Стара Србија

Стара Србија је историјски и географски појам, настао у 19. веку под утицајем геополитичких промена које су наступиле стварањем Кнежевине Србије, након чега је за области које су чиниле језгро средњовековне Србије, а које су остале под турском влашћу, почео да се употребљава појам Стара Србија. Просторни опсег појма Стара Србија се у стручној литератури и публицистици употребљава у ширем или ужем значењу. У ужем смислу, појам обухвата Стару Рашку, Косово, Метохију и највећи део Вардарске Србије, данас Вардарске Македоније, док у ширем смислу обухвата целу северну Албанију, Вардарску Србију и делове Егејске Македоније.

Није утврђено кад се први пут јавља име Стара Србија, бар не у писаним изворима иако је, по свој прилици, тај назив постојао дуже време у народу. Претпоставља се да је у народу настао за време Велике сеобе Срба 1690. године код избеглица и пресељеника на просторе Панонске низије, где се иначе — као на пример, у Славонији, Барањи и Банату у 18. веку предели насељени Србима називају Рацком земљом (Ratzenland, Rassorzag) земљом Рашана — Срба. Ово је проистекло за разлику од ранијег, старог, завичаја одакле је потекла сеоба под патријарсима Арсенијем III и Арсенијем IV. У делима Јакова Игњатовића на неким местима — век и по после Велике сеобе — управо се апострофирао овај појам старог завичаја на Балкану — од новог завичаја у Хабзбуршкој монархији, и то под општим називом Старе Србије. Ипак овај појам није обухватао одређени географски појам већ је означавао генерално стари завичај.

Међутим прави историјски смисао појма и термина Стара Србија настао је тек почетком 19. века после стварања нове српске државе под Ђорђем Петровићем и Милошем Обреновићем, Србије, односно Кнежевине Србије, за разлику од неослобођеног дела некадашње (средњовековне) Старе Србије, која је и даље остала под турском влашћу, до 1877/78. године (једним, њеним северним, делом), односно до 1912. године, до коначног ослобођења. У време Првог српског устанка и касније до средине 19. века ове територије су називане Арнаутлуком због владавине албанских пашалара у овим крајевима. Као Арнаутлук Стара Србија је означена и у Начертанију Илије Гарашанина из 1844. године.

Први је овај термин употребио Вук Стефановић Караџић означавајући у свом Српском рјечнику из 1852. године Прилеп као град у Старој Србији, а као места настањена Србима наводи и Велес, Дебар и Тетово. На другом месту Вук пише да је Стара Србија она територија „нашега народа“ која је припадала српској држави пре турског освајања Балканског полуострва. Вук је свакако пре изласка Рјечника из штампе познавао термин Стара Србија. Још 1834. говорећи о Дебранима које је упознао на Цетињу Вук каже да се: „управо још не зна докле Срба има у Арнаутској и Маћедонији“. Ова два термина била су уопштој употреби и нису била тачно дефинисана, Вук их колоквијално користи све до Рјечника када коначно усваја и уводи име Стара Србија. Већ 1854. јеромонах Гедеон Јосиф Јуришић (питање колико под утицајем Вука, а колико самостално) у књизи Дечански првенац користи термин Стара Србија и чак даје први пут њен територијални опсег. По њему Стара Србија обухвата нахије Новопазарску, Пећку, Призренску, Ђаковичку, Приштинску, Вучитрнску, Скопску, Врањску, Нишку и Лесковачку. То се отприлике поклапа са данашњом територијом Рашке области, Косова и Метохије и Северне Македоније до Кичева и Велеса на југу и Кочана на истоку (обухвата Куманово, Тетово, Скопље и Гостивар).

Касније, током 19. века, Стара Србија се као термин учврстила као ознака за земљу етничког језгра и центра Српске средњовековне државе. Територијално се поклапала са територијом краљевине Србије уз територије на југу, које су у саставу Србије биле у време владавине краља Милутина. Дакле области Старе Рашке, Косова, Метохије, слив Биначке Мораве и северно Повардарје са Скопљем до градова Охрида, Прилепа и Штипа на југу. У 19. веку та територија се налазила под турском влашћу омеђена на северу и западу границама слободних српских држава Србије и Црне Горе, а на југу и југоистоку границама српске Пећке архиепископије (пре 1346. године), односно јужним међама турског Скопског санџака (касније Косовског вилајета са седиштем у Приштини, односно у Скопљу).

Српска територијална потраживања од Турске током Српско-турских ратова (1876—1878) обухватала су Стару Србију, односнио Косовски вилајет који се унеколико са њом поклапао. У периоду од 1885. до 1912. територија Старе Србије је добила коначни облик у смерницама српске спољне политике и обухватала је територију Косовског вилајета и северозападног дела Битољског вилајета. (Реканска каза, Прилепска каза, Дебарска каза и Кичевска каза). Јован Цвијић је Стару Србију коначно омеђио границама државе краља Милутина водећи се територијама које су европски географи 16-18. века означавали као Србију. Почетком 20. века, појам Старе Србије је проширен према областима данашње Северне Албаније, што је био плод стратешких и економских потреба Србије за изласком на море.

 

Ослобођење Старе Србије

Делови Старе Србије прикључени Србији (зелено) и Црној Гори (љубичасто) након ослобођења (1912)



Током Првог балканског рата (1912—1913), целокупно подручје Старе Србије ослободиле су у јесен 1912. године војске Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе. Након пораза на свим бојиштима, Османско царство је Лондонским мировним уговором од 30. маја 1913. године признало губитак својих европских поседа, осим самог Цариграда са непосредним залеђем. Према договору између Србије и Црне Горе, области око Прибоја, Пријепоља, Нове Вароши, Сјенице, Новог Пазара и Тутина, као и целокупна област Косова са јужном Метохијом припала је Краљевини Србији, док је област око Пљевља, Бијелог Поља, Берана, Рожаја, Пећи и Ђаковице припала Краљевини Црној Гори. Коначна гранична линија одређена је посебним споразумом између Србије и Црне Горе од 12. новембра 1913. године.

У саставу Србије и Црне Горе

Наком ослобођења Старе Србије, пред државне власти Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе поставило се питање о административном уређењу новоприкључених области. Тим поводом је у Београду и на Цетињу донет низ прописа и одлука, који су постепено увођењне у живот, према општим приликама на терену.

Предлогом Закона о присаједињењу Старе Србије Краљевини Србији и о управи у њој из 1913. године била је предвиђена административна подела присаједињеног подручја на 12 округа са укупно 45 срезова. Према овом предлогу закона, који је Министарство унутрашњих дела упутило Народној скупштини, предвиђени су били окрузи: Битољски, Брегалнички, Звечански, Приштински, Кумановски, Охридски, Призренски, Пријепољски, Новопазарски, Скопски, Тетовски и Тиквешки. Закон није усвојен до краја Првог светског рата, већ је ступио на снагу тек регентовим указом 1919. године, када су ови крајеви коначно изједначени у правном погледу са старим областима Краљевине Србије.

На другој страни, државне власти на Цетињу су 1913. године донеле одлуку да део Старе Србије који је прикључен Црној Гори буде подељен на четири административне области, са центрима у Пљевљима, Бијелом Пољу, Беранама и Пећи.

У саставу прве и друге Југославије
За време Краљевине СХС на овом простору је прво основана покрајина Јужна Србија. Она је укинута након доношења Видовданског устава 1921. године, када су укинути и окрузи, а уместо покрајина и округа на целој територији краљевине су формиране области. Године 1929, су уместо области основане бановине, које су постојале све до окупације Краљевине Југославије 1941. године. Највећи део Старе Србије припадао је Вардарској бановини.

