Васељенска патријаршија крије доказе о пореклу Срба и ћирилице

Често за своје невоље и лажирану историју кривимо Ватикан и Рим, но, како ствари стоје, изгледа да постоје одређене тајне, па самим тиме и одговори које можемо и морамо потражити у Васељенској патријаршији у Цариграду.

У архивама Васељенске патријаршије постоје одговори на питања о Јеванђељу и Псалтиру које је свети Ћирило пронашао на Криму.

На истом месту, у истој институцији, крију се и тајне о Србима из малоазијске области Витинија, некадашње Фригије, који су у 7.веку имали своју епископију и били представљени на Шестом васељенском сабору.

Проучавање порекла српске писмености открива нам и истину о пореклу Срба.

Тако нам Житије св.Наума доноси изузетно важан податак да су Кирило и Методије подучавали род мизијски и далматински. Цитирам:

„Проходеште и учеште род мизијски и далматински”.

Мизијски и далматски род су заправо називи старих балканских племена из илирско-трачког периода. Мизија, односно Мезја илити Међа у римско време обухватала је простор такозване моравске Србије, док се далматински простор протезао од Чачка до Сплита. Житије св.Наума писали су српски-словенски монаси у 10.веку.

Не постоји ни промил могућности да су српски монаси били неупућени у порекло свога народа.

Шире о овој теми сазнаћете уколико погледате нову емисију канала Србија Глобал – погледајте горе.

Извор: Srbija Global

Објавио: Србин.инфо

У РУМУНИЈИ СУ ЖИВЕЛИ СРБИ: У њој се вековима писало ћирилицом и зборило српски

СТВОРЕНА ЈЕ ОД ВЛАШКЕ И МОЛДАВИЈЕ ПОСЛЕ КРИМСКОГ РАТА ДА РАЗДВОЈИ РУСИЈУ ОД СРБИЈЕ

Држава Румунија се на историјској сцени појављује 1856. године после Кримског рата који је Русија изгубила, а ратовала је против свих, буквално свих ондашњих еврпских сила плус Османске империје. Европа је у Паризу на мировној конференцији издиктирала стварање Румуније од до тада самосталних држава – тзв. Дунавских кнежевина

Та територија је била у саставу Српске православне цркве, Господу Исусу Христу се у православним црвама молило на црквенословенском

Чак и део румунских историчара ово „признаје“, називајући овај период своје историје „словенским“. Ово је од Срба, наравно, сакривено, али истину откривају два научна зборника – „Анатомија румунске политике“ и „Румунија и румунизација Срба“

Срби треба да схвате да последње одвајање Црне Горе и давања посебног антисрпског идентитета Монтенегринима представља само наставак деконструкције српског народа и државе, што је пре тога примењено у Македонији, БиХ, Хрватској, Влашкој, Ердељу и Молдавији

РУМУНИЈА је за просечно обавештеног читаоца у Србији „маргинална и неинтересантна тема“, држава и народ са којом Србија има добре односе и са којом никада није ратовала. Да ли је овај стереотип одржив?

Наравно да није. На сасвим супротан став нас подсећају бројни скорашњи апели Српске православне цркве да се мисионари Румунске православне цркве повуку са незаконито (неканонски) заузете територије на Истоку Србије, где покушавају да румунизују Влахе и Србе. Но, то је само мали део црне истине о Румунији.

Два научна зборника „Анатомија румунске политике“ и „Румунија и румунизација Срба“ откривају један нови свет, истину дубоко сакривену од јавности.

Као прво, Румунија се на историјској сцени појављује 1856. године после Кримског рата који је Русија изгубила, а ратовала је против свих, буквално свих ондашњих еврпских сила плус Османске империје. Европа је у Паризу на мировној конференцији издиктирала стварање Румуније од Влашке и дела Молдавије, до тада самосталних држава (тзв. Дунавске кнежевине).

Зашто је била потребна Румунија? Према њеним западним оцима – да геополитички раздвоји Србију и Русију.

Ко су били становници Влашке и Молдавије? За данашње Србе то су били Румуни, али њих није било до поменуте 1856. – истраживања бројних аутора, укључујићи и истраживаче ДНК-а, говоре да су у Влашкој и Молдавији живели Срби, ове територије су биле у саставу Српске православне цркве, писало се ћирилицом и зборило српски (у државној администрацији), а молило се Господу Исусу Христу у православним црвама на црквенословенском. Чак и део румунских историчара ово „признаје“, називајући овај период своје историје „словенским“. Ово је од Срба, наравно, сакривено.

У првом зборнику „Анатомија румунске политике“ ово сведочи 19 аутора из Србије, Румуније, Молдавије, Русије, Украјине и Белорусије. На пример, Тамара Семјонова Гузенкова је писала о Међународном статусу и спољнополитичким претензијама Румуније, Михаил Борисович Смолин о Идеолошким претпоставкама месијанског експансионизма Румуније у Другом светском рату, а Драгољуб Петровић о Иреденти фашистичке Румуније у североисточној Србији 1941-1944. године. Петровић пише: „Крајем Првог светског рата израженије су румунске ревандикације на читав Банат а такође, само у много блажој мери, на територију североисточне Србије.

Румунска иредента развила је извесну активност преко Националног комитета Румуна у Србији, формираног у Кишњеву још пре ослобођења Румуније и Лиге за ослобођење Румуна испод српског јарма у Србији и Македонији“. Но, значајнији продор на територију Источне Србије Румунија је остварила током Другог светског рата.

