potrebna su samo dva dana da čovek potpuno poludi pri Dubokom zamrzavanju. Čovek koji je bio zamrznut 6 meseci je već bio potpuno lud kada su ga izvukli.

Filadelfijski eksperiment je postao saga puna čudnih dešavanja i slučajnosti. Napominje se da je Alende verovao da je mornarica bila svesna neželjenih efekata koji su se pojavili kod posade.

Kada je pun izveštaj eksperimenta predat Kongresu, članovi su bili toliko užasnuti da su odmah raspustili projekat. Međutim, istraživanje je nastavljeno u okviru projekta Montok ili  projekta Feniks, koji je vodio dr Džon fon Nojman.

Projekat Montok se uglavnom bazirao na tome kako um reaguje na međudimenzionalna putovanja. Fon Nojman je navodno pokušao da poveže kompjutere sa umovima i uspeo u tome. Koristeći tu vezu, on je mogao da utiče na tuđe umove, otvorivši na kraju vremenski portal u 1943. godinu u vreme Filadelfijskog eksperimenta.

Čak je tvrdio da um može da stvori materiju u bilo kojem trenutku vremena. Takođe je tvrdio da je poslao čoveka po imenu Preston Nikols na put kroz vreme, što je zapravo i potvrdio Dankan Kameron 1985. godine. Mnogi ljudi veruju da projekat Montok još uvek traje.

Čitav scenario je pun pitanja na koja verovatno nikada nećemo dobiti odgovor.

Nakon mnogo godina istraživanja, nisu pronađeni nikakvi zvanični dokumenti koji podržavaju tvrdnju o eksperimentima sa nevidljivošću ili teleportacijom, a koji uključuju brod mornarice niti Filadelfiju ili neku drugu lokaciju.

Zavera ćutanja o vom eksperimentu je sprovedena kroz sve institucije SAD.
povezani tekstovi:Teslin najveći tajni eksperiment o putovanju kroz vremeFILADELFIJA EXPERIMENT

jos:Putovanje kroz vreme je moguće: Tesla i Ajnštajn su bili deo misterioznog projekta „duga“

jos:Al Bielek: Ovo je istina o putovanju kroz vreme, vanzemaljcima i Marsu!

josPutnici kroz vreme: Fotografije i video kao dokaz

Predstavljamo vam 10 dokaza o putovanju kroz vreme! (VIDEO+)

Foto: pamba.deviantart.com

Da li su ovih 10 dokaza najjasniji znaci da u realnom životu zaista postoji putovanje kroz vreme? Može biti.

Postoji dosta istorijskih zapisa i fotografija koji dovode do ovakvih tragova. Neki ljudi veruju da se putovanje kroz vreme dešava konstantno oko nas, sve vreme. Mi smo samo potpuno nesvesni toga.

1. Hotel koji je nestao

Slučaj o kome se dosta pisalo, a u pitanju je putovanje kroz vreme, desilo se u oktobru 1979. godine. Dva engleska bračna para, Simpsonovi i Gizbijevi vozili su se kroz Francusku na putu ka Španiji gde su krenuli na odmor.
Oni su tvrdili da su prenoćili u zanimljivom hotelu u retro stilu i u povratku su želeli da opet tu prenoće, ali nisu uspeli da ga nađu.
Fotografije koje su napravili tokom boravka u njemu su nestale, čak i sa negativa kada su razvili slike.

2. Šarlot i Elenor incident

1901. godine, dve engleskinje Šarlot En Moberli i Elenor Žurden, direktorka i zamenica Sejnt Hju koledža, Oksford, prijavile su da su slučajno proputovale kroz vreme.
Dok su bile u poseti malom dvorcu u Versaju, žene su tvrdile da su se pronašle u vremenu francuske revolucije gde su videle Mariju Antoanetu i još neke ljude iz tog perioda.
Ovo je jedan od najpoznatijih i najranijih primera putovanja kroz vreme.

3. Dokaz u kineskoj grobnici

Decembra 2008. godine, kinseki arheolozi otvorili su ogromnu grobnicu za koju se veruje da nikada nije bila otvarana, 400 godina staru grobnicu Si Kvinga u Šangsi okrugu.
Kada su sklanjali zemlju oko grobnice, bili su potpuno šokirani kada su pronašli nešto što liči na minijaturni sat, sa vremenom 10:06. Pozadi je pisalo „swiss“.
Ako grobnica zaista nije bila „dirnuta“ 400 godina, šta može da objasni prisustvo ovog modernog artefakta.

