OVO JE PRVI SRPSKI BUKVAR Štampan je u Veneciji 1597. godine

Prvi srpski bukvar napisao je Inok Sava, a štampan je kod mletačkog štampara Đ. A. Rampaceta u Veneciji 1597. godine, poslije čega ga je pratila huda sudbina zaborava i nemara. O Savi Inoku ne zna se ništa više nego da je bio rodom iz Paštrovića i jeromonah manastira Dečani.

Na prvoj stranici bukvara je štampana azbuka, slijede samoglasnici, zatim slogovi, imena svih slova (az, buke, vede…).

Bukvar Inoka Save je nastao u doba kada je malo koja evropska zemlja i kultura raspolagala sopstvenim učilima, pismenima, abecedarima, azbučnicima.On najviše fascinira svojom metodikom, jer je prvi put u Evropi primjenjen fonetski princip čitanja.

No, ostao je zaboravljen.

Dok su se zlopatili učeći se pismenosti iz tuđih pismenoslova, Srbi, na nesreću svoje kulture, nisu znali da već više od dva vijeka imaju sopstvenu knjigu po kojoj se moglo učiti srpski - čitati i pisati.

„Prvi srpski bukvar“, ostao je potpuno nepoznat sve do 1893. godine, a u srpsku kulturnu baštinu uvršten je, veoma stidljivo, tridesetak godina kasnije, kada ga je Ljuba Stojanović stavio u Katalog Narodne biblioteke.

/trebinjelive.info

Nemački naučnik otkrio: Srbi su postavili osnove današnje civilizacije

Nemac Jirgen Španut, istražujući nemačku istoriju, otkriva srpska groblja na tlu Španije, Portugalije i Bretanje od 3.000 godina pre Hrista.

On takođe u pećini kod mesta Mas-d’ Azil u Francuskoj otkriva belutke, koji predstavljaju prve početke stvaranja pisma, počev od ledenog pa do ranoistorijskog perioda. A u mestu Glozel otkrio je kamenje na kome je našao iklesane jelene, medvede i životinje koje mogu biti panteri ili divlji konji, sa oznakama koje pripisuje filistinskom ili sinajskom pismu.

Ove iskopine procenjene su na devet do deset milenijuma starosti pre Hrista.

Francuski arheolog Morle nazvao je to pismo azbuka Glozel, a Jirgen Španut navodi: “Oni koji su izmislili ovo pismo su postavili kamen temeljac naše civilizacije”. On misli da se radi o Filistincima, a po uporedbi sa nasom ćirilicom proizlazi da se radi o Srbima.

Platon smatra da je isto kraljevstvo vladalo Sredozemljem i Egiptom i preko Tirenskog mora protezalo svoj uticaj sve do Gibraltara. Na sve to Ilija Živančević napisao je da je Slovenstvo bilo rastureno od Vladivostoka do Jadrana, kao kičma čovečanstva

Najstariji haldejski, asirski i misirski rukopisi i kameni spomenici ljudske civilizacije stari su oko sedam hiljada godina. Po njima najmanje toliko je stara i srpska istorija. U tim spomenicima spominje se ime Srbin, ali ne i Sloven.

I “Kineski dvorski dnevnik”, koji je neprekidno pisan od oko dve hiljadite godina pre Hrista, sadrži podatke da su tada Srbi živeli u azijskoj Sarmatiji i u zemljama iza Dona. Tada je srpski narod živeo na prostorima od Sibirije do italijanske Venecije.

Francuz Rober Siprijan razvio je teoriju o poreklu svih Slovena od Iliro-Srba, tj. od podunavskih balkanskih Srba, koji su se prostirali od Baltičkog i Crnog mora do Kavkaza i Kaspijskog jezera. Srbe donjeg Dunava on naziva proto-Srbi ili prvobitni Srbi i za proto-Srbe tvrdi da su ta područja nastanjivali ranije od vremena u kome je živeo Mojsije.

Za kasniji dolazak Srba na Balkan Siprijan kaže da su oni samo došli sabraći u pomoć u borbama protiv Rimljana. Nije čudo da su od tada neki narodi modifikovali jezik pa čak i davali sebi druga imena, zbog ogromnih razdaljina i otežanog komuniciranja.

Imena Čeha, Hrvata i Rusa pominju se prvi put u pisanim spomenicima od sestog veka n.e., nekoliko hiljada godina posle Srba.

O tome Safarik pise: “Nikada do šestoga veka nije pomenuto ime Čeh, Leh ili Sloven, a i o Poljacima i Rusima pisana istorija govori tek u devetom veku.”. Prema zapisima Jornanda i Prokopija, Vendi i Srbi su dva imena jednog istog narodnog stabla.

Lužički Srbi za sebe kažu da su oni iz balkanske Srbije, što potvrđuju nemački istoričari Setgen (Schoettgen) i Krajsih (Kreysig), uzimajući za osnov ista imena ljudi, reka, planina i drugih geografskih pojmova.

Poljaci su u novijim istraživanjima utvrdili prisustvo Slovena (Srba) na baltičkoj obali od pre 2.000 godina pre Hrista. To su bili Protosloveni (Protosrbi), čiji su potomci današnji Lužički Srbi.

Olga Luković-Pjanović kaže da su Bosna i Slavonija bile srpske i zvale se “Bela Srbija”, a prostirala se sve do današnjih nemačkih granica.

Rober Siprijan zaključuje da su Srbi najstarije stablo slovenske rase i da su ih na Zapadu nazivali Vendi, kao i da su žitelji Sarmatije autohtoni Srbi.

Po Iliji Živančeviću Dušanov Zakonik predstavlja samo kontinuitet tradicionalnog vendskog porekla, a Valter Vist (Walter Wuest) piše da je sanskritski jezik nastao iz vendskog, ali mu ne moze odrediti vreme. On tvrdi da je u Indiju došao sa severozapada, a po svim upoređivanjima jedina je mogućnost da je to bio srpski jezik. To je u saglasnosti i sa Ilijom Živančevićem, koji kaže: “Sloveni su ostalim narodina dali reč.”

