ОВО НАС НИСУ УЧИЛИ: Ово су градови које је ослободила Југословенска војска у отаџбини

Од 1941. до 1944. четници под вођством генерала Драже Михаиловића ослободили су 34 града у Србији, БИХ и Црној Гори, а послератна, комунистичка литература те акције приписивала је партизанима иако су они у то време били у НДХ, а њихово присуство у Србији и Црној гори било је на нивоу статистичке грешке.

Скоро пола века комунистичка идеологија проглашавала је само партизане ослободиоцима и борцима против окупатора. За Југословенску војску у отаџбини (четнике) били су резервисани термини издајника, сарадника окупатора и ратних злочинаца. У Црној Гори и данас влада таква слика, али време је да се и овде саопшти нешто што нас нико није учио, односно што је скривано од нас.

Наиме, партизани су градове ослобађали већином крајем рата, и то после септембра 1944. године, и то након продора Црвене армије. Међутим, од 1941. до 1944. четници под вођством генерала Драже Михаиловића ослободили су 34 града у Србији, БИХ и Црној Гори, а послератна, комунистичка литература те акције приписивала је партизанима иако су они у то време били у НДХ, а њихово присуство у Србији и Црној гори било је на нивоу статистичке грешке. У овом тексту наводимо имена 34 града које су ослободили четници. Истина о томе највише је заслуга Милослава Самарџића, уредника и директора Издавачке куће „Погледи“. Ти подаци се могу проверити у литератури и о томе постоји обимна архивска грађа, како у домаћим тако и страним архивима. Уз то и према аутентичним сликама из Другог светског рата, које је у својим књигама објавио Милослав Самарџић, види се како припадници четничког покрета улазе у ослобођена места од Немаца, широм Србије.

Овој је списак градских насеља која су четници ослободили од Немаца:

1. Лозница (31. август 1941)

2. Богатић (1. септембар 1941)

3. Крупањ (4. септембар 1941)

5. Горњи Милановац (29. септембар 1941)

6. Чачак (1. октобар 1941)

7. Страгари (4.октобар 1941)

8. Љубовија (октобар 1941)

9. Пријепоље (12. септембар 1943)

10. Прибој (12. септембар 1943)

11. Зворник (17. септембар 1943)

12. Бања Ковиљача (17. септембар 1943)

13. Бијело Поље (септембар 1943)

14. Рудо (18. септембар 1943)

15. Брза Паланка (18. септембар 1943)

16. Љубовија (30. септембар 1943)

17. Бајина Башта (30. септембар 1943)

18. Нова Варош (октобар 1943)

19. Вишеград (5. октобар 1943)

20. Чајетина (10.октобар 1943)

21. Рогатица (14. октобар 1943)

22. Мајданпек (26. август 1944)

23. Кучево (28. август 1944)

24. Лесковац (31. август 1944)

25. Власотинце (31. август 1944)

26. Сврљиг (2. септембар 1944)

27. Кадина Лука (2. септембар 1944)

28. Лазаревац (3. септембар 1944)

29. Подлугови (10. септембар 1944)

30. Бреза (11. септембар 1944)

31. Пљевља (септембар 1944)

32. Ражањ (октобар 1944)

33. Варварин (октобар 1944)

34. Крушевац (14.октобар 1944)

Иван Милошевић, Седмица.ме

Преузето са: Хронограф

“Бежите живи, иду мртви!” Нико није веровао у опоравак српске војске, али 62.000 СРБА ЗБРИСАЛО је 700.000 непријатељских војника

Након стравичне зиме 1916. године и повлачења преко Албаније, мало ко је у свету веровао да Србија још увек постоји. Земља је била окупирана, народ на умору, а Влада и краљ расејани по Европи. Ипак, средином септембра 1918. године све се променило.
Kада је Аусторугарска напала Србију 1914. године, Србија је одговорила жестоко и храбро. Ипак, до 1915. године пред њом се поставила само једна опција – повлачење.

Са војском, Владом и остарелим краљем Петром бежао је и народ. Пут је водио преко неприступачних предела Албаније, а зима и хладноћа су се побринуле да се повлачење претвори у голготу у којој је страдао незапамћен и никада коначно утврђен број људи.

Био је ово јединствен случај у историји! Цела Влада, краљ, скоро цела војска и огроман број цивила – фактички једна држава се повукла са своје територије и настанила на другој! Ипак, управо то се догодило након албанске голготе –прича за Дневно.рс историчар Добрица Јовичић.

Иако је после тога мало ко веровао у српски опоравак, ово није био крај! Војска која је допремана на грчко острво Kрф искористила је време за одмор и опоравак и већ од априла 1916. године полако је упућивана на ратиште код Солуна где су се већ налазиле француске и британске трупе.

Иронично, Солунски фронт је у Првом светском рату настао као покушај Савезника да помогну Србији у јесен 1915. Јединице су дошле прекасно и у недовољном броју да спрече пад Србије, а након тога ратиште је сматрано споредним и скоро небитним.

– Веровало се да ће рат били одлучен на Западу и да ће тамошњи победник бити и победник у Великом рату. Са друге стране, Солунски фронт је након почетних борби остао прилично стабилан на делу од албанске границе до реке Струме – објашњава Јовичић.

Тако је било све до 1918. године, доласка америчких јединица и велике савезничке офанзиве.

“Бежите живи, иду мртви!”

На Солунском фронту биле су окупљена велика Савезничка војска. Било је и бројнијих и спремнијих јединица, али не и мотовисанијих од српских.