4. Putovanje u budućnost Viktora Godarta
1935. godine, Viktor Godart, britanski vazduhoplovni oficir leteo je avionom iznad napuštenog aerodroma u Dremu, Edinburg.
Tokom povratka, bio je šokiran kada je pogledao dole i video kako je celo to napušteno mesto potpuno renovirano i u upotrebi, video je mehaničare u plavom kako se šetaju okolo i 4 žuta aviona parkirana na pisti.
4 godine kasnije, 1939. godine, Kraljevsko vazduhoplovstvo počelo je da farba svoje avione u žuto, a uniforme mehaničara promenjene su u plavo.

5. Filadelfija ekspiriment

Filadelfija eksperiment je nešto što je izvela mornarica SAD negde oko 28. oktobra 1943. godine.
Navodno je brod USS Elridž bio nevidljiv neprijateljima i teleportovan od Pensilvanije do Virdžinije.
Neki izveštaji kažu da se borbeni brod vratio kroz vreme 10 sekundi. Ipak, moderna kultura prezentovala je veće skokove.

6. Hipster putnik

Fotografija nastala 1941. godine tokom ponovnog otvaranja Zlatnog mosta u Kanadi pokazuje putnika kroz vreme.
Njegova odeća, logo na majici, naočare i fotoaparat su previše moderni za ovo doba i to sigurno nije bio trend 1940. godine.
Vremenom postao je poznat kao „putnik hipster“.

7. Zavera Montak projekta

Montak vazduhoplovna stanica navodno je imala interdimenzionalni tunel u svojoj podzemnoj laboratoriji koji je omogućavao naučnicima da putuju nazad u 1943. godinu.
Ova teorija zavere postala je poznata kada su autori Preston B. Nikols i Al Bilek 1980. godine rešili da „poprave svoja zablokirana sećanja na vreme rada u laboratoriji“.

Mystery of the Time Travelling Man: Rudolph Fentz – VIDEO 1

 

8. Žrtva udarca kolima iz prošlosti

Sredinom juna 1950. godine, čovek u svojim ranim tridesetim godinama pod imenom Rudolf Fenc, obučen kao u 19. veku, udaren je kolima i ubijen u Njujorku.
Potraga za identitetom žrtve dovela je policiju do toga da je čovek nestao bez traga 1876. godine sa svojih 29. godina.

Kod njega su pronađene sledeće stvari:
– Bronzani žeton za pivo
– Račun za brigu o konju i pranje kočije
– Pismo iz 1876. godine
– 70 dolara i biznis kartice

Sve bez znakova ikakvog starenja zbog vremena, kao da je direktno doputovao iz 1876. u 1950. godinu.

9. Kućište za kompakt disk u 1800-oj godini

Događaj iz 1800. godine prikazuje čoveka koji drži nešto što veoma liči na kutije cd-ova. Prva forma plastike pojavila se tek sredinom 1800-ih godina. Cd-ovi se nisu koristili do 1980. godine.

10. Čarli Čaplin – filmski mobilni telefon

U DVD dodatku Čaplinovog „Cirkusa“, ljudi su imali uvid u kratki film i fotografije sa premijere u kineskom teatru 1928. godine u kome se pojavljuje osoba koja izgleda kao da razgovara preko mobilnog telefona i ubedila je mnoge ljude da je putovanje kroz vreme stvarno, jer tada svakako nije bilo mobilnih.
Neki su rekli da žena možda koristi slušni aparat, ali to ne objašnjava zašto se smeje i priča u aparat.
10 Real incidents that proves time travelers exist – VIDEO 2

.

Putovanje u unutrašnjost Zemlje FOTO/VIDEO

 

Nećemo se više pitati da li je Zemlja šuplja, jer snimci NASA satelita načinjeni 1968. pokazuju da je ona otvorena na Južnom i Severnom polu i da su ti otvori široki oko 2.250 kilometara, već ćemo postaviti pitanje: zašto su ti snimci tako dugo skrivani od ljudi? Zašto se krije da je Zemlja šuplja?

Da li u unutrašnjosti Zemlje živi civilizacija mnogo naprednija od naše? Šta su videli dvojica moreplovaca, a šta pokazuju tajni satelitski snimci?

Grčki filozof Platon je još u četvrtom veku pre Hrista pričao o bajkovitoj zemlji po imenu Hiperboreja, koja je, po njemu, bila stvarna domovina boga Apolona. Takođe je govorio da je Leta, Apolonova majka, rođena na jednom ostrvu u Arktičkom okeanu ‘sa one strane severnog vetra’.

Reč hyperboreas znači severni vetar. A u raznim leksikonima o mitovima stare Grčke stoji da je Hiperboreja ime vrlo srećnog i bogatog naroda na severu Zemaljske kugle – iza severnog vetra – u čijoj službi stoji i Apolon.