Miloš Milojević: Etnička karta Srba u 19. veku

I on kao vreme nastanka sanskritskog jezika određuje 4.500 godina pre Hrista, dok Emil Burnuf (Emil Burnouff) nalazi da je to bilo daleko pre, čak u doba “mrače praistorije”. On nije usamljen u tvrdnji da su grči i latinski jezici nastali iz pelazgijskog jezika. A za narod Pelazga kaže da su živeli u Sredozemlju i po Alpima. Pelazge su mnogi proslovekovni autori identifikovali sa starovekovnim Srbima.

Jedan ogranak Srba, koji je iz Sarbarske, preko Male azije, stigao na Balkan 3.000 godina pre Hrista, naselio je Staru Rašku (Trakiju), a jedan deo istih se morskim putem spustio do Krita u tri talasa 1.800, 1.500 i 1.400 godina pre Hrista. Pobedili su Krićane ali su se sa njima izmešali i pretopili u novi narod – Grke ili Jeline.

Podaci govore da ni imena grada Atine i istoimene boginje nisu grčka. Ima zapisa koji tvrde da su i Akropolis sagradili Srbi. Sami Grci za sebe veruju da su oni nastali od naroda zvanog Pelazgi i da su govorili “varvarskim” jezikom, a nalazi ukazuju da su to bili Srbi.

Olga Luković-Pjanović za Grke kaže da su oni ostatak hordi asirskih i Ramzesovih trupa, koje su se pomešale sa srpskim plemenima, a takav stav zastupa i sam Herodot. Na Kritu se zadržalo jedno pleme Borusi, koje se nije mešalo sa Krićanima. Kada su se i oni uputili na sever, zaposeli su obalu Baltika i održali svoj jezik sve do pre 200 godina, od kada su ih Nemci germanizovali i preimenovali u Pruse (Projzen izgovaraju Nemci napisano Preusen).

Srbi sa Peloponeza naselili su oblasti iznad Save i Dunava stvorivsi prvu Panonsku Srbiju. O samoj Troji zapisi Mihaila Lomonosova i Mavra Orbinija, kao i pevanje Ivana Gundulića, idu u prilog umešanosti Srba u trojanski rat. Padom Troje Srbi su u drugom talasu 1860 godina pre Hrista, opet došli na Balkan i proširili se do Venecije.

Katarina Velika, ruska carica, je lužičko-srpskog porekla, što su istoričari potvrdili po tituli njenoga oca (bio je princ oblasti Anhatt, Zerbst – Serbiste). Katarinu su u mladosti zvali “Severna Semiramida”. Ona je sama za sebe govorila da je slovenske rase i pisala Grimu 1784. godine da je slovenski jezik bio prvobitni jezik ljudskoga roda, a kako kaže naš narod: “Carska se ne poriče”.

Nikola Frere, kako navodi Šafarik, smatrao je srpski majkom tračkog i grčkog jezika. Šafarik u svom delu “Starožitnosti” piše: “Srbi žive u Evropi od najdavnijih vremena ili od praistorijskog doba, a tako rasprostranjen narod vodi svoje poreklo od najdalje prošlosti”. On tvrdi da su Srbi nastanjivali gotovo celu Evropu i mnoge delove Azije, pa otuda ona naša stara izreka: “Govori srpski da te ceo svet razume”. Za srpski jezik Šafarik kaže da je: “Tako originalan, čist, gramatički savršen i bogat, te nije mogao da se oblikuje bez postojanja jednog jedinstvenog prvobitnog i samostalnog naroda”. A stari srpski jezik bio je sasvim sličan današnjem, savremenom, što je retkost u istoriji jezika. Kad je reč o pismu još niko se nije ni približio Vukovom pravilu: “Piši kao što govoriš, čitaj kako je napisano”.

Sigismund Herbestajn navodi da su Srbi živeli na celoj obali Jadranskog mora, od Venecije do Konstantinopolja, uključujući tu i srpski Carigrad, pa navodi Miziju, kao balkansku oblast, koju su grci i Rimljani delili na Gornju i Donju Miziju, te dalje Lužičke Srbe i Srbe u današnjoj Mađarskoj.

Rober Siprijan za Dunav kaže da je srpska reka, a Srbe naziva početnim narodom i majkom naroda a srpski jezik – jezikom majkom. Nestor Kijevski, Leonik Halkokondilo i Rober Siprijan se slažu i svi nazivaju podunavski basen praslovenskom kolevkom Evrope. Podunavlje, prva srpska postojbina

Miloš Milojević piše da su Srbi od iskona živeli na svojim sadašnjim zemljama, od Italije ili Sredozemnog mora do Grčke i od Jadranskog do Crnog mora, tu su imali svoje sveštenstvo i uređenu crkvenu upravu u licu svojih arhiepiskopa sa sedištem, između prvog i četvrtog veka n.e. u Sirmijumu, drugoj rimskoj prestonici, današnjoj Sremskoj Mitrovici. U četvrtom veku, pod navalom Huna, povukli su se u Zvečan, na Kosovo, gde su takođe stvorili Kosovsku Mitrovicu. Po Milojevićevim nalazima srpska crkva starija je od rimske i grčke.

Zna se da su Srbi u prastara vremena bili monoteisti (verovali su u jednoga boga), dok je mnogoboštvo nastalo kasnije u Grčkoj. Prema Veselinu Čajkanoviću srpska religija pretežno je indo-evropska i u njoj ima najviše elemenata iz indo-evropskih vremena. Kazimir Šulc navodi pismo apostola Pavla, prema kome je on (apostol Pavle) propovedao “Hristovo Jevanđelje”, Hristovu veru kod Srba, od Jerusalema do Italije.

Draško Šćekić u svojoj knjizi “Sorabi – istina o srpstvu od iskone” iznosi da su Srbi na našim današnjim prostorima živeli više od 7.500 godina. On takođe tvrdi da su Srbi zvanično počeli da broje godine od 5508. godine pre Hrista, prema čemu se navodi da je despot Stefan Đurađ Branković poginuo 6935. godine i da je knez Lazar poginuo na Kosovu 6893. godine. Prema tome, autor ovoga teksta pise ovo godine 7511. u Kanadi. Šćekić takođe navodi da su Mesopotamci počeli brojati godine 3.200 a Egipcani 3.000 godina pre Hrista, Rimljani od 743. godine pre n.e. (godina stvaranja Rima), Grci od 776. godine pre nove ere, od prvih olimpijskih igara.