Нако Другог светског рата, приликом утврђивања административне границе између федералних јединица у саставу нове Југославије (1945),[14] одлучено је да Србији припадну срезови: Вучитрнски, Гњилански, Горски, Ђаковички, Качанички, Лапски, Метохијски, Митровачки, Нововарошки, Новопазарски, Подгорски, Подримски, Прешевски, Пријепољски, Приштински, Сјенички, Феризовачки, Шарпланински. Остали срезови на подручју старе Србије прикључени су федералним јединицама Црној Гори и Македонији.

Између Старе Србије и Македоније као делова европске Турске није постојала формално одређена граница, нити је икада била и постављена.

Култура Старе Србије
На простору старе Србије налазили су се познати српски средњовековни дворци: Сврчин, Пауни, Неродимља, Штимље, Рибник код Призрена и други. Историјске државне престонице: Рас, Приштина, Призрен и Скопље. Седиште Пећке патријаршије од 1346. године и највећа достигнућа српске средњовековне културе оличена у манастирима Милешеви, Сопоћанима, Ђурђевим Ступовима, Пећкој патријаршији, Високим Дечанима, Грачаници, Богородици Љевишкој, Светим Арханђелима код Призрена и великом низу српских задужбина око Скопља и Куманова, као што су Марков манастир, Андреаш, Псача, Свети Спас у Кучевишту код Скопља, Старо Нагоричино, Матејић и други.

Разлике међу знаменитим ауторима
Српско поимање Старе Србије је у време пред Берлински конгрес приближно заокружено у границама Косовског вилајета. Простирање Македоније, међутим, остало је недифинисано или контрадикторно у дипломатским и публицистичким текстовима српског порекла све до 1906. године.

Забуни о простирању Македоније и Старе Србије код Срба кумовао је Владимир Карић уневши 1882. појам Српска Македонија у српску географску терминологију. Карић је јужну границу Старе Србије одредио на Шар–планини и коси Карадага док је области од ових планина на југ до реке Црне назвао Српском Македонијом (В. Карић, Српска земља, Београд, 1882, 118, 123–124).

Другог мишљења је био дипломата Милојко Веселиновић, он је 1887. Македонију сместио јужно од реке Црне, Битоља, Струмице и Демир Хисара а области северно од ове линије па до српско–турске границе обухватио Старом Србијом (М. Веселиновић, Географско–етнографски преглед Маћедоније и Старе Србије са картом, Братство, бр. 1, Београд, 1887, 190–191). Карићеву Српску Македонију Веселиновић је годину дана након употребе овог термина назвао Јужном Старом Србијом, за разлику од Северне која се простирала од Шаре и Качаника до српско–турске границе. Прилично подобан израз у смислу циљева српске спољне политике − Јужна Стара Србија ипак није заживео у речнику српске дипломатије оног времена али су Веселиновићеве границе Македоније и Старе Србије усвојене код каснијих аутора.

Јован Цвијић је на основу сопствених истраживања прихватио готово идентичну поделу две области назвавши Веселиновићеву Јужну Стару Србију Скопљанском Старом Србијом.

Зашто Је Пашић Уместо Велике Србије Изабрао Југославију

Добити на тацни целу БиХ, средњу и јужну Далмацију и још неке атрактивне делове територија тадашње Аустроугарске није била мала ствар. Зашто је Пашић уместо велике Србије изабрао Југославију?

Текст Дарка Худелиста преносимо у целости:

Верујем да је многе изненадио, а можда и шокирао интервју што га је хрватски председник др Фрањо Туђман дао уредници ‘Вјесника’ Јагоди Мартинчевић 1. марта 1992, дакле само месец и по дана након међународног признања Хрватске. Поготово што то није био неки успутни пригодничарски или слављенички интервју, какав би се можда очекивао у таквој прилици, него врло осмишљен јавни иступ у којем је Туђман први пут најавио свој суперамбициозни, рекао бих и животни пројекат духовне обнове хрватског народа, пише Худелист у тексту објављеном на сајту ,,Јутарњег листа“.

Одговарајући на питање уреднице ,,Вјесника“ како он, као председник нетом осамостаљене и међународно признате хрватске државе, гледа на чињеницу да је југословенска идеја потекла управо од Хрвата, Туђман је изрекао неколико врло значајних и за њега можда нетипичних мисли.

Прво, да је у време распада Хабсбуршке монархије готово свеукупна хрватска интелигенција била ,,једноставно опседнута југословенством“, да је та њена опседнутост ,,имала и своје оправдање“, да је уједињење Хрвата са Србијом 1918. ,,спасавало хрватске земље од даљег дробљења и поробљавања“, а онда је томе додао:

– Да није дошло до уједињавања са Србијом, управо би Хрватском западни савезници (мислио је на водеће силе Антанте: Француску, Велику Британију и Русију – оп. а.) платили и Италији и Србији, јер би Далмација потпала под Италију, а Србија би вероватно добила готово све оно што је данас (реч ‘данас’ односила се на 1991. – оп. а.) хтела освојити.

Била је то дијаметрално супотна мисао у односу на ону добро познату и раширену хрватску тезу тужбалицу да су Хрвати у Југославију појурили, и у њој се изгубили, као ,,гуске у магли“.

Нико се тада на те Туђманове речи није ни на који начин осврнуо, као да и нису биле изречене, а онда их је – али тек 2006, дакле деценију и по касније – прокоментарисао историчар Душан Биланџић, у својој мемоарској књизи ,,Повијест изблиза“, рекавши, тј. написавши како ,,Туђман има право кад каже да је био исправан улазак Хрватске у Југославију 1918.“ Но овај пут су и те Биланџићеве речи остале без коментара.

У једном од својих бројних београдских разговора с водећим српским стратегом и идеологом Добрицом Ћосићем, 8. децембра 2008, прочитао сам своме саговорнику те Туђманове речи из 1992, на што ми је он, без пуно размишљања, одговорио:

— Туђман је у праву. С правом је то рекао, јер иначе не би постојала Хрватска. Ако Србима дају море до Сплита, до рта Планка (Ћосић је овде алудирао на територијалну понуду или ултиматум водећих сила Антанте Србији у лето 1915, у јеку Првога светског рата, коју, међутим, председник српске владе Никола Пашић није прихватио – оп. а.), шта би било од Хрватске? Уосталом, Хрватска тада није ни постојала, него су постојале Хрватска, Славонија и Далмација. То су биле провинције Аустро-Угарске.

ДА ЛИ СУ СРБИ ФАТАЛНО ПОГРЕШИЛИ?

Мате Мештровић ми је, опет, у нашем разговору од 24. фебруара 2009. потврдио како је његов отац Иван Мештровић био у оно време пројугословенски оријентсан, да је био ,,јако добар“ с југословенским краљем Александром Карађорђевићем, при чему ми је посебно нагласио:

— И кад је, за време Првог светског рата, Супило дознао да постоје ти тајни Лондонски уговори, настала је фрка, јер су се мој отац и ови други, Трумбић и остали, бојали да ће то, тј. Далмацију, Италија добити, да ће то ићи Италији, и да свакако треба бити са Србима да имаш подршку. Србима је била обећана Босна и део Далмације, а остатак Далмације Италијанима, и то је сада било витално питање – да би се спасли Далмација и хрватски крајеви – да Хрвати буду заједно са Србима, као победоносном државом у Првоме светском рату…

На први поглед изгледа апсурдно да се Фрањо Туђман и Добрица Ћосић у нечему слажу, а још се апсурднијим чини се то да се слажу око мишљења да су од Југославије дугорочну корист извукли Хрвати, а не Срби. Али тај апсурд полако нестаје ако се само мало дубље удубимо у суштину проблема о којем је реч и узмемо у обзир све компоненте које су неопходне за разумевање целине.