Домовина је сањана, о њој се стално причало, о Србији су певане песме… Kада је пробој коначно почео, српску војску више нико није могао да заустави!

Улазак САД у Први светски рат и долазак америчких трупа на Солунски фронт много допринео успешном пробоју. Ипак, извештаји из оног времена говоре о томе да су наши војници марширали по 17 сати дневно и да су ишли таквим темпом да их је и коњица тешко сустизала.

То јесте можда преувеличано, али добро илуструје жељу Срба да што пре стигну до домовине у којој нису били три године –истиче Јовичић и додаје да је управо тај јуриш и довео до великих страдања наше војске коју је, када је једном кренула, било тешко контролисати.
После тродневне офанзиве Прва и Друга српска армија уз помоћ две француске дивизије пробиле су Солунски фронт баш на данашњи дан, 17. септембра 1918. године, а Немци и Бугари били су приморани да се повуку.

Након недељу дана трупе су прешле Вардар чиме је пут ка Србији отворен.

Након пробоја Солунског фронта из рата је избачена војска од 700.000 војника, а Немачка је наредила опште повлачење. Цар Вилхелм је, огорчен, послао телеграм бугарском цару: “62.000 српских војника одлучило је рат. Срамота!”

Остало је забележено да су бугарски војници, видевши српске војнике за које су мислили да су готови још 1915. године како јуришају, бацали оружје и бежали вичући како “иду мртви”.

– Срби су веома брзо стигли до Ниша и тек су ту наишли на већи отпор. Kрајем септембра капитулирала је Бугарска што је био огроман ударац за Централне силе и свакако је убрзало крај Првог светског рата – каже наш саговорник.

У незаустављивом јуришу српска војска је не жалећи животе и не гледајући на губитке, за 45 дана прешла око 600 километара потискујући непријатеља и ослобађајући земљу. Првог дана новембра српска застава се поново завијорила и у Београду.

Борбе су у И светском рату окончане 11. новембра 1918. године. Свет је у том тренутку већ славио, а у годинама које су уследиле проучавана је стратегија и даване заслуге многима.

Ипак, вероватно најискренији коментар поводом Савезничке победе био је онај који је лондонски “Манчестер гардијан” дао непосредно после краја Великог рата: “Ма колико била велика улога Француза у победи, данас цео свет мисли на Србију”.

НАЈХРАБРИЈИ СРПСКИ БРАТ: Овај Румун је зауставио НАТО воз који је ишао ка Србији! (ВИДЕО)

Један Румун успео је да заустави НАТО војнике да на време стигну у тадашњу Југославију, а онда им приде није дао ни да тако лако оду. Ово је прича о човеку кога многи у Србији, али и у његовом родном месту у Румунији, сматрају херојем.

Воз је стигао у подне и надлежни су ми рекли да је то страни војни конвој који је ушао у Румуније из Мађарске. Први проблем сам имао када сам питао где се воз упутио, тачније воз није био оцарињен, почиње своју причу Флорин Патрочој, који је радио на станици у селу Пјелешти.

Кад је како каже прегледао документа видео је да је један документ неисправан.

– Никакве информације нисам добио ни од кога. Покушао сам да потражим из самог врха инструкције али нисам успео. Сви су били негде на терену.

Тада сам одлучио да воз не може даље док се не изврши царињење – рекао је Флорин.

И тако је, одлуком једног човека,  стала цела композиција која је кренула ка Југославији…

– НАТО официри ни у једном тренутку нису ситуацију схватали као шалу. У почетку су били смирени а касније су постали нервозни јер сам остао при ставу да им треба царински печат – рекао је он.

После четири сата натезања на станицу су стигли царински органи. Неопходан печат завршио је на папиру.

Дата је дозвола да конвој може даље.

– И да ствар буде смешнија кад су коначно кренули локомотива им се изненада покварила на излазу из станице. И због тога су каснили још два сата док није дошла друга.

Он четири сата и Бог још три сата – толико су нам каже времена поклонили. А то је био тек почетак…

Када је стало бомбардовање, воз је кренуо назад. Морао је опет да прође кроз станицу Пјелешти. На смени тог дана – Флорин.

– Поново су послали захтев за пролазак вагона са опремом и људством. Када су стигли, било је више вагона него што је било планирано. А нису ни платили таксу за транспорт уз речи да је све сређено на дипломатском нивоу – прича Флорин.

Поново је стопирао пролазак.

– Када сам им саопштио да треба да плате 370.000 леја и 20.000 долара почели су преговори и интервенције од стране виших инстанци али ја нисам желео да одступим од правилника. Док је воз стајао примио сам телеграм из Букурешта од директора железнице. У телеграму је било наређено да морам да пустим воз да настави ка свом одредишту, а да ће таксе бити накнадно плаћене. Наравно, одбио сам то да урадим.

Командант НАТО је покушао да барем део суме плати из свог џепа, али је Флорин и то одбио. Или све или воз остаје да стоји. Две седмице су прошле док таксе нису биле плаћене.

– Воз је требало да крене тог дана у 19 часова. Нису испоштовали то време, у одредили смо друго време поласка. Пошто ни тада нису кренули ја сам наредио да што пре крену да не би блокирали пругу. Рекао сам машиновођи да полако вози јер су војници стизали аутобусима и буквално су ускакали у воз –  рекао је он.

Флорин данас, 19 година касније мирно проводи своје пензионерске дане у свом родном селу. За комшије он је херој.

– Одличну је ствар урадио, тако треба да се понаша сваки поштен и честит човек – испричао је један од њих.