Tako su 1829. godine dvojica Skandinavaca, Jan i Olaf Jansen, otac i sin, pošli u ribarenje malim jedrenjakom i odjedrili su put Severnog mora iza 83. stepena severne širine. Prošavši kroz neke uske prolaze između ledenih santi, zaplovili su po otvorenom moru predivne tople klime, bujne vegetacije i jarko crvenog sunca.

Posle dužeg putovanja, stigli su do jednog velikog fjorda, široke reke Hidekel, i zaplovili su njome ne znajući kuda ih vodi taj put.
Usput ih je sustigao mamutski brod pun ljudi i žene visokog rasta, čak preko tri metra. Obojica su bili podignuti na nepoznati brod i sa njim su stigli u unutrašnjost Zemlje. Došli su do grada Jehu, gde su proveli godinu dana učeći jezik domorodaca, koji je bio sličan sanskritu.

Posle godinu dana njihov učitelj Galdea poveo ih je u prestonicu ovog podzemnog carstva da bi ih primio najviši sveštenik.

Taj glavni grad se zove Eden. Leži na visokom platou unutarnjeg kontinenta, nekoliko hiljada metara iznad mora. Opkoljen je velikim vrtom punim voćaka, drveća i bilja. Tu izviru četiri reke: Eufrat, Pizon, Gihon i Hedekel. Zvali su ga ‘pupkom sveta’, ili ‘kolevkom čovečanstva’.

Po dolasku u Eden bili su odmah primljeni na razgovor kod najvišeg sveštenika i vladara ovog podzemnog carstva. Na njegov poziv odlučili su da ostanu još godinu dana da bi razgledali i ostale krajeve podzemlja, pa da se tek onda vrate u Štokholm.

Saznali su da tu ljudi žive 800-900 godina, da u školu polaze sa 20 godina i da se žene posle navršene stote godine. Tu se uči muzika, jer je narod vrlo muzikalan, a pored toga agrokultura, hortikultura, stočarstvo, tehnika i medicina.

S obzirom da su ljudi visoki preko tri metra, sve je za naše pojmove predimenzionirano. Zrno grožđa je veličine naranže, a jabuka veličine glave.

Pošto su u razgledanju unutrašnjosti Zemlje proveli više od godinu dana, odlučili su da se vrate kući. Pred polazak dobili su dobre mape unutrašnjih površina kopna i mora, reka i gradova. Najpre su pošli put severa rekom Hedekel, ali, kako je na moru besnela oluja, odlučili su da se vrate, prođu pored Delfa rekom Gihon i izađu na Južni pol.Putovali su veoma dugo.

Izašavši, opet su se provlačili kroz ledena brda i u jednoj jakoj oluji jedrenjak je bio razbijen i uvučen u vrtlog jednog velikog monolita od leda. Tom prilikom je poginuo otac Jan, a sina Olafa Jansena opazo je škotski brod ‘Arlington’ i spasao ga. Kada je kapetanu broda ispričao da dolazi iz unutrašnjosti Zemlje, ovaj je pomislio da je poludeo i zatvorili su ga u jednu kantu.

Kada je stigao u Štokholm i kada je ispričao vlastima sve o očevom i svom utovanju u unutrašnjost Zemlje, bacili su ga u tamnicu da nikome to ne bi preneo. Tamo je ležao 28 godina. Kada je prevalio 50 godina, izašao je iz tamnice. Bavio se opet ribolovom, kupio neki brod i prešao u Ameriku. Pred smrt u 95. godini, otkrio je svoju tajnu Džordžu Emersonu i predao mu karte i crteže ka bi to ovaj mogao da objavi.
Emerson je napisao knjigu pod nazivom ‘Dimni Bog’. Tako je spoljni svet naše planete saznao nešto više o unutrašnjem svetu Zemlje.

ZAPANJUJUĆE ČINJENICE
Kada je ova priča o tajnom podzemnom svetu došla u javnost, ljudi onog doba počeli su da se sve više interesuju za Severni pol, Grenland i zemlju Eskima. Svi istraživači koji su plovili put severa, posle prelaska 82. paralele susretali su se sa čudnim fenomenima, to jest, pojavama crvenog sunca, tople klime, ptica, insekata, životinja… Tako je novinar Karl Hol, koji je pokušao da stigne do Severnog pola, pisao: ‘Sve je toplije nego što se može očekivati. Nema ni snega, ni leda. Kopno je puno života: divlje patke, zečevi, vukovi, lisice, medvedi, pingvini i mnogo drugih vrsta’.
Hol je zapisao da je sa jednog visokog brda gledao u daljinu i da je zapazio gustu maglu, što je bio znak da je tamo voda. Amerikanac, Ken, koji je otkrio Humboltov glečer i koji je istraživao Severnu polarnu oblast u periodu između 1833. i 1855. godine, pisao je pre vek i po sledeće: ‘Neke okolnosti pokazuju da tu postoji otvoreno Severno more i da često ima gustih magli, koje smo videli tokom zime’.
Norveški istraživač Nansen u svom dnevniku je takođe zapisao da je, prošavši kroz ledene bregove, isplovio na otvoreno more uprkos isčekivanju Severnog pola na kopnu. Mada je bio kraj septembra, to more nije bilo zamrznuto.