Dušanov zakonik

Prema tome Srbi su počeli meriti vreme davno pre svih. Prema tom srpskom kalendaru Car Dušan je proklamovao svoj Zakonik na praznik Vaznesenja, 21. Maja 6857. godine. Dušanov Zakonik ima gotovo svetovni karakter, baziran na hiljadugodišnjim tradicijama srpskog naroda, koje se nalaze u Vedama, a one nose pečat neprolazne mudrosti izvan vremena i prostora.

Svi današnji slovenski narodi bili su ujedinjeni pod imenom Srbi, govorili su zajedničkim jezikom, iz koga se kasnije razvilo 12 različitih govora. Šćekić takođe prikazuje, kad je reč o prakolevci srpstva, Indiji, da je tamo nastala prva Srbija, pod imenom Sarbarska. Odatle su oko 4.500 godina pre Hrista započele prve seobe i to u tri pravca: prva u pravcu rajske zemlje Mesopotamije, druga ka srednjoj Aziji, a treća ka severnoj Aziji, današnjoj Rusiji, gde je stvorena plemenska država nazvana Sirbidija, Sirbirija ili Sirbija – Sibir. Ovo je u saglasnosti i sa drugim autorima koji će u daljem tekstu biti prikazani.

U vreme kralja Milutina (1282. do 1321.) na srpskom dvoru jelo se zlatnim viljuškama i kašikama, a u Evropi je viljuška prvi put uvedena u XVI veku, u vreme Henrika III i to je doživljeno kao izuzetan događaj.

U traganjima za srpskim korenima Ognjen Radulović navodi da je Balkansko poluostrvo bio prvi naseljeni region iz koga su kasnije naseljavani ostali delovi Evrope. Srbi se ovde nisu doselili, već su tu živeli od svoga početka i odatle su se raseljavali. Podunavlje je kolevka evropske, pa i svetske civilizacije. Prema tome, sadašnji stanovnici Balkana su potomci plemena Rašana, koji su tu živeli od najstarijih vremena.

Istoriju Tribala, trinaest vekova pre Hrista, Herodot smešta u Pomoravlje, kako kaže zapadno od reke Istkar, gde iz ilirske zemlje reka Angro teče na sever i uliva se u Astkar. To prema sadašnjem stanju odgovara slivu zapadne i velike Morave i Dunava. U knjizi “Civilizacija Germana i Vikinga” izdatoj 1976. godine u Švajcarskoj, Patrik Lut (Patrick Louth) pise da su 2.000 godina pre Hrista u Skandinavske prostore došli narodi iz Podunavskih ravnica.

Za mnoge istrazivače ostali su “misteriozan” narod. Drugi Švajcarac Judžin Pitar (Eugene Pittard) kaže da su ti “misteriozni” narodi naselili i obale Norveške i Škotske, a smatrali su ih pripadnicima dinarske rase, bili su visokog stasa i lepi. Po Pitaru kretali su se od Venecije, preko Centralne Evrope i Nemačke, do Švedske i Norveške, a druga grana prešla je moreuz Kale i nastanila britanska ostrva. Sve su to bili naši pretci, Srbi.

Obelisk iz Ksantosa sadrži natpis uklesan u kamenu, koji pretstavlja zbirku zakona starih Srba. Ovaj zakonik stariji je nekoliko vekova od Mojsijevog. Prema Ptolomejevoj “Azijskoj i Evropskoj Sarmatiji i delu Indije” u Grčkoj na ostrvu Halkidiki jedno mesto, na kome je persijski car Kserks preveo 1,700.000 vojnika u petom veku pre Hrista, još uvek se zove Prevlaka.

Senzaciju u svetu izazvao je ruski istoričar Jurij Miroljubov 1954. godine kada je počeo da objavljuje prevode “Velesove knjige”, koja pretstavlja hrastove daščice na kojima je urezana slovenska hronika od 650 godina pre Hristovog rođenja.

Svetislav Bilbija prvi je dešifrovao etrursko pismo, primetivši da etrurska slova potsećaju na slova Vukove ćirilice. Kada ih je počeo čitati s’desna u levo, uspeo je da sklapa reči koje su imale isti koren kao mnoge reči u savremenom srpskom jeziku. Prethodno su se mnogi zapadni naučnici bezuspešno mučili da dešifruju etrurski jezik, uporno odbijajući da za to upotrebe slovenski, dakle srpski. Tako je nađen ključ za etrursku bravu. Bilbija je zatim našao da se ćirilica razvila iz klinastog pisma

Nizana, naroda u literaturi zabeleženi kao Hiti iz Male Azije, koji su 2.000 godina pre Hrista u oblasti Likiji podigli grad Srb. Uporedivši zapise sa obeliska iz Ksantosa sa znacima Vukove ćirilice Bilbija je pročitao sve spomenike etrurskog naroda i time utvrdio da svi ti narodi potiču iz Podunavlja, sa područja na kome danas žive Srbi. Poznato je da su Etrurci pre Latina živeli u današnjoj Italiji i sebe su nazivali Rašanima. Opšte je prihvaćeno tumačenje naučnika da reč Ras označava soj, rasu, pripadnost plemenu koje govori istim jezikom. Mi danas znamo da su Rašani bili žitelji Nemanjine države i još postoje ruševine grada Ras. Prema tome govoriti o Etrurcima, znači govoriti o Rašanima koji su živeli na području vinčanske kulture, severozapadno od Prokuplja.

Komentarišući istraživanja profesora Deretića, Ognjen Radulović navodi da su Rimljani prelaskom Jadranskog mora, krenuli u osvajačke pohode i naišli na Ilire, a kasnije i na Tračane, narode koji su naseljavali te oblasti. Iliri su zapravo bili Veneti ili Vendi – srpski narod, a Rimljani su im dali ime Iliri prema tadasnjem vladaru koji se zvao Ilija, koji je vladao u području današnje Hercegovine i dela Crne Gore. I na ostrvu Rabu postojao je grad Sarba. Za Tračane se navodi da su bili vrlo žilav narod, a po brojnosti odmah iza Indusa.