Први знаци румунске иредентистичке делатности у окупираној Србији јављају се у првој половини маја 1941. Припадници југословенске војске, заробљени још првих дана априлског рата од немачке војне силе, углавном на територији источно од Мораве, пребачени су из Србије у Бугарску, а одатле 12. априла преко Дунава, код Турн Магуреле, у Румунију, у немачки логор Сокалос, код Темишвара.

На интервенцију румунских војних и цивилних органа сви заробљеници, углавном војници и подофицири, који су, у нади да ће бити пуштени кућама, изјавили су да су Румуни, предати су румунским војним властима, које су их сместиле у своје логоре. Пошто су претходно осетили велику пажњу румунских власти, испољену у нагло побољшаном режиму исхране, хигијене и кретања, имали су прилике да слушају предавања којима су убеђивани да су Власи североисточне Србије Румуни, које ће „Велика Румунија“ ујединити.

У логору сe на расположење заробљеника утицало приређеним позоришним представама, игранкама, ватреним иредентистичким говорима преко радија, као и религиозним обредима на румунском језику. Свима су подељени поклони, а некима и новчана помоћ.

Супруга генерала Антонеска, приликом посете логору, делила је заробљеницима букваре, а неколицину ових примио је и сам Антонеску. Тек после свега овога од заробљеника се тражило да потпишу пет различи-тих папира и да се закуну на верност румунском краљу.

Од средине па до краја маја у североисточну Србију вратило се око 4.000 заробљеника из Румуније, снабдевених објавама на румунском и немачком језику, у којима је стајало да се из заробљеништва пуштају као Румуни.

Са собом су нослили: румунске букваре, књиге, слике румунског краља, „кондукатора“ Антонеска и неких главних иредентистичких првака. Ти заробљници повратници имали су да послуже као иредентистички мисионари међу живљем на територији између Тимока и Мораве.

Главни агент Румуније у Србији је био свештеник Српске православне цркве Ђорђе Сувејкић.

У другом зборнику „Румунија и румунизација Срба“ објављено је 15 чланака аутора из Молдавије, Белорусије, Русије и Србије. Зоран Милошевић је писао о Српском питању и Румунији, Душан Ковачев је дао ванредно добар преглед романизације простора Румуније, Молдовљанин Свјатослав Мазур је писао о Румунији као држави паразиту створена по канонима древног Рима (Румун иначе у преводу значи римски војник, а дражва Румунија значи држава римских војника), Кирил Шевченко о Школи Ардељана (како су језуити створили Румуне), Петр Шорников о Идеологији окупације, односно Шта је то „румунизам“ и шта он доноси народима? , Срђан Новаковић је аутор неколико текстова који објашњавају како Ватикан и Запад уопште латинизује идентитeте на простору Балкана, односно о Стварању лажних нација и латинских идентитета, затим о српском епископу влашке лозе Герасиму Ђорђевићу и Влашкој, Каравлашкој, Цинцарима и настанак масонске Србије.

Зборник „Румунија и румунизација Срба“ значајан је јер је открио, између осталог, како су језуити преко црквене уније потписане 1700. године у Ердељском Београду (од тамошњих, ердељских Срба на челу са митрополитом) створили Школу Ардељана у којој су осмислили румунизам и Румуне као политички латински конструкт.

У Школи Ардељана су образовани мисионари румунизма који су послати у Влашку и Молдавију да убеђују Србе и Словене да нису то што јесу, него Румуни. Отуда на корици зборника имамо језуите који Србима дају нови, румунски идентитет.

После толико деценија скривање истине о настанку Румуна и Румуније дошло је, дакле, време „да земља проговори: у Румуна козје уши!“. Срби треба да схвате да последње одвајање Црне Горе и давања посебног антисрпског идентитета Монтенегринима представља само наставак деконструкције српског народа и државе, што је пре тога примењено у Македонији, БиХ, Хрватској, Влашкој, Ердељу и Молдавији.

„У румуна козје уши!“

МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ КАО ИСТОРИЈСКО БЛАГО Мистерија странице 166. која недостаје

ПОСЕТА једној од највећих библиотека света, сама за себе, празник је за душу. Али осећај када стојите испред оригиналног дела најстаријег српског рукописа оставља без даха. Величанствено је сазнање да је ту, на столу пријатне читаонице Националне библиотеке Русије, у чаробном Санкт Петербургу, чувени 166. лист јеванђеља писаног пре више од осам векова за Мирослава, кнеза Хумског, сина Завидиног, а брата Стефана Немање.

Пергамент, истргнут из документа насталог у немањићкој Србији крајем 12. века, најстарији споменик српске писмености, има занимљиву историју која га је довела до руске библиотеке, где је данас драгоцени део њене збирке. Поштован и чуван са великом пажњом. Још необичнију причу имало је то јеванђеље са преосталих 180 листова, које се од 1945. године чува у Народном музеју у Београду. Иако су векови писали бурне странице руске и српске историје, 166. лист, међутим, никада није спојен са својом целином.

– Последњих година оживело је интересовање за чувену страницу Мирослављевог јеванђеља, па тако и за овај део руске националне библиотеке – каже Јекатерина Крушељницкаја, која брине о средњовековној збирци библиотеке. – Овде смо је представили опширном, темљеном и врло лепом презентацијом на интернету.

Узбуђење, одушевљење, талас поштовања према моћи и величини, вероватно су уобичајене емоције које осети сваки посетилац када први пут крочи у Националну библиотеку Русије. Овај храм знања, сачињен од дрвета, мириса књига, скулптура „очева“ књижевности, на полицама чува благо вредно 37 милиона књига исписаних на 85 језика. Међу њима је и 370 српских средњовековних рукописа.