Nansen je trećeg avgusta 1894. godine zapisao u dnevniku: ‘Danas smo videli tragove lisica na kopnu. Klima je vrlo blaga, gorovo da je suviše toplo za spavanje. Osećamo se kao kod kuće’.

Ovaj isti istraživač pisao je o fenomenu sunca, ako i o obojenom snegu. Posle ispitivanja bilo je utvrđeno da crna boja potiče od vulkanskog kamenja a druge boje od biljaka. Poznato je takođe da je u Sibiru otkriveno mnogo zamrznutih kostiju mamuta, naročito na obalama Lene. Otkrivene su i kosti drugih životinja koje su naseljavale tople krajeve – lavova, hijena, nilskih konja…

Naučnici su ova otkrića objašnjavali pretpostavkom da je tu nekada sigurno vladala suptropska klima i da je izmenom polova došlo do promene klime, odnosno stradanja biljnog i životinjskog sveta.

Ali, najveći fenomen još niko nije objasnio, a to je: otkud tamo sneg? Odakle dolaze ledeni bregovi i na Severnom i na Južnom polu? Nema odgovora ni u pogledu sledećih fenomena:

- Slatka voda na površini mora
- Crvenkasto sunce, pogotovo posle prelaska 90. paralele
- Nigde nema ledene kape kao znaka Severnog pola.

- Klima se menja i postaje sve toplije.
- Čuveno severno svetlo ‘Aurora borealis’, do sada neobjašnjeno
- Mnoštvo ptica leti u pravcu severa, a i mnoge životinje kreću se kopnom u severne predele.
- Usput se vide nanosi drveća i bilja i nalaze se ostaci mamuta i drugih životinja
- Severni ni Južni pol još niko nije stvarno preleteo avionom, jer već pri preletu 75.paralele kompas prestaje da radi, a mašine otkazuju rad.

Međutim, desilo se čudo kada je američki admiral Ričard Berd 19. februara 1947. pošao da preleti Severni pol. Kada se približio već poznatoj magnetskoj granici u pravcu polarnog mora, počeli su da luduju svi instrumenti. Takođe je i veza sa bazom bila prekinuta.

Tada je admiral preleteo brdski masiv koji nikada do tada nije video. Zatim je izronila dolina po kojoj se – video je – kretala neka životinja. On je uzeo dvogled i video da je to – mamut!?

U čudnom svetu admiral Berd je leteo dalje sa čudnim osećanjem da ga nešto vuče da leti i prolazi kroz neki otvor u unutrašnjost Zemlje. Naravno, instrumenti u avionu nisu radili. Osećao je kao da ga neko prati i prizemljuje. Onda se uključio radio, sam od sebe, i začuo se glas koji je na ne baš dobrom engleskom jeziku rekao: ‘Dobro došli u našu oblast. Vi ćete tačno za sedam minuta da aterirate. Opustite se, vi ste u dobrim rukama’.

U svom dnevniku admiral Berd je sve ovo opisao rečima: ‘Avion je bio pod tuđom kontrolom i kretao se sam od sebe. Počeli smo sa spuštanjem. Avion je lagano zadrhtao i utonuo u tle kao da se nalazi u nekom nevidljivom vazduhu. Skoro lebdimo i kada smo tle stvarno dodirnuli, bio je to lagani udar.

U tom trenutku približava se nekoliko ljudi našem avionu. Oni su visoki i plavokosi. U daljini se vidi svetleći grad, koji pulsira u svim duginim bojama. Jedan glas zove me, po imenu i naređuje mi da otvorim vrata aviona. Ja sledim tu zapovest.

Od ovog momenta prestajem da vodim dnevnik direktno. Kasnije sve unosim iz svog sećanja. Sve liči na nešto čudnovato i neverovatno. Moj radio telegrafista i ja izlazimo iz aviona. Dočekuju nas vrlo prijateljski i prevoze nas malim transportnim uređajem – nekom vrstom platforme bez točkova. Velikom brzinom krećemo se prama gradu koji blešti. Kako se približavamo, grad nam izgleda kao da je načinjen od neke kristalne mase.