Каже да се никада није бојао за себе.

– Једино сам мислио да ће ме сменити са посла да ће ми дати друго радно место нижег ранга. Али увек сам живео без страха.Било је назнака да ће ми неко исценирати догађаје да останем без посла. Тадашњег министра саобраћаја сам срео четири године касније. Рекао ми је да не бринем и да је тако морало бити. Министар је тада у шали рекао да сам можда луд или да неко стоји иза мене. Али ипак ми је честитао и рекао да сам правилно поступио, и да такви људи требају Румунију – испричао је Флорин.

Kurir.rs/Exploziv

РИЦУДИС ЈЕ ОДБИО ДА БОМБАРДУЈЕ СРБИЈУ: Није хтео да убија православну браћу, а онда је због тога ПРОШАО ПАКАО

“Као православац не могу да учествујем у нападу на братски народ”, рекао је пре 20. година Грк Маринос Рицудис, капетан брода грчке ратне морнарице и то у време НАТО бомбардовања.

Он се тада оглушио о наређење и вратио брод у луку, а тиме је почела и његова лична животна агонија.

Грчка је током бомбардовања била део НАТО алијансе, али из политичких разлога није учествовала у ваздушним нападима, међутим грчка морнарица је добила наређење да уплови у Јадран.

Са друге стране, ту је био Маринос, који се супротставио наређењима, и тада као капетан брода “Темистоклис” и потпоручник ратне морнарице, одбио је наређење да учествује у бомбардовању Југославије и уместо да крене на наш народ, вратио је брод назад у луку.

Иако су многи грчки морнари стали уз њега, војни суд га је 1999. године осудио на две и по године затвора. Притвором се нису завршиле његове недаће – суђено му је пред девет судова и избачен је из службе.

Када су му први пут из Србије понудили да му буде додељен орден, капетан је одбио и рекао да он није урадио ништа толико велико, као и да он није био храбар, “храбар је био ваш народ који је против свих водио борбу без икаквих шанси.”

Ипак, у јануару прошле године му је свети архијерејски синод СПЦ доделио орден светог цара Константина, “због његове жртвене љубави према братском српском народу, одбијајући да учествује у НАТО бомбардовању Србије 1999. године.

Тада се Маринос на свом Фејсбук профилу обратио својој српској браћи овим речима:

“У Србији су ми многи рекли да ми је народ захвалан на свему. Нисам у стању да схватим о чему се ради, нити да искажем своја осећања, али сам свестан чињенице да ми је ово највеће признање које сам икада добио. Нема сумње да је ово признање једно од највећих које свака духовна особа може да добије. Нисам ни сањао да ћу ово једном добити, признање од целе нације православне традиције и храбре прошлости. Србија нису само људи и зграде већ и свеци, краљеви, свети манастири, застава, борбе без икаквих шанси, храбри војници који су гинули током борби, култура, литература и све у њиховој цивилизацији”, написао је грчки капетан.

Подсетимо, бомбардовање Србије трајало је 77 дана, погинуло је најмање 2.500 људи, а процењено је да је материјална штета између 30 и чак 100 милијарди долара.

ЕГЗОДУС ГАЛИПОЉСКИХ СРБА 400 година под Турцима живели као Срби а комунисти их прогласили „Македонцима“

Једна егзотична оаза Срба на Галипољском полуострву, потресно везана са старим завијачем – негујући свој језик и свест о својој етничкој припадности, четири века живела је у потпуној изолацији, без икаквог сазнања о матичној земљи, из које су њихове праоце повели Турци као своје сужње.

Потомци ових робова у селима Бајрамичу и Караџи, за Србију – земљу, дотад упамћену из усмених предања, сазнају тек 1912. године, када се коначно ломило и сломило Османлијско царство.

Пораз муслиманске војске, могао се претпоставити крајем егзодуса галипољских Срба.

Наставак је, међутим, следио обрнутим правцем са свим трагичним последицама које прате изгнанике и парадоксе, које, као да је Бог одредио за Србе: земља Србија, више није била земља њихове бајке. Смрт је у хаосу ратова носила галипољске Србе, као и све друге Србе, да би, када се све стишало и када су све битке добијене, насељене преостале Галипољце у Пехчеву, комунистичке власти прогласиле – Македонцима.

Ово је прича о Србима из турског Галипоља. Најпре о Лазару Лазаревићу, 80-годишњаку који и јесте последњи галипољски Србин. Његови синови, унуци, његова браћа, то више нису. Тамо у Пехчеву, некадашњем турском чифлику, опет је забрањено српско име.

Лазар Лазаревић: „Не умем да кажем колико у годинама траје презиме Лазаревић, то су векови, колико – не знам. До комуниста, моја породица је била Лазаревић. Дође однекуд партизан, поручник са чином, родом из Струмице, црн као Циганин, позива и прави неке спискове за војне буквице. Каже да је стигла наредба да у Македонији нема више Срба. Нисам без уста да не знам да говорим. Питам откуд наредба, ко је потписао, и може ли да се један народ отпише и упише у други. Он виче да сам клика, великосрпска клика и да они са кликом другачије разговарају. За мој рачун, видим да је прост, не зна историју иако носи еполете. Опет ми каже да нема више Срба у Македонији и да сам ја од данас Лазаров. Лазаров нисам хтео да примим, може само Лазаревић. Велике су то биле трзавице. Он овако, ја онако. Напослетку, нисам узео буквицу са туђим презименом. Исте трзавице имао сам са матичарем. Уписао ме `Лазаревик`, без `ћ`, са неком тачком горе. И њему сам рекао да не примам `к` са том тачком горе, јер ми Срби имамо своје `ћ`, и да желим да ме тако пише. Сада у Пехчеву свима сметам што сам остао последњи Србин од свих мештана и Галипољаца. Ћутим и никоме не замерам, времена су таква.