У неком стереотипном хрватском размишљању појам ,,Југославија“ се обично везује (само) за Србе, као нешто што је а приори супротстављено Хрватској и хрватству и што иде искључиво на руку Србима. Уосталом, данашња је хрватска држава и настала тако што се издвојила управо из Југославије и то у крвавом српско-хрватском рату, деведесетих.

Историја се, међутим, не састоји (само) од стереотипа, а још мање од погрешних и неутемељених претпоставки. Права и целовита истина гласи да је у данашњој Србији, како међу историчарима тако и међу политичарима, као и уопште у јавности, врло раширено мишљење да је Југославија за Србе била грешка. То јест, да су Срби погрешили, и то фатално, што су уочи, током и након Првог светског рата устрајали на Југославији. За разлику од Хрвата који су, својим уласком у Југославију, изабрали прави и просперитетни пут.

Родоначелник те тезе био је управо Добрица Ћосић, предводник српског интелектуално-опозицијског покрета у СР Србији и СФР Југославији током седамдесетих и осамдесетих, а први пут ју је лансирао у четвртој књизи свог романа ,,Време смрти“, објављеној 1979. Та се теза своди на, по некима прилично идеологизирано, тумачење онога што се догодило – или што се није догодило, а требало је да се догоди – 1915, у, по много чему, кључној години, за Србију, али и много шире, не само у Првом светском рату него и у целом 20. веку. Вероватно нећемо погрешити ако кажемо да је ,,српска 1915.“ кључ за разумевање како српске тако и шире историје 20. века.

Србија је 1915, у другој години Првог светског рата, била на прекретници. Могла је бирати између две опције. Једна је опција била Југославија, а друга нешто што се, већ тада, називало ,,Великом Србијом“. Од свих југословенских народа у том су тренутку само Срби, поред Црногораца, имали своју самосталну државу, Краљевину Србију, док су без своје националне државе били и Хрвати и Словенци и муслимани и Македонци.

А онда се Србима, као на длану, пружила прилика да своју тадашњу у територијалном смислу већ знатно увећану и проширену државу (с Косовом и Македонијом, након победа извојеваних у балканским ратовима 1912. и 1913.) још више, и то добрано, увећају.

КАКО ЈЕ МОГЛА ДА ИЗГЛЕДА ,,ВЕЛИКА СРБИЈА“

Да не би било забуне, а обично је у овак­вим анализама има, бар у Србији, када говоримо о 1915, треба разликовати два посве одвојена и независна догађаја. Али међу којима се ипак може успоставити одређена корелација.

Најпре је, 26. априла 1915, дошло до склапања тајног Лондонског уговора, којим су силе Антанте обећале Италији за улазак у рат на њиховој страни Трст, део словенског залеђа, Истру, северну Далмацију до рта Плоче, те готово сва хрватска острва, осим Крка, Раба и Брача. Једнако као и део албанске територије.

А онда су, већ у августу 1915, те исте силе Антанте и Србији, тј. председнику Владе Краљевине Србије Николи Пашићу, понудиле један ,,биг дил“, који је такође требало да иде на штету Далмације. Овај пут је за улазак у рат на страни Антанте требало привући Бугарску па су Савезници пред Пашића изашли с оваквом понудом: ако Краљевина Србија уступи Бугарској целу источну половину Македоније, Антанта ће њу, Србију, добију ли Савезници Први светски рат, наградити стварањем тзв. Велике Србије, у коју ће ући цела Босна и Херцеговина, цела средња и јужна Далмација, Срем, Бачка, северна Албанија па чак, под неким условима, и Славонија – ако по завршетку рата и она падне у руке Савезницима. Овакву понуду од водећих међународних сила Србија није никада добила, откако постоји.

Радило се, заправо, о два меморандума (или две ноте) Савезника упућена Николи Пашићу. Први је носио датум 4. август, а други 16. август 1915. Овај други био је много конкретнији, у територијалном смислу, јер је имао као додатак и једну карту коју је за потребе британске владе, односно британског министра спољних послова сир Едварда Греја, направио Грејев експерт за овакве ствари, британски археолог и етнолог Артур Еванс.

Била је то етничка карта југословенских земаља која је умногоме подсећала на будућу Југославију, али су на њој с неколико полукружних линија биле означене – онако угрубо – и границе будуће, тј. претпостављене ,,Велике Србије“, што су је представници сила Антанте били понудили Пашићу. Тај, други меморандум, од 16. августа 1915, Пашићу је био само прочитан – у Нишу, где се у Првом светском рату налазила привремена престоница Краљевине Србије – док му је импровизована карта ,,Велике Србије“ била само показана. Велике силе о тако осетљивим стварима нису хтеле остављати никакве писане трагове.

Многима би се завртело у глави од такве понуде – добити на тацни целу Босну и Херцеговину, средњу и јужну Далмацију као и још неке атрактивне делове територија тадашње Аустро-Угарске није била мала ствар, напротив – али Никола Пашић се њоме није нимало импресионирао. Управо обрнуто, оценио ју је врло лошом и неповољном, чак гором од аустријског ултиматума, те је изјавио – како је то у својој књизи ,,Никола Пашић, савезници и стварање Југославије“ навео београдски историчар Ђорђе Станковић, ,,да је за Србију боље да часно подлегне непријатељу него да уступањем својих територија под притиском савезника стварно учини самоубиство“.

Пашић се, наиме, ни под којим условима није хтео одрећи Македоније (коју је Србија освојила у Другом балканском рату 1913), а водио је, засигурно, рачуна и о чињеници да би будућа претпостављена „Велика Србија“, по свему судећи, остала и без Баната (све до Београда), којег би Србија, по ултиматуму сила Антанте, требала уступити Румунији.

Никола Пашић је, без много двоумљења, одлучио категорички одбити понуду/ултиматум Савезника, али како је Краљевина Србија била земља с парламентарним системом, ту је његову одлуку требало ратификовати. Тајна седница Српске народне скупштине на којој се о томе одлучивало одржана је у Нишу од 20. до 23. августа 1915.

За време својих београдских истраживања успео сам доћи до записника са те седнице. Он је сачуван у Архиву САНУ. Кључни су били други и трећи дан заседања, 21. и 23. август 1915.

Другог дана седнице Пашић је заступницима српског парламента детаљно елаборирао зашто је он, као председник Владе Србије, енергично против прихватања савезничког ултиматума. Рекао је, међу осталим: ,,Нама се одузима много, и то земље не само неколико пута крвљу заливане, но земље које су по целој прошлости и историји само српске. За накнаду дају нам се опет српске земље, али оне би требало и без досад уложених жртава бити наше“.

А онда се, 23. августа 1915, приступило гласању. Укупно је гласало 127 заступника. Исход гласања био је 103 : 24 ,,за предложени дневни ред“, тј. за одбијање савез­ничког ултиматума – онако како је то предложио, тј. елаборирао Пашић. За Антантину понуду гласала су два заступника Самосталне радикалне странке, два тзв. радикална дисидента, три социјалиста (или социјалдемократа) и 18 либерала, док су 69 од укупно 103 гласа против савезничког ултиматума Пашићу осигурали чланови његове Народне радикалне странке.

ЗАШТО ЈЕ ПАШИЋ ОДБИО ПОНУДУ?

Постоји, заправо, неколико разлога зашто је Никола Пашић понуду сила Антанте о стварању ,,Велике Србије“ одлучио, фигуративно речено, бацити у кош за смеће и препоставити јој југословенско решење, тј. укидање (наравно, не одмах, него по завршетку Првог светског рата) постојеће Краљевине Србије и њену уградњу у будућу југословенску државу. Споменућу њих пет.