Uskoro stojimo pred zgradom čija mi je arhitektura potpuno nepoznata. Sve kao da je iz naučno fantastičnih filmova. U toj zgradi su nam dali toplo piće koje izvrsno prija. Zatim dolaze po mene i vode me. Penjemo se liftom, a potom idemo hodnicima osvetljenim roze svetlom. Svetlost dolazi iz samih zidova. Stiženo do jednih vrata koja se automatski otvaraju. Čujem glas koji mi govori: ‘Ne bojte se, admirale, vi idete u audijenciju kod našeg Majstora…’

Admiralu Berdu je nakon razgovora objašnjeno kako da se vrati u svoj svet, gde je ubrzo i došao sa ovim neverovatnim doživljajem.

UNUTRAŠNJE SUNCE
U Južnoj Americi, posebno u Brazilu, postoje knjige i predanja o životu u utrobi Zemlje, i o jednom suncu u njenom središtu. Takođe im je poznato da ljudi tamo dugo žive bez ikakvih bolesti i da se hrane biljnim plodovima. Predanja govore da je taj podzemni svet povezan tunelima sa spoljnim, a i jedan od tunela završava u mestu St.Katarina u Brazilu.
Priča o bajkovitim podzemnim svetovima ima svuda na Zemlji. Tako i skandinavski ep ‘Eda’ govori o rajskom svetu ‘Asar’, koji se nalazi ispod Zemlje. U ‘Knjizi mrtvih’ Egipćani govore o zemlji ‘Amenti’.
Jevreji pominju ‘Grad sedam kraljeva Edoma’. Asteci taj veličanstveni podzemni grad zovu ‘Maja – pen’. A neki ga zovu ‘Šambalom’.
To sve nagoveštava da je zemljina kora puna prolaza i tunela. Jedan od tunela je i ‘Put Inka’. U Tibetu su takođe poznati prolazi koje najbolje koristi neuhvatljivi Jeti. O tome piše lama Lobsang Rampa u svojim delima. On u svojoj knjizi ‘Treće oko’ piše o tajnom prolazu ispod same Potale: ‘Povedoše me tajnim stepenicama koje se nalaze ispod Potale. Dugo smo silazili, Najzad stigosno do kraja jednog prolaza koji je zatvarala stena.
Tu se jedan veliki blok otvori pred nama i nađosmo se, ponovo u nekom drugom prolazu, mračnom i uzanom, koji je mirisao na ustajalo, na začine i tamjan. Nekoliko metara dalje, zaustavismo se pred teškim pozlaćenim vratima. Ona se najzad polako otvoriše, uz škripu čiji se odjeci izgubiše u daljini. Lampe na maslac zameniše buktinje. Kretali smo se po nekom hramu iskopanom pod zemljom, i to mnogo vekova ranije, u kamenoj masi nastaloj od vulkanskih previranja.

Približavali smo se zidu na kome je naslikan Točak Života visok pet metara. Pod treperavom svetlošću, izgledalo je kao da se okreće, tako da nas skoro uhvati vrtoglavica. Nastavismo da koračamo dalje, ali sveštenik koji je išao preda mnom, odjednom nestade: ono što se meni činilo senkom, bila su u stvari dobro sakrivena vrata.

Ta vrata su vodila u jedan prolaz koji se neprestano spuštao, uzan prolaz, veoma vijugav i nagnut, u kome je slaba svetlost lampi činila pomračinu još gušćom. Kretali smo se nesigurnim korakom, posrtali i klizali se. Vazduh je bio težak i pritiskao na s je kao da se Zemlja svom težinom spustila na naša pleća. Imao sam utisak kao da upadam u samo srce sveta. Najzad, pošto je hodnik savio, pred nama se otvori pećina u kojoj je sve blistalo od zlata.

U sredini te ogromne prostorije nalazila se crna kuća, ali tako blistava da mi se činilo da je izgrađena od ebonosa. Čudni znaci i dijagrami, nalik na one koje sam video na bočnim stranama podzemnog jezgra, prekrivali su zidove. Unutra videh tri crna kamena kovčega ukrašena gravurama i čudnim natpisima. Nisu bili zatvoreni.

‘Gledaj, sine’ – reče mi starešina sveštenika. ‘Živeli su kao bogovi u našoj zemlji u ono vreme kad još nije bilo planina. Hodali su našom zemljom dok je još more udaralo o naše obale, dok su zvezde sjale na našem nebu. Gledaj dobro, jer samo Posvećeni su ih videli’.

To su bila tri naga tela, presvučena zlatom, i ležali su opruženo preda mnom. Dva muškarca i jedna žena. Svaka njihova crta bila je verno izražena u zlatu. Ali, bili su ogromni. Žena je bila viša od tri metra, a najviši muškarac nije bio manji od šest metara. Imali su velike glave, malo zasvođene pri vrhu, uzane vilice, mala usta i tanke usne. Nos je bio dug i tanak, oči prave i duboko upale.