Мој рођени брат, Александар, дуго се борио као учитељ да опет отвори српску школу. Наша школа је укинута 1941, када су дошли Бугари. Александра умало да ухапсе 1945. што је тражио српску школу, иако је био скојевац и комуниста. Једва су га одбранили наши Галипољци. Напослетку, примио је оно `Лазаров` и да буде Македонац, јер је то био услов да настави студије.

Имам четири сина, матичар их није уписао као Лазаревиће, јер им је место рођења Македонија. Не знам шта се у њима кува. Један је лекар у Београду – Живко Лазаров, Македонац.

Ја могу да говорим српски и македонски. Када говорим српски, унуци ме тешко разумеју. У Бајрамичу смо говорили старосрпски, нешто као врањански данас. Бајрамич дође између Белог (Егејског – прим. прев) и Мраморног мора, ближе овом другом. Много се причало и о нашем првом селу – Учдери. Учдера је била каменита, копаш земљу 20-30 сантиметара и удариш на камену плочу, којом се покривале куће, а и тесали крстови кад би неко умро. Учдера је удаљена три сата хода од Бајрамича, Караџа – још даље, преко једне велике планине. Србима је Бајрамич продао неки Бајрам-бег, Бог те пита када је то било. У Бајрамичу Срби се држали једно уз друго, Грци призећени из других села, временом су и сами пристајали да буду Срби, јер их, иначе, мештани, не би трпели. Исто се догађало и Србима у грчким селима; када приме грчки језик, одмах изгубе везу са својим народом.

                                                                                             Галипоље

После 1912, одмазда Турака над нама била је страшна, ваљда због победе Срба у Првом балканском рату. Пљачкали су нас, палили куће, двојицу мештана су убили, а мога оца ранили. Неки Коста Димитријевић побегао је из села и измолио од руског конзула у Цариграду лађу да нас пребаци у Србију. Понео је ко је шта могао. На лађи за Солун нашло се око 120 наших породица. Свака је бројала 5-6 душа. У Солуну смо пријављени српском конзулату, а одатле нас упутише железницом за Скопље. Био је то први сусрет са земљом коју су наши преци напустили пре толико векова. Као дете, нисам разумео због чега су сви ти људи око мене плакали. Са собом из Бајрамича понели смо наше црквено звоно, носио га је мој деда Мануил. Звоно је деда Мануил сам направио, било је тешко 80 килограма, и није се одвајао од њега.

Требало је да нам разделе земљу у напуштеном турском селу Аџелар, мислим да се сад зове Александрово, и да у њему ми, Галипољци, опет будемо заједно. Десио се, међутим, опет рат. Тек што смо се сместили у Аџелару, убијен је аустријски престолонаследник у Сарајеву и Немци нападну Србију. Бугари ударе с леђа. У метежу, десетак наших породица крене за српском војском која се спремала да пређе Албанију. Покупили су на леђа децу и најнужније, али су их Бугари сустигли испод Призрена и повезане као стоку испратили за Скопље. Заједно са овим похватаним, Бугари су нас, Галипољце, потрпали у воз и интернирали у Србију, по нишким селима. Издата је команда да ниједан Србин ко каже да је Србин, не може да живи у Македонији. У околини Ниша смо радили на имањима, код газда, за парче хлеба. Ја сам био код једног газде који се звао Теодосије Богдановић. Њему сам чувао крмаче у детелини.

То је тако било до 1918. године. Грчка је била савезник Србије у рату. Неки војници Грци дођоше у Ниш и када су чули одакле смо, кажу да је сада у Бајрамичу грчка власт и да можемо слободно да се вратимо. Онда смо ми Галипољци кренули пешице за Скопље. У то време није било путева као сада. Успут наиђоше неки Босанци, старце и децу потрпаше у коњска кола, и заједно по мраку у вејавици, стигнемо у Врање. Била је то најстрашнија зима коју смо дотад доживели, јер у Галипољу ретко када је падао снег због топлих ветрова од Белог и Мраморног мора. У Врању нас оставе Босанци, и могу да кажем да нас Срби нису лепо примили. Чак су нас одвраћали од пута у Бајрамич, али смо били одлучни да кренемо даље. Срби су нам онда рекли: `у реду, ако тако желите`. Међутим, да смо остали ту у Врању – такво расположење је било – дали би нам земљу и подигли село. Али, стари хоће у родно место, хоће у Бајрамич, злопатили су се четири године по Србији радивши на туђим имањима и то им је досадило.

Кад смо стигли у Солун, пуче нова вест: Бајрамич није ослобођен, тамо су и даље Турци. У Солуну смо морали опет да тражимо посао, неки по варошима, већина по селима. Грци су нас, онако раштркане, сабрали и упутили у једно место које се звало Лутра. После добијемо премештај у Крајшу, ближе Солуну, у неке штале где су се одмарали трговачки коњи. Останемо тамо пуне две године. Кад наиђе нека болест, епидемија – која нас је сатрла, Грчко-турски рат нас дочека преполовљене. Грци заузиму Бајрамич, потоваре све преостале Галипољце на брод и отпреме за Галипоље. Када смо стигли у Бајрамич у наше куће су били усељени избегли муслимани из Босне, али нису смели да нас дочекају – разбегали се по другим турским селима.