– Стижу ли вам захтеви српских музеја и институција да се 166. лист врати у Србију и споји са оригиналом? Мора ли таквој лепоти да се одреди адреса, или је она ванвременски, цивилизацијски бисер? – говори преводилац Славица Ђукић, велики поштовалац, познавалац и заљубљеник у Русију, православље и књижевност.

Уз широк, искрен осмех, Крушељницкаја одговара:

– Суштински се ништа не би променило да се тај лист из Русије врати у Србију. Можда је баш и добро што је овако. Да делић остане овде у Санкт Петербургу, а све друге странице у Београду.

Пред нама са те две стране слова, минијатура и иницијала Крушељницкаја „чита“ утицај истока и запада, спој византијског стила и западне традиције…, одраз историјског тренутка у ком се Србија тада налазила. Прича како је лист стигао до Санкт Петербурга:

– Архимандрит Порфирије, који је касније био епископ Успенски, 166. лист Мирослављевог јеванђеља донео је из манастира Хиландар, у ком је боравио 1845. и 1846. године, у време када нико није знао за тај рукопис. Био је изузетан научник тог времена и врло посвећен сакупљању примера словенске писмености за своју збирку.

Не зна се да ли је Порфирије Успенски лист кришом узео или га је добио на поклон, јер историјски списи бележе да је у то време био обичај да се драгом госту поклони лист из драгоцене књиге.

– Мирослављево јеванђеље нико није видео, нити је знао да постоји, као ни да се налази на Светој Гори, све док Порфирије Успенски није донео у Русију тај један лист – прича Крушељницкаја. – Учинио је велику услугу науци, јер је тај, али и друге рукописе из његове архиве уводио у научну праксу. Своју збрку није крио и први пут ју је представио на изложби у Кијеву 1874. године, када је и 166. лист, или, како су га у то време називали, петербуршки лист, побудио велико интересовање и истог трена постао познат. После тога научници одлазе на Свету Гору, а и свештеници схватају вредност те књиге.

„Петербуршки лист“ видео је и Стојан Новаковић, тадашњи управник Народне библиотеке у Србији, а касније политичар. Захваљујући њему, Мирослављево јеванђеље је добило то име.

– Пред крај живота, 1883. године, епископ Порфирије продао је читаву колекцију великој дворској библиотеци, а лист је био чуван онако како и приличи тако значајном споменику српске писмености – прича наша саговорница. – На крају 19. века, Јеванђеље се и даље налазило на Атосу, а потом га свештеници поклањају српском краљу Александру Обреновићу, који га односи у Србију.

„Изгубљени“ лист 166, на ком је написано читање за 7, односно 20. јануар, празник Светог Јована Крститеља, само је једанпут боравио у Србији. Током пролећа 2015. био је изложен у Вуковом и Доситејевом музеју у Београду.

КЊИГА ПАМЋЕЊА

Мирослављево јеванђеље уписано је у Унескову књигу памћења. Преживело је бурна времена наше државе и народа – скривано је, преношено и тако сачувано. Иако је написано на територији Бијелог Поља, само 332 километра од Београда, „прешло“ је за седам и по векова више од 15.000 километара – од Хиландара до главног града Србије. Пратило је кретање српске владе од Крушевца до Ниша, Краљева и Рашке, а потом је 1915. године до Крфа, па Београда, Ужица. Једно време је било закопано у олтару манастира Рача и скривано од Немаца. Од 1945. је у Народном музеју Београда.

ЧАК 370 СРПСКИХ РУКОПИСА

У НАЦИОНАЛНОЈ библиотеци Русије, у јужнословенском фундусу чувају се и други важни средњовековни српски списи. Тамо је и Вуканово јеванђеље, писано око 1202. године, у пећинама изнад Старог Раса, најстарији рукопис рашког правописа. Из збирке епископа Успенског су и Радослављево јеванђеље из 15. века, али и осталих 370 српских средњовековних рукописа.
pridruzite nam se SAKRIVENA ISTORIJA SRBA

Царски „устав” средњовековне Србије

Пре готово осам векова настао је „Душанов законик”, најважнији правни документ средњовековне Србије. Писан у духу тога времена, утицао је на формирање државе, највеће коју је наш народ у својој средњовековној историји имао.

Душанов законик, призренски препис

Душанов законик: „Наредба царска: Ако цар напише писмо или из срџбе, или из љубави или из милости за некога, а то писмо нарушава Законик и није по правди и по закону, судије томе писму да не верују, само да суде и врше по правди. Све судије да суде по закону, право, како пише у Законику, а да не суде по страху од цара.“ Ово, између осталог стоји у 167. члану Душановог законика, најважнијег правног документа средњовековне Србије, објављеног на верски празник Вазнесење, маја 1349. године у Скопљу. Реч је о документу који је, уз све мане био у рангу са најбољим законима тога времена, па се са правом може сматрати и првим „уставом” средњовековне српске државе. 

Како је и под којим околностима настао овај документ? Стефан Душан владао је средњовековном Србијом од 1331. до 1355. године и остао упамћен као најмоћнији српски владар, због чега је стекао надимак „Душан Силни”.