Nije moglo biti da su mrtvi, izgledalo je kao da su zaspali. Koračali smo na vrhovima prstiju i govorili tiho, ako da se bojimo da ih ne probudimo. Osmotrih poklopac jednog od kovčega – tu je bila ucrtana nebeska karta sa nekim čudnim zvezdama. Uz astrološka izučavanja bio mi je poznat položaj zvezda, ali ovo je bilo nešto sasvim drugo’.

PODZEMNA VOZILA

U drugoj knjizi, ‘Beše tako’, lama Lobsang rampa takođe govori o tom prolazu u središte Zemlje u koji ga vodi njegov učitelj lama Mingyar Donduf. Pošto su stigli u dvoranu skulptura koje su predstavljale ljude obučene u čudna odela, njegov učitelj mu je rekao ‘Lobsang, ovo je sasvim čudan predeo. Pre više hiljada godina živela je na ovoj Zemlji jedna moćna civilizacija, poznata pod imenom Atlantida, i ovo je dokaz da je ona postojala. Na ovoj Zemlji ima mnogo stvari koje ljudi ne razumeju. A u njenoj unutrašnjosti su stvari, o kojima ljudi ništa ne znaju, jer Zemlja je – nasuprot opštem shvatanju – stvarno šuplja.

U njenoj unutrašnjosti živi jedna druga ljudska rasa. Ona je postigla viši stepen razvoja od nas i dešava se da oni svojim posebnim vozilima iz unutrašnjosti Zemlje dolaze na njenu površinu. Ova vozila dolaze iz Zemlje i lete svuda oko nje da bi osmatrali šta ljudi ovde rade i nameravaju, da im ne bi ugrozili bezbednost i sigurnost. Lobsang, unutrašnjost Zemlje nije tamna – oni takođe imaju jedno sunce, slično našem, ali ono je manje i jače. Stanovnici su inteligentniji od nas. Uskoro će ljudi na Zemlji mnogo više čuti o njima’.

Tada su se upitili jednim tunelom dalje. Išli su vrlo sporo i ubrzo su stali, na znak učitelja. Bio je jako uzbuđen jer se čuo takav šum sličan onom kada se pomeraju stene, ili – zatvaraju neka vrata. Učitelj mu je rukom pokazao zid od stene. Ovde je ležao kraj tunela, a glatka površina zida je stajala kao da vatra izbija iz nje.

‘Ovo ovde je tvrdo kao dijamant, Lobsang. Nekoliko naših sveštenika su pre više godina pokušali da probiju ovu površinu dijamantom. međutim, ništa im nije pošlo za rukom, samo je dijamant bio oštećen. Pretpostavljam da su stanovnici podzemnog sveta zapečatili ova vrata – ovaj prolaz da bi se zaštitili od potopa. A mi lame višeg ranga smo više puta dolazili dovde i telepatskim putem smo pokušavali da dođemo ukontakt sa njima. Oni su naše poruke primali, ali nisu hteli da stupe u pravi kontakt sa nama. Samo su nam dali do znanja da mi volimo rat i da kao deca ništa ne znamo, ali da nas oni zbog toga drže pod nadzorom da bi u slučaju potrebe mogli da intervenišu’.

Dalje nismo mogli da idemo, tu je bio kraj – granica između dva sveta, gornjeg i donjeg’.

ZAŠTO JE ISTINA SAKRIVENA
Prema starim spisima i mitovima, postojala je i još uvek postoji stalna veza između oba sveta. Upućeni u ove tajne uvek su imali kontakt sa ljudima iz Podzemnog sveta. Ti upućeni, ili prosvetljeni, mahom su bili sveštenici i mudraci i oni su svoja znanja i iskustva, kao i znanja drevnih naroda, krili od gomile isto onako kao što to danas čine naučnici u odnosu na celo čovečanstvo.
U spisima iz predhrišćanskog perioda govorilo se o titanima u Grčkoj, džinovima na Cejlonu ili Božijim ljudima u Egiptu, koji su bili duhovno i intelektualno razvijeni, a i fizički viši od ljudi toga doba. A Olaf Jansen opisuje na početku ovog teksta da je u dubini Zemlje sreo ljude koji su bili viši od tri metra. Možda je to objašnjenje zašto je Apolonov hram u Delfima bio ogroman, jer je bog Apolon iz Hiperboreje bio visok četiri metra, ili zašto se u podzemnoj dvorani ispod Potale na Tibetu nalaze otvoreni kovčezi sa ljudima-džinovima iz drevnog vremena.
Nećemo se više pitati da li je Zemlja šuplja, jer snimci NASA satelita načinjeni 1968. pokazuju da je ona otvorena na Južnom i Severnom polu i da su ti otvori široki oko 2.250 kilometara, već ćemo postaviti pitanje: zašto su ti snimci tako dugo skrivani od ljudi? Zašto se krije da je Zemlja šuplja?