Грчка власт је помагала да за почетак добијемо семе, храну и ситну стоку. А и сами људи су почели да купују: неко краву, неко козу, скућевали се. Црквено звоно смо вратили на своје место и почели Божју службу са правим попом. Деца су ишла у школу, учила само грчки. Власти су нас све од реда покрштавале, ја сам добио презиме Ласкаридис, замислите. После је грчки краљ Константин дозволио неко гласање, да се народ изјашњава, ни сада не знам разлог; тек, изби наредба да у року од месец дана све православно што је било у Турској мора да пређе у Грчку. У том опет дође до рата између Грчке и Турске. Заповеђено је да Грци одступе. Ја сам те 1922. имао 14 година. Наново смо морали да бежимо из Бајрамича. За разлику од првог пута, када ништа нисмо успели ни могли да носимо, сада смо могли. Ко је имао кола, волове, коње, могао је да потовари и тера. Могао је да остане онај ко хоће да се потурчи, таквих у Бајрамичу није било. Грдан свет, православни – српски, и онај из Караџе, крену пешице, преко Галипоља, у Солун. Код Сутлије, да нису Грци направили понтон, деца би се подавила у Марици, која ту дође тесна и дубока. Једна по једна кола су прелазила мост, домогосмо се и мора, одатле ми људи лађом до Солуна, а кола наставише путем, и сви се на крају нађосмо, опет, у оне штале. Грци су хтели да нас населе око Солуна, али наши нису пристали, бојали су се да нас не погрче.

У Солуну се обратимо српском конзулу, опричамо му све како јесте, решени да опет идемо у Србију. Српски конзул је одмах наредио да нас железницом упуте у Пехчево, у јужну Србију, где је било много напуштених турских кућа и имања. У Пехчеву нисмо баш радо били примљени. Мештани су већ раније приграбили остављену турску земљу у намери да је присвоје, али сада су морали да је уступе нама и то им је пало криво. Због тога је доста дуго трајала њихова мржња, својим женама нису дозвољавали да се удају за наше, али и ми нашима за њихове, тако да неке нарочите слоге није било, него смо се женили између себе. Сећам се, долазили смо на разне вашаре и весеља, али смо били подељени: на једној страни ми, на другој они. Ако смо играли у колу, девојке нисмо држали за руке, него за неке мараме, које су оне носиле, и опет посебно ми Галипољци, посебно мештани.

Заборавио сам да кажем, кад смо други пут бегали из Бајрамича, нисмо понели црквено звоно. Спустили смо га у бунар да га Турци не би пронашли, мислим да се и данас тамо налази. Стеван Галазовић, сад – Галазовски, из наше цркве у Бајрамичу, понео је икону Свете Петке и још је чува код себе, у капелици направљеној за нас, Галипољце.

Без обзира што су моји земљаци сада сви Македонци, ја остајем да будем Србин. Као дете причао сам, Грци су ме прекрстили у Ласкаридис, али је то овде одмах враћено, у Лазаревић. Други, моји Галипољци су још теже прошли: неки су имали грчко, па опет српско, па бугарско, па онда македонско презиме. Четири пута су мењали презимена, а ја само два. Чак су за време Бугара многи наши морали да буду и Бугари, само да сачувају живот. То ти је судбина, нас Галипољаца, напиши је негде ако можеш.“

Аргир Пујовски

Аргир Пујовски: „У Бајрамич селу где сам рођен 1903. звао сам се Пујић. Бугари су ми овде наденули презиме Пујев, а после ова власт – Пујовски. То је дело неког Јованче који нас је уписивао у књиге. Мислим да је тај Јованча био председник општине, оштар човек као гуја, који нама Галипољцима каже `овде се мора бити Македонац, нема Србин и Србија`. Поништио је све што смо и под Турцима у Галипољу 400 година живели као Срби.“

Стеван Галазовски: „Рођен сам у Бајрамичу 1897. Жена ми је исто отуда, Српкиња. Раније су сви моји били Галазовићи, а и ја, док оно нису мењане личне карте. После, видим, записано `Галазовски`. Питам, зашто Галазовски? Кажу да тако треба, да су нова времена. Неписменог човека можеш да вртиш како хоћеш, једино нису могли да изврте Лазу, оста он – Лазаревић. Доби он, Лаза, голему битку. Србин сам и ја, али коме то да причаш када је свуда записано Галазовски – Македонац. Мој син зна српски, међутим пошто се оженио Македонком, жена превладала. Из наше цркве у Бајрамичу понео сам и спасио икону Свете Петке. Чувам је иза куће, у капелици коју ми је син направио. У њој палим свеће и увек се сетим да смо боље живели тамо под Турцима, док Турци нису побеснели. Нису нам дирали ни славе, ни колач, ни наше српске обичаје.“

Стеван Галазовски

Филип Каракашев: „Мој отац Атанас Каракашевић и ја рођени смо у Бајрамичу. Овде сам доведен као дете и не памтим шта се одигравало с нама. Знам да су нас у последњем рату Бугари прекрстили у `Каракашев` и тако је остало до данас. Жена, Ленка, од оца Тодора Ставровића, исто је Галипољка. Имамо три сина, дао Бог и унучиће. Ми стари, у кући говоримо галипољски, то дође, старосрпски. Унуци нас слабо разумеју, а пошто имају тетку у Србији, кажу да `зборимо као тетка – српски`. Синови ми исто знају српски, али ми нисмо више Срби, сви смо записани у Македонце.