На власт је дошао насилно, тако што је, на наговор властеле жељне освајања, почетком 1331. збацио свог оца, краља Стефана Дечанског, који је исте године убијен у Звечану. Убрзо се показао као енергичан и способан владар. Искористио је слабљење Византије и предузео велика освајања у правцу југа. Створио је државу која се простирала од Дунава до Коринтског залива, односно од Јадранског до Егејског мора. Била је то средином 14. века највећа држава на Балканском полуострву. После ових освајања краљ Стефан Душан одлучио је да се прогласи за цара. Крунисан је у Скопљу, 1346. године, после свечаног обреда који је обавио српски патријарх Јоаникије (претходно је српска црква подигнута у ранг патријаршије).

Да би се правно уредила држава у чијим се „српским крајевима” живело по обичајном праву и раније издатим повељама, док се у „грчким” примењивало законодавство Византије, приступило се изради правног акта, писаног на народном „старосрпском” језику.

Тада су се пред Душаном појавила нова искушења. Држава коју је створио била је другачија од дотадашње, јер је укључивала и крајеве у којима је живело грчко становништво, које је навикло на правни и друштвени поредак Источног римског царства (Византије). Зато се Душан крунисао за „цара Срба и Грка” и пред себе поставио задатак да освоји Цариград и уместо Византије створи ново царство, по угледу на ту државу. Али, да би то остварио било је потребно да државу правно уреди, што није било лако, будући да се у „српским крајевима” живело по обичајном праву и раније издатим повељама, док се у „грчким” примењивало законодавство Византије. То је и разлог што се приступило изради новог, правног акта познатог као „Душанов законик”.

Проглашење Душановог законика, Паја Јовановић

„Закон благовјернаго цара Душана” проглашен је на државном сабору у Скопљу, на празник Вазнесење Господње, маја 1349 (када је написана и већина чланова), а допуњен на сабору у граду Серу, пет година касније. Законик је имао 201 члан и  писан је на народном „старосрпском” језику, што га разликује од већине закона тога времена, будући да су слични документи у западној Европи писани на латинском, а у Византији на грчком.

Према мишљењу наших историчара „Душанов законик” представља спој византијског законодавства, словенског обичајног права, повеља које су издали Душанови претходници и статута приморских градова.

Од старијих закона примењиваних у Византији, највише елемената преузето је из „Јустинијановог закона”, а од новијих из „Синтагме Матије Властара” из које су избачени делови који нису ишли у прилог новој држави. Душанов законик се у великој мери ослањао и на „Законоправило” Саве Немањића.

Законик је регулисао односе у држави, положај цркве, владара, властеле, трговаца и  зависног дела становништва, али га чине и различита правила, као и казне за веће или мање преступе. Оне су често биле сурове, јер су поред затворских и новчаних казни предвиђале и телесно кажњавање – батинање, а у неким случајевима и сакаћење (одсецање руку, носа, ушију… ). Али, ако је за утеху, слично је било и у другим законима тога времена…

Нажалост, овај документ није сачуван у оригиналу, али је сачувано више од 20 преписа, насталих од 14. до 18. века. Најпознатији међу њима су Струшки (који је најстарији, али није потпун), Атонски, Студенички, Хиландарски, Бистрички, Призренски (који се сматра најбољим), Раковачки, Раванички…

Душанов законик Ковиљски рукопис

Своје дело, због којег је и настао овај законик, цар Душан није стигао да заврши. Умро је изненада 1355. године (шест година од настанка његовог првог дела). Имао је планове да освоји Цариград, за шта му је била потребна помоћ Венеције, али је пословним људима из државе Светог Марка више одговарала слаба Византија, него јако српско-грчко царство. Увиђао је и опасност од Турака и обраћао се и римском папи, како би им се заједнички супротставили… Али, као што је брзо настало, тако се „Душаново царство” убрзо после његове смрти и распало, а већ тридесетак година касније овим просторима загосподарили су Турци… То, међутим, не умањује значај цара Душана и његовог законика за наш народ и државу. Зато је, говорећи о тој епохи, наш чувени историчар Владимир Ћоровић у свом делу „Историја Срба”, поред осталог, записао: „Са Душаном је стара српска држава достигла врхунац моћи. Постала је царевина, прва сила на југоистоку Европе, не такмац него готово господар Источног Римског Царства. Уз царство се дигла и патријаршија, као највећи степен црквене власти. Колико се Душан истински трудио да своје државно дело среди и стави на солидне основе сведочи најбоље његов Законик, један од најдрагоценијих културних споменика средњовековне Србије. Српски замах никад није био већи, ни напор плоднији. Али, у ствари, Душаново дело, мада велико и блиставо по царском сјају и мада снажно по уложеној енергији, није било трајних квалитета. За терет једне империје српска снага тада још није дотицала, она је могла да дело ублизу изведе, али не и да га одржи…”.

Два века владавине Немањића

Династија Немањић владала је Србијом два века – од 1166. до 1371. године. Оснивач ове владарске породице био је велики жупан Стефан Немања, који је на власт дошао 1166. године, у време када је Рашка област, колевка српске државе, још била у саставу Византије. Стефан Немања имао је три сина – Вукана, Стефана и Растка. Вукан је био владар Зете, Стефан, касније прозван „Првовенчани”, 1217. постао је први српски краљ, а његов брат Растко (Свети Сава) 1219. године изборио се за самосталност српске цркве и постао први српски архиепископ, са седиштем у Жичи. Стефана Првовенчаног наследили су синови Радослав, Владислав и Урош, чија је жена била чувена Јелена Анжујска. Урошеви синови били су Драгутин, који се због повреде одрекао престола у корист брата Милутина (владао од 1282. до 1321. године) који је остао познат по томе што је, слично као касније Душан ратујући са Византијом, проширио државу. Милутинов син био је злосрећни краљ Стефан Дечански, а његов син цар Душан. Нажалост, Душанов син Урош прозван „Нејаки” (владао од 1355. до 1371. године) није имао владарске особине свога оца, а током његове владавине ојачала је и осилила се властела, па се српска држава почела распадати… Цар Урош је умро 1371, а пошто није имао потомства, његова смрт значила је и крај династије Немањић. Исте године када је умро цар Урош јужни део некадашњег Душановог царства, после Маричке битке, пао је под власт Турака…