 

Prof. dr Milorad Stojić

Prema istraživanjima dr. Milorada Stojića, Tribali su naseljavali oblasti celog srpskog Podunavlja, kompletno Pomoravlje, donju Posavinu, deo Kolubare, istočnu Srbiju, severozapadnu Bugarsku i prostirali se na jug do Skoplja. Kontinuitet Tribala na ovim područjima traje od trinaestog veka pre nove ere, pa do drugog veka posle Hrista. Imali su uređenu državno-pravnu teritoriju, što svedoči njihov grb, koji se pojavljuje posle propasti srednjovekovne srpske države. Srpska država Nemanjića imala je svoj grb: na crvenom štitu dvoglavi beli orao, a grb Tribalije se javlja od sedamnaestog do osamnaestog veka kao grb Šumadije.

U novije vreme brojni istraživači smatraju da su Iliri i Sarmati, odnosno Sloveni jedinstven etnos. Herodot je tvrdio da su Veneti i Iliri isti narod, a Ptolomej da Veneti čine deo Sarmatije. Milan Budimir opisuje pojave Veneta na obalama Atlantika, Baltika, u Alpima, u dolini reke Po, na Balkanu (Dalmacija, Tesalija, ušće Dunava) i u severnoj Anadoliji.

Nas književnik Miloš Crnjanski naveo je imena na desetine geografskim pojmova u Britaniji koji odgovaraju nazivima na tlu naše zemlje.

Anonimni autor iz sedmog veka pisao je da su postojale tri Srbije: jedna do Grčke, druga u Dačiji, a treća u Sarmatiji. Celokupnu ovu oblast osvojili su Rimljani, pod svojim imenom Ilirik. Upravni centar bio im je u Sirmijumu, gde vladavina “ilirskih i dačkih careva” traje od 248. do 392. godine nove ere.Srbi u severozapadnoj Evropi

Za Hrvate se govori da se to ime pominje prvi put od šestoga veka nove ere i da se odnosilo na Srbe koji su živeli po planinskim predelima, hrbatima, slično današnjem nazivu Zagorci. Sam hrvatski istoričar V. Kljajić u svojoj istoriji “Seoba Hrvata” piše da se deo Srba nazivao Goranima ili Horvatima, što nije označavalo narod nego plemena. Česi su ih nazivali Hrbatima, a Šafarik navodi da reč Hrvat označava brđanina. Po Dalimilu i Šafariku, Hrvata, kao naroda, uopšte nije bilo. Ruski istoričar Nikola Durnov kaže: “Milioni Srba primivši katoličanstvo pretvoriše se u Hrvate”. On u “Ruskom Straniku” opisuje Zagreb kao prestonicu pokatoličenog srpstva. U “Varšavskom dnevniku” general Gurka pisao je 1880. godine: “Nikad Rusija neće sankcionisati istorijsko nasilje, da se stvori zasebno od srpskog naroda hrvatska katolička kraljevina, gde živi srpski pokatolišeni narod”.

Na prostorima današnje Galicije i Poljske od pre preko tri milenijuma postojala je Bela Srbija. Njen drugi deo obuhvatao je prostore današnje Češke i Bavarske. Česi su živeli u Beloj Srbiji, a samo ime Čeh imalo je počasni karakter. Oko reke Morave živeli su Moravci. Bliski Moravcima bili su Slovaci, čije poreklo takođe datira od Srba po tvrdnji austrijskog istoričara Sinise, kao što su i Srbi Korutanci, današnji Slovenci, prema nemačkom istoričaru Dimleru. Oni Srbi koji su živeli po gajevima i šumama dobili su ime Lesi ili Šumadinci (šuma se na ruskom zove les), a oni koji su živeli u nizinama nazvani su Poljacima.

Poljski istrazivač Jozef Kostriževski potvrdio je ime Poljske, koje je došlo od srpske reči polje, a odnosilo se na zemljoradnju. Po Jovanu Luciju, Bela Srbija bila je u Karpatskim gorama, a Šafarik je pisao da je za Tatrama, današnji delovi Poljske i Rusije, živeo veliki srpski narod. Upravo iz tih prostora Bele Srbije dogodila se poslednja velika seoba Srba početkom sedmoga veka nove ere, preciznije 632. godine. Za Poljake, kao narod, kaže se da nastadoše od preostalih Belih Srba, koji su se i dalje zadržali u staroj postojbini.

Rimski i grčki istoričari Plinije i Ptolomej, koji su živeli u doba Hrista, pisali su o Srbima koji su bili nastanjeni iza Dona u Sarmatiji. Otuda ih Rusi smatraju za svoje praroditelje. Reč Rus javlja se tek od devetog veka, pa Šafarik u knjizi “Srbove v Rusku” tvrdi da su: “…Rusi ostatak onog srpskog ogranka koji se iselio na Balkan”. Poljski istoričar dr. Vaclav Macjejovski kaže: “Treba znati da su slovenska narečja u Bugarskoj i Srbiji stvorila staroslovenski crkveni jezik, a iz ovoga je postao ruski jezik”.

Za Bugare se navodi da su uralsko-mongolskog porekla, koji su okupirali predele sadašnje Bugarske i pokorenom srpskom stanovnistvu nametnuli svoje ime, primili njihovu kulturu, veru i jezik koji su veoma iskvarili. Smatra se da su vekovna razdvojenost i uticaji susednih naroda sa delimičnim ukrštanjima, doveli do izvesnih oprečnosti među plemenima nekada istoga naroda, baš kao i uticaji religija, što je sve rezultiralo u nastanku posebnih današnjih naroda na evropskim prostorima

ISTORIČAR SALIH SELIMOVIĆ ZAPREPASTIO CRNOGORCE, HRVATE I BOŠNJAKE: Srbima pripadaju Crna Gora, BiH, Vojna Krajina, Dubrovnik, Severozapadna Makedonija (MAPA)

Foto: Youtube Fotomontaža

Sa svih strana a nažalost i iznutra, su delovanja protiv države Srbije i jednistva srpskog nacionalnog korpusa.

To nije od juče, ali su srpski državnici, političari, naučnici i kulturni poslenici nalazili načina de se ta neprijateljska delovanja u relativnom miru kako tako amortizuju.

Ako ništa da se barem verbalno, kulturom i naučnim stvaralaštvom suprotstave svakovrsnom nasilju.