Филип Каракашев

Откуд Срби у Галипољу

Када је бугарски конзул у Једрену Т. Карајовов почетком *овог века први јавио да у Тракији, на корену Галипољског полуострва живе две знатне оазе Срба које су сачувале свој матерњи језик и обичаје из старог завичаја, вест је у ондашњим научним круговима примљена уздржано, готово с неверицом, будући да се знало да је одвођено српско робље у царевину турских султана брзо губило своје национално име и свест о свом пореклу. Додуше, овај бугарски дипломата пише да је једна оаза у селу Бајрамич потпуно етнички чиста, док она друга, у Караџи, због већинског грчког становништва и међусобног орођавања „усваја грчки језик као свој“, те да већ има педесетак погрчених Срба.

Откуда и како су дошли ови Срби на Галипољско полуострво, историчари и етнолози немају једнообразни закључак. Јован Цвијић је сматрао да они потичу из села Јагодне у Метохији. Радован Самарџић, бавећи се бурном епохом Сулејмана, на једном месту пише: „Сматрало се, по предањима, обичајима и говором, да оаза Срба на Галипољу, оних који су пркосећи столећима сачували своје особености, потичу из крајева око Велике Мораве, приближније из околине Јагодине, и да је настала насилним пресељавањем крајем 16. или почетком 17. века. Затим су нађене вести према којима се галипољски Срби називају сремским „Сургунима“ (изгнаницима). Али, они се у документима, има претпоставки, јављају пре пада Београда, што упућује на то да су их Турци покупили приликом ранијих провала у Срем. Можда се у склопу ових питања и почетних одговора крије судбина и оних који су поведени из Срема 1521. и које су Турци могли одвојити од београдских сужања да их, знајући за галипољску насеобину, у њу упуте. У сваком случају, насилно отргнута од постојбине, с којом је изгубила сваки додир, ова група је показала потресну везаност са српским народом. Сачувала је свест о етничкој припадности, предање о својој прошлости и језик. После четири века, 1922. преселила се у своју земљу.

Етнограф Милинко Филиповић, који је многе године свог научног рада посветио истраживању порекла галипољских Срба и записивао сећања најстаријих чланова њихових породица, каже да су сагласни сви у једном – да потичу „од Јагодине“ и да су Турци превели њихове претке у Тракију као ратно робље. То су, наводно, били заробљени српски војници, њих педесетак, већином из јагодинских села, којима су придодате и њихове породице, и тако су сви, повезани ланцима, отпремљени пешице, цариградским путем, до каменог крша – Учдару. Успут су, кажу даље, мала деца падала од умора, умирала, а тек по неко, одређено да проживи, стављано је у кошаре робовског каравана.

Говорни језик галипољских Срба испитивао је филолог Павле Ивић и лингвистичком методом је утврдио његову сличност са говорним језиком којим се служе становници око Велике Мораве и суседних крајева.

И то би било све у настојању науке да одгонетне тајну матичног краја галипољских Срба. Но, да ли је село Учдара постојало и пре доласка српских робова, или су га они сами засновали, нема поузданих доказа. Село је било записано у цариградском катастру под именом Ташчилер, што би у преводу значило „каменари“. Исто је тако извесно да селу нису дали назив депортовани сужњи, јер да им је то било допуштено, сетили би се старог завичаја, свакако, имена неког свог села. Овако – Учдара, на српском не значи ништа, али опет на турском, то су „три реке“. Овим се рекама у летњим месецима губио траг у камену, препознавали су га само робови Србаља јер им је он показивао најкраћи пут до Мраморног мора којим су односили тесане камене плоче, касније узидаване у палате Цариградских везира. Милост султанова, да сужњима галипољским поклони четрдесет бивола и исто толико двоколица за превоз мермерних плоча, упућује на закључак да их је сматрао личним робљем и да нико није имао право да их продаје по малоазијским трговима или да их ставља уз весла галија, као што је учињено са 200 000 утамничених Срба после другог пада деспотовине Ђурђа Бранковића. Робови су, дакле, морали бити захвални што су на осамљеном каменару Учдаре живели релативно слободно у избама од прућа хранећи се бивољим месом и љивама пузавцима. Они јесу били под надзором санџак-бега, чији се сарај налазио у Галипољу граду, али ту им нико није нудио спасење Мухамедово, нити тражио да се одрекну својих хришћанских имена.

______________________________________________

*Мисли се на 20. век у коме је текст писан.

Богољуб Пејчић, Српска реч, бр. 4, 1990. / Балканскагеополитика.ком

Хронограф.нет

ГАРДА ДУШАНА СИЛНОГ: Време кад су Немци ратовали за српског цара

Постојало је време када су Немци ратовали за српског цара. И то не било који Немци, већ тевтонски витезови прослављени на турнирима и двобојима. Услов је био и да буду високи преко 2 метра.

Палмана Брахта насликао је и Паја Јовановић, заједно са гардистима на сликама „Крунисање цара Душана“ и „Женидба Душанова“.

Творац најмоћнијег царства на Балкану и једне од тада најмоћнијих сила Европе српски цар Стефан Урош IV Душан Немањић, познатији као цар Душан Силни, остао је забележен у историји по уздизању српске државе на пиједестал царевине; доношењу законика, који је био један од ретких и најнапреднијих у средњевековној Европи; уздизању спске архиепископије на ранг патријаршије и ширењу Србије на огромну територију.

Душан Силни био је тема историјских проучавања и инспирација уметницима од свога доба до данашњих дана, међутим, постоји детаљ из Душановог живота и устројства државе и војске, који је мало познат и добрим познаваоцима средњевековне Србије.