Приредила: Јован Гајић

Извор: Политика

Свако слово има своје име

Аз Буки Веди …

Српско писмо — ћирилица — од првог разреда основне школе учи се из књиге БУКвар, а као прво учи се АЗ —БУКа. Далеке 1933. године, у седмој години живота био сам пошао у Основну школу и уз припремне вежбе за писање, зване „Коса танка” и „Усправна дебела” извођене на таблицама бејасмо увођени у тајне и вештине лепог писања, читања и разумевања, схватања и прихватања. У томе, као највећа радост, стиже и БУК — вар. Прва књига. Па и у мојој (садашњој) 77. години најдража књига. АЗ — БУКа и БУК — вар и данас су ми чврсти темељи, а градио их је учи — те —љ (учи те љубави). Још тада сам научио БУКвицу (АЗБУКу). И још тада сам сазнао, захваљујући учитељу, да…

1) Тумачење слова глагољице по речнику прасрбског „Језика Мајке” аутора Ружице М. Борисављевић (издање ИПА „Мирослав”, Београд.
*) Слово А (Аз) ултимативно се преводи као „ЈА”. А даље може по тексту: Ја, Први Творац (или, једноставније Творац). Слово Ѕ (Зело; ДЗело) углавном се преводи као много тј. врло. Превод као „Сила” био би мало исувише слободан.
**) Нисам видео писмо Боривоја ни оригинал „Језика Мајке” али знам да ова слова треба да се пишу тако како је овде написано. По угледу на црквеносло(а)венски (пра-, стари-, древни- или нови- црквеносло(а)венски) на коме се и данас пишу црквене службе. Ови термини би могли да се разумеју као синоними за прасрбски. И још, не могу у једном писму да буду два иста знака /слова. (прим.: Д. Младич)

Имена слова читана редом дају следећи смисао: Прва мисао посвећена је БОГУ. Друга мисао се односи на највећи дар, који човека уздиже изнад свих других живих бића, а то је РЕЧ. А реч је ДОБРО, она потиче од Бога и као таква мора да се поштује; она је истовремено радост, јер олакшава однос човека према човеку. Друго људско добро јесте ЗЕМЉА, од чијих плодова треба да се ЖИВИ. Но човек није на земљи само зато да живи физички, као животиња, већ у првом реду зато, да човечански МИСЛИ, а човечански мислити и добро говорити, то доноси унутрашњи мир — спокојство. А човек човечан, спокојан и оплемењен лепом речју, коју прати узвишен осећај припадности једној продуховљеној заједници, такав човек држи до своје речи, која мора бити чврста. Изнад свега тога стоји — у неку руку као круна — оно, што је формулисано с прве три речи: АЗ — БОГ — ВИД, који све то ВИДИМ, чујем и осећам, па — према томе — знам; ВИД представља врховно сазнање о СВЕМИРУ, у коме је ЗЕМЉА и дотле, док човек буде поштовао својом МИШЉУ и својом речју законе, које је сам он установио и над којима он(а?) бдије, све ће бити ДОБРО. Међутим, узмакне ли се пред силама мрака, не поштујући више ни БОГА, ни РЕЧ, ни МИСАО, ни ЗЕМЉУ, која доноси плодове кроз предан рад — човечанство ће се духовно стрмоглавити…

Кроз прастару србску азбуку, дакле изражена је цела филозофија србског човека: његов однос према Богу, према људима, који су сви за њега били браћа, његов однос према ЗЕМЉИ, мајци хранитељки… („Срби… Народ Најстарији”, проф. др Олга Луковић-Пјановић, том 2, стр. 269-270, Београд: Досије, 1990.)
Молим уважену господу чланове Одбора, који су учествовали у критикованом раду да поред свих школа које смо завршили не заборавимо и оно чему су нас родитељи и прародитељи учили и усвојили као саставни део наше људске личности. За овакво знање захваљујем својој прабаби Савки, која ме је по доласку из школе увек подсећала на потребу да учећи не губим памет — коју школе не дају. Јер по једном од највећих Срба Светом Николају Девичком (Велимировићу) „… Народ не зна много, али зна главно.”

Из писма Боривоја Д. Живковића, повереника Удружења за заштиту ћирилице за Шведску, Вечерњим новостима, фебруара 2004.
Боривоје Д. Живковић, повереник Удружења за заштиту ћирилице за Шведску. „Кућа књига Девић” („Bokhuset Devic”), Малме, Шведска, 3. фебруара 2004. године.

Извор: Славеносрбија.блогспот

NAUČNICI U NEVERICI: U Srbiji počela civilizacija starija od Mesopotamije

„Zagonetka podunavske civilizacije“ i „Tragovima Indoevropljana“, dve knjige uglednog lingviste, kulturologa, profesora i poliglote Haralda Harmana, nedavno objavljene i na srpskom jeziku, bile su povod poseti ovog uglednog naučnika Beogradu.

Harmanov rad iz oblasti arheomitologije, istorije i evolucije jezika i istorije religija u fokusu ima istraživanje dunavske civilizacije, o čemu i svedoče dve predstavljene knjige.