Svestan sam, piše istoričar Salih Selimović, teškog međunarodnog položaja Srbije i srpskog naroda za koji su najmanje krivi Srbi. Unapred su proglašeni krivim, jer su se suprotstavili rušenju države za koju su dali ogromne ljudske i materijalne žrtve i u Prvom i u Drugom svetskom ratu.

Iznutra su je rušili upravo oni kojima su srpska vojska i srpski narod doneli slobodu i time omogućili stvaranje kasnijih separatističkih republika – država koje će uz ogromnu podršku stranog faktora i razoriti bivšu SFRJ.

Istorija neće amnestirati ni Hrvate, ni Slovence, ni Muslimane od njihove separatističke i prljave borbe za razbijanje zajedničke države koja im je bila dala sve što nikada ranije nisu imali.

Dobio keca jer govori istinu – U Crnoj Gori, tom jednom oku srpskog naroda, jednom ponosu srpskog naroda, Srbi su trenutno najugroženiji od crnogorske aktuelne vlasti. Banalan je primer sa učenikom koji je dobio jedinicu zbog toga što je rekao nastavniku da je Crna Gora prva srpska država (Duklja i kasnije Zeta).

Ali, taj primer na veoma jednostavan i očigledan načim prestavlja stvarni položaj Srba u zvaničnoj Crnoj Gori. Siguran sam da većina Crnogoraca ne podržava takav odnos. Međutim, vladajuće elite su učinile sve da onemoguće otpor ili obesmisle stvarne želje i interese naroda. 

Međutim, istorijske činjenice su neumoljive. Srpski etnički i nacionalni prostor je dobro poznat (Republika Srbija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Vojna Krajina, Dubrovnik, Severozapadna Makedonija).

Aktuelne političke i kulturne elite u bivšim republikama mogu da proglašavaju sintetičke nacije i kulture i vrše nasilje nad istorijom koristeći trenutnu konstelaciju snaga i odnosa na Balkanu, ali zaboravljaju da sve što nije utemeljeno na istini i nauci ne može da traje dugo.

Imam utisak da svemu tome doprinose i neke vladajuće strukture i delovi kulturne i naučne elite srpskog naroda i Republike Srbije samim time što se jasno i glasno ne oglašavaju i ne suprotstave onim sredstvima koja su u datom trenutku moguća.

Takođe, imam utisak da se tako ponašaju prihvatajući nametnutu krivicu i mazohistički su spremni da sve prihvate i otrpe hrleći u naručje onima koji u svojim kuhinjama kuvaju crnu stvarnost srpskog naroda i pripremaju još crnju njegovu budućnost.

(Dnevne.rs /Izvor:  Srbin.Info)

Tajne Vinčanske kulture

Vinčanska kultura prostirala se na teritoriji većoj od teritorije bilo koje neolitske kulture u Evropi, bila je tehnološki najnaprednija praistorijska kultura sa najranije razvijenom metalurgijom i najstarijim pismom. Ipak, i danas je okružena misterijama...


Vinčanska kultura je jedna od retkih ranoeneolitskih kultura jugoistočne Evrope koja je u vekovima oko 5000. godine pne. doživela u pravom smisli te reči procvat. Vinčanska kultura je bila tehnološki najnaprednija praistorijska kultura na svetu, a najranija metalurgija u Evropi, kao i najstarije pismo pronađeni su upravo na vinčanskom lokalitetu Belovode u istočnoj Srbiji, piše Newsweek.rs.Figure koje je vinčanska kultura ostavila ispitivane su nebrojeno puta, a među mnogim objašnjenjima o njihovoj svrsi, oni najekstremniji otišli su toliko daleko da tvrde da figure predstavljaju vanzemaljce. Iako su ovakva objašnjenja odbačena, misterije koje okružuje vinčansku kulturu ne prestaje da intrigiraju i privlače.Na isti način kao egipatske piramide, vinčanska kultura nastavlja da inspiriše umove u potrazi za odgovorima o poreklu i nastanku ljudske civilizacije.

PRAISTORIJSKA METROPOLA

Najstarija staništa u Vinči najčešće imaju elipsoidne osnove ukopane u les i šatorasti krov od pruća, trske i slame koji naleže neposredno na osnovu. Kolibe su grupisane po određenom sistemu oko centralne i podsećaju na arhitekturu kulture Lepenskog Vira. Za iste tradicije se povezuju i stubaste antropomorfne figure i neraščlanjene keramičke posude.

Vinča je oko 4500. godine p. n. e. opustela, ali se neposredno posle kulturnog sloja sa šatorastim staništima javlja novo naselje, koje su izgradili nosioci kulture mlađeg neolita, kojoj je Vinča dala ime.

Specijalizovane delatnosti dovele su do privrednog uspona, društvenog raslojavanja i bogaćenja zajednica vinčanske kulture, koja se prostirala se na teritoriji većoj od teritorije bilo koje neolitske kulture u Evropi. Pojedina njena naselja premašila su veličinom i brojem stanovnika ne samo sva istovremena neolitska naselja, već i prve gradove koji su znatno kasnije nastali u Mesopotamiji, Egeji i Egiptu.

Smatra se da je Vinča bila grad jer je stalno bila naseljena tokom mnogo generacija, stanovništvo je bilo aktivno tokom cele godine, a postojala je i specijalizacija poslova. Može se reći da je bila metropola, budući ju je naseljavao veliki broj stanovnika, da je bila ekonomski i kulturni centar, da su otkrivena mnoga manja naselja u neposrednoj blizini Vinče, a nađeni su i dokazi o intenzivnoj komunikaciji i razmeni dobara, usluga i ljudi.

Nalaz pokazuju da su prvi zemljoradnici Podunavlja pripadali posebnom antropološkom tipu u kome se objedinjuju odlike stare evropske populacije s odlikama gracilnih Mediteranaca.

Nosioci vinčanske kulture imali su mešovitu ekonomiju, osnovne delatnosti bili su stočarstvo i poljoprivreda, ali su se bavili lovom, ribolovom i prikupljanjem divljih plodova.