Прво, он није хтео дерогирати, тј. поништити већ прокламоване ратне циљеве Србије, формулисане у Нишкој декларацији од 7. децембра 1914. – циљеве у које је, осим саме ратне победе, улазила и идеја о уједињењу свих Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку државу након Првог светског рата. Другим речима, поистоветио је решење српског националног питања с питањем уједињења Јужних Славена – иако је данас став већине српских историчара да је то требало да буду два сасвим одвојена питања и процеса.

Друго, Никола Пашић био је опседнут пијемонтском улогом Србије – једнако као и тадашњи регент, а будући југословенски краљ Александар.

Треће, Пашић се није хтео одрећи (источне) Македоније, за коју је много крви било проливено, нарочито у Брегалничкој битки, у Другом балканском рату 1913. То јест, није ју ни по коју цену желео испоручити смртним непријатељима Срба, Бугарима. Пашић је био начисто да би прихватање понуде/ултиматума Антанте значило поништавање резултата и тековина Другог балканског рата 1913.

Четврто, Пашић је био на позицијама тзв. великог националног програма Србије, који је претпостављао обнову некадашње немањићевске Србије (тј. повратак на југ, у Стару Србију), и сматрао је да се може и против Бугарске и против Аустро-Угарске. Сасвим обрнута опција од тога био је тзв. мали национални програм, који је особито горљиво заступао Пашићев претходник на дужности председника српске Владе и творац Балканског савеза из 1912. (по којем је источна Македонија требала припасти Бугарској) Милован Миловановић.

И пето, Никола Пашић био је чврсто уверен да ни у понуђеној, тј. претпостављеној ,,Великој Србији“ – ма како она велика била – не би било потпуно решено српско национално питање. То је нешто шире образложио у својој белешци коју је саставио за посету Русији. Наиме, велик број Срба остао би и даље живети изван те ,,Велике Србије“, западније од њених западних граница (на Банији и Кордуну, у Лици и Далмацији), док би, с друге стране, та иста ,,Велика Србија“ имала чак 40 одсто несрпског становништва.

ЋОСИЋ: ТО ЈЕ БИЛА ТРАГИЧНА ГРЕШКА

Али, све те аргументе Пашића и његових истомишљеника српска национална интелигенција из раздобља СР Србије и СФРЈ, с Добрицом Ћосићем на челу, није прихватала. Напротив, то је прогласила највећом грешком и највећом заблудом у српској политици у целом 20. веку, готово прогласивши Пашића издајником.

Ћосић ми је отворено рекао: ,,То је била трагична и катастрофална грешка! Само је фанатизам национални, фанатизам југословенски, могао одбити овакву понуду сила Антанте! Кад ти нетко нуди крај рата, а пре свега ти испуњава национални програм, уједињење Срба, даје ти Босну као територију, даје ти пола Далмације, решава вечно спорно питање с Бугарима – поделу Македоније, чиме се укида мотив непријатељства између бугарског и српског народа – а ти то овако одбијеш! Видите, да није било те грешке, створила би се апсолутно друга историјска перспектива Србији и целом овом простору. Не знам би ли уопште и (социјалистичка, у Другоме свјетском рату – оп. а.) револуција била могућа…“

Овде је врло важно упозорити и на тренутак у којем су Добрица Ћосић и његови истомишљеници, формулисали овакво своје изразито критичко, па и осуђујуће гледање на Николу Пашића и његов чин из 1915. Било је то у другој половини 70-их, након завршене уставно-правне реформе југословенске федерације и доношења (конфедералног) Устава СФРЈ из 1974.

Српски су национални стратези и идеолози тада ,,израчунали“ да је Србија највећи и једини прави губитник у Југославији (најпре у првој, а онда поготову у Другој, Титовој), а да су сви остали народи у њој профитирали. Она, која је једина пре оснивања Југославије 1918. имала своју националну државу, сада је – у другој половини 70-их – сведена на тзв. ужу Србију, а сви остали југославенски народи, који су пре стварања Југославије могли само сањати о својим националним државама, њих сада имају црно на бело, али и у свакодневној политичкој пракси, и практички су пред осамостаљењем.

Српски су стратези раздобље од 1915. – од Пашићеве кобне ,,грешке“ – до седамдесетих и осамдесетих прогласили ,,изгубљеним временом“ за Србију и српске националне интересе. То је била полазна тачка у формулисању новог српског националног програма, оживотвореног у Меморандуму САНУ из 1986.

У нашем разговору из 2009. српски филозоф, Ћосићев блиски сарадник и један од три главна аутора Меморандума САНУ, др Михаило Марковић политику Николе Пашића прогласио је ,,циничном“, рекавши ми да је Пашић живео у заблуди како ће у новој, југословенској држави Срби имати трајну хегемонију над Хрватима и осталим народима захваљујући неким својим битним, компаративним предностима. Набројао ми је пет тих предности: њихова бројчана већина у Југославији, војска, монархија (јака династија), велике српске политичке партије (које ће побеђивати на свим изборима) и савезништво с највећим силама у Европи (стечено заједничком победом у Првом свјетском рату).

— Е сад – истакао је Марковић — Пашићева је велика грешка била у томе што није предвидео историјске промене које ће с временом настати. Све те предности Срба, које су постојале 1918, с временом су се истопиле, показавши свој привремени карактер.

КАКО ЈЕ УЛАЗАК САД У РАТ СВЕ ПРОМЕНИО?

Свему томе ваља, међутим, додати да у Србији данас постоји врло јака и утицајна струја међу неким тамошњим (критичким) историчарима и интелектуалцима, која се снажно противи томе да се одлука Николе Пашића из 1915. око одбијања понуде/ултиматума сила Антанте о стварању ,,Велике Србије“ окарактерише ,,грешком“. У тај круг, осим већ поменутог Ђорђа Станковића, спадају Дубравка Стојановић и Весна Пешић. Уз начелну напомену да грешка као таква може постојати само у математици и физици, а не и у историји и политици, они, осврћући се на догађај из 1915, истичу у први план три врло значајна момента.

Прво, ситуација у међународној политици и дипломатији у Европи радикално се променила већ након прве две године Првог светског рата па је велико питање, све да је Пашић и пристао на понуду Савезника из 1915, шта би се од свега тога по завршетку рата заиста могло спровести у дело.

Друго, током друге половине Првог светског рата тзв. политика територијалне компензације устукнула је пред новим таласом европских државника и дипломата који нису били склони тајним дипломатским акцијама трговања туђим, углавном југословенским (тада још аустроугарским) територијама. На њихово место дошли су други људи, с посве другачијим сензибилитетом.

И треће, у рат 1917. улазе Сједињене Америчке Државе, а амерички председник Вудро Вилсон 1918. формулише програм ,,14 тачака“ у којем једно од кључних места заузима начело самоодређења, што ће бити један од предуслова стварања нових националних држава на Балкану, односно на територији пропале Аустро-Угарске, наводи се у тексту објављеном у ,,Јутарњем листу“.

извор стандард.рс

Покајничко Писмо Докторке Која Је Тровала Генерала Дражу

Покајничко писмо докторке која је тровала генерала Дражу Михаиловића:
“Нема признања ни покајања које може да ме одбрани од себе”

Једна партизанска докторка (према речима П. Говедаровића име јој је Даринка Лукић), која је кроз инјекције убризгавала дрогу “мескалин” у крвоток генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, схвативши шта је урадила, написала је следеће покајничко писмо:

“Док ово исписујем, залази сунце, а моја жртва ишчекује да мине ноћ, последња ноћ патње, и да зора донесе тишину и спас.

Ја чекам сурову казну: од мојих, од себе, од Бога, ако га има. Проклињем час кад сам уписала медицину, на велико наваљивање оца и ујака. Желела сам да студирам књижевност. Да пођох за срцем, не бих постала убица, и то у белом мантилу. Али, отишла бих, сигурно, ма шта студирала, у партизане.