Poznato je da je Raul Amudsen 1911. prvi stigao do Južnog pola, a zatim je Skot 1912. postavio zastavu svoje zemlje. Pa gde su oni to zaboli nacionalne zastave? Na glečerskoj ravni – zaleđenoj površini. A šta je ispod toga?

Takođe je znano da piloti registruju ludovanje kompasa čim se pređe 70-75 paralela. Oni koji lete na linijama preko Severnog pola, oupšte ne lete preko njega, jer im instrumenti ne rade, kao ni kompas, čija se igla jednostavno lepi za staklo. Avioni su uglavnom automatski vođeni i lete ivicom tog otvora na 83-85 paraleli.

Kada je admiral Berd ušao u unutrašnjost Zemlje njemu su ljudi iz podzemnog carstva ‘Agarta’ dozvolili da i dalje leti i sleti, praćen njihovim letećim objektima.

Ozonska rupa nastala je upravo na polovima i to bi trebalo da znači da je snimanje lakše izvodljivo. Međutim, ko traži te snimke, dobija uvek fotografije sa puno oblaka na polovima ili sa nekom sivom mrljom.  Ipak je verovatno da polovi počinju negde na 83 stepenu širine, gde se površina naginje prema unutrašnjosti i gde zapravo postoji prolaz – veza sa unutrašnjim delom naše planete.

Novije mape su, dakle, pogrešno urađene, ali one starije, iz dopa Pirija Rejsa, iz XII ili XIII veka bile su tačne. Kako? Ko ih je uradio?

Ovaj gornji presek Zemlje iz knjige ‘Izgubljeni dnevnik admirala R.Berda’ tačno pokazuje otvore na polovima i prolaze, kao i kontinente, mora i gradove u unutrašnjosti Zemlje, a u središtu jedno centralno sunce.

Kada pogledamo ovu šematsku predstavu unutrašnjosti Zemlje od strane admirala R.Berda, kao i druge vrlo važne podatke i detalje koje je izneo R.Bernard u knjizi ‘Zemlja je šuplja’ iz 1969. i zbog koje je u to vrme proglašen nenormalnim, možemo samo postaviti pitanje: šta rade naučnici širom sveta?

Za koga istražuju? Zašto nas drže u pogrešnom ubeđenju? Ko živi u unutrašnjosti Zemlje?

Zar treba istraživati druge planete, a ne poznavati svoju matičnu?

Za kraj možete pogledati dokumentarni film admirala Richard Byrd-a:

Dokumentarac o Atlantidi i kolijevci čovječanstva:

Napredna ljudska civilizacija je postojala i u praistoriji u vreme Ledenog doba!

NAJVEĆA VOJNA TAJNA SVIH VREMENA! ZAGONETKA AMERIČKOG PATENTA SA BROJEM 1096102: UNUTAR NAŠE PLANETE POSTOJI JOŠ JEDAN SVET!

Operacija Highjump: Koja nepoznata sila je uništila trupe SAD u invaziji na Antarktik

Operacija Highjump: Koja nepoznata sila je uništila trupe SAD u invaziji na Antarktik

Admiral Ričard E. Bird je 1947. godine poveo 4.000 vojnika iz SAD, Velike Britanije i Australije u invaziju Antarktika, nazvavši tu ekspediciju „Operacija Highjump“.
To je nepobitna činjenica. Međutim ono što se retko prepričava, barem u „zvaničnim“ krugovima, jeste da su Bird i njegove snage naišli na žestok otpor za vreme svog pohoda od strane letećih tanjira, te je invazija morala biti otkazana.
Ovaj deo priče je ponovo isplivao nedavno, pre par godina, kada je admiral u penziji, koji je učestvovao u „invaziji“ rekao da nije mislio da je situacija tako ozbiljna, kao što je predstavljena u dokumentarcu „Vatra sa neba“ (Fire from the Sky).
Operacija „Highjump“, koja je u suštini bila invazija na Antarktik, sastojala se iz tri pomorske borbene grupe koje su napustile Norfolk u Virdžiniji 2. decembra 1946. godine. Njih je predvodio admiral Ričard E. Bird sa svojim brodom, ledolomcem po imenu „Northwind“, a u grupi su se nalazili i nosač aviona „Pine Island“, razarač „Brownsen“, nosač aviona „Phillipines Sea“, podmornica SAD „Sennet“ i mnoga druga plovila.