NAJSTARIJE PISMO I NJEGOVE TAJNE

Još uvek je nerazjašnjeno značenje tajanstvenih simbola koji su urezani na grnčariji i figurinama vinčanske kulture. Već godinama ih izučavaju arheolozi i paleolingvisti. Pretpostavlja se da su bili oznake vlasništva, kaucija, piktogrami ili slikovno ili fonetsko pismo.

Neki tvrde da se u Vinčanskom pismu, odnosno sistemu znakova i simbola mogu pronaći simboli koji podsećaju ili iz kojih su nastala određena slova današnjeg ćiriličnog pisma, a simbol koji je gotovo isti kao četiri S na grbu Srbije i danas izaziva kontroverze i oprečna mišljenja među istoričarima i lingvistima.

Osim četiri S, najstarija svastika, tačnije najstariji kolovrat ikada pronađen nalazi se na figurini od slonovače staroj 12.000 godina, pronađenoj u Mezinama u Ukrajini. Ova figura takođe pripada neolitskoj kulturi koja se prostirala po jugoistočnoj Evropi sa zamišljenim centrom u Vinči. Među drevnim vinčanskim artefaktima postoji obilje arheološkog materijala na kojem su urezane svastike.

Vinčanski znaci su najčešće pravolinijski urezi koji su napravljeni na već pečenoj posudi. Nalaze se od oboda do dna suda. Do danas je otkriveno više od 1000 fragmenata na kojima su urezani ovi znaci, a kako su simboli nađeni na mnogo mesta širom istočne Evrope, većina stara između 6500 i 8000 godina, mnogi naučnici staraju da je Vinča rodno mesto najstarijeg pisma na svetu.

Još uvek nije otkriveno kojoj su grupi naroda pripadali nosioci ove kulture, tako da je izuzetno teško odrediti kojim su jezikom govorili, što je neophodni uslov za dešifrovanje vinčanskog fonetskog pisma.

FIGURINE I BOGOVI VINČE

Većina drevnih vinčanskih figura predstavlja antropomorfna, humanoidna bića na apstraktan način - sa ovalnim glavama,

ogromnim očima - što je zapravo i pokrenulo spekulacije o vanzemaljcima, dok je pravo pitanje na koji način su ove figure formirale našu predstavu o bićima iz dalekog kosmosa.

Artefakti vinčanske kulture pronalaženi su širom jugoistočne Evrope, a glavno arheološko nalazište nalazi se  na 15 kilometara od Beograda. U iskopavanjima je pronađeno preko 2000 figura koje zajedno čine najveću evropsku kolekciju tog tipa. Ove figurine najverovatnije predsavljaju drevna božanstva i koristile su se prilikom praznika ili obreda u kojima su se pre 7000 godina vinčanski ljudi obraćali natprirodnim silama i entitetima.

Činjenica da je Vinčanska kultura cvetala nekoliko hiljada godina pore prvih antičkih civilizacija na tlu Evrope, predstavlja kamen spoticanja za teoretičare razvoja ljudskog društva. Vinča predstavlja intrigantan i nedokučiv dokaz da se nešto neobično desilo na našim prostorima, nešto što tek treba da bude otkriveno, proučeno i shvaćeno.

Većina savremenika i dalje ne pruža zadovoljavajuće objašnjenje Vinčanske kulture, najviše zbog toga što su ostaci ovog društva bitno napredniji od drugih neolitskih društava. Drugim rečima, ljudi koji su živeli u Vinči imali su razvijen društveni sistem, religiju i umetnost mnogo pre prvih sličnih primera u starom svetu.

  Figurine pronađene u Vinči ukrašene su neverovatnim zapisima i simbolima. Keramičke i kamene figure bogova, ljudi i životinja koje su nam Vinčani ostavili možda su njihov način zapisivanje neke nedešifrovane istorije koja će tek biti rastumačena, kada neki talentovani entuzijasta odluči da posveti svoj život eksponatima u našem muzeju.

(Newsweek.rs)

Потврђено: Европа је рођена на Ђердапу

Европска цивилизација води порекло са Ђердапа, потврдиле су ДНК анализе у оквиру великог светског пројекта о пореклу становништва.

Чак 117 истраживача из 80 светских институција, до Харварда до Института „Mакс Планк“ дошло је до резултата кључних за разумевање механизма најстаријих генетских мешања становништва између староседелаца на подручју Ђердапа и придошлица из Анадолије.

„Светски стручњаци сматрају да је реч о изузетно значајној студији ДНК и генома древних популација Европе“, каже Драгана Антоновић са Археолошког института у Београду и наводи да је студија донела нове и изненађујуће закључке користећи управо податке с локалитета Лепенски вир, Власац и Ајман.

Она подсећа да су на подручју Ђердапа археолошка ископавања обављена још 1964. до 1970, а затим од 1980. до 1984. и да су она представљала највећу прекретницу у српској археологији, те да је у том тренутку то био највећи истраживачки пројекат у Европи.

„Због изградње хидроелектране ископавања су морала да се изведу у кратком року, па није било времена да се обави детаљна анализа, због чега је то остављено данашњим археолозима“, каже Антоновићева, која је с археолозима Душаном Богдановићем с Колумбије и Андрејем Старовићем из Народног музеја у оквиру тог посла укључена у пројекат „Геномско истраживање југоисточне Европе“.

Они су имали задатак да испитају податке о условима у којима су нађени скелети који потичу с краја мезолита и почетка неолита.

„Управо у то време с краја 7. и почетка 6. миленијума пре нове ере и то на важним налазиштима српског Подунавља — у Лепенском виру, Падини и Власцу — неолитске придошлице из Анадолије мешају се са староседеоцима у Ђердапу“, објашњава Антоновићева и наводи да су зато ДНК анализа и њени резултати објављени у часопису „Нејчр“ нуде праве податке о ДНК и геномима древних људи из праисторије с територије Србије.

Осим тога, додаје, ти резултати дају драгоцене информације о изгледу, навикама, исхрани праисторијских људи.

Она подсећа и да су истраживања на Ђердапу шездесетих година прошлог века кулминирала 1967. када су откривени низови кућа и најстарије монументалне камене скулптуре, те да је друга велика кампања ископавања уследила осамдесетих, када су трагови праисторијских култура откривени на више локалитета.