U razgovoru za Sputnjik profesor Harman kaže da se seća svoje prve reakcije na vest da postoji pismo starije od mesopotamskog:

„Rekao sam ’ne, to je nemoguće‘, ali sam ubrzo shvatio da jeste tako“.

Čak i naučnik Vašega ranga prvo reaguje iz predrasude, iz ustaljenog znanja, a tek potom prihvata novo?

— Moja reakcija je zapravo bila veoma poučna za mene. Jer ja sam rekao — „u redu, moram da vidim i proučim o čemu je reč, da bih znao i mogao da tvrdim šta je tačno“. Često u razgovorima sa kolegama, kada im kažem da postoji to pismo, oni to kategorički negiraju. A kada ih pitam koliko su predmeta sa tim znacima i simbolima videli, oni priznaju da nisu videli nijedan. Prirodno je da ih pitate — „pa kako onda znate da ste u pravu“. E, tu sam, zapravo, prepoznao sebe — oni reaguju na isti način kao što sam nekada reagovao ja.

Zašto je važno da saznamo ko su i kakvi su bili stanovnici dunavske civilizacije ili, kako kažete — Stare Evrope? Da li smo se malo pomerili u odnosu na njih?

— Ono najvažnije što svi treba da znamo jeste kakvo je naše kulturno poreklo i koji su naši kulturni slojevi. Dunavska civilizacija ima značenje i za Srbiju i za Albaniju i za Rumuniju i za Bugarsku i mi te kulturne slojeve moramo dobro da poznajemo. Ali to je istovremeno i temelj koji je izuzetno bitan za sve nas, jer se na tom temelju gradi sve ono što je usledilo posle.

Naučne su pretpostavke da su te terene naselili Anadolci, pa narodi iz evroazijskih stepa… Kako su se te kulture mešale i koja je bila dominantnija — starosedelačka ili došljačka?

— Iz Anadolije su došli pioniri koji su sa sobom doneli poljoprivredu, tu su se susreli sa narodima koji su bili lovci i koji su se bavili prikupljanjem hrane. U međusobnoj interakciji, lokalni stanovnici su usvojili poljoprivredu — sve se to dešavalo na obalama Egejskog mora — i odatle, kada su već usvojili taj agrarni paket, širili su dalje poljoprivredu u Evropu. Ono što je bitno da znamo jeste da su dunavsku civilizaciju kreirali lokalni stanovnici koji su živeli tu, a ne došljaci.

Ova istraživanja pokazuju da evropska civilizacija ne počinje od Starih Grka, nego da je postojala razvijena kultura na koju su se oslonile minojska i mikenska. Koliko je teško promeniti, u nauci i uopšte, te davno usvojene stavove?

— To je upravo ono što ja radim. Moj način je da pozovem moje kolege i kažem im — dođite kod mene, pogledaćemo zajedno materijale, pročitaćemo ih, i onda ćete mi reći šta mislite.

I kakav je rezultat — i dalje su im „draži“ i stariji Minojci?

— Kada neko kaže da je minojska kultura najstarija, ja odmah tražim da mi objasni kako je ta kultura nastala, jer to nije palo s neba. Minojska i civilizacije na kikladskim ostrvima su ćerke stare evropske civilizacije. One su se tu spajale, tu se obavljala trgovina i sve ostalo.

Kao lingvista, kroz reči pratite i istražujete tragove jedne drevne kulture. Koliko se jezika mora znati da bi se taj posao radio?

— Aktivno govorim i pišem na osam jezika, a postoji još 15 jezika kojima se služim.

Vinčanska kultura

Deo dunavske civilizacije je i za nas veoma važna vinčanska kultura; da li je ona bila i superiorna u odnosu na druge?

— Postoji jedan veliki kišobran dunavske civilizacije, koja se sastoji iz nekoliko lokaliteta. To su Vinča, Turdoš, Varna i Karanovo, a svaka od njih je karakteristična po nečemu. Mi ne možemo reći da je prvo nastalo vinčansko pismo, jer je prvo pismo nastalo u Turdošu. Ono po čemu rekord drži vinčanska kultura je prva obrada, izlivanje i kovanje bakra. U Varni je prvi put obrađivano zlato… Tačno je da Vinča pokriva mnogo veći region, ali nikako ne treba isticati nijednu od njih kao vodeću ili najveću.

U kakvom smo odnosu mi danas i ta civilizacija od pre sedam hiljada godina; da li smo mnogo udaljeni i u nekom drugom smislu, a ne samo u vremenskom?

— Moram da potvrdim da smo, nažalost, veoma udaljeni, jer ono na čemu se bazirala dunavska civilizacija jeste osećaj zajedništva, saradnje i poverenja. Tako se trgovalo. Velikim slovima treba naglasiti — saradnja. Ono što mi danas treba više da radimo jeste da izbegavamo debate i sukobe. U ono vreme su ljudi bili ravnopravni sa svojim susedima i sa njima zajedno živeli su u miru. I to bi danas, posle dugih sedam milenijuma, trebalo mi da naučimo od njih.

Dejana Vuković (Sputnik)

Ko je i kako organizovao raspad Jugoslavije i udare na Srbiju?

Pre dvadeset pet godina, 24. marta 1999. godine, počela je operacija Milosrdni anđeo – NATO bombardovanje Jugoslavije koje je dovelo do rasparčavanja zemlje  i proglašenja nezavisne države Kosovo. Ipak, ovi događaji su, prema nekim tvrdnjama, bili daleko od istorijskih slučajnosti. Dakle, ko je organizovao raspad Jugoslavije i kako?