Још у време док је био краљевић и као престолонаследник српског престола владао Зетом и Приморјем Душан је формирао своју личну гарду, касније названу „Алеманска гарда“ према називу за Немце који је употребљаван у средњевековној Србији.

Цар Душан проглашава свој законик

Цар Душан Силни био је изузетно висок човек (2,14 м, како су показала мерења његових костију), знатно виши од тадашње просечне висине мушкараца на овим просторима која је износила од 1,65 до 1,70 метара. Услов за кандидате за његову гарду био је да имају најмање 2 метра висине. Само један гардиста смео је да буде виши од самог цара Душана, а то је био барјактар, иначе Швеђанин. Колико је он био висок и снажан може се само претпоставити, ако се узме у обзир да је у Хиландару сачуван Душанов барјак, троугаоног облика, димензија 3 са 4,5 метра, од осам слојева тешке свиле, са крстом на врху тешким 4,5 кг и на копљу дугачком 6 метара! Сам барјак је тежио више од 40 килограма! Замислите човека који је морао да на коњу у једној руци носи тај барјак, док би у другој носио тешки српски средњевековни мач и бранио заставу.

„Алеманска гарда“ била је састављена претежно од Немаца, тевтонских витезова, доказаних у борбама, двобојима и на турнирима, уз нешто мало Италијана, Швеђана и припадника других народа.

Капетан гарде био је Палман Брахт, рођен око 1290. године у Штајерској, на територији данашње Аустрије. Био је племић и носио је звање “Teutonicus Capitanus gentis armigens”, тевтонског капетана. Остало је забележено да је рођен са дефектом усне, познатијим као двострука зечја усна.

Душан Силни

Палман Брахт је детињство и младост провео у очевом замку, а са 13 година је постао паж. Три године касније ступио је у службу Хајнриха III од Истрије, која је потрајала до 1310. године, када се, због смрти оца, враћа у домовину и ступа у службу Хабзбурга, кнеза од Аустрије, који га на церемонији удавања своје ћерке проглашава за витеза.

Зна се да је са 27 година у Венецији оперисао усну због неузвраћене љубави неке штајерске грофице. Разочаран у љубав, Палман постаје пустолов. Учествује на турнирима у Немачкој где у борби губи један прст.

У намери да дође до Свете земље, пут га је нанео кроз Зету и Приморје где 1331. године упознаје краљевића Душана, ступа у његову службу и постаје капетан „Алеманске гарде“, коју ће наша традиција упамтити и као „Палманове витезове“.

Историја је потврдила да је учествовао у боју на Неродимљу, у којем се Душан сукобио са војском свог оца краља Стефана Дечанског, након чега је од оца преузео престо.

Палман је у „Алеманску гарду“ довео и своје рођаке, његов сестрић Георг предводио је чету „Алеманске гарде“ у гушењу буне зетског војводе Богоја и арбанашког кнеза Димитрија Суме, а сам Палман блиста у биткама за Струмицу, Прилеп, Охрид, при опкољавању Солуна, освајању Сера, Халкидикија, Тесалије, Епира, Београда… Није било српске битке без Палмана, који је постао Душанова десна рука.

„Алеманска гарда“ била је толико силна војна јединица тога доба да постоје записи да је Душан Силни сам са својом гардом угушио побуну у данашњој Албанији, обишавши је целу за само 28 дана.

Неки историјски извори наводе да је Душан имао преко 3.000 најамника, углавном Немаца и Шпанаца. Остало је забележено да је Душан из Венеције наручио 300 оклопа за своју гарду.

Палмана Брахта насликао је и Паја Јовановић, заједно са гардистима на сликама „Крунисање цара Душана“ и „Женидба Душанова“.

Након смрти цара Душана, његов син Урош није желео да држи најамнике, па је Палман ступио у службу Душанове сестре Теодоре у чијој служби је био до своје смрти.

Последњи пут име Палмана Брахта помиње се у Дубровнику 1363. године, када му је један властелин тестаментом оставио 40 перпера.

ZAŠTO NAS OVO NE UČE U ŠKOLI? Svi Sloveni su se nekada zvali Srbi!

Oslanjajući se na citate najvećih svetskih istoričara sabranih u knjizi „Od Indije do Srbije – tri hiljade godina srpske istorije“ Dobroslava Jevđevića, ekipa Telegrafa donosi vam priču koja otkriva da li su od Srba potekli Grci i da li stoje iza podizanja Akropolja.

Od vajkada učimo kako istorija Srba počinje u šestom veku, od vremena doseljavanja iz pribaltičkih zemalja na Balkan, kao da nas pre toga nije ni bilo.

Prihvatajući takozvanu berlinsko-bečku školu, ponekad se čini kao da smo se ćutke pomirili sa malo je reći – falsifikovanim istorijatom prema kojem Srbi u najmanju ruku ne predstavljaju autohtoni narod u Podunavlju i na Balkanu.

Zar sama činjenica da su nakon doseljavanja na Balkan Srbi već imali usavršen jezik, običaje, kulturni temelj (o carstvima da i ne govorimo) nije bila dovoljna da, ako ništa bar zagolica maštu.

Pa, počnimo onda iz početka. Prema knjizi “Od Indije do Srbije – tri hiljade godina srpske istorije” Dobroslava Jevđevića, zasnovanoj na citatima i spisima najvećih svetskih istoričara, srpska istorija najmanje je stara koliko i najstariji haldejski, asirski i misirski rukopisi koji datiraju od pre sedam hiljada godina.