Оба истраживања, напомиње, била су мултидисциплинарна, у њима су откривени многи скелети људи који су ту живели, а који су данас предмет нових истраживања у оквиру пројекта „Геномска историја југоисточне Европе“.

А та су истраживања довела до сазнања да су најстарија генетска мешања становништва била управо на нашем простору.

Како објашњава Антоновићева, становништво Лепенског вира чинили су углавном ловци-сакупљачи, који су још правили многе употребне предмете, градили куће с чврстим подовима, а који су се затим мешали с придошлицама из Анадолије, који су изгледали сасвим другачије, познавали су пољопривреду, имали прве житарице и са собом водили стоку.

Новости.рс

DA LI STE ZNALI: Srbi su NAJSTARIJI SLOVENSKI narod među Slovenima- Naučni dokaz!

DA LI STE ZNALI: Srbi su NAJSTARIJI SLOVENSKI narod među Slovenima- Naučni dokaz!

ŠTA TU NIJE JASNO?
MI SRBI ZNAMO SVOJE POREKLO, STAROST I PROŠLOST, I TO NIJE OD SKORO NEGO OD NAŠIH STARIH!

Ovog 01. januara 2017. smo proslavili svoju 7525. godinu i to se zna odvajkada!

Tekst:
Prema drevnom staroslovenskom kalendaru, leto počinjalo 6. maja, a zima 8. novembra. Despot Đurađ Branković sazidao Smederevo 6938, Knez Lazar pogibe na Kosovu 6893. godine

SRBI, srećna vam 7525. godina!

Nije štamparska greška, jer smo po srpskom, staroslovenskom kalendaru, upravo ušli u 7525. godinu. Smederevci ovu tezu nevernicima mogu i da dokažu odmah, i samo jednim pogledom na kulu Tvrđave iz 15. veka, na kojoj doslovce stoji autentični natpis prema kome je despot Đurađ Branković sazidao grad 6938. godine (1430).
Znači, da Đurađ sada vlada Srbijom, slavili bismo 7525. godinu jer prema kalendaru koji su Srbi koristili od osnivanja države, pa sve do prihvatanja julijanskog kalendara u 19. veku, ovo nije 2017. nego 7525. godina.

Reč je, naime, o najstarijem kalendaru poznatom istoriji u kojem su se godine brojale od Velikog potopa, odnosno postanka sveta 1. septembra 5508. godine pre rođenja Isusa.

Razlika od 5.508 godina može da se objasni i analizom nultog vremena, koje je različito kod različitih naroda.

– Za islamski svet to je hixra – 622. godina posle Hrista, za stare Rimljane to je bilo osnivanje grada Rima, a za stare Grke – Prve olimpijske igre 776. godine pre Hrista. Za hrišćane i ceo današnji svet to je godina rođenja Isusa Hrista – kaže Dragan Jacanović, arheolog Narodnog muzeja u Požarevcu.

Da je vreme relativna stvar, postoje i dokazi koji ukazuju na to kada su Srbi počeli da broje godine i mere vreme.

– Odgovor na to pitanje naći ćemo u brojnim sačuvanim srednjovekovnim zapisima i natpisima – Despot Đurađ sazida Smederevo 6938. godine, Despot Stefan pogibe 6935… Knez Lazar pogibe na Kosovu 6893. godine, kralj Milutin podiže Crkvu Joakima i Ane u Studenici 6822. – nabraja Jacanović koji godinama proučava fenomen drevnog kalendara u Srba.

Srbi su vreme ovim kalendarom zvanično merili od vremena Svetog Save u 13. veku kada je on postao zvanični kalendar Srpske pravoslavne crkve. Od tada, svi dokumenti, nadgrobni spomenici, povelje, spomenici kulture, vremenski su određivani prema njemu.

Najstariji sačuvani dokumenti na kojima se vidi upotreba ovog kalendara jesu Studenički tipik iz 1195. godine (6703) i Karejski tipik Svetog Save iz 1199. (6707) godine.

Najupečatljiviji dokaz je svakako i Kula 4 Malog grada u Smederevskoj tvrđavi koja je podignuta u 15. veku. Na njoj je natpis ktitora iz vremena gradnje. Originalni natpis glasi:

“V Hrista Boga blagoverni despot Gurg, gospodin Srblju i Pomorju zetskomu; zapovešću njegovom sazida se ovaj grad v leto 6938” što je, prema sadašnjem kalendaru zapravo 1430. godina.

Ovaj natpis impozantnih dimenzija – istorijski raritet – širok je 10,5 metara, dok je visina slova 35 centimetara. Kula je zbog krsta ozidanog iznad natpisa u narodu još poznata kao “Krstata kula” ili kula “Krstača”.

– Srpski kalendar bio je zvanični kalendar svih srpskih država do 19. veka. Srpski narodni kalendar nije bio prosto nabrajanje dana, nedelja, meseci i godina, već je svaka celina predstavljala jedinstvenu prirodnu pojavu – kaže Jacanović.

Prema srpskom kalendaru, godina se delila na leto i zimu. Leto je počinjalo na Đurđevdan, 6. maja, a zima na Mitrovdan – 8. novembra.

Ovo su dva datuma kada se smenjuju dva godišnja doba, što se poklapa i sa sunčevim kalendarom kada se menjaju energije. To je potvrdila i NASA, koja je ustanovila da se ti veliki crkveni praznici poklapaju sa elektromagnetnim promenama Sunca.

Prema svemu ovome, reklo bi se da Srbi imaju jedan od najstarijih i najtačnijih kalendara na svetu.

Prema tome, osim 2017. neka nam je srećna i 7525. godina.

PS:
“KOLO” I “DAR”
U srpskom narodu postoji ogromno kalendarsko znanje, sačuvano u mitologiji, epskoj poeziji, običajima i svakodnevnom životu. Reč “kalendar” vuče koren iz našeg jezika kao složenica nastala od dve naše reči “kolo” i “dar”.

Specijal:

Američki naučnik: Od Srba vode poreklo Rusi, Hrvati i Arijevci

Profesor biologije Anatolij Kljosov tvrdi da je srpski gen star 12.000 godina i da većina evropskih naroda ima više od 40 odsto ovog pragena

BEOGRAD – Svi potiču od Srba!