Danas se retko ko seća da su Bugari započeli sve ovo. Čak ni sami Bugari ne vole da se sećaju toga otkriva orientalreview.org

Početkom marta 1999. godine, bugarska Nacionalna obaveštajna služba saopštila je nemačkoj Saveznoj obaveštajnoj službi (BND) da ima informacije o tajnom planu Jugoslovenskog Generalštaba, pod kodnim nazivom Operacija Potkovica, koji namerava da  uništi / protera čitavo albansko stanovništvo na Kosovu i Metohiji do 1. aprila .

BND je informaciju prosledila nemačkom, federalnom ministru spoljnih poslova Joški Fišeru, koji ju je ozbiljno shvatio i odmah pozvao na vojnu intervenciju u Jugoslaviji, što je bilo protiv pacifističke pozicije Zelene stranke koja ga je imenovala za ministra spoljnih poslova.

U stvarnosti, međutim, Bugari su imali mapu Kosova i Metohije koja je pokazivala položaje 52. Prištinskog korpusa Treće armije jugoslovenske vojske i policijskih jedinica.

Vizuelno, položaj ovih sila je zapravo ličio na potkovicu. Niko nije ni stao da razmisli da naziv dokumenta sadrži reč “potkova”, koja je specifična za bugarski i hrvatski jezik, a na srpskom ona glasi “potkovica”. Pošto je glavni zagovornik agresije na Jugoslaviju bila Nemačka, Nemci su taj plan naveli kao primarni razlog za kampanju bombardovanja, a naziv “dokumenta” nakon toga koristio je nemačku reč Hufeisenplan.

Samo desetak godina kasnije, Nadežda Nejnski (Mihailova), bugarska ministarka inostranih poslova 1999. godine, pojasnila je da su bugarske obaveštajne službe upozorile Nemce da informacije u “planu” nisu u potpunosti potvrđene.

Ali NATO je bio prisutan na Kosovu mnogo pre proleća 1999. godine. Prekid vatre u regionu potpisan je 15. oktobra 1998. godine pod okriljem NATO-a, na osnovu čega su se jugoslovenske trupe vratile na svoja mesta stalnog raspoređivanja. Monitoring prekida vatre je poveren NATO-u. Kao deo operacije Sokolovo oko, NATO diplomate i vojni eksperti bili su prisutni na Kosovu kako bi posmatrali situaciju. Tako je NATO bio svestan svih pozicija jugoslovenske vojske na Kosovu i Metohiji i nije im bila potrebna “potvrđena informacija” bugarskih obaveštajnih službi.

Krajem 1998. godine, Oslobodilačka vojska Kosova (OVK), teroristička grupa kosovskih Albanaca, bila je na rubu poraza, ali su se Albanci osećali zaštićenim od strane NATO-a i nastavili su borbu.

Prekid vatre je prekinut i albanski vojnici su napali policijske patrole i srpska sela. Do početka 1999. godine, OVK je povećala svoje terorističke aktivnosti i situacija u regionu je postala izuzetno teška. Jugoslovenska armija je bila primorana da nastavi sa svojim antiterorističkim operacijama, znajući jako dobro da NATO neće biti oduševljen.

U januaru 1999. godine održana je bitka za selo Račak, koje je OVK pretvorila u uporište sa rovovima, podzemnim bunkerima i mitraljeskim gnezdima. Tačan broj Albanaca ubijenih u Račku još uvek se ne zna. OVK i njene pristalice u Vašingtonu tvrde da je bilo žrtava među lokalnim stanovništvom. Ipak, forenzički pregled je pokazao da su svi ubijeni imali tragove baruta na rukama, a stanje civilne odeće koju su nosili nije bilo u skladu sa ranama i povredama.

Međutim, nakon razgovora sa terenskim komandantima OVK, američki diplomata Vilijam Voker i njegov vojni savetnik, britanski general Džon Drevinkevič, insistirali su na tome da su srpski vojnici masakrirali žene i decu u Račku. Čak je i Haški tribunal bio prisiljen da isključi “incident u Račku” sa liste optužbi protiv Slobodana Miloševića zbog nedostatka dokaza. Međutim, 1999. godine Voker i Drevinkevič su bili nepopustljivi.  

Na kraju je Vilijam Voker odigrao ključnu ulogu u oblikovanju javnog mnjenja u zemljama koje govore engleski jezik. On je tvrdio da je vlastitim očima video bezglave leševe žena, dece i “starijih muškaraca, sa sedom kosom”, čak i kada je to bilo potpuno opovrgnuto i od strane  zapadnih stručnjaka. Zapravo, stav Vilijama Vokera bio je odlučujući da NATO, a posebno SAD, pokrene vojnu akciju protiv Jugoslavije, a bugarski plan “Potkova” pojavio se u pravom trenutku.

U februaru 1999. godine održani su pregovori u Rambujeu  između srpske vlade i kosovskih Albanaca pod pokroviteljstvom Kontakt grupe (NATO + Rusija), koji su u potpunosti propali.

Predstavnici NATO-a priznali su Kosovo kao autonomnu pokrajinu u okviru Srbije, ali su pozvali na sledeće: da se sve jedinice jugoslovenske vojske povuku sa Kosova; raspoređivanje snaga od 30.000 NATO trupa na Kosovu; nesmetano pravo na prolaz NATO trupa na teritoriju Jugoslavije; i imunitet za NATO i njegove agente prema jugoslovenskom zakonu.