Пакао и мој злочин почели су 20. марта (1946) увече. У наш пусти стан дошао је друг Крцун, пошто се претходно најавио телефоном. Заборавих споменути да су мог оца и мајку Немци стрељали у Јајинцима, четдесет и треће, и да сам била њихово једино дете. Слободана Пенезића сам упознала још четрдесете, на једном илегалном састанку СКОЈ-а. Мене је Партија пребацила у Рудо, крајем четрдесет и прве, где смо се поново срели. Распоређена сам у санитетску службу Врховног штаба и примљена у Партију неколико месеци касније.

Дође Крцун, јер га више не могу назвати – другом, и грозим се те речи! Повери ми “најсветију партијску дужност”, како је рекао. Дужност да, као комуниста и докторка, помогнем у “демаскирању злочина Драже Михаиловића”. Властити срам.

Накостреших се од страшне мржње на спомен тог имена. Оно је за мене било симбол издаје, клања, свега сатанског и животињског. Вест да је монструм ухваћен произвела је у мени делиријум среће коју сам, и као жена, те вечери поделила са Крцуном. Учинила сам то у заносу, као пијана, и много више страствено и успаљено као комуниста, него као девојка. Донео ми је медицинску литературу о дроги “мескалину”, уз напомену да је дејство потврђено у пракси над “издајницима светског комунизма”. Мислим да је споменуо Зиновјева, Камењева, Тухачевског и још нека имена којих се сада не могу сетити. Рече да је “мескалин” дао “изванредне резултате” и у нас, приликом ислеђивања наших народних издајника. Михаиловић ће тај ментални и нервни отров добијати у инјекцијама, јер тада најбоље делује. Од мене се, нагласио је, захтева једино да дајем инјекције, а справљаће их специјални стручњаци.

Моја обавеза је да убедим “пацијента” у тешку болест и тада ми је Крцун дао и већ припрељен назив непостојећег бакцила на измишљеном латинском језику. Морам да будем нежна, али и службено строга, у односу са Михаиловићем како би он стекао пуно поверење у мене. Поверио ми је и то да је Михаиловић рањен у стомак, приликом заробљавања, као и да је задобио низ других повреда. О тим повредама, међутим, не смем никоме казати ни речи. Не смем никоме поверити ни да лечим Михаиловића. То знамо само “црна земља, он, ја и још неколико другова”. Пристала сам, наравно. Са одушевљењем и неописивом провалом поноса што је Партија одабрала баш мене.

Ова исповест пред собом налаже ми да кажем и ово. Крцун те вечери, нити ма када касније, није изговорио пуно име и презиме своје жртве. Понекад би рекао “Дража”, и то са видљивим гађењем, а најчешће је користио изразе: “издајник”, “злочинац”, “слуга буржујска”, “ђубре четничко”, “великосрпски олош”. Мрзео је све четнике и сваког ко је имао ичег додирног са њима, али Михаиловића је мрзио друкчије. Дивље, неурачунљиво, уз животињску жељу да га он, лично масакрира.

Што се мене тиче, морам признати да сам, 23. марта, кад сам први пут видела свог пацијента, такође буктала од мржње према њему, и у својој памети и у срцу. Гадило ми се и да га погледам. Сад, после скоро четири месеца свакодневног виђања са њим, ја осећам само властити срам. Он је, можда, у нечему грешан и крив, мада не знам тачно у чему, а ја сам злочинац по свему. Тровала сам ум и разарала осећања једног, пре свега, доброг човека.

На страшном суду, на сваком суду, могу се заклети у његову доброту. Није умео да мрзи. Никога. Чак ни Крцуна, без обзира на животињски злочин који је над њим починио. Ја сам дознала шта су му учинили негде почетком априла и од тада се у мени све ускомешало. Нека је – размишљала сам – хиљаду пута злочинац, али пећи му пацова на утроби и самлети му цело тело у затворској ћелији, то је више него дивљаштво и на то нико нема право. Михаиловић није никада спомињао своје муке.

Михаиловић није никада спомињао своје муке. Напросто, он се стидео, али не својих патњи него сазнања да људи могу бити толико зли и да то зло постаје систем владања. Раздирали су га тај стид и страх од пакла кроз који ће проћи стотине хиљада, односно ми сви.

Није знао да га трујем. Веровао је да га лечим и да је обамрло памћење последица болести. Истовремено, желео је да се процес оконча што пре, не знајући да је управо “мескалин” производио обоје: и хаос у свести и одсуство сваке воље за отпором.

Мене је 23. марта, када сам га видела први пут, шокирала свежина, јасноћа и лепота његових мисли. Мрзела сам га и дивила му се, у исти мах, нестрпљиво ишчекујући да “мескалин” све то наруши и прекрати надмоћност масакрираног непријатеља над мојим партијским узорима и светитељима. Да му нису, да му ја “мескалином” нисам разорила мисли и вољу, он би тријумфовао на суђењу. Заправо, убили би га већ одавно, јер му на мегдан поштеног суђења они изићи не би смели. Раскољников Достојевског стално је навраћао до места свог злочина. То је разлог због којег, да би прикрио злочин који га је подсвесно мучио, судија Ђорђевић пита сенку од Михаиловића: “Да ли је у истрази поступано коректно према вама?” Полуонесвешћена жртва, којој се интимно жури у смрт, одговара: “Поступак је био добар”. При том је, могуће, мислио на ко зна који поступак и ко зна према коме.

Он се није сећао готово ничега, чак ни месеца кад је почео Други светски рат. Била сам у судници, њему иза леђа, али не као лекарка, у белом мантилу, него као девојка са села. Тако сам била и одевена. Сва публика састављена је од поверених кадрова Партије. Један писац, одевен у радничку блузу, гађао је Михаиловића чичковима. На вешти миг тужиоца, или судије, на њихов повишени глас или претеће уперени прст у оптуженог, ми у сали, ми који смо глумили народ, скакали смо помамно и урлали као руља у римском Колосеуму, кад су гладни и разјарени лавови растрзали децу хришћана.

Да остане записано и ово.

Међу стотинама сведока, унапред одабраних, који су сви псовали Михаиловића, појавила се и једна хероина. Вукосава Тркуљац. Запамтимо сви ово име. Ословила је Михаиловића са: “Господине ђенерале!” Председник суда је, ужаснут, викнуо: “Није он никакав ђенерал, већ оптужени!”

Можда је та жена имала намеру да одрецитује научено сведочење, али се, одједном, у њој све преломило. Одговорила је: “Он је оптужен од ваше Партије, и ваше силе, а не од мене!” Поклонила се Михаиловићу. Ми, народ, скочили смо као опарени врелом водом и заурлали: “Напоље, курво! Напоље, бандо!”

Тога дана донела сам одлуку. У великој потаји припремила сам шприцеве какви су били они пуњени “мескалином”, које сам добијала у Крцуновој лабораторији. Напунила сам их обичним витаминским раствором.

Нема признања ни покајања које може да ме одбрани од себе. Рећи ћу и нешто ужасно што ми, овог трена, паде на памет. Знала сам, знали смо сви ми да наша идеја не води у рај него у мучилиште. Писало се о злочинима у Русији пре рата, о њима су говорили најумнији људи, али ми нисмо веровали, ми нисмо хтели да верујемо. На тајним скуповима СКОЈ-а, одобравали смо и ликвидацију првих глава наше Партије у Москви и, без трунке сумње, прихватили да је реч о троцкистима, петој колони, издајницима. Где нема сумње, не може бити ни памети. Ми смо сви идиоти.

Овим повлачим речи од малопре да су наши снови били невини. Наши снови су од крви. Од лудила. На моје очи, баш у партизанима, стрељани су и маљевима убијани сељаци, попови, ђаци, трговци… Пуне су јаме наших честитих идеала и невиних снова. Која невиност и због чега? Зар због тога што сам, и као лекар, интимно веровала да је Стаљин бесмртан, да он, ни биолошки, не може умрети?!