Više od 60 odsto naroda s prostora današnje Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske, Danske, severnog dela Nemačke, južnog dela Skandinavskog poluostrva i dela prostora Velike Britanije u sebi ima srpski gen, koji je star 12.000 godina! Ovu tezu je u svom naučnom radu izneo američki doktor nauka ruskog porekla, profesor biologije Anatolij Aleksejević Kljosov.Postojbina– Nosioci R1A1, genetske oznake za srpski gen, na Balkanu su živeli još pre nekih 12.000 godina. Nakon više od 200 pokolenja, oni odatle izlaze u istočnoevropsku ravnicu, gde se pre 4.500 godina pojavio predak savremenih Rusa i Ukrajinaca roda R1A1. Osim dva naroda u Evropi, svi drugi imaju više od 40 odsto srpskog ili prasrpskog gena i njihov genetski materijal je pet do osam hiljada godina mlađi – navodi ovaj osnivač Ruske akademije DNK i predsednik naučne konsultativne uprave Međunarodnog genealoškog biroa u svom naučnom radu.Kljosov je proučavao mutacije dao zaključak da svi Sloveni potiču s Balkana.

pogledajte jos :ПРОФЕСОР СА ХАРВАРДА ЗАТАЛАСАО ЕВРОПСКУ ЈАВНОСТ –Срби су најстарији народ…

– Starost genetskog primerka R1A1 kod najviših indijskih kasti potiče od pre nekih 3.850 godina, što se poklapa s periodom dolaska Arijevaca na te prostore – naveo je on i uspostavio zaključak da su Arijevci zapravo Sloveni koji su s područja Srbije, Balkana, stigli do Indije. Ovaj stručnjak za haplogrupu R1A1 kaže da je ona tipična za sve Slovene, ali i najviše kaste u Indiji.I Rusi s BalkanaKljusov se u svom naučnom radu osvrće i na istoriografiju Rusije, gde kaže da su potomci biblijskog Jafeta, sina Nojevog, došli iz donjeg toka Dunava. Naselili su današnju teritoriju Srbije, a odatle su se preselili na sever. Ova teza je, kaže, potkrepljena i u ruskim udžbenicima iz istorije, u kojima piše da su oni došli „s one strane Karpata“, što je za njih upravo Balkan.

Za kim zvona zvone? Sve hrišćanske crkve na svetu tačno u podne ZVONE ZBOG BEOGRADA

Malo ljudi danas zna da kada se u podne začuju zvona sa hrišćanskih crkvi širom sveta ona to rade u čast Beograda i jednog događaja iz srpske istorije koji se zbio pre 560 godina.

 

Sredinom 15. veka, 1456. godine, sultan Mehmed II pokrenuo je veliku vojnu akciju sa ciljem osvajanja Smedereva, prestonice despota Đurđa Brankovića i Beograda, najznačajnijeg ugarskog uporišta na južnoj granici ove države.

Tog 4. jula 1456. osvajači su stigli pred zidine Beograda. Bio je to drugi veliki napad Turaka na ovaj grad koji se pretvorio u opsadu koja je trajala skoro tri nedelje, sve do 22. jula.

Veliku tursku silu nisu dočekale ujedinjene hrišćanske snage čemu su se mnogi nadali. Mnogi evropski vladari nisu podržali pohod, a čak ni u samoj Ugarskoj nije postignut dogovor o jedinstvenom delovanju. Umesto velike hrišćanske sile, vojsku koja je branila beogradsko utvrđenje činili su odredi koje je okupio Janoš Hunjadi, nešto trupa koje je poslao despot Đurađ, kao i odredi slabo naoružanih krstaša.

Ne zna se kolika je bila posada beogradskog utvrđenja. Najviše je bilo krstaša. Oni su dolazili sa svih strana, najviše iz Ugarske, ali i iz Austrije, Poljske, Češke, Nemačke. Glavni logor krstaške vojske bio je kod Zemuna.

Turci su prvo pokušali da Beograd zauzmu sa Dunava, ali je njihova flota razbijena 14. jula. Uvidevši da ne mogu da odseku grad od reka, a samim tim i od Ugarske, Turci su se odlučili na žestok juriš koji je izveden 21. jula.

Ostalo je zabeleženo da je beogradsko stanovništvo bilo zaprepašćeno turskom silom.To nije bio napad nekog lokalnog turskog zapovednika, već ogromna vojska koju je predvodio sultan.

Turci su napadali svim sredstvima ali su se i hrišćani žestoko borili. U borbu se uključilo sveštenstvo. Borbe su vođene kako na bedemima tako i na ulicama. Uz velike napore Beograd je odoleo, a usledilo je i tursko povlačenje. Od ovih sudbonosnih događaja prošlo je tačno 560 godina.

 

Spomen na odbranu Beograda 1456. godine, Foto: Wikipedia/JustUser

Vest o hrišćanskoj pobedi odjeknula je kao bomba Evropom. Mnogi su se ponadali da su turska osvajanja konačno zaustavljena. Zabeleženo je da je papa Kalist III bio toliko ushićen pobedom da je vesti poslao na sve strane sveta, pa su one stigle čak i do etiopskih vladara. 

Naređeno je da se svuda prirede svečanosti u čast pobede kod Beograda. Papa je 6. avgust proglasio danom beogradske pobede koji je trebalo da se slavi u celom hrišćanskom svetu. Nijedan drugi događaj u srednjovekovnoj beogradskoj istoriji nije zabeležen u tako velikom broju izvora kao ova pobeda.

Jedno od podsećanja na ovo slavno vreme, iako mu je smisao zaboravljen, zadržalo se i do današnjih dana. Naime, tokom opsade papa Kalist III je naredio da svakog dana u podne zvona sa svake crkve zvone kao poziv vernicima da se mole za branioce Beograda. U mnogim mestima, međutim, vesti o pobedi stigle su pre naredbe, pa se podnevna zvonjava pretvorila u proslavu hrišćanskog trijumfa.

Papa nikad nije povukao ovu naredbu, tako da i danas zvona svih katoličkih crkvi i dalje zvone u podne, u čast hrišćanske pobede kod Beograda.

jos :  PAD SRBIJE 1459: KRAJ DESPOTOVINE “IZMEĐU ČEKIĆA I NAKOVNJA”