To su bili kontroverzni uslovi za okupaciju Jugoslavije i potpuni gubitak državnog suvereniteta. Jugoslavija i Rusija su odbile da potpišu “sporazum”.

Beograd je 23. marta 1999. pristao da prizna politički deo predloga NATO-a (autonomija Kosova), ali je još jednom kategorički odbio da NATO vojnicima omogući pristup svojoj teritoriji, kao i da povuče svoje trupe sa Kosova.

24.marta 1999. godine, generalni sekretar NATO-a Havijer Solana naredio je komandantu trupa NATO-a u Evropi, američkom generalu Vesliju Klarku, da započne napad na Jugoslaviju. Te večeri je, cela Jugoslavija, uključujući i njene ključne gradove (Beograd, Priština, Podgorica, Novi Sad, Kragujevac i Pančevo), bila izložena vazdušnim napadima. Američki ratni avion USS Gonzalez je preko noći ispalio 18 raketa Tomahavk na grad Niš.

Od samog početka NATO agresije protiv Jugoslavije došlo je do jasnog neslaganja između navedenih ciljeva i operacije koja se sprovodi. U početku, NATO je procenio da će biti potrebno dva do tri dana da se “okonča genocid nad albanskim stanovništvom na Kosovu” napadanjem jugoslovenskih vojnih objekata južno od 44. paralele.

Ako bi se lideri zemlje i dalje opirali, onda bi se napadi na ciljeve južno od 44. paralele proširili i trajali do nedelju dana. Ako bi Beograd i dalje odbijao ustupke, onda bi čitava zemlja bila ciljana, uključujući i glavni grad.

U stvarnosti, međutim, čitava Jugoslavija, uključujući Beograd, Novi Sad i Podgoricu, napadnuta je samo nekoliko sati nakon početka operacije. Umesto prvobitnih dva do tri dana, vazdušni napadi su trajali dva i po meseca.

Plan je kategorički isključio operaciju na zemlji. Direktna konfrontacija sa jugoslovenskom vojskom na terenu smatrana je neprihvatljivom, s obzirom na predviđene gubitke i moguću eskalaciju sukoba u produženi rat, zbog prirode srpskog i crnogorskog mentaliteta i otpora tih naroda na spoljnu agresiju.

Tokom aprila i maja 1999. godine, vazdušni napadi su bili nemilosrdni. Svaki most preko Dunava je srušen, uništeno je do 80 odsto industrijskog potencijala Jugoslavije, a svaki televizijski i telekomunikacioni toranj je namerno i potpuno uništen.

Istovremeno, prvi napad na zgradu Generalštaba u Beogradu izvršen je tek 30. aprila (tri policajca su ubijena, a oko 40 povređeno). Amerikanci su bombardovali zgradu kineske ambasade u Beogradu, verujući da ona sadrži radarsku opremu koju su Kinezi koristili za razmenu informacija sa srpskom protivazdušnom odbranom. Kineske diplomate i osoblje ambasade su ubijeni u napadu.

12.aprila, američki borbeni avion F-15 napao je železnički most preko reke Južna Morava u Grdeličkoj klisuri, uništivši putnički voz Beograd-Atina. Desetine ljudi je ubijeno, od kojih su neki svedeni na neidentifikovane delove tela. General Vesli Klark i generalni sekretar NATO-a Havijer Solana pokušali su da odbrane pilota. Britanci su napali grad Niš sa kasetnim bombama – zabranjenim oružjem dizajniranim da uništi neprijateljsko osoblje. Bombe su pogodile bolnicu i prometnu pijacu.

Jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević je 4. juna 1999. godine pristao na mirovni sporazum. 12. juna NATO snage su se preselile na Kosovo iz Makedonije. Dana 20. juna, 52. Prištinski korpus Vojske Jugoslavije napustio je Kosovo.

Tokom NATO agresije izvršeno je nekoliko hiljada raketnih i bombarderskih napada na Jugoslaviju. Nekoliko desetina hiljada bombi i raketa je bačeno sa ukupnom težinom od preko 22.000 tona.

Stotine industrijskih postrojenja, skladišta nafte, elektrana i infrastruktura, uključujući stotine puteva i železničkih mostova, je uništeno ili teško oštećeno. Uništen je veliki broj istorijskih i arhitektonskih objekata i spomenika, kao i stotine škola, univerziteta, biblioteka i više od 20 bolnica. Skoro 40.000 kuća je potpuno uništeno ili oštećeno.

Nekoliko hiljada ljudi je poginulo usled bombardovanja, uključujući stotine dece. Ukupna materijalna šteta iznosila je 103 milijarde dolara.

Zašto je “humanitarna intervencija” koja je imala za cilj “sprečavanje genocida kosovskih Albanaca” rezultirala potpunim kolapsom i raspadom Jugoslavije?

NATO agresija 1999. bila je zapravo završna faza rešenja Zapada za ključni geopolitički zadatak – uništavanje Jugoslavije. Nakon pada sovjetskog bloka, za Vašington i njegove saveznike nije bilo povoljno da imaju jednu zemlju u Evropi koja bi mogla da sprovodi nezavisnu politiku i brani svoje interese.

Okrutna, hladnokrvna i zaista neljudska priroda operacije trebala je da pokaže svima šta ih čeka ukoliko budu dovoljno hrabri da stanu na put “zapadnoj demokratiji”.

Politički i vojni lideri Jugoslavije, a potom i Srbije, bili su među prvima koji su iskusili hibridne tehnike ratovanja i ono što se danas naziva „lažnim vestima“ zaključuje analizu Orientalreview.

Webtribune.rs