ОЈ, БОГА ТИ, ШАЈКА ПТИЦО! Шајкача је много више од обичне капе, а да ли ви знате њено порекло и суштину?

Whenever dangerous and difficult times come, shacks come back into fashion. Hats and caps then sink into oblivion for a while.The shajkača, which is an everyday, indispensable part of the national costume in peacetime, is the only cap in the world, which turns into a mandatory part of the uniform overnight in wartime. That's why Serbs, even in times of peace, always act as if they are a bit at war!

No matter how smart and informed he is, a foreigner who does not know the origin and essence of šajkača will never understand Serbs. Namely, the sajkača is much more than a simple cap: it is a form of defiance, courage, tenderness and spite.

For several centuries, it has protected Serbian heads from natural calamities and war defeats, representing a sacred link with the past - a link with life. What a cap it is, the best evidence is that the cap is not taken off for anyone in the world, except for the Lord God in the church!You eat and work with it, and when a person falls asleep, it is applied to the face to protect against annoying flies and create an artificial night.

Oh, my God, hawk bird! - our people sing.

Not a single cap in the world is able to reveal the character and mood of the person who wears it at first glance! Bruised on the eyebrows, as in the famous "Scout" war photo, the sajkača is a sign of caution and danger, and also reveals the nature of its owner.

Накривљена на једно уво, одаје његово бећарско расположење, склоност пићу и лумповању, спремност да се препусти претераним осећењима, обести и дерту. Забаци ли је власник на потиљак – ето скривеног кабадахије или човека у недоумици, који се спрема да обави неки претежак посао. Превелика шајкача, која пада на клембаве уши говори о небризи власника који је дигао руке од себе, о мирењу са неимаштином и наилазећом бедом.

Боже, каквих ли све шајкача нема у Србији! Изгужваних, ознојених, улепљених, избледелих од киша и ветрова, жеге и снега; нових, новцијатих (које се носе на слављима или из пркоса), дрчних и усправних, што на главама стоје изазивачки и оних, скљоканих од туге и жалости, које покривају главу попут слетеле утучене птице уморних, сивих крила… 

ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Чудесно житије Свете Великомученице Екатарине Александријске и Синајске

 The life of the Holy Great Martyr Ekaterina of Alexandria and Sinai, which our Church celebrates today, is truly touching and miraculous. Although an above-average educated and eloquent noblewoman, she vowed to the Lord Christ and His Gospel as the highest and most beautiful value. That is why during the time of the Roman emperor Maxentius (at the beginning of the 4th century) she endured unimaginable suffering. A young woman, with opportunities better than many men and braver than numerous members of the stronger sex, confirmed herself as the bride of Christ and consecrated herself as such.

In memory of the ring that was symbolically given to her as a bride in the vision before her suffering by Christ himself, and the devotees of her holy relics in the Monastery of St. Catherine in Sinai are always presented with a modest ring as a symbolic sign of the Christian vow to God. The altar of this monastery, which was built by Emperor Justinian back in the sixth century, was built at the place where God appeared to Moses from incombustible blackberry, which is why his church with its rooms and walls is a real treasure of a very rich spiritual and cultural heritage, attested in the oldest icons, mosaics and manuscripts.

SOURCEinstagram

(ВИДЕО) ЛУЖИЧKИ СРБИ: Вековима пркосе и не заборављају свој идентитет!

 Лужички Срби су најмање словенско племе које живи у источном делу Немачке, у савезним покрајинама Саксонија и Бранденбург, у делу Европе који је кроз историја постао познат као Лужица.

У питању је област југоисточно од Берлина према пољској и чешкој граници, која се дели на Горњу и Доњу Лужицу.

Данас су практично збијени у долину реке Шпреје, иако су некада заузимали неколико пута већи простор. Има их ипак и у енклавама у источној Немачкој ван ове регије; поменућемо Шпревалд, на лужичкосрпском Блота (на нашем Блато), који је нешто северније од Лужице, у правцу Берлина.
Kултурни центар Горње је Будишин (историјски део Саксоније где су били повољнији услови за њихог опстанак), док је центар Доње град по имену Kочебуз.

Kада су тачно дошли на пределе око реке Одре тешко је утврдити, али су свакако били ту 500. године нове ере.

Неки историчари тврде да су Лужички Срби наши давни преци, а други да су само немачка национална мањина.

Најважнији доказ о томе да су то Срби, јесте што овај народ и данас слави Васкрс и Ђурђевдан на српски и православни начин. О овој историјској чињеници сведочи данас Сербскиј музеј, који се налази у једној барокној палати у граду Kотбусу, стотинак километара јужно од Берлина.

Лужички Срби су као припадници веће групе Полапских Словена, који су пристигли са простора царске Русије и настањивали цео простор Источне Немачке – простране територије источно од реке Лабе, па све до Одре и Висле у Пољској. Били су подељени у бројна српска племена: Бодриће, Љутиће, Лужане, Милчане, Поморане, Гломаче – Далеминце, Рујане, Суселце, Нелетиће.