U čitav pohod bile su umešane britansko-norveške snage, neke ruske snage, ali i australijske i kanadske snage.

 Međutim, priča tek postaje interesantna… „Pine Island“, ogromni brod dug skoro 200 metara, širok oko 20 metara i težak gotovo 15.000 tona, zagubio se u ekspediciji!

Ipak, „Pine Island“ nije jedini brod iz „ekspedicije“ na Antarktik koji je nestao.
Nije pitanje koliko ih je nestalo, već KAKO su nestali?
Admiral Bird je 5. marta 1947. godine izjavio za čileanske novine da je neophodno da SAD uvedu momentalne mere odbrane protiv neprijateljskih regiona. On je dalje naveo da ne želi „bezrazložno da plaši ljude“, ali da je „realnost da su SAD napadnute od strane letećih objekata koji mogu da prelete od jednog do drugog pola neverovatnom brzinom“.

Interesantno je da je ubrzo nakon tih komentara, admiral preporučio izgradnju odbrambenih baza na Severnom polu.
On je više puta ponovio ove tvrdnje. Međutim, kasnije je hospitalizovan i nije mu više bilo dozvoljeno da drži konferencije za novinare. Umro je ubrzo nakon što mu je dodeljeno vođstvo Operacije Deepfreeze, 1957. godine, ali mnogi smatraju da je ubijen.

Dakle, ko je bio neprijatelj u čijem su vlasništvu bili ovi leteći objekti koje admiral pominje? Nemačka je očigledno bila poražena, a nije bilo dokaza da Rusija poseduje tako naprednu i superiornu  tehnologiju. Nije postojala nijedna poznata pretnja koja je mogla da stane na put planovima SAD sa svojim „letelicama koje ogromnim brzinama lete s jednog pola na drugi“.

Negde u to vreme, u vestima je bio aktuelan i Rozvel incident, koji je „zvanično“ objašnjen i zataškan pre nego što je počela Operacija Highjump.
U Nemačkoj se 1938. godine desilo nešto slično Rozvel incidentu, kada su Nemci došli u posed izvesnog motora iz nepoznate letelice koja je pala u Bavarsku.
Upravo zato su se pojavile glasine da je odabrana grupa nemačkog vojnog osoblja uspela da uspostavi tajnu bazu na Antarktiku, gde je nastavila da razvija napredne letelice na osnovu vanzemaljske tehnologije.

Istraživačima NLO-a je poznato da je u mnogim izveštajima viđanja letećih tanjira navedeno kako oni na sebi imaju svastike ili krstove, zatim da vanzemaljci koji njima upravljaju pričaju nemački itd. Neki ljudi koji tvrde da su oteti, ispričali su kako su odvedeni u podzemne baze u kojima su videli svastike na zidovima, a jedan od otetih, Aleks Kristofer, čak je naveo da je video kako „reptiloidi“ i „nacisti“ zajedno rade na letelici koja leti zahvaljujući antigravitaciji.
Drugi primer jeste Amerikanac Rajnhold Šmit, čiji je otac rođen u Nemačkoj i koji je u svojoj knjizi „Incident u Kerniju“ ispričao kako su ga leteći tanjiri oteli nekoliko puta. Šmit navodi da je „posada govorila nemački i ponašala se poput nemačkih vojnika“.

Šezdesetih godina, pojavili su se slični izveštaji u novinama o vanzemaljcima koji govore „nemački“ ili „engleski sa nemačkim akcentom“.
Postoje spekulacije da su Nemci 1938. godine pronašli živog vanzemaljca, koji im je pomogao i koji im možda još uvek pomaže u izgradnji letećeg tanjira.
Dakle, Nemci su posedovali znatnu prednost u odnosu na Amerikance koji su u Rozvel incidentu pronašli samo delove vanzemaljskog svemirskog broda.

Stoga, Operacija Highjump je morala da počne. Ne postoji drugi razlog zašto bi SAD tako kratko nakon rata požurile u ekspediciju Antarktika, osim ako je sama operacija bila veoma važna za sigurnost Amerike.
Međutim, njihova invazija nije bila uspešna. Neki su uspeli da pobegnu i da se poraženi vrate svojim domovima, dok su drugi zauvek izgubljeni negde na području oko Antarktika.
Kako su oni nestali i da li su u to bili umešani Nemci ili vanzemaljci, verovatno nikada nećemo saznati.
Postoji međutim još jedna teorija novijeg datuma u kojoj se tvrdi da invaziju Zapada nije dozvolila nepoznata civilizacija koja nije želela trupe blizu vremenske kapije koja se nalazi u toj regiji.

procitajte jos : Operacija Highjump 2