Свака средњовековна држава их је гајила па и немањићка Србија. Цар Душан Силни их је највише гајио и користио у борбама, мада је средњовековна Србија већ имала своју пасмину и пре Душановог царства. Последњи примерци, нажалост, су успавани наредбом Тита и његових комуниста средином 60-их година 20. века у манастирима БиХ.
Српски мастиф или „Душанов мастиф“ најпре је истребљен у доба Јосипа Броза Тита у налету уништења свих обележја српске монархије, па није ни чудо да је тај пас који је опстао као симбол престижа и краљевске традиције у европским државама, нажалост, неповратно изгубљен и у нашим историјским списима.
– Тито и комунисти нису нам праштали чак ни ову традицију, краљевског пса који је преживео векове, а гајен је на немањићким и властелинским дворовима средњовековне Србије. Његово порекло је уско везано за развој српске државе, јер је њеним ширењем и економским јачањем стварана и веома јака војска, која је за своје потребе развила посебну врсту пса, укрштањем напуљског мастифа са различитим пасминама – прича за Ало висештруки шампион Србије и међународни у боди билдингу Предраг Милошевић.
Овај земунски спортиста истиче да је цар Душан неговао вишеструке везе са западним царствима, што због потенцијалних ратова за „ослобађање“ Свете земље и крсташких похода које је Рим у то време планирао, што због ширења и јачања самог српског царства. Оно што је још карактеристично за Цара Душана, због чега се и везује порекло српског мастифа за његово име, јесте његова лична царска гарда која се састојала углавном од страних плаћеника.
– Ту гарду су чинили махом ратници из западних земаља који су довели са собом напуљског мастифа и објаснили његове предности и примену у борби, после чега се приступило укрштању постојеће пасмине са напуљским мастифом. Били су „страх и трепет“ за пешадију, а омиљена мета су им били стрелци, који нису били у могућности да их погоде, јер су имали ниске, вишеструке, покретне мете – прича Предраг Пеђа Милошевић.
Наш саговорник објашњава да постоје извори који тврде да су пси обарали и коњанике, што је мало вероватно ако се мисли на тешку коњицу и потпуно заштићеног оклопника. Према његовим речима, тако је српска царска војска у том периоду добила своје кереће јуришне јединице за које се верује да су представљале управо претходницу Душанове јуришне коњице.
– По народном предању његова употреба помиње се током Косовског боја, када је одиграо кључну улогу у заустављању турске коњице. У народним епским песмама у одлучујућој бици на Косову спомињу се под називом „љути лавови“. Претпоставља се да је српски пас употребљаван и гуго после Косовске битке, али као чувар, тако да је његова војна улога сведена на персоналну, пре свега одбрамбену функцију, открива судбину српског мастифа и стравичан злочин комуниста – прича овог спортисте из Земуна.
Стога је Милошевић почео да гаји енглеске мастифе, а иначе је висештруки шампион Србије и међународни у боди билдингу и паверлифтингу (дисциплине снаге), председник Паверлифтинг савеза Србије и Функционалне фитнес федерације Балкана.
– Мастиф је најстарија и највећа раса паса у кинологији. То је пас за заштиту и одбрану поседа. Користио се и у средњовековним борбама витезова коњаника и пешадије. Свака средњовековна држава их је гајила па и немањићка Србија. Цар Душан Силни их је највише гајио и користио у борбама, мада је средњовековна Србија већ имала своју пасмину и пре Душановог царства. Она би се могла описати као мешавина пастирског пса торњака и вука, који је за Душанова царства додатно укрштен са напуљским мастифом, а знатно касније је уведена још једна крвна линија америчког стафорд теријера. Постоји предање да се развила посебна пасмина која је била веома цењена и посебно негована од стране ондашње властеле, где је дуго времена био познат као „Српски мастиф“ или „Душанов мастиф“ – прича Предраг Милошевић.
Мастиф је био и својеврстан симбол статуса у друштву и племства због своје вредности и племенитог карактера. Срби су их гајили и чували вековима, највише на дворовима и по манастирима.
– Последњи примерци, нажалост, су успавани наредбом Тита и његових комуниста средином 60-их година 20. века у манастирима БиХ. Изговор је била наводна епидемија беснила. Прави разлог је идеолошки. Нова комунистичка власт Јосипа Броза Тита је хтела да и преко мастифа избрише сећање Србима на српске краљеве, на монархију, на славно доба витезова средњовековне немањићке државе и највећег српског царства из доба цара Душана – прича Предраг Милошевић.
Наш саговорник додаје да се по народном предању „српски мастиф“ или „Душанов мастиф“ помиње током Косовског боја, када је одиграо кључну улогу у заустављању турске коњице.
– По неким изворима, последњи примерак ове расе пса, који је скриван у планинским врлетима Србије да би избегао комунистичке „еутаназије“ угинуо је 1960. године на Радан планини – прича Милошевић.
Данас се мастиф задржао у многим држава Европе – енглески мастиф (који је на сликама), француски мастиф (бордоа догс, службени пас француске легије странаца), пиринејски мастиф (Шпанија), дански мастиф, напуљски мастиф (Италија), тибетански мастиф (Хималаји), али у Србији га нема због мржње комуниста према свему сто подсећа на Краљевину Србију.
В.Ђ, Ало