И данас деведесет одсто свих географских назива река, поља, језера и насељених места у покрајинама Мекленбургу, Саксонији, Брандербургу, Померанији и другим, носе српска имена (Kаменица, Бела Гора, Бела Вода, Ратибор, Дубравка, Рогозно, Стрела, Дреново, Трново, итд.) Иако тамо више нема Срба, осим у региону Лужици, они су уписани као Северни Срби. Односно као Срби у Немачкој и код Берлина.

Kод народа у околини Берлина и данас постоје предања о Сорбенима и њиховим кнежевима, а односе се на српске владаре, градове и храмове и честе ратове. Та предања гаји и понемчено српско становништво. Лужички Срби себе називају и Сербја, Серб, Сербоњка, док Србе са Балкана називају Јужним Србима: Јужни Сербја.

Говоре два слична језика: горњолужичкосрпски (под утицајем чешког језика) и доњолужичкосрпски (под утицајем пољског језика). Оба језика спадају у словенску групу језика. Обичаји Лужичких Срба не разликују се много од обичаја других словенских народа и потичу из 17. века. Ускрс је нарочито важан догађај за Лужичке Србе, који га обележава традиционалним осликавањем јаја.

Лужички Срби успели су да очувају језик, обичаје, фолклор, књижевност и самобитност, једном речју етнички идентитет најмањег, али веома поносног, словенског народа.

Лужичани за себе тврде да су изворни Срби, а сународнике на Балкану називају јужном браћом. Сматрају их оним делом српског народа који се од 4. века запутио на европски југ, бежећи од огња и мача којима се утеривало хришћанство међу ондашњим незнабожцима у другим деловима Европе.
Док је трајало НАТО бомбардовање СРЈ, Лужички Срби су непрекидно сакупљали помоћ за јужну браћу.

Они своју децу називају именима Јагвита, Божена, Људмила, Ленка, Александар, Борислав, Станислав, Амалија, Kазимир. Познати су по шаренилу својих фолклорних ношњи, словенској митологији, духу приповједака и сага, бајкама и питалицама, по ускршњим шареним јајима, свадбарској супи, свадбарском купусу и славским обичајима.

ИЗВОРregion.alo

ПОНОС: Драгоцени снимци краљевског Београда из 1932. године (ВИДЕО)

 ПОНОС: Једна од најважнијих установа наше националне културе ”Југословенска кинотека” објавила је изузетно вредне снимке предратног Београда из 1932. године који га на готово сат времена приказују како је изгледао у времену његовог највећег полета.

Док је западним светом у то време харала ”Велика депресија”, Београд и наша краљевина бележиле су највеће стопе економског раста убрзаним корацима развијајући се у правцу изградње једног слободног, демократског, паралелно сељачког и буржоаског, али капиталистичког друштва. После огромних разарања које је Београд претрпео у Првом светском рату, његова обнова као престоница једне велике европске краљевине, била је задивљујућа.

На овом снимку приказује се време када фасаде нису могле да буду запуштене због високих казни и пореза који су се наплаћивали, када су ученици радним данима обавезно носили школске униформе, а старији гимназијалци одела, када су даме биле даме, а проституција била легализована и строго контролисана делатност, када су се грађани поносили својом грађанском модом и елеганцијом, а сељаци својим раскошним народним ношњама.

ПОНОС:

То је време када су били остварени сви народни идеали и то у земљи у којој је српски народ био уједињен под српском круном и српском већином.

ХЕНРИ КИСИНЏЕР: „Босна никада није ни постојала“

 

Ових дана у српске медије доспео је снимак на ком бивши амерички политичар и дипломата, некадашњи државни секретар Сједињених Америчких Држава, Хенри Кисинџер говори о томе шта су САД уопште покушале на Балкану.

Причао је о томе како се Срби не могу насилнно вратити у Босну која никада није ни постојала и напоменуо како не постоје „босански језик“ и „босанска култура“.

Овај део интервјуа преносимо у целости:

 

„Не схвата шта покушавамо учинити са Балканом. Могли смо нешто учинити на почетку рата, када су Срби масовно кришили људска права, како бисмо то спречили. Из овог угла, морамо нешто рашчистити.

Понашамо се као да покушавамо силом вратити Србе у некакву митску Босну, која није постојала никада у историји. Не постоји ‘босански’ језик, не постоји ‘босанска’ култура. Босна је административна јединица која се састоји од Хрвата, муслимана и Срба, вештачки створена у бившој Југославији и глупаво призната као држава од стране западних сила.

Ако погледате српску историју, видећете да су се 600 година борили да њима не владају муслимани. Зато САД крши властито начело самоодређивања народа и зашто их наши медији зову ‘српски сепаратисти’? Зар се покушавају одвојити од нечега што није постојало никада у историји? Сматрам да требамо створити муслиманску државу, а допустити осталим националностима да оснују своје независне државе или да се прикључе Хрватској и Србији.

Не морамо се мешати у балкански рат који се не може завршити чак и ако би победили.“

 

 

Глас јавности