У Београду, 16. јула 1946. године
Извор: Уједињење

625 Година Од Погибије Марка Краљевића

Од свих личности српске средњовековне историје краљ Марко, син краља Вукашина Мрњавчевића, једини је присутан у свим облицима усменог књижевног стваралаштва. По броју умотворина у којима се јавља са њиме се може поредити можда још само свети Сава, али у народној епици која се сматра врхунцем усменог стваралаштва Марку Краљевићу припада изразито важно место па изучаваоци чак издвајају и посебан циклус песама о овој личности. Настанак ове епске традиције, њен однос према историји и многа друга питања већ деценијама привлаче пажњу бројних истраживача српске прошлости. Ипак и у оквирима народне епике Марков лик је приказан на разноврсне начине тако да је могуће издвојити више његових легендарних портрета.

 

Према речима Јована Деретића, српског историчара књижевности, Марко Краљевић је присутан у свим врстама усмене књижевности: епским и лирским песмама, баладама, романсама, приповеткама, пословицама и у предању. У предању, као најслободнијој од ових епских форми, где је константно присутно преплитање реалног и фантастичног, Марков живот је испраћен од рођења до смрти. На основу народног предања могуће је стога формирати Маркову прилично детаљну биографију која је много потпунија од оне која би се формирала на основу епских песама. Постоје приче о његовом рођењу, склоности ка вину, о томе како је пронашао коња Шарца, о помагању сиромашних и унижених, о односу према ватреном оружју о чему нема трагова у епској песми, и на крају, о Марковој смрти.

Предања о Марковој смрти пружају далеко више разноврсних података од епске песме Смрт Марка Краљевића коју је Вук Стефановић Караџић забележио слушајући Филипа Вишњића. Такође, предање о Марковој смрти садржи више историчних појединости, а легендарни крај умногоме се разликује од Вишњићеве песме. У песми Маркова смрт је последица Божје воље, а у предању он гине у боју, што одговара историјским сазнањима. Нека предања дају још детаљнију верзију и кажу да је Марко Краљевић погинуо у боју на Ровинама у којем су се борили Турци и Каравласи, а у боју је учествовао и влашки војвода Мирчета. Предања која дају место битке потичу или из крајева у којима се битка заиста и одиграла или из крајева који су у непосредној близини. Предање такође наводи да је у бици страдало толико људи да су коњи и преживели ратници пливали у крви и да је Марко онда у очају позвао Бога у помоћ који се смиловао и пренео њега и Шарца у неку пећину, где се налазе и дан данас, Марко у сну, а Шарац полако пасе маховину.

Овај мотив успаваног хероја или владара присутан је и у другим епским традицијама (на пример у грчкој приповести о последњем византијском цару Константину XI Драгашу). Такође, Марко је своју сабљу склонио на сигурно место. Према предању, Марко ће се пробудити кад његова сабља буде испала испод греде или из камена и када Шарац буде појео сву маховину. Овај мотив био је у више наврата обрађиван и у српској уметничкој књижевности 19. века: Јован Стерија Поповић искористио га је као основу за своју драмску алегорију Сан Марка Краљевића, Јован Ђорђевић за драмску фантазију Маркова сабља и Радоје Домановић за сатиричну приповетку Марко Краљевић по други пут међу Србима.

izvor http://srbskenovine.com

Системско Уништавање Србства И Отимање Србских Територија

Системско уништавање србства и отимање територија

Системско уништавање србства, отимање србске историје 
Србска историја је фалсификована како би им се створило неко имагинарно право Албанаца, измишљено, створено на лажним премисама. Они се и данас држе те велике историјске лажи како би оправдали своје тежње за отимањем Косова.
То дакле значи да они апсолутно немају никакво историјско право на територију данашњег Косова и Метохије. То није њихово. Све што су касније „освојили“ отели су од Срба терором и другим средствима. Данас траже да се Косово подели. Шта да се подели када оно није њихово него наше.
Њима од те територије не припада ни стопа. Једино решење за Косово је да се оно призна какво јесте – као аутономна покрајина у оквиру граница републике Србије. То и ништа друго. Косово је Србија, увек било и увек ће бити. Ми албанцима нудимо да у Србији мирно и поштено живе, а уколико то не желе, постоје и друге земље у које могу да се одселе и свој живот наставе тамо. Не прогонимо их, али захтевамо да се повинују Уставу и законима Републике Србије.
А истина је да је цела данашња Албанија заправо србска територија – србско поморје. Раније смо детаљније писали о крађи србске историје и фалсификовању чињеница у корист албанаца (односно Арнаута у чланку Порекло Албанаца) како би се створила католичка држава на Балкану, иза чега директно стоји утицај и инсистирање Ватикана. Поред „присвајања“ династије Црнојевић као „албанске“, био је ту још и низ других извртања чињеница. Оно што следи су само неке од њих.

Египат је, за Турке ослободио такође један Србин, Херцег-бег, заправо војсковођа србског порекла који је као дете одведен у аничаре, где се показао каоо изузетно способан. Због тога је добио област Херцеговине на управу и титулу бег, која није наследна. Он је касније постао Херцег паша, припадник турског племства.
Да ли је икада постојала албанска држава под управом француског племства?

Још једна веома честа историјска варка јесте прича о томе да је током средњег века постојала албанска држава под управом француског племства. Албанаца, додуше јесте било у Италији, односно у околини Палерма, али то су остаци оне првобитне арнаутске колоније која се населила тамо при бегу из прапостојбине, о чему је већ било речи. Било их је и у околини Луканије у Италији али то су била само насеља, није било никакве администрације, а поготово не државе у правом смислу те речи. Ђорђе Манијак није повео све Албанце са Сицилије у свој поход, а онај део који је у Италији остао касније је добио право да има школу на свом језику.

Језик и писмо
Данашњи албански језик је, заправо, усвојила и устројила Аустрија (Аустроугарска. Шиптарска племена су говорила око шеснаест дијалеката, који се између себе нису разумели. Дакле и језик и писмо је Албанцима заправо створила и даровала Аустрија, која је 1908 године, у Битољу „представила“ пред савезницима албански језик и писмо. Ово је заслуга аустријског конзула фон Ипена, који је у свему овоме много помогао, До тада, албанци су писали србским писмом. Доказе о овоме изнела је бугарска докторка Толева која је из Беча односно из тамошњег архива прибавила непобитне доказе о томе да су Аустријанци створили шиптарску нацију. Докторка Толева је изнела доказе у својој књизи што је на крају платила својим животом.

Малисорска племена
Ова племена имају србско порекло. Црногорски краљ Никола је, знајући то, њих покушао да одвоји од остатка Шиптара, у чему није успео. Разлог неуспеха било је мешање Аустрије којој је по сваку цену била потребна католичка држава на Балкану. Е за настанак те државе, Аустрија је искористила управо албанце (Шиптаре, Арнауте) којима је вештачки створила нацију и државност.
Већ смо помињали попис из 15 века у којем се види да је присуство албанаца на Косову и Метохији тек спорадично (од укупно 12500 кућа на овом простору само су 46 биле шиптарске). Поједина племена су, такође, албанизована, односно сматрају се албанским иако то нису, самои једино због вере.