Interesantno je, recimo, da se baš u pomenutim spisima pominje ime Srbin, ali ne i Sloven, kao i da je u jednom od najčuvenijih rukopisa, “Kineskom dvorskom dnevniku”, koji je neprekidno pisan od oko dve hiljadite godine pre Hrista, izloženo da su u to vreme Srbi živeli u azijskoj Sarmatiji i u zemljama iza Dona.

Verovatno vođen ovim podacima, čak je i Francuz Rober Siprijan razvio teoriju o poreklu svih Slovena od Iliro-Srba, tačnije od podunavskih balkanskih Srba, koji su se prostirali od Baltičkog i Crnog mora do Kavkaza i Kaspijskog jezera.

Srbi, koji su iz Sarbarske, preko Male azije, stigli na Balkan 3.000 godina pre Hrista, naselili su Staru Rašku (Trakiju), i Krit i to tri talasa 1.800, 1.500 i 1.400 godine pre Hrista. Iako su pobedili Krićane, izmešali su se sa njima i pretopili u novi narod – Grke!

U knjizi “Od Indije do Srbije – tri hiljade godina srpske istorije” navodi se čak da ni imena grada Atine i istoimene boginje nisu grčka, kao i da se u nekim zapisima tvrdi da su Akropolj zapravo podigli Srbi.

Sami Grci za sebe kažu da su nastali od naroda zvanog Pelazgi, kao i da su govorili “varvarskim” jezikom, a nalazi ukazuju da su to bili Srbi.

Srpski istoričar Jovan Rajić u “Istoriji Srba” (1794) izvodi poreklo Srba od Hunskih Sabira, dok drugi autori ime Srba izvode iz Srbata – Sarmata, reke Serbice (između Eufrata i Tigra u Mesopotamiji, današnji Irak), reči sobranie (zbor, sabor) ili ga prostorno vezuju za Sibiriju, jednu od srpskih prapostojbina.

Češki istoričar Pavel Šafarik vezuje srpsko ime sa reči Sjarbin, Serb, Serbin, Sibrin, što su sve oblici značenja roda, naroda, a što ima isto značenje sa latinskom reči gens i natio, ili indijskom reči Serim, što znači narod iste krvi.

“Ime Srbin je najstarije i duboko ukorenjeno među svim Slovenima” napisao je Šafarik.

Grčki istoričar Herodot smatrao je da su Srbi Tračani i da su posle Indusa najveći narod na svetu.

Prihvatajući njegovo stanovište, nemački i ruski istoričari razradili su tezu da je “među Srbima od pamtiveka živelo veliko pleme nazivano Raščani ili Rasi, a to ime potiče iz Indije od reči Raška, sto označava rujnu crvenu boju, koju su Srbi oduvek voleli.”

Neda Marinović u opisu najstarijeg naroda na Balkanu iznosi da Srbin, u starodavnom indijskom jeziku, sanskritu, iz koga su potekli svi indo-evropski jezici, među kojima i srpski, označava “slobodnog čoveka” koji se večito bori za sopstveni opstanak.

Iskonski Raščani Crveni Srbi, u vreme Herodota, živeli su u Maloj Aziji i na Balkanu u Trakiji. Po njima je i nazvana oblast Stara Raška u Trakiji pored reke Marice i novija Raška, Nemanjina prva Srbija.

Grčki istoričar Laonik Halkokondil tvrdi da su Srbi najstariji i najveći narod na svetu (podrazumevajući pod tim imenom sve Slovene), a u originalnoj nemačkoj hronici pisanoj oko 750. godine nove ere koja se nalazi u Minhenu, između ostalog piše: “Srbi predstavljaju tako veliko carstvo (regnum) da su iz njih proizašli svi slovenski narodi” (Hormayers Archiv, st. 282-283).

Jedan od najpoznatijih hrvatskih istoričara dr. Franjo Rački u svojoj “Povjesti Slovena” navodi: “U početku su se Sloveni nazivali domaćim imenom Srbi, tj. rođaci, a stranci, specijalno Nemci zvali su ih Vendima. Tim imenom zvali su ih i Grci i Rimljani još od sedmog veka pre Hrista“.

Samo ovih nekoliko navoda (a, ima ih barem još toliko) potvrđuje da su Srbi najstariji slovenski narod i da je ime Srbin hiljadama godina starije od imena Sloven.

Ime Sloven javlja se prvi put u petom veku nove ere sa rimskim osvajanjem. Pomerajući se na Zapad Evrope, Srbi su se sukobili sa Germanima. U to doba sva srpska plemena međusobno su se razumevala i počeli su se zvati Slovenima, a one koje nisu razumeli nazvali su Nemci, jer su im delovali nemo. Kako su se do tada svi Sloveni nazivali Srbima i hiljadama godina sačuvali to ime, otuda su svakako oni bili kičma i srž svih slovenskih naroda.

Rus Veltman u svojoj istoriji potvrđuje da je u drevnim vremenima ime Srbin bilo zajedničko svim Slovenima. I nemački etnolog Zering piše: “Prvo opšte ime svih Slovena bilo je Srbli, što je značilo ujedinjeni“, a mađarski grof Kalaj u svojoj istoriji navodi: “Po ispitivanjima najboljih naučnika svi slovenski narodi u prastaro doba nazivali su se Srbi“. On takođe navodi da se od šestog veka pojavljuje ime Slavi, dok su svi Sloveni živeli zajedno i nazivali se sabraćom.