Албанци и Срби данас
Чак и данас, Срби у Албанији имају проблема. Узрок томе је страх Албанаца јер, уколико би стари србски дух поново заживео, северна Албанија би постала део Србије јер ту живе племена чије порекло је недвосмислено србско. То је, делом, и наша грешка, јер на томе нисмо довољно радили. Да јесмо – ситуација би била у потпуности другачија.
Скадар је србски град. Скоро 1000 година он је био престоница Србије односно тадашње србске државе. Албанци су пре неколико година то и признали, у телевизијској емисији рађеној на тему управо Скадра. И у периоду антике и током средњег века, то је била србска престоница.
На Солунском фронту, Французи су од престолонследника Александра Карађорђевића тражили да се заклетвом обавеже да након ослобођења и окончања рата, он неће тражити Скадар. Та заклетва била је услов савезничке помоћи Србији. И тако је стара србска престоница Скадар остала ван државе Србије.
Разлог због ког Запад није никако желео Скадар у Србији јесте проста чињеница да је Бојана пловна река, да одатле имамо излаз на Јадранско море и да је Скардар идеално место за луку. Одрекли смо се Скадра ради мира, данас се одричемо Косова ради мира, шта ћемо сутра?

Пројекат „Албанија“
Без Скадра, пројекат албанске државе не би имао апсолутно никакав значај нити би та земља имала ишта значајно. Испод Скадра налазе се гробови србских владара, који су и данас ту. Против те чињенице нико не може ништа, не могу је приписати владарима друге земље, нити те династије могу да присвоје за себе. На овом простору остале су и неке богомоље односно цркве и храмиови из периода када су у Скадру столовали Срби. Данас и Грци тврде да су на југу албаније племена која су изворно била грчка па су променом вере, примањем ислама, постали Албанци. То јесте истина.
Истина је такође да су бројне вође ОВК (УЧК) србског порекла. Најочитији пример тога је Тачи који је пореклом из србске породице. Прадеда му је био Србин и то ни мање ни више православни свештеник. Пореклом је из Дренице, „најалбанскијег“ места – места на ком се окупљао и живео најнижи слој албанског друштва. У Дреницу су се Албанци населили у 16.веку.

Призренска лига и пројекат Велика Албанија
Албанци нису постојали као нација, државу им је основала Аустроугарска 1912. уз помоћ Енглеза, а све са циљем да се направи против тежа Србији на територији која ће остати након распада османског царства, а која је припадала Србима и пре доласка Турака, и одувек.
Призренска лига је била у суштини заснована на идеји Велике Албаније, занемарујући права Срба, Словена и Грка. Агресивни анти србски програм Призренске лиге трајно је оптеретио односе између Срба и Албанаца. Ова тема заслужује посебан чланак и биће речи и о томе.

Тито, комунисти и „Велика албанија“
Комунисти су само наставили на разбијању Србију, и под окриљем Ватикана, на стварању „Велике Албаније“. Након 2 светског рата, Јосип Броз Тито је имао у плану да уништи и распарча Србију па је имао план да простор Косова и Метохије преда, односно фактички поклони Албанцима. Од Срба је Тито начинио три народа, а Албанцима је хтео да преда баш Косово и Метохију као колевку србске духовности, кичмом србске националности, не би ли тако у потпуности уништио и Србију и Србе. Са Косова и Метохије су током тог рата, бројне србске породице протеране, о чему језабрањено да се говори а Тито је тим породицама забранио и повратак на њихова огњишта. Истовремено је досељавао албанце, и био кум сваком деветом шиптарчету.
Ментори Јосипа Броза били су Хрвати а 1943.године он је потписао уговор са папом Пијем 12, због чега је и дошао на власт. Енглези су тражили да се папа Пије приклони Савезницима јер ће то утицати на католике у целом свету. Папа Пије 12 их одбија правдајући то „извршеним геноцидом“ у Југославији и страхом за то шта ће бити са католичким становништвом уколико на власт дођу снаге под командом Драже Михаиловића.

Тако је Тито стигао до Ватикана где потписује поменути уговор. Обавезао се да ће забранити истраживања и пребројавања жртава у логору Јасеновац, свако питање и сведочење против католичке цркве, као и да ће детонирати све јаме у које су усташе бацале Србе, како би се избегло постављање питања и свако истраживање у том смеру. Обавезао се и да ће Алојзија Степинца поставити за партизанског свештеника, што Степинац одлучно одбија. Тито је био апсолутно свестан да све што је постигао дугује Ватикану. Велики део Титове политике кројен је у Ватикану а он ју је само спроводио. Комунисти и комунизам су највеће зло које је икада погодило србски народ. Комунисти су систематски разбијали, убијали и на друге начине уништавали србски народ а пројекат „Велика Албанија“ само је један у низу комунистичких потеза учињених са само једним циљем – уништити Србију и Србе.

Ко је заправо Тито
Био је све, само не оно за шта се представљао – сељак из Кумровца.
Тито је пореклом био пољски Јеврејин, рођен у Бруклину (предграђе Њујорка), а одатле је отишао за Москву. Говорио је и Јидиш (немачки дијалекат којим су говорили Јевреји), као и неколико других језика (енглески и пољски). У Москви постаје спољни обавештајац. Прва дужност био му је Кабул, друга Техеран и трећа у Истанбулу. Из Истанбула одлази за Загреб као делегат Коминтерне (комунистичке интернационале), са задатком да помогне поновну успоставу Централног Комитета КПЈ, који се распао након стрељања Јосипа Броза из Кумбровца, који је убијен у околини Барселоне 1939 године.
Тито склапа договор са Кардељем и хрватима да стану иза њега а да ће он, за узврат, радити по саветима Ивека Рајачића, који је био двоструки агент Ватикана и Коминтерне. Он са правим Јосипом Брозом из Кумровца, чију биографију је проварно узео и представио као своју, није заправо имао никакве везе. Прави Јосип Броз из Кумбровца је био изразито висок човек са густим тамним обрвама и косом и стрељан је 1939 у Барселони. Човек који је нама представљен као он је био изузетно низак и уопште није личио на човека коме је фактички отео идентитет. Постоји историјски моменат када је ова превара лако могла бити откривена јер је Дража Михајловић познавао правог Тита и свакако би разоткрио ову превару да комунисти нису прибегли вештој манипулацији – пронађен је човек који је подсећао ликом на човека стрељаног 1939 и он је послат на место Јосипа Броза узурпатора, на састанак са Дражом Михајловићем тако да је, на тај начин, опстала једна од највећих комунистичких лажи уперених директно против Србије, и србства у целини.
Лажни Тито је говорио „чудан србски језик“ односно, говорио га је са пољским акцентом, чак је и упадљиво мешао србски и пољски језик. Што се подпредседника Александра Ранковића тиче, он је до своје позиције стигао уценом јер је знао прави идентитет лажног Тита, те му је положај дат у замену за његову ћутњу.
Комунисти су кривотворили србску историју са циљем уништења наше државе и народа, србске жртве су систематски умањиване а неретко и брисане. У Русији такође, комунисти су забранили истраживања везана за историју Словена старију од 5.века. Тај закон је важио до распада СССР. Данас о сакривању србске и словенске историје нема. У доба комунизма могло се доћи само до оних књига и аутора који су били антисребски настројени (Порфирогенит и касније аустријски поданици).
У Америци је излазио часопис „Његош“ око ког је била окупљена наша интелектуална елита која се нашла у емиграцији.
Краљ Петар Први је изигран од стране великих сила, а највише Черчила, који је, на известан начин и кумовао доласку комунизма у Србију и егзилу краљевске породице.

izvor: http://srbskenovine.com

У Турској Живи 9 Милиона Срба Који Говоре Српски

У Турској живи 9 милиона Срба који говоре српски и свако од њих зна које је презиме породица носила и која је крсна слава куће била!

Апсолутно су свесни свог порекла, са невероватним поносом то истичу, сматрајући себе почаствованим због тога што су им корени у Србији!

Пазите, некима од њих су преци још пре 300, па и 400 година населили те просторе, али они и дан-данас говоре српски и свако од њих зна које је презиме породица носила и која је крсна слава куће била… – открива Драган Милосављевић, председник Друштва српско-турског пријатељства „Инат“

Једном сам рекао једном професору из Анкаре да је довољно што су нас јахали више од 400 година, а он ми је одбрусио: „Питање је ко је кога ту јахао, ви Срби сте имали извршну власт као велики везири, какви султани!“ Тако је само у периоду од 1543. до 1612. Године, Србија допринела вођењу царства с 13 великих везира, седам њихових заменика, 23 везира, осам адмирала (капудин-паша), бројним гувернерима провинција и с безброј великих дефтердара (шефова финансија) и највиших административних службеника.

ДУШЕК ЗА КАШИКУ

У Србији никад раније није постајала ни назнака да би овакво Друштво пријатељства било могуће. У Београду живи око 1.000 Турака, а претпоставља се да их на Косову и Метохији има још око 30.000, мада су многи од њих поделили судбину комшија Срба.

У српском језику има око 8.000 турцизама, а у турском 1.000 србизама. Док смо ми преузели од Турака: инат (чврсто веровати), орган, душек, („тузла“ на турском значи „со“), Турци су од нас наследили речи: кашика, душман…

ТУРСКА ЈЕ ЗА СРБЕ БИЛА – АМЕРИКА

У 15. и 16. веку у Србији није била толико развијена свест о нацији. Српски великаш никако није мусавог и дроњавог кмета доживљавао као брата по крви! Вера се мењала као што се данас мењају политичке странке, а у ислам је масовно прелазило ситно племство.

У средњем веку Турска је била исто што и данас Америка. Турска царевина је у свом саставу имала 32 земље, никад није спаљивала вештице, а Јевреји су ту налазили спас. Прва велика миграција Срба у Турску одиграла се у време Берлинског конгреса.

ЧЕТИРИ ЈЕЗИКА ЗА ИМПЕРИЈУ

Наша историја прећутала је да су на просторима турске империје у службеној употреби била чак четири језика: турски (за свакодневне разговоре), арапски (језик религије јер је њиме написан „Куран“), затим персијски (књижевни језик) и – српски, као језик дипломатије и војске. И султани су говорили српски јер се сматрало да само необразовани не говоре овај језик.

ШТА РАДИ СРПСКО МИНИСТАРСТВО ЗА ДИЈАСПОРУ

У Министарству дијаспоре само знају где има добре јагњетине! Ови наши амбасадори нису ниједну визиткарту донели, а камоли да су склопили неки добар посао.

Хрвати су подигли своју текстилну индустрију захваљујући Турцима, а ми смо ту шансу пропустили. И то због виза. Нико не зна да Турчину за долазак у Србију треба гарантно писмо и још да га чека пријатељ на аеродрому, иначе ће га наши вратити.

Визе су уведене деведесетих за време рата, а њихово укидање влада још није стигла да стави на дневни ред. Ма чак и Турчину који има Шенген треба транзитна виза кроз Србију.

Замислите колико Србија губи, око три милиона Турака ради у западној Европи. Кад би само милион прошло кроз Србију на путу за отаџбину, зарадили бисмо више него да имамо нафтовод. А да не причам да споразум о слободној трговини с Турском стоји на разматрању већ 10 година.

БЕОГРАД У ИСТАНБУЛУ

Изгледа да је бивши амбасадор Туске у Београду Хасан Октем био у праву кад је, предајући акредитиве тадашњем премијеру Војиславу Коштуници, у шали рекао да је инат најпознатија турска реч у Србији. Док Србија не хаје за бројну дијаспору у Турској, њени потомци нису заборавили завичај, па се код Истанбула простире Београдска шума на 6.000 хектара, а град се дичи црквом Београдске Богородице. Док Београд има Стамбол капију, у Истанбулу је подигнута Београдска капија!

БОСФОР ПРЕ ЧИКАГА

Мит о Чикагу као највећем „српском“ граду после Београда опстао је само захваљујући чињеници да је деценијама било политички некоректно рећи да та титула заправо припада Истанбулу. Јер, на обалама Босфора живи чак три милиона људи пореклом са ових простора, које смо вековима пежоративно називали „потурицама“

Наравно, није реч о класичној емиграцији коју су деценије за нама потерале у печалбу, већ о исељеницима који су стотинама година тамо, исламске вере и турских имена, али чврсто везани за шаку земље са које су им прадедови отишли…

Верујте, чак и чвршће од многих од нас који још стојимо на њој! Апсолутно су свесни свог порекла, са невероватним поносом то истичу, сматрајући себе почаствованим због тога што су им корени у Србији! Пазите, некима од њих су преци још пре 300, па и 400 година населили те просторе, али они и дан-данас говоре српски и свако од њих зна које је презиме породица носила и која је крсна слава куће била…

ДЕВЕТ МИЛИОНА У РЕЗЕРВИ

Ако вам је фрапантна бројка од три милиона у Истанбулу, шта рећи на податак да је то тек трећина од укупног броја колико их је у Турској?! Говоримо о девет милиона душа, а то није моја претпоставка, већ податак, нешто о чему се овде ћути.

Говоримо о „армији“ у најмању руку великих пријатеља Србије, који би и те како могли да нам помогну. Што је најважније – то и желе. Међутим… Е, то „међутим“ је управо оно што нас је кроз историју скупо коштало! За овдашње власти ти људи никада нису били сматрани српским исељеницима због догме да су Срби само они православне вере.

Зато што је то и даље табу тема и јеретичко питање, данас и имамо нацију Бошњака. Можда би и карта Хрватске данас била драстично другачија да је дозвољено изјаснити се као Србин католик?!

КАРАЏИЋ У БАЈРАМ ПАШИ

Обилазећи својевремено једну од највећих истанбулских општина Бајрам паша и разговарајући са људима који у њој живе, а 90 одсто од 350.000 колико их има је нашег порекла, пришао ми је човек да ми поносно каже да су се његови некада давно презивали Караџић и да зна коју су славу славили, да са генерације на генерацију преносе српски језик и да му никада неће бити јасно због чега не може да буде оно што смо поменули – Србин муслиман?!

Разговарао сам са људима који потенцирају да су из: „Аски Србистана“, што у преводу значи: Старе Србије. Питам их знају ли одакле су тачно пореклом, а они углас: „Скопље“ – наставља да нас шокира наш саговорник.

ВЕЗИРИ, ЕКОНОМСКА ШАНСА

Корпусу потенцијалних лобиста, јаких привредника спремних да улажу, уопште људи који су више него вољни да на сваки начин помогну држави у којој су им корени. А, 95 одсто наших Истанбулаца су у најмању руку добростојеће занатлије и успешни привредници, чија предузећа запошљавају и по неколико стотина људи.

Колико су тамо цењени говори и податак да се део Истанбула, омиљено излетиште, зове „Београдска шума“. Једна од свега четири капије на некадашњем бедему око града носи име „Београдска“, али… А шта ћемо са чињеницом да је чак 13 великих везира било са наших простора?!

Замислите колико Србија губи, око три милиона Турака ради у западној Европи. Кад би само милион прошло кроз Србију на путу за отаџбину, зарадили бисмо више него да имамо нафтовод. А да не причам да споразум о слободној трговини с Турском стоји на разматрању већ 10 година – прича Милосављевић, чије друштво свакодневно добија понуде за пословну сарадњу с турским фирмама.

Изгледа да је бивши амбасадор Туске у Београду Хасан Октем био у праву кад је, предајући акредитиве тадашњем премијеру Војиславу Коштуници, у шали рекао да је инат најпознатија турска реч у Србији. Док Србија не хаје за бројну дијаспору у Турској, њени потомци нису заборавили завичај, па се код Истанбула простире Београдска шума на 6.000 хектара, а град се дичи црквом Београдске Богородице. Док Београд има Стамбол капију, у Истанбулу је подигнута Београдска